Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

vasicKnji­žev­no­u­met­nič­kom stva­ra­la­štvu u pra­vom smi­slu te re­či Dra­gi­ša Va­sić se po­sve­ću­je dva­de­se­tih go­di­na 20. sto­le­ća. Na­i­me, aku­mu­la­ci­ja umet­nič­ke ener­gi­je u rat­nim go­di­na­ma do­ži­ve­la je ja­snu ar­ti­ku­la­ci­ju 20-ih go­di­na pro­šlo­ga ve­ka. Srp­ska me­đu­rat­na knji­žev­nost, sva u uspo­nu, su­sti­že evrop­sko knji­žev­no stva­ra­la­štvo. Po­red Mi­lo­ša Cr­njan­skog i nje­go­ve zbir­ke Pri­če o mu­škom (1920), Na­sta­si­je­vi­će­ve zbir­ke Iz tam­nog vi­la­je­ta (1927), pri­po­ve­dač­kog ra­da Rast­ka Pe­tro­vi­ća i Ive An­dri­ća, zna­čaj­no pri­po­ve­dač­ko me­sto za­u­zi­ma i Dra­gi­ša Va­sić sa svo­jom zbir­kom pri­po­ve­da­ka Utu­lje­na kan­di­la, ob­ja­vlje­noj 1922. u iz­da­nju Ge­ce Ko­na, sa pred­go­vo­rom Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća.

Va­sić će iste go­di­ne ob­ja­vi­ti i svo­je naj­zna­čaj­ni­je de­lo, ro­man Cr­ve­ne ma­gle, u iz­da­nju Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge. I po­red ka­sni­je ob­ja­vlje­nih zbir­ki pri­po­ve­da­ka Vi­tlo i dru­ge pri­če (1924) i Pad sa gra­đe­vi­ne (1932), zbir­ka Utu­lje­na kan­di­la osta­će Va­si­će­va umet­nič­ki naj­u­spe­li­ja pri­po­ve­dač­ka zbir­ka.

Utu­lje­na kan­di­la pred­sta­vlja­ju svo­je­vr­sno umet­nič­ko sve­do­čan­stvo o rat­nim uža­si­ma i po­sle­rat­nom po­sr­nu­ću jed­no­ga na­ro­da i nje­go­vih ide­a­la. U vre­me­nu ka­da sve­u­kup­na evrop­ska, pa i srp­ska in­te­li­gen­ci­ja, ne­ga­tiv­no od­go­va­ra na pi­ta­nje o smi­slu ra­ta i žr­tve, Va­sić ar­ti­ku­li­še ide­ju o obe­smi­šlje­no­sti žr­tve. Osnov­na od­li­ka svih pet pri­po­ve­da­ka u zbir­ci Utu­lje­na kan­di­la je­ste an­ti­rat­no ras­po­lo­že­nje.

Ju­na­ci Va­si­će­vih pri­po­ve­da­ka re­de­fi­ni­šu mno­ge ove­šta­le isti­ne o otadž­bi­ni, pa­tri­o­ti­zmu i ra­tu. Reč je o in­di­vi­du­al­nim sud­bi­na­ma ko­je me­to­ni­mij­ski pred­sta­vlja­ju isto­rij­sku dra­mu i tra­ge­di­ju či­ta­ve na­ci­je. Osli­ka­va­ju­ći psi­ho­lo­šku struk­tu­ru svo­jih ju­na­ka, Va­sić pri­po­ve­da o rat­noj i po­sle­rat­noj ka­ta­stro­fi, o po­ru­še­nim ide­a­li­ma – utu­lje­nim kan­di­li­ma – či­ja je sve­tlost to­kom ra­ta da­va­la sna­gu ju­na­ci­ma-rat­ni­ci­ma da pre­ži­ve sve stra­ho­te i is­ku­še­nja. Je­zgro­vi­tim pri­po­ve­da­njem Va­sić je is­ka­zao su­šti­nu Pr­vog svet­skog ra­ta, pro­go­vo­rio o nje­go­vim žr­tva­ma i za­blu­da­ma; ot­krio svu „ru­di­men­tar­nu sna­gu ero­sa i ta­na­to­sa” srp­skih ju­na­ka-rat­ni­ka, kao i erup­tiv­nu sna­gu srp­skih de­vo­ja­ka i lu­cid­nost nji­ho­ve pa­tri­jar­hal­ne „smer­no­sti”.

