Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Odgovor na pitanje kako čovek može „znati”, odnosno, verovati da Bog postoji, Dostojevski nudi već u Neumesnom zboru (knjiga druga), u poglavlju Maloverna dama, u razgovoru starca Zosime sa gospom Hohlakovom, koja, kako sama kaže, boluje od „neverovanja”. Ona izjavljuje da je čula kako se misao o budućem zagrobnom životu javila „od straha pred strahotnim pojavama prirode, i da svega toga nema”, pa moli starca za pomoć: „To je strašno! Čime, čime da povratim veru? Uostalom, ja sam verovala samo kad sam bila malo dete, mehanički, ni o čem ne misleći… Čime, čime to da se dokaže?” Hohlakova, dakle, pred starca Zosimu stavlja problem dokazivnja besmrtnosti, tako potrebne čoveku.

On joj najpre govori da se po tom pitanju dokazati ništa ne može, da razum čovečiji ne vodi do Boga. Do Boga se, po njegovom mišljenju, može doći iskustvom delotvorne ljubavi. Naime, čovek treba da se postara da voli svoje bližnje stvarno i neumorno, pa prema tome kako bude uspevao u toj ljubavi, ubeđivaće se i u postojanje Boga i u besmrtnost svoje duše.

Iz saveta upućenog Hohlakovoj, jasno je da se put koji vodi do vere nikako ne poistovećuje sa askezom, izolacijom, jer je delotvorna ljubav, posredstvom koje se do Boga dolazi, moguća jedino u svetovnom životu. Ovo potvrđuje i činjenica da Zosima, predosetivši svoju skoru smrt, šalje Aljošu u svet, van okvira manastira. Svrha redovništva nije ništa što bi se moglo postići jedino u manastiru, a što bi čoveku koji živi svetovnim životom bilo strano i nedostupno. Sa ovom tvrdnjom povezano je i značenje figure oca Feraponta – velikog neprijatelja Zosiminog, upravo zbog njegove (Zosimine) povezanosti sa svetovnim životom. Otac Ferapont oslikan je toliko ironično i satirično da je čitaocu kristalno jasno kako je oblik vere koji on propagira potpuno neadakvatan i neprirodan. Kroz sukob shvatanja vere Zosime i oca Feraponta prikazan je sukob onog starog i sujevernog hrišćanstva sa novim i svetlim hrišćanstvom. Ferapont je, sa svim svojim stavovima o monaškom životu, slika zamračivanja i degeneracija pravoslavlja.

put-do-boga

Put do Boga se, dakle, ne mora neizostavno tražiti u okviru manastira, van normalnog, svetovnom čoveku bliskog načina života. Bog se, kao takav, ne prikazuje čoveku. Ne postoji nijedno mesto na ovome svetu, nezavisno od čoveka i ljudskog društva, koje bi bilo određeno samo za postojanje Boga.
Pitanje o postojanju Boga u Braći Karamazovima raspravlja se kroz sukob idealizma na jednoj, i materijalizma na drugoj strani: Zosima, Aljoša, Zosimin davno umrli brat Markel i još neke ličnosti, sa svojim shvatanjima da svemu što postoji prethodi nešto nematerijalno, duhovno, stoje nasuprot ateističkim načelima (Ivana Karamazova) po kojima je prethodnica svega što postoji, u stvari, materija.

Zosimin brat Markel, osetviši da je smrtno bolestan, doživljava preobražaj i govori majci: „Svaki od nas je svima kriv, a ja najviše od sviju (…) Neka sam grešan svima, ali zato će mi svi i oprostiti, i eto ti raja! Zar ja sada nisam u raju?” Zosima, dok je još živeo svetovnim životom, za vreme svog boravka u Petrogradu, u kadetskoj školi, prisetivši se ovih bratovljevih reči, pomišljao je: „Ja sam možda zbilja krivlji od svih za sve, i gori sam od svih ljudi na svetu.”

Dušan Pirjevec, razmatrajući odnos krivice i odgovornosti, piše da pre svega treba imati na umu da postoji druga reč za krivicu, a to je odgovornost; ako Zosima kaže da svako treba da postane odgovoran za sve, to možemo reći i drugim rečima – svako je pred svima odgovoran za sve. Ova maksima podseća na temeljna učenja Sartrove filozofije, koja sebe shvata ateističkom. Naime, Sartrova teza je: egzistencija pre esencije, što znači da esencija sama po sebi ne postoji, da ne postoji nikakva unapred data suština ili smisao čovekovog života. Ljudima nije dat smisao života već samim rođenjem, iz čega sledi da nema Boga. Dakle, čovek je slobodan da svojim postupcima sam odlučuje o smislu i značenju svoga života. Takvim postupcima čovek na sebe preuzima veliku odgovornost jer svaki postupak odlučuje o tome šta je dobro, a šte loše; to znači da ovi postupci ne odlučuju samo o konkretnom pojedincu koji taj postupak preduzima već odlučuju u ime svih ljudi, pa svaki postupak čoveka-pojedinca ima opšte značenje. Iz ovakve prirode svakog pojedinačnog postupka proizilazi i čovekova odgovornost za sve. Temelj Sartrovog razmišljanja predstavlja sloboda izražena u shvatanju da je pre esencije egzistencija, pa da ne postoji ništa što bi unapred određivalo čovekovo postojanje. I za Zosimu je čovek biće slobode, koje samostalno odlučuje o svojim postupcima i razlučuje dobro od zla, pa je samim tim odgovoran pred svima i za sve.

