Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

vasicKњи­жев­но­у­мет­нич­ком ства­ра­ла­штву у пра­вом сми­слу те ре­чи Дра­ги­ша Ва­сић се по­све­ћу­је два­де­се­тих го­ди­на 20. сто­ле­ћа. На­и­ме, аку­му­ла­ци­ја умет­нич­ке енер­ги­је у рат­ним го­ди­на­ма до­жи­ве­ла је ја­сну ар­ти­ку­ла­ци­ју 20-их го­ди­на про­шло­га ве­ка. Срп­ска ме­ђу­рат­на књи­жев­ност, сва у успо­ну, су­сти­же европ­ско књи­жев­но ства­ра­ла­штво. По­ред Ми­ло­ша Цр­њан­ског и ње­го­ве збир­ке При­че о му­шком (1920), На­ста­си­је­ви­ће­ве збир­ке Из там­ног ви­ла­је­та (1927), при­по­ве­дач­ког ра­да Раст­ка Пе­тро­ви­ћа и Иве Ан­дри­ћа, зна­чај­но при­по­ве­дач­ко ме­сто за­у­зи­ма и Дра­ги­ша Ва­сић са сво­јом збир­ком при­по­ве­да­ка Уту­ље­на кан­ди­ла, об­ја­вље­ној 1922. у из­да­њу Ге­це Ко­на, са пред­го­во­ром Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа.

Ва­сић ће исте го­ди­не об­ја­ви­ти и сво­је нај­зна­чај­ни­је де­ло, ро­ман Цр­ве­не ма­гле, у из­да­њу Срп­ске књи­жев­не за­дру­ге. И по­ред ка­сни­је об­ја­вље­них збир­ки при­по­ве­да­ка Ви­тло и дру­ге при­че (1924) и Пад са гра­ђе­ви­не (1932), збир­ка Уту­ље­на кан­ди­ла оста­ће Ва­си­ће­ва умет­нич­ки нај­у­спе­ли­ја при­по­ве­дач­ка збир­ка.

Уту­ље­на кан­ди­ла пред­ста­вља­ју сво­је­вр­сно умет­нич­ко све­до­чан­ство о рат­ним ужа­си­ма и по­сле­рат­ном по­ср­ну­ћу јед­но­га на­ро­да и ње­го­вих иде­а­ла. У вре­ме­ну ка­да све­у­куп­на европ­ска, па и срп­ска ин­те­ли­ген­ци­ја, не­га­тив­но од­го­ва­ра на пи­та­ње о сми­слу ра­та и жр­тве, Ва­сић ар­ти­ку­ли­ше иде­ју о обе­сми­шље­но­сти жр­тве. Основ­на од­ли­ка свих пет при­по­ве­да­ка у збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла је­сте ан­ти­рат­но рас­по­ло­же­ње.

Ју­на­ци Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка ре­де­фи­ни­шу мно­ге ове­шта­ле исти­не о отаџ­би­ни, па­три­о­ти­зму и ра­ту. Реч је о ин­ди­ви­ду­ал­ним суд­би­на­ма ко­је ме­то­ни­миј­ски пред­ста­вља­ју исто­риј­ску дра­му и тра­ге­ди­ју чи­та­ве на­ци­је. Осли­ка­ва­ју­ћи пси­хо­ло­шку струк­ту­ру сво­јих ју­на­ка, Ва­сић при­по­ве­да о рат­ној и по­сле­рат­ној ка­та­стро­фи, о по­ру­ше­ним иде­а­ли­ма – уту­ље­ним кан­ди­ли­ма – чи­ја је све­тлост то­ком ра­та да­ва­ла сна­гу ју­на­ци­ма-рат­ни­ци­ма да пре­жи­ве све стра­хо­те и ис­ку­ше­ња. Је­згро­ви­тим при­по­ве­да­њем Ва­сић је ис­ка­зао су­шти­ну Пр­вог свет­ског ра­та, про­го­во­рио о ње­го­вим жр­тва­ма и за­блу­да­ма; от­крио сву „ру­ди­мен­тар­ну сна­гу еро­са и та­на­то­са” срп­ских ју­на­ка-рат­ни­ка, као и еруп­тив­ну сна­гу срп­ских де­во­ја­ка и лу­цид­ност њи­хо­ве па­три­јар­хал­не „смер­но­сти”.