Su­kob „tra­di­ci­o­nal­nog” i „mo­der­nog”, ka­rak­te­ri­sti­čan za eks­pre­si­o­ni­zam, ogle­da se u Va­si­će­vom pri­po­ve­dač­kom po­stup­ku kao su­kob na­sle­đe­nog – či­ju su isti­ni­tost i vred­nost utvr­di­la pret­hod­na po­ko­le­nja (pa se sa­mim tim pri­hva­ta kao sle­pa nu­žnost: otadž­bi­na se vo­li i za nju vre­di po­gi­nu­ti), i is­ku­stve­nog (stvar­nog), ko­je ra­ci­o­na­li­zu­je i re­la­ti­vi­zu­je utvr­đe­ne isti­ne. U kon­fron­ti­ra­nju na­sle­đe­nog, ko­je je is­ku­stvo pro­šlog, i stvar­nog, ko­je je is­ku­stvo sa­da­šnjeg, ne­ma bu­duć­no­sti. Ra­za­pe­tost čo­ve­ka po­sle­rat­nog do­ba iz­me­đu dve pod­jed­na­ko pri­ma­mlji­ve si­le, iz­me­đu pro­šlog i sa­da­šnjeg, fru­stri­ra nje­go­vo bu­du­će de­la­nje. U toj ra­za­pe­to­sti ta­vo­re Va­si­će­vi ju­na­ci sa svo­jim utu­lje­nim eg­zi­sten­ci­ja­ma.

Psi­ho­lo­ška ne­u­rav­no­te­že­nost ju­na­ka pri­po­vet­ke „U go­sti­ma” (1921) po­sle­di­ca je rat­ne ka­ta­stro­fe ko­ju je pre­ži­veo sa svo­jim po­bra­ti­mom Ni­ko­lom. Na­kon ra­ta i Ni­ko­la do­ži­vlja­va pot­pu­nu ka­ta­kli­zmu, „utu­lje­nje” naj­sve­tli­jeg kan­di­la – po­ro­di­ce. Re­zig­ni­ran, on se pre­da­je al­ko­ho­lu i blud­ni­če­nju, i sam sve­stan da je reč o pri­vre­me­nom „be­gu” od re­al­no­sti.

Smrt ili „bek­stvo” u ne­ki bo­lji svet, ili ne­ku no­vu ide­ju, je­su je­di­ne pre­o­sta­le mo­guć­no­sti ju­na­ka Va­si­će­vih pri­po­ve­da­ka. Me­đu­tim, „beg” u svet, u „ne­što” bo­lje, ko­je je su­prot­sta­vlje­no jed­nom ve­li­kom „ni­šta”, je­ste ogrom­na ne­iz­ve­snost, sim­bo­lič­no na­zna­če­na grč­kim mo­rem u ko­je svo­je po­uz­da­nje po­la­žu ju­na­ci pri­po­vet­ke „Re­si­mić do­bo­šar” (1921). Va­sić či­ta­o­ca po­sred­no, pre­ko li­ka Se­ku­le Re­si­mi­ća, upo­zna­je i sa dru­gom stra­nom ra­ta, u ko­joj su su­ro­vost i on­to­lo­ška otu­đe­nost čo­ve­ka od čo­ve­ka ne­iz­be­žne. U po­me­nu­toj pri­po­ve­ci ne­ma vi­zi­o­nar­ske ide­je. Va­sić ov­de „na­gi­nje“ sar­ka­zmu i gro­te­ski: Se­ku­la je isto­vre­me­no obe­še­njak i he­roj, ko­ji ima na pa­me­ti ide­ju da u pot­pu­no­sti „iži­vi” svo­je da­ne. Sva nje­go­va ener­gi­ja, is­ti­če S. Jo­va­no­vić, ko­ja je u do­ba mi­ra bi­la je­dva pri­met­na, u ra­tu do­la­zi do pu­nog iz­ra­ža­ja. Lju­di po­put Se­ku­le neo­p­hod­ni su, a i su­vi­šni u sa­mom ra­tu.

