Да ли питање о Богу, вери и бесмртности душе у Браћи Карамазовима и његово решавање потврђује овај роман као пунокрвно уметничко дело?
Поред тога што се у роману учестало поставља ово питање од стране многих носиоца збивања, како главних тако и оних споредних, значајно је, такође, да средиште фабуле – убиство Фјодора Павловича Карамазова – представља непосредну функцију тог проблема. Убиство старог Карамазова није напросто и једино последица интереса и похлепе, неконтролисаних страсти неизлечивих „сладострасника”, већ је, најпре, засновано на негирању Бога и богохулништву и замишљено као њихова неизбежна истина и једина логична последица.
На оправданост тврдње да је питање о Богу доминантна тема у Браћи Карамазовима упућује и чињеница да је структура романа постављена тако да убиство Фјодора Карамазова представља само последицу и елеменат расплета, а средиште фабуле представља онај део романа у коме се све време, од стране различитих актера, поставља питање о Богу.
Кад је писао последњи део романа Идиот, 1868. године, Достојевски је створио план прозног дела, давши му назив Атеизам, а касније Житије великог грешника. Ипак, Достојевски никада није написао овај роман; након Идиота уследили су Зли дуси, онда Вечити човек, затим новела Кротка, недовршени роман Младић, и најзад – Браћа Карамазови. „О везама које повезују ова дела и њихове ликове у грндиозну епопеју може се разабрати следеће: Зли дуси, који су првобитно били замишљени као крајње тенденциозно и памфлетско дело, добили су на дубини и богатству, јер је кнез Ставрогин стекао неке црте великог грешника. Младић је, како сам аутор каже, исповест великог грешника, написана за себе самога, док је сасвим очигледно да су сви главни јунаци романа о браћи Карамазовима генетички повезани са садржином Великог грешника. И тако се, с обзиром на расположиву грађу може изрећи претпоставка да су управо Браћа Карамазови били онај још непознати циљ који је Достојевски слутио када је писао Идиота (Душан Пирјевец, „Браћа Карамазови и питање о Богу, Трећи програм, Београд, 1979).”
У писму које је Достојевски писао Мајкову 25. марта (6. априла) 1870. године јасно је одређен централни мотив епопеје о великом грешнику: „Основно питање које ће се провлачити кроз сва три дела јесте оно којим сам се, свесно или несвесно, мучио читавог свог живота: постојање Бога – сушчествование божие.” Основно питање је, дакле, питање о Богу, питање које је мучило Достојевског читавог живота. После Идиота оно је постало покретач целокупног његовог стваралаштва, а реализовало се најпре у скици за дело које се прво звало Атеизам, па онда Житије великог грешника, да би заиста дошло до изражаја делимично у Злим дусима, а понајвише у Младићу и у Браћи Карамазовима. У овом последњем роману Достојевског питање о Богу, вери и бесмртности постављено је сасвим директно много пута, а истовремено је главна тема многих разговора који повезују или удаљавају јунаке овог романа.
У прилог тврдњи да је питање о Богу централна тема у Карамазовима иду и писма у којима је сам писац коментарисао поједине главе романа редом којим су настајале и како их је слао редакцији за објављивање. Достојевски коментарише да кулминациону тачку чине V и VI књига романа. У V књизи – Pro et contra налази се „Легенда о великом инквизитору” Ивана Карамазова, његове тврдње о бесмислености света и историје, његова побуна против таквог устројства („Буна”), што све скупа представља један облик богохулништва у његовом најуверљивијем облику.
Са друге стране, VI књига – Руски монах говори нам о последњим часовима живота старца Зосиме, о његовом животу и живом искуству вере; она представља одбацивање богохулништва, атеизма и свега онога што у свету социјалне револуције и научних и техничких достигнућа угрожава праву веру, Бога и човека. Дакле, кулминациону тачку, по тврдњи аутора, представљају управо две књиге романа, које најоштрије постављају питање о Богу.
Овим двема тачкама Душан Пирјевец додаје и трећу, VII књигу – „Аљоша”. Ова књига почиње трећег дана ујутру, када је старац Зосима већ мртав, када Иван полази у Москву, припремивши тако простор убици, и када Димитрије потпуно збуњен лута по селима, тражећи прекопотребан новац. Два старија брата су, дакле, ван средишта збивања; у центру пажње је Аљоша. Он, као и већина монаха, очекује да се догоди чудо: тело старца Зосиме не би требало да труне. Међутим, очекивано чудо се не дешава, што Аљошу снажно потреса. Он, осетивши страшну неправду, на Ракитинову провокацију да старчево тело „заудара”, одговара: „Ја се против свога Бога не буним, него само његов свет не примам”. У овом контексту желети чудо значи запасти у бунтовништво, а онда у богохулништво. Аљоша ће се променити тек када буде превазишао ову жељу; дакле, када његова вера постане заиста слободна, јер људи се слободно опредељују за веру, и не могу се чудом присилити.
Кроз своју „побуну” Аљоша ипак одолева свим искушењима, почевши од кобасице, преко ракије, до Грушењке, да бисмо га на крају VII књиге, у поглављу Кана Галилејска, видели очишћеног од греха. Старац Зосима говори Аљоши у сну: „Не бој Га се! Страшан је и величанствен је пред нама, ужасан је висином својом, али је милостив бесконачно, из љубави је постао као и ми, и весели се с нама, воду у вино претвара, да се не прекида радост гостију, нове госте очекује, нове непрестано зове, и то у векове векова.” Дакле, упоредо са Христом који људе препушта њиховим невољама (на пример у V књизи романа), у Браћи Карамазовима постоји и један другачији Христ, који је пун милосрђа, и уз којег стоји старац Зосима.
Тек садржај ове књиге представља главни одговор богохулништву Ивана Карамазова. Наиме, да Аљоша није прошао кроз ово прочишћење, наспрам Ивана би стајао већ умрли старац Зосима са својим учењем, које би у себи носило дух прошлости и било без директне везе са Ивановим светом, не могавши уверљиво да докаже како се Зосимино учење може поновити и у савременом свету – свету Аљоше и Ивана. „Стога није случајно што старац умире управо у тренутку када се коначно и до краја открије Иван и када се, с друге стране, исто тако коначно конституише Аљоша, јер су управо тако заиста јасно и утемељено постављене обе крајње, а истодобне могућности у садашњости, не у прошлости – што би се несумњиво десило када би Зосима заиста био једини одговор Ивану (Душан Пирјевац).”
Тако је одлучујуће питање постављено до краја. Нису више потребне никакве дебате, никакви сукоби мишљења. Иван путује у Москву, Аљоша такође неко време нестаје из читаочевог видног поља, па се све преноси на Димитрија Карамазова, на чијој ће се судбини потврдити и извршити оно о чему се овде у ствари ради.
Проблем Бога у овом роману јавља се кроз низ питања. Да ли је Бог човекова „измишљотина”, настала ради задовољења човекових потреба? Ако није „измишљотина”, а опет Његова знамења нису доступна људском оку, како можемо спознати Бога и знати да он заиста постоји? Да ли је Бог који дозвољава зло свеприсутно кроз историју и води у крвопролиће заиста Бог? Шта је то уопште – Бог? На сва ова питања, и многа друга са њима уско повезана, роман Браћа Карамазови тражи одговор.
Прочитајте и о централној теми у Злочину и казни.
Фотографија је преузета са www.pravoslavie.ru.
Одличан текст.
Хвала, Душане. Поздрав. 🙂