Су­коб „тра­ди­ци­о­нал­ног” и „мо­дер­ног”, ка­рак­те­ри­сти­чан за екс­пре­си­о­ни­зам, огле­да се у Ва­си­ће­вом при­по­ве­дач­ком по­ступ­ку као су­коб на­сле­ђе­ног – чи­ју су исти­ни­тост и вред­ност утвр­ди­ла прет­ход­на по­ко­ле­ња (па се са­мим тим при­хва­та као сле­па ну­жност: отаџ­би­на се во­ли и за њу вре­ди по­ги­ну­ти), и ис­ку­стве­ног (ствар­ног), ко­је ра­ци­о­на­ли­зу­је и ре­ла­ти­ви­зу­је утвр­ђе­не исти­не. У кон­фрон­ти­ра­њу на­сле­ђе­ног, ко­је је ис­ку­ство про­шлог, и ствар­ног, ко­је је ис­ку­ство са­да­шњег, не­ма бу­дућ­но­сти. Ра­за­пе­тост чо­ве­ка по­сле­рат­ног до­ба из­ме­ђу две под­јед­на­ко при­ма­мљи­ве си­ле, из­ме­ђу про­шлог и са­да­шњег, фру­стри­ра ње­го­во бу­ду­ће де­ла­ње. У тој ра­за­пе­то­сти та­во­ре Ва­си­ће­ви ју­на­ци са сво­јим уту­ље­ним ег­зи­стен­ци­ја­ма.

Пси­хо­ло­шка не­у­рав­но­те­же­ност ју­на­ка при­по­вет­ке „У го­сти­ма” (1921) по­сле­ди­ца је рат­не ка­та­стро­фе ко­ју је пре­жи­вео са сво­јим по­бра­ти­мом Ни­ко­лом. На­кон ра­та и Ни­ко­ла до­жи­вља­ва пот­пу­ну ка­та­кли­зму, „уту­ље­ње” нај­све­тли­јег кан­ди­ла – по­ро­ди­це. Ре­зиг­ни­ран, он се пре­да­је ал­ко­хо­лу и блуд­ни­че­њу, и сам све­стан да је реч о при­вре­ме­ном „бе­гу” од ре­ал­но­сти.

Смрт или „бек­ство” у не­ки бо­љи свет, или не­ку но­ву иде­ју, је­су је­ди­не пре­о­ста­ле мо­гућ­но­сти ју­на­ка Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка. Ме­ђу­тим, „бег” у свет, у „не­што” бо­ље, ко­је је су­прот­ста­вље­но јед­ном ве­ли­ком „ни­шта”, је­сте огром­на не­из­ве­сност, сим­бо­лич­но на­зна­че­на грч­ким мо­рем у ко­је сво­је по­уз­да­ње по­ла­жу ју­на­ци при­по­вет­ке „Ре­си­мић до­бо­шар” (1921). Ва­сић чи­та­о­ца по­сред­но, пре­ко ли­ка Се­ку­ле Ре­си­ми­ћа, упо­зна­је и са дру­гом стра­ном ра­та, у ко­јој су су­ро­вост и он­то­ло­шка оту­ђе­ност чо­ве­ка од чо­ве­ка не­из­бе­жне. У по­ме­ну­тој при­по­ве­ци не­ма ви­зи­о­нар­ске иде­је. Ва­сић ов­де „на­ги­ње“ сар­ка­зму и гро­те­ски: Се­ку­ла је исто­вре­ме­но обе­ше­њак и хе­рој, ко­ји има на па­ме­ти иде­ју да у пот­пу­но­сти „ижи­ви” сво­је да­не. Сва ње­го­ва енер­ги­ја, ис­ти­че С. Јо­ва­но­вић, ко­ја је у до­ба ми­ра би­ла је­два при­мет­на, у ра­ту до­ла­зи до пу­ног из­ра­жа­ја. Љу­ди по­пут Се­ку­ле нео­п­ход­ни су, а и су­ви­шни у са­мом ра­ту.