Ovo pitanje čovekove slobode posebno je razvijeno u Legendi o Velikom inkvizitoru. Naime, problem slobode odlučivanja počinje još od Hrista, koji, na zahteve ljudi, nije želeo da siđe sa krsta, jer je želeo slobodnu veru, a ne ushićenje ljudi pred čudom. Čovek treba sam da odlučuje o tome šta je dobro a šta zlo. Da nije slobodan, on ne bi mogao biti odgovoran, a ni kriv, ni grešan. Sve ovo upućuje na zaključak da po pitanju čovekove slobode i odgovornosti između Dostojevskog i Sartrove filozofije ima dosta dodirnih tačaka.

Postavlja se pitanje onda kako se to od slobode, preko odgovornosti, može doći do delotvorne ljubavi (o kojoj govori starac Zosima) i Boga. „Ovo je pitanje odlučujuće, pošto je upravo Bog ono što razdvaja Dostojevskog od ateizma egzistencijalističke filozofije. Ukoliko ovo pitanje ne bi moglo adekvatno da se reši, trebalo bi zaključiti da je Dostojevski u suštini egzistencijalista i ateista” (Dušan Pirjevec, Braća Karamazovi i pitanje o Bogu).

Starac Zosima kaže: „Mnogo je na zemlji nama nepoznato, ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno osećanje žive veze sa drugim svetom, sa svetom gornjim i višim; klice naših misli i osećanja nisu ovde, nego u drugim svetovima. I eto zašto kažu filozofi da se suština stvari ne može poznati na zemlji. Bog je uzeo seme iz drugih svetova i posejao ga na ovoj zemlji, i odnegovao vrt svoj, i niklo je sve što je moglo niknuti, ali ono što je izraslo živi i živo je samo osećanjem svog dodira sa drugim tajanstvenim svetovima; ako to osećanje u tebi slabi ili nestaje onda umire i ono što je izraslo u tebi. Tada ćeš postati prema životu ravnodušan, pa ćeš ga čak i omrznuti.”

O ovom postojanju „drugih svetova” i čovekovom putu do njih Dostojevski je često pisao. Opis košmara Ivana Karamazova Dostojevski nam nije predočio samo da bi pružio opis halucinacija njegovog već obolelog uma, već upravo da bi opisao dodir sa onim što je sa druge strane. Ideja Svidrigajlova (Zločin i kazna) o mogućnosti postojanja „drugih svetova”, koji se čovekovom umu otkrivaju u bolesnom stanju, takođe, predstavlja ideju Dostojevskog, koja opravdava ovakav način veze između realnog i nadrealnog.

Možda paradoskalno, ali ovo osećanje „drugih svetova”, o kome govori Dostojevski, za sobom povlači i druge teme – temu zločina, na primer. Naime, u tome što zločinac oseća Dostojevski je video dodir sa nekom vrstom „drugih svetova”, koji zločincu, odjednom postaju opipljivi. Lav Šestov piše: „Zašto mi sa takvom sigurnošću prihvatamo kao pouzdano prikazivanje duševnih stanja pojedinaca iako zločin nismo i lično osetili? (…) Ako je nama koji nikada nismo izvršili ubistvo duševno stanje zločinca shvatljivo i, čitajući Dostojevskog, čudimo se ne hirovitosti njegove mašte, već umešnosti i dubini njegove analize, nije li onda potpuno jasno da mi posedujemo nekakvo sredstvo ocenjivanja zahvaljujući kome dajemo svoj sud. (…) Nije li očigledno da takvo sredstvo može da bude samo prethodno poznavanje onog istog stanja, iako mi toga i nismo svesni…” (Lav Šestov, Prevazilaženje samoočevidnosti).