Ide­ja o su­vi­šno­sti i isto­vre­me­noj po­treb­no­sti čo­ve­ka, ko­ju sre­će­mo u pri­po­ve­ci „Re­si­mić do­bo­šar”, pri­sut­na je i u „Re­kon­va­le­scen­ti­ma” (1922). U at­mos­fe­ri Če­ho­vlje­ve­ve pri­po­vet­ke „Pa­vi­ljon br. 6”, fi­lo­zof­ski se op­ser­vi­ra otadž­bi­na sprem­na da pri­mi žr­tvu, ali ne­sprem­na da se žr­tvu­je. Ne­sra­zme­nost in­stink­ta i ra­zu­ma je­ste pro­blem na­ci­je ko­ja per­ma­nent­no stra­da. In­stinkt od­no­si pre­va­gu nad ra­zu­mom, u to­me je tra­ge­di­ja na­ro­da uvek sprem­nog na ri­tu­al­nu žr­tvu, raz­mi­šlja je­dan od Va­si­će­vih re­kon­va­le­sce­na­ta.

U „Re­kon­va­le­scen­ti­ma” je da­ta sli­ka Sr­bi­je u ma­lom. Bez ras­pli­nu­to­sti u pri­po­ve­da­nju, iz­dvo­je­ne su naj­bit­ni­ji cr­te i raz­mi­šlja­nja po­je­di­na­ca ko­ji u svo­joj raz­li­či­to­sti či­ne ko­lek­tiv – na­ci­ju, a či­je shva­ta­nje ži­vo­ta od­u­da­ra od „ep­skog kre­ta­nja pri­ro­de” i isto­ri­je. Va­si­će­vi ju­na­ci raz­li­či­to per­ci­pi­ra­ju otadž­bi­nu, pa shod­no to­me za­u­zi­ma­ju i dru­ga­či­ji od­nos pre­ma njoj. Ali, ono što ih uje­di­nju­je je­ste sprem­nost na žr­tvu i od­ba­nu otadž­bi­ne; me­đu nji­ma ne­ma iz­daj­ni­ka. Smi­sao žr­tve sva­ka­ko se pro­ble­ma­ti­zu­je, ali neo­p­hod­nost uče­stvo­va­nja u ra­tu za od­bra­nu slo­bo­de, na­ro­da, do­sto­jan­stva, sop­stve­nih ide­a­la odi­še iskon­skom sta­me­no­šću. Žr­tva je za­jed­nič­ki krst Va­si­će­vih ju­na­ka, a po re­či­ma Mi­la Lom­pa­ra – i je­zgro svih nje­go­vih pri­po­ve­da­ka.

U ra­tu, dvo­ja­kost čo­ve­ko­ve pri­ro­de, tač­ni­je mrač­na stra­na te dvo­ja­ko­sti bi­va iz­ra­že­ni­ja u od­no­su na mir­no­dop­ski ži­vot, pri­me­ću­je Va­sić su­bli­mi­šu­ći Froj­do­vu te­o­ri­ju i sop­stve­no is­ku­stvo. Su­o­čen sa tam­nom stra­nom čo­ve­ka, ju­na­ku pri­po­vet­ke „Ave­ti u lo­vu” (1922) osta­je je­di­no da svoj po­gled usme­ri ka ne­bu, ka sim­bo­lu „obe­ća­nog“ i sa­vr­še­nog, ali ni ta­mo ute­he ne­ma, jer je ne­bo pre­kri­ve­no cr­nim ga­vra­ni­ma. Pe­si­mi­zam kao op­šte sta­nje po­sle­rat­nog čo­ve­ka če­sto je ose­ća­nje sa ko­jim se či­ta­lac su­o­ča­va u Va­si­će­vom pri­po­ve­dač­kom de­lu.