Иде­ја о су­ви­шно­сти и исто­вре­ме­ној по­треб­но­сти чо­ве­ка, ко­ју сре­ће­мо у при­по­ве­ци „Ре­си­мић до­бо­шар”, при­сут­на је и у „Ре­кон­ва­ле­сцен­ти­ма” (1922). У ат­мос­фе­ри Че­хо­вље­ве­ве при­по­вет­ке „Па­ви­љон бр. 6”, фи­ло­зоф­ски се оп­сер­ви­ра отаџ­би­на спрем­на да при­ми жр­тву, али не­спрем­на да се жр­тву­је. Не­сра­зме­ност ин­стинк­та и ра­зу­ма је­сте про­блем на­ци­је ко­ја пер­ма­нент­но стра­да. Ин­стинкт од­но­си пре­ва­гу над ра­зу­мом, у то­ме је тра­ге­ди­ја на­ро­да увек спрем­ног на ри­ту­ал­ну жр­тву, раз­ми­шља је­дан од Ва­си­ће­вих ре­кон­ва­ле­сце­на­та.

У „Ре­кон­ва­ле­сцен­ти­ма” је да­та сли­ка Ср­би­је у ма­лом. Без рас­пли­ну­то­сти у при­по­ве­да­њу, из­дво­је­не су нај­бит­ни­ји цр­те и раз­ми­шља­ња по­је­ди­на­ца ко­ји у сво­јој раз­ли­чи­то­сти чи­не ко­лек­тив – на­ци­ју, а чи­је схва­та­ње жи­во­та од­у­да­ра од „еп­ског кре­та­ња при­ро­де” и исто­ри­је. Ва­си­ће­ви ју­на­ци раз­ли­чи­то пер­ци­пи­ра­ју отаџ­би­ну, па сход­но то­ме за­у­зи­ма­ју и дру­га­чи­ји од­нос пре­ма њој. Али, оно што их ује­ди­њу­је је­сте спрем­ност на жр­тву и од­ба­ну отаџ­би­не; ме­ђу њи­ма не­ма из­дај­ни­ка. Сми­сао жр­тве сва­ка­ко се про­бле­ма­ти­зу­је, али нео­п­ход­ност уче­ство­ва­ња у ра­ту за од­бра­ну сло­бо­де, на­ро­да, до­сто­јан­ства, соп­стве­них иде­а­ла оди­ше искон­ском ста­ме­но­шћу. Жр­тва је за­јед­нич­ки крст Ва­си­ће­вих ју­на­ка, а по ре­чи­ма Ми­ла Лом­па­ра – и је­згро свих ње­го­вих при­по­ве­да­ка.

У ра­ту, дво­ја­кост чо­ве­ко­ве при­ро­де, тач­ни­је мрач­на стра­на те дво­ја­ко­сти би­ва из­ра­же­ни­ја у од­но­су на мир­но­доп­ски жи­вот, при­ме­ћу­је Ва­сић су­бли­ми­шу­ћи Фрој­до­ву те­о­ри­ју и соп­стве­но ис­ку­ство. Су­о­чен са там­ном стра­ном чо­ве­ка, ју­на­ку при­по­вет­ке „Аве­ти у ло­ву” (1922) оста­је је­ди­но да свој по­глед усме­ри ка не­бу, ка сим­бо­лу „обе­ћа­ног“ и са­вр­ше­ног, али ни та­мо уте­хе не­ма, јер је не­бо пре­кри­ве­но цр­ним га­вра­ни­ма. Пе­си­ми­зам као оп­ште ста­ње по­сле­рат­ног чо­ве­ка че­сто је осе­ћа­ње са ко­јим се чи­та­лац су­о­ча­ва у Ва­си­ће­вом при­по­ве­дач­ком де­лу.