Za Dostojevskog zlo nije greh, već je, kao i dobro, životni put. Zlo treba prevazići i pobediti, ali i ono daje korisna iskustva i obogaćuje. Svaki onaj koji je doživeo i preživeo zlo naučio je kako da se bori sa istim i stekao sposobnost da zlo u sebi pobedi iznutra, a ne da samo u spoljašnosti beži od njega. Upravo zato Dostojevski svojim Raskoljnikovima, Stavroginima, Karamazovima, Kirilovima ne uskraćuje put do Boga, jer će oni, ukoliko su očišćeni od zla, lakše naći put do Boga.

Ivan Karamazov: Boga prihvatam, ali ne i njegov svet>>

Autor: Zorana Pejković

Da li pitanje o Bogu, veri i besmrtnosti duše u Braći Karamazovima i njegovo rešavanje potvrđuje ovaj roman kao punokrvno umetničko delo?

Pored toga što se u romanu učestalo postavlja ovo pitanje od strane mnogih nosioca zbivanja, kako glavnih tako i onih sporednih, značajno je, takođe, da središte fabule – ubistvo Fjodora Pavloviča Karamazova – predstavlja neposrednu funkciju tog problema. Ubistvo starog Karamazova nije naprosto i jedino posledica interesa i pohlepe, nekontrolisanih strasti neizlečivih „sladostrasnika”, već je, najpre, zasnovano na negiranju Boga i bogohulništvu i zamišljeno kao njihova neizbežna istina i jedina logična posledica.

Na opravdanost tvrdnje da je pitanje o Bogu dominantna tema u Braći Karamazovima upućuje i činjenica da je struktura romana postavljena tako da ubistvo Fjodora Karamazova predstavlja samo posledicu i elemenat raspleta, a središte fabule predstavlja onaj deo romana u kome se sve vreme, od strane različitih aktera, postavlja pitanje o Bogu.

Kad je pisao poslednji deo romana Idiot, 1868. godine, Dostojevski je stvorio plan proznog dela, davši mu naziv Ateizam, a kasnije Žitije velikog grešnika. Ipak, Dostojevski nikada nije napisao ovaj roman; nakon Idiota usledili su Zli dusi, onda Večiti čovek, zatim novela Krotka, nedovršeni roman Mladić, i najzad – Braća Karamazovi. „O vezama koje povezuju ova dela i njihove likove u grndioznu epopeju može se razabrati sledeće: Zli dusi, koji su prvobitno bili zamišljeni kao krajnje tendenciozno i pamfletsko delo, dobili su na dubini i bogatstvu, jer je knez Stavrogin stekao neke crte velikog grešnika. Mladić je, kako sam autor kaže, ispovest velikog grešnika, napisana za sebe samoga, dok je sasvim očigledno da su svi glavni junaci romana o braći Karamazovima genetički povezani sa sadržinom Velikog grešnika. I tako se, s obzirom na raspoloživu građu može izreći pretpostavka da su upravo Braća Karamazovi bili onaj još nepoznati cilj koji je Dostojevski slutio kada je pisao Idiota (Dušan Pirjevec, „Braća Karamazovi i pitanje o Bogu, Treći program, Beograd, 1979).”

U pismu koje je Dostojevski pisao Majkovu 25. marta (6. aprila) 1870. godine jasno je određen centralni motiv epopeje o velikom grešniku: „Osnovno pitanje koje će se provlačiti kroz sva tri dela jeste ono kojim sam se, svesno ili nesvesno, mučio čitavog svog života: postojanje Boga – suščestvovanie božie.”  Osnovno pitanje je, dakle, pitanje o Bogu, pitanje koje je mučilo Dostojevskog čitavog života. Posle Idiota ono je postalo pokretač celokupnog njegovog stvaralaštva, a realizovalo se najpre u skici za delo koje se prvo zvalo Ateizam, pa onda Žitije velikog grešnika, da bi zaista došlo do izražaja delimično u Zlim dusima, a ponajviše u Mladiću i u Braći Karamazovima. U ovom poslednjem romanu Dostojevskog pitanje o Bogu, veri i besmrtnosti postavljeno je sasvim direktno mnogo puta, a istovremeno je glavna tema mnogih razgovora koji povezuju ili udaljavaju junake ovog romana.

U prilog tvrdnji da je pitanje o Bogu centralna tema u Karamazovima idu i pisma u kojima je sam pisac komentarisao pojedine glave romana redom kojim su nastajale i kako ih je slao redakciji za objavljivanje. Dostojevski komentariše da kulminacionu tačku čine V i VI knjiga romana. U V knjizi – Pro et contra nalazi se „Legenda o velikom inkvizitoru” Ivana Karamazova, njegove tvrdnje o besmislenosti sveta i istorije, njegova pobuna protiv takvog ustrojstva („Buna”), što sve skupa predstavlja jedan oblik bogohulništva u njegovom najuverljivijem obliku.

