Идеологија Фјодора Михајловича Достојевског (1821–1881), коју је развијао у својoj публицистици и његово религиозно народњаштво налазе се у противречном положају са идеологијом, која се, у виду никад до краја разрешиве загонетке, скрива у његовим романима. Јавна идеологија Достојевског (исказана у његовим политичким списима и у Дневнику) умногоме се не поклапа са његовим откровењима о човеку (исказаним у његовим романима).
Велики број интерпретатора књижевног опуса Достојевског најдубљу поруку његовог дела тражи у ономе што бисмо могли назвати идеолошком равни значења текста. Неки су суштину целокупног стваралаштва Достојевског видели у откровењима о Христу, о бесмртности и православљу руског народа, придаjући велики значај његовој јавној идеологији, која је сва била у служби јачања самосвести, снаге и вере руског народа.
Са друге стране, они који Достојевског читају у психоаналитичком кључу, идеју о свеопштој одговорности човека – појединца за све и у свему – једну од водећих идеја у његовим делима – не посматрају у смеру хришћанског учења, већ тумаче инсистирајући на осећању безразложне кривице коју је Достојевски имао у постепилептичком периоду, па закључују да ово претерано осећање кривице код Достојевског треба разумевати као неки вид гриже савести због претеране мржње према оцу, дакле – као његов подсвесни грех. На сличан начин тумачена је и несразмера између осећања кривице неког књижевног јунака и преступног чина који писац приписује том аутору, какав је, на пример, случај у Карамазовима са Димитријем Карамазовим и Иваном Карамазовим.
Неки су у Достојевском, пре свега, видели великог психолога, чија је основна преокупација била разоткривање „подземне” психологије. Дела Достојевског читана су и као романи у којима је доминантна песимистичка филозофија писца.
Ово стално присутно размимоилажење у критичким интерпретацијама стваралаштва Достојевског логична је последица великог богатства и вишедимензионалности његових идеја. Из онога што Достојевски пише рачва се мноштво мисаоних линија, изведених на начин као да су баш оне водећа мисао аутора, па се њима свако може користити, употребљавајући их за своје циљеве и аргументацију сопствених ставова. Тако сваки закључак заводи својом убедљивошћу, а мисао Достојевског стално остаје неоткривена у потпуности, до краја.
Достојевски лепоту не види у Божјем миру, већ у дубоким противречностима, које су саставни део човекове природе. Оно што је привлачније од света лепоте и хармоније – то су људски падови и дисхармонија живота. Пишући о Достојевском, Лав Шестов каже: „Ако бацимо поглед на светску књижевност, видећемо да ничији поглед у њу није био уперен са таквом продорношћу у узроке те дисхармоније као поглед писца о којем говоримо. Стога, усред свеколиког хаоса његових дела, ми ни код једног другог писца нећемо наћи такву целовитост и потпуност; постоји нешто богохулно у њему, а уједно и религиозно. Он не бира ниједну слику из природе да би јој се дивио и да би је репродуковао; њега интересују само шавови којима су спојене све те слике; он се, као хладни аналитичар, загледа у њих и жели да сазна зашто је цео лик Божијег света до те мере изопачен и неправилан”. (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности)
У тој анализи, код Достојевског је готово увек сачуван принцип људске индивидуалности. Иако окренут унутрашњем и мистичном, он се дубоко разликује од оних мистичара код којих ишчезава појам о човеку као индивидуи и све се губи у божанском јединству. Достојевски одбацује монизам и залаже се за плуралност човековог бића. Код њега се човекова личност никада не гуши у Божанству. Он увек, баш зато што је хришћанин, води спор са Богом о судбини човекове личности.
До краја преокупиран човеком, његовом судбином и његовим местом у току историје, Достојевски је све спољашње ставио у други план и окренуо се унутрашњем и религиозном. Везавши се за неумитно зло које се крије у устројству света, Достојевски је изградио уметничку критику идеје да се уз помоћ разума пружи мир човеку и укине патња. Оваква критика прожима у мањој или већој мери сва његова дела, а први пут је исказана у Записима из подземља. Достојевски каже: „Па, разуме се: природни закони, закључци природних наука, математика. Чим ти, на пример, докажу да си постао од мајмуна, немаш да се мрштиш, већ да примиш то за готово. (…) Шта и можеш друго? Зато што је два пута два – математика. Покушајте да се буните! (…) Господе Боже! А шта се мене тичу закони природе, и аритметика, кад се мени, због чега било, ти закони и два пута два не допадају?” Човек из подземља је у потпуној самоћи, размишљајући о самом себи и о историји, дошао до негације идеала рационалних утописта: „Разум је ипак само разум и задовољава само разумне човечје способности (…) А живот наш, ако у свом испољавању и испада често тричарија, ипак је живот, а не извлачење квадратног корена (…) Шта зна разум, разум зна само оно што је успео да искуси; (понешто, можда, неће никад дознати; то, истина, није утеха, али зашто опет да се то не каже) док човечја природа дејствује у целини, свим оним што у њој постоји и свесно и несвесно, и када и лажем, ипак живим.”
Оно што је другачије од рационалног јесте мистично. Све оно што је неприступачно моћи науке може бити схваћено једино посредством религије. Зато се Достојевски у другом и главном периоду своје књижевне делатности, почевши од Злочина и казне, све интензивније интересује за проблем мистичног и религиозног.
Достојевски врло добро зна како се за питања која њега интересују мало ослонца може наћи у открићима човековог ума; зато не тражи упориште у разуму и науци. Лав Шестов констатује да су човек из подземља и Достојевски једно те исто и каже да Достојевски својим сопственим очима види „ружно паче”, док „туђим” неким очима види „прекрасног лабуда”; старе очи траже доказе, а новим очима није стало до гласа разума, јер оне не нуде више знање него веру; међутим, разум не признаје аутономију вере и захтева да вера, уколико хоће да буде призната, мора да буде доказана. (Лав Шестов, наведено дело)
Човеку није дато да открије тајну и истину. Чињеница да се постојање Бога не може науком доказати не оспорава Његову егзистенцију. Човеков ум, који је предодређен да поима само три димензије, не може да закључује постоји ли Бог или не. Управо вера која се није ослањала на разум као спољашњи ауторитет била је велики изазов за Достојевског.
Код Достојевског је све о чему пише усредсређено на човека – на људску природу, психологију и карактер; тако да је питање о Богу уско повезано и неодвојиво од питања о човеку. О овим двема темама немогуће је расправљати одвојено.
Прочитајте и Религиозност Достојевског.
Извор слике: wikipedia.org