Su­prot­sta­vlja­ju­ći ju­na­ka pri­po­vet­ke „U pra­znom ol­ta­ru” stra­vič­nim re­pre­si­ja­ma auto­krat­skog re­ži­ma sprem­nog na sva­ko­ja­ku tor­tu­ru ra­di svog op­stan­ka, Va­sić pri­po­ve­da o po­sle­rat­noj sud­bi­ni ju­na­ka-rat­ni­ka ko­ji je za isti taj re­žim – za kra­lja i otadž­bi­nu – gi­nuo. Svi­re­post otadž­bi­ne i dru­štva auti­stič­nog za ljud­sku pat­nju i stra­da­nje ni­su ide­a­li ju­na­ka-rat­ni­ka, pa shod­no pri­li­ka­ma on utu­lje­na kan­di­la za­me­nju­je ne­kim no­vim, re­vo­lu­ci­o­nar­nim ide­a­li­ma, či­ja će se sve­tlost tek na­zre­ti. (I sam Va­sić se, tri­de­se­tih go­di­na – ogor­čen ne­pra­ved­nim dru­štve­nim pri­li­ka­ma ko­je su, kao i u slu­ča­ju Pe­tro­ni­ja Svi­la­ra, ju­na­ka pri­po­vet­ke „U pra­znom ol­ta­ru”, po­ni­šti­le nje­go­vo ce­lo­kup­no ži­vot­no is­ku­stvo i pre­tvo­ri­le nje­go­ve mr­tve dru­go­ve u ka­ri­ka­tu­re – okre­će „na­ci­o­na­li­stič­kom kri­lu”, me­nja­ju­ći svoj ide­al otadž­bi­ne, no­vim ide­a­lom – svo­jim na­ro­dom. O Va­si­će­voj ide­o­lo­škoj „pre­o­ri­jen­ta­ci­ji” na ne­po­sre­dan na­čin sve­do­či nje­go­va pri­po­vet­ka „Po­gi­bi­ja Ja­ći­ma Me­de­ni­ce” (1931), u ko­joj je ide­ja ju­go­slo­ven­stva i fa­na­tič­no obo­go­tvo­re­nje te ide­je, ko­joj je me­di­o­kri­tet­ski duh bio naj­ve­ći po­klo­nik, do kraj­nih gra­ni­ca iro­ni­zo­va­na.)

Draza-i-Dragisa-Vasic-Lipovo-6-dec-42

General Draža Mihailović i major Dragiša Vasić, 6. decembra 1942. u selu Gornje Lipovo iznad Kolašina

Slo­bo­dan Jo­va­no­vić za­je­di­nič­ku pri­po­ve­dač­ku tač­ku zbir­ke Utu­lje­na kan­di­la pro­na­la­zi u ide­ji da čo­ve­ko­va sre­ća i nje­go­vo po­šte­nje za­vi­se od pri­li­ka u ko­ji­ma se na­la­zi. Ova­kva te­o­ri­ja u mno­go­me na­li­ku­je te­o­ri­ji Bje­lin­skog, po ko­joj čo­ve­ka de­ter­mi­ni­šu i nje­gov mo­ral od­re­đu­ju spo­lja­šnje okol­no­sti. Rat je, ne­sum­nji­vo, osta­vio ve­li­ke po­sle­di­ce na ju­na­ke Va­si­će­vih pri­po­ve­da­ka, ali ni­je je­di­ni de­ter­mi­na­tor nji­ho­vih po­stu­pa­ka.

Po­red ra­ta, u pri­po­vet­ka­ma na­zna­če­na, a u ro­ma­nu Cr­ve­ne ma­gle umet­nič­ki upe­ča­tlji­vo spro­ve­de­na, je­ste te­ma lju­ba­vi i ra­zor­ne čul­no­sti. Erot­ska strast ne zna za ogra­ni­če­nja i rat, ona ne vo­di ra­ču­na o pa­la­nač­kim ob­zi­ri­ma, već zah­te­va re­a­li­za­ci­ju, ma­te­ri­ja­li­za­ci­ju, sad i od­mah. Za Va­si­će­ve ju­na­ke lju­bav je bor­ba, su­kob – bo­dle­rov­ska ide­ja o lju­ba­vi kao bor­bi i osva­ja­nju. I lju­bav, kao rat, iz­i­sku­je žr­tvu.