Су­прот­ста­вља­ју­ћи ју­на­ка при­по­вет­ке „У пра­зном ол­та­ру” стра­вич­ним ре­пре­си­ја­ма ауто­крат­ског ре­жи­ма спрем­ног на сва­ко­ја­ку тор­ту­ру ра­ди свог оп­стан­ка, Ва­сић при­по­ве­да о по­сле­рат­ној суд­би­ни ју­на­ка-рат­ни­ка ко­ји је за исти тај ре­жим – за кра­ља и отаџ­би­ну – ги­нуо. Сви­ре­пост отаџ­би­не и дру­штва аути­стич­ног за људ­ску пат­њу и стра­да­ње ни­су иде­а­ли ју­на­ка-рат­ни­ка, па сход­но при­ли­ка­ма он уту­ље­на кан­ди­ла за­ме­њу­је не­ким но­вим, ре­во­лу­ци­о­нар­ним иде­а­ли­ма, чи­ја ће се све­тлост тек на­зре­ти. (И сам Ва­сић се, три­де­се­тих го­ди­на – огор­чен не­пра­вед­ним дру­штве­ним при­ли­ка­ма ко­је су, као и у слу­ча­ју Пе­тро­ни­ја Сви­ла­ра, ју­на­ка при­по­вет­ке „У пра­зном ол­та­ру”, по­ни­шти­ле ње­го­во це­ло­куп­но жи­вот­но ис­ку­ство и пре­тво­ри­ле ње­го­ве мр­тве дру­го­ве у ка­ри­ка­ту­ре – окре­ће „на­ци­о­на­ли­стич­ком кри­лу”, ме­ња­ју­ћи свој иде­ал отаџ­би­не, но­вим иде­а­лом – сво­јим на­ро­дом. О Ва­си­ће­вој иде­о­ло­шкој „пре­о­ри­јен­та­ци­ји” на не­по­сре­дан на­чин све­до­чи ње­го­ва при­по­вет­ка „По­ги­би­ја Ја­ћи­ма Ме­де­ни­це” (1931), у ко­јој је иде­ја ју­го­сло­вен­ства и фа­на­тич­но обо­го­тво­ре­ње те иде­је, ко­јој је ме­ди­о­кри­тет­ски дух био нај­ве­ћи по­кло­ник, до крај­них гра­ни­ца иро­ни­зо­ва­на.)

Draza-i-Dragisa-Vasic-Lipovo-6-dec-42

Генерал Дража Михаиловић и мајор Драгиша Васић, 6. децембра 1942. у селу Горње Липово изнад Колашина

Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић за­је­ди­нич­ку при­по­ве­дач­ку тач­ку збир­ке Уту­ље­на кан­ди­ла про­на­ла­зи у иде­ји да чо­ве­ко­ва сре­ћа и ње­го­во по­ште­ње за­ви­се од при­ли­ка у ко­ји­ма се на­ла­зи. Ова­ква те­о­ри­ја у мно­го­ме на­ли­ку­је те­о­ри­ји Бје­лин­ског, по ко­јој чо­ве­ка де­тер­ми­ни­шу и ње­гов мо­рал од­ре­ђу­ју спо­ља­шње окол­но­сти. Рат је, не­сум­њи­во, оста­вио ве­ли­ке по­сле­ди­це на ју­на­ке Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка, али ни­је је­ди­ни де­тер­ми­на­тор њи­хо­вих по­сту­па­ка.

По­ред ра­та, у при­по­вет­ка­ма на­зна­че­на, а у ро­ма­ну Цр­ве­не ма­гле умет­нич­ки упе­ча­тљи­во спро­ве­де­на, је­сте те­ма љу­ба­ви и ра­зор­не чул­но­сти. Ерот­ска страст не зна за огра­ни­че­ња и рат, она не во­ди ра­чу­на о па­ла­нач­ким об­зи­ри­ма, већ зах­те­ва ре­а­ли­за­ци­ју, ма­те­ри­ја­ли­за­ци­ју, сад и од­мах. За Ва­си­ће­ве ју­на­ке љу­бав је бор­ба, су­коб – бо­дле­ров­ска иде­ја о љу­ба­ви као бор­би и осва­ја­њу. И љу­бав, као рат, из­и­ску­је жр­тву.