Sa druge strane, VI knjiga – Ruski monah govori nam o poslednjim časovima života starca Zosime, o njegovom životu i živom iskustvu vere; ona predstavlja odbacivanje bogohulništva, ateizma i svega onoga što u svetu socijalne revolucije i naučnih i tehničkih dostignuća ugrožava pravu veru, Boga i čoveka. Dakle, kulminacionu tačku, po tvrdnji autora, predstavljaju upravo dve knjige romana, koje najoštrije postavljaju pitanje o Bogu.

Ovim dvema tačkama Dušan Pirjevec dodaje i treću, VII knjigu – „Aljoša”. Ova knjiga počinje trećeg dana ujutru, kada je starac Zosima već mrtav, kada Ivan polazi u Moskvu, pripremivši tako prostor ubici, i kada Dimitrije potpuno zbunjen luta po selima, tražeći prekopotreban novac. Dva starija brata su, dakle, van središta zbivanja; u centru pažnje je Aljoša. On, kao i većina monaha, očekuje da se dogodi čudo: telo starca Zosime ne bi trebalo da trune. Međutim, očekivano čudo se ne dešava, što Aljošu snažno potresa. On, osetivši strašnu nepravdu, na Rakitinovu provokaciju da starčevo telo „zaudara”, odgovara: „Ja se protiv svoga Boga ne bunim, nego samo njegov svet ne primam”. U ovom kontekstu želeti čudo znači zapasti u buntovništvo, a onda u bogohulništvo. Aljoša će se promeniti tek kada bude prevazišao ovu želju; dakle, kada njegova vera postane zaista slobodna, jer ljudi se slobodno opredeljuju za veru, i ne mogu se čudom prisiliti.

Kroz svoju „pobunu” Aljoša ipak odoleva svim iskušenjima, počevši od kobasice, preko rakije, do Grušenjke, da bismo ga na kraju VII knjige, u poglavlju Kana Galilejska, videli očišćenog od greha. Starac Zosima govori Aljoši u snu: „Ne boj Ga se! Strašan je i veličanstven je pred nama, užasan je visinom svojom, ali je milostiv beskonačno, iz ljubavi je postao kao i mi, i veseli se s nama, vodu u vino pretvara, da se ne prekida radost gostiju, nove goste očekuje, nove neprestano zove, i to u vekove vekova.” Dakle, uporedo sa Hristom koji ljude prepušta njihovim nevoljama (na primer u V knjizi romana), u Braći Karamazovima postoji i jedan drugačiji Hrist, koji je pun milosrđa, i uz kojeg stoji starac Zosima.

Tek sadržaj ove knjige predstavlja glavni odgovor bogohulništvu Ivana Karamazova. Naime, da Aljoša nije prošao kroz ovo pročišćenje, naspram Ivana bi stajao već umrli starac Zosima sa svojim učenjem, koje bi u sebi nosilo duh prošlosti i bilo bez direktne veze sa Ivanovim svetom, ne mogavši uverljivo da dokaže kako se Zosimino učenje može ponoviti i u savremenom svetu – svetu Aljoše i Ivana. „Stoga nije slučajno što starac umire upravo u trenutku kada se konačno i do kraja otkrije Ivan i kada se, s druge strane, isto tako konačno konstituiše Aljoša, jer su upravo tako zaista jasno i utemeljeno postavljene obe krajnje, a istodobne mogućnosti u sadašnjosti, ne u prošlosti – što bi se nesumnjivo desilo kada bi Zosima zaista bio jedini odgovor Ivanu (Dušan Pirjevac).”

Tako je odlučujuće pitanje postavljeno do kraja. Nisu više potrebne nikakve debate, nikakvi sukobi mišljenja. Ivan putuje u Moskvu, Aljoša takođe neko vreme nestaje iz čitaočevog vidnog polja, pa se sve prenosi na Dimitrija Karamazova, na čijoj će se sudbini potvrditi i izvršiti ono o čemu se ovde u stvari radi.

Problem Boga u ovom romanu javlja se kroz niz pitanja. Da li je Bog čovekova „izmišljotina”, nastala radi zadovoljenja čovekovih potreba? Ako nije „izmišljotina”, a opet Njegova znamenja nisu dostupna ljudskom oku, kako možemo spoznati Boga i znati da on zaista postoji? Da li je Bog koji dozvoljava zlo sveprisutno kroz istoriju i vodi u krvoproliće zaista Bog? Šta je to uopšte – Bog? Na sva ova pitanja, i mnoga druga sa njima usko povezana, roman Braća Karamazovi traži odgovor.

Pročitajte i o centralnoj temi u Zločinu i kazni.

Da li će čovek pobediti Boga?

Fotografija je preuzeta sa www.pravoslavie.ru.