Hu­mor je, ta­ko­đe, jed­na o ka­rak­te­ri­sti­ka Va­si­će­vih pri­po­ve­da­ka; hu­mor ka­rak­te­ri­sti­čan za usme­na pri­po­ve­da­nja o ra­tu, ko­ji – ka­ko će pri­me­ti­ti Rast­ko Pe­tro­vić, ima za cilj da skre­ne pa­žnju sa pri­po­ve­da­nja o stra­da­nju i ka­ta­stro­fi. Ret­ko kad ver­ba­lan i iro­ni­čan, Va­si­ćev hu­mor je hu­mor si­tu­a­ci­je, maj­stor­ski pri­ka­za­ne i ve­što uve­de­ne u pri­po­ve­dač­ko tki­vo rat­ne pro­vi­ni­jen­ci­je.
Kao pri­meb­du, u svom pred­go­vo­ru zbir­ci Utu­lje­na kan­di­la, S. Jo­va­no­vić na­vo­di la­ba­vost kom­po­zi­ci­je po­je­di­nih pri­po­ve­da­ka. Tač­no je da Va­sić pre­la­zi sa jed­nog na dru­gi pri­po­ve­dač­ki plan, me­đu ko­ji­ma če­sto ne­ma čvr­šće ve­ze, što sa­mim tim osta­vlja uti­sak la­ba­ve ko­po­zi­ci­je po­je­di­nih pri­po­ve­dač­kih ce­li­na. Me­đu­tim, svo­je­vr­sna „raz­ba­ru­še­nost” kom­po­zi­ci­je, ka­kvu sre­će­mo u zbir­ci Utu­lje­na kan­di­la, mo­že se ob­ja­sni­ti i „ne­sprem­no­šću” Dra­gi­še Va­si­ća da na svoj pri­po­ve­dač­ki svet do­sled­ni­je pri­me­ni teh­ni­ku film­skog ka­dri­ra­nja, ko­ja je u to vre­me već pri­sut­na u srp­skoj pro­zi, naj­vi­še i naj­bo­lje u pri­po­vet­ka­ma i u ro­ma­nu Kri­la (1922) Sta­ni­sla­va Kra­ko­va.

Dra­gi­ša Va­sić ve­što usme­ra­va svo­ju pri­po­ve­dač­ku pa­žnju na lič­no i ko­lek­tiv­no, na po­je­di­nač­no i op­šte. Go­vo­re­ći o po­je­din­cu, on go­vo­ri o ce­li­ni; i sli­ka­ju­ći čo­ve­ka, on na pa­me­ti ima na­rod.

Po iz­bo­ru te­ma i sa­dr­ža­ju pri­po­ve­da­nja, Dra­gi­ša Va­sić pri­pa­da eks­pre­si­o­ni­zmu, dok ga iza­bra­ni na­ra­tiv­ni po­stu­pak pri­bli­ža­va re­a­li­stič­koj tra­di­ci­ji. Zna­čaj Dra­gi­še Va­si­ća kao pri­po­ve­da­ča u sa­vre­me­nom kon­tek­stu ne­sum­njiv je. Nje­go­ve pri­po­vet­ke po­sta­vlja­ju pi­ta­nja i re­de­fi­ni­šu op­šte isti­ne ko­je su i da­nas ka­men spo­ti­ca­nja „mo­der­ne” srp­ske na­ci­je. Ak­tu­el­no je još uvek sta­nje, tzv. „post­kon­flikt­nog dru­štva” ra­za­pe­tog iz­me­đu pro­šlog i sa­da­šnjeg; na­ci­je utu­lje­nih kan­di­la bez ja­sne vi­zi­je bu­du­ćeg. Va­sić, svo­jim pri­po­vet­ka­ma, go­to­vo pro­roč­ki na­slu­ću­je srp­ska „mo­der­na vre­me­na”.

Za raz­li­ku od ju­na­ka svo­je pri­po­vet­ke „U go­sti­ma”, Dra­gi­ša Va­sić ni­je „go­spod­ski” pu­to­vao kroz na­šu knji­žev­nu ba­šti­nu. Bi­lo je to ne­iz­ve­sno pu­to­va­nje, sa do­sta po­sr­ta­nja ve­što in­stru­i­sa­nih od stra­ne ra­znih „ma­ši­no­vo­đa“ i po­sle­ni­ka ko­mu­ni­stič­ko-so­ci­ja­li­stič­ke kul­tu­re do de­ve­de­se­tih go­di­na mi­nu­lo­ga ve­ka. Uče­snik bal­kan­skih i Pr­vog svet­skog ra­ta, pro­gla­šen je „na­rod­nim ne­pri­ja­te­ljem“, pa je sa­mim tim i nje­go­vo zna­čaj­no knji­žev­no de­lo go­di­na­ma bi­lo mar­gi­na­li­zo­va­no. Va­si­ćev po­vra­tak u kon­tekst srp­ske knji­žev­ne tra­di­ci­je, iz ko­je je po­ti­snut si­lom ide­o­lo­ških raz­lo­ga, bio je, pre­ma to­me – ne­iz­be­žan.

Autor: Dušan Blagojević

Fotografije: pogledi.rs