Ху­мор је, та­ко­ђе, јед­на о ка­рак­те­ри­сти­ка Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка; ху­мор ка­рак­те­ри­сти­чан за усме­на при­по­ве­да­ња о ра­ту, ко­ји – ка­ко ће при­ме­ти­ти Раст­ко Пе­тро­вић, има за циљ да скре­не па­жњу са при­по­ве­да­ња о стра­да­њу и ка­та­стро­фи. Рет­ко кад вер­ба­лан и иро­ни­чан, Ва­си­ћев ху­мор је ху­мор си­ту­а­ци­је, мај­стор­ски при­ка­за­не и ве­што уве­де­не у при­по­ве­дач­ко тки­во рат­не про­ви­ни­јен­ци­је.
Као при­меб­ду, у свом пред­го­во­ру збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла, С. Јо­ва­но­вић на­во­ди ла­ба­вост ком­по­зи­ци­је по­је­ди­них при­по­ве­да­ка. Тач­но је да Ва­сић пре­ла­зи са јед­ног на дру­ги при­по­ве­дач­ки план, ме­ђу ко­ји­ма че­сто не­ма чвр­шће ве­зе, што са­мим тим оста­вља ути­сак ла­ба­ве ко­по­зи­ци­је по­је­ди­них при­по­ве­дач­ких це­ли­на. Ме­ђу­тим, сво­је­вр­сна „раз­ба­ру­ше­ност” ком­по­зи­ци­је, ка­кву сре­ће­мо у збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла, мо­же се об­ја­сни­ти и „не­спрем­но­шћу” Дра­ги­ше Ва­си­ћа да на свој при­по­ве­дач­ки свет до­след­ни­је при­ме­ни тех­ни­ку филм­ског ка­дри­ра­ња, ко­ја је у то вре­ме већ при­сут­на у срп­ској про­зи, нај­ви­ше и нај­бо­ље у при­по­вет­ка­ма и у ро­ма­ну Кри­ла (1922) Ста­ни­сла­ва Кра­ко­ва.

Дра­ги­ша Ва­сић ве­што усме­ра­ва сво­ју при­по­ве­дач­ку па­жњу на лич­но и ко­лек­тив­но, на по­је­ди­нач­но и оп­ште. Го­во­ре­ћи о по­је­дин­цу, он го­во­ри о це­ли­ни; и сли­ка­ју­ћи чо­ве­ка, он на па­ме­ти има на­род.

По из­бо­ру те­ма и са­др­жа­ју при­по­ве­да­ња, Дра­ги­ша Ва­сић при­па­да екс­пре­си­о­ни­зму, док га иза­бра­ни на­ра­тив­ни по­сту­пак при­бли­жа­ва ре­а­ли­стич­кој тра­ди­ци­ји. Зна­чај Дра­ги­ше Ва­си­ћа као при­по­ве­да­ча у са­вре­ме­ном кон­тек­сту не­сум­њив је. Ње­го­ве при­по­вет­ке по­ста­вља­ју пи­та­ња и ре­де­фи­ни­шу оп­ште исти­не ко­је су и да­нас ка­мен спо­ти­ца­ња „мо­дер­не” срп­ске на­ци­је. Ак­ту­ел­но је још увек ста­ње, тзв. „пост­кон­фликт­ног дру­штва” ра­за­пе­тог из­ме­ђу про­шлог и са­да­шњег; на­ци­је уту­ље­них кан­ди­ла без ја­сне ви­зи­је бу­ду­ћег. Ва­сић, сво­јим при­по­вет­ка­ма, го­то­во про­роч­ки на­слу­ћу­је срп­ска „мо­дер­на вре­ме­на”.

За раз­ли­ку од ју­на­ка сво­је при­по­вет­ке „У го­сти­ма”, Дра­ги­ша Ва­сић ни­је „го­спод­ски” пу­то­вао кроз на­шу књи­жев­ну ба­шти­ну. Би­ло је то не­из­ве­сно пу­то­ва­ње, са до­ста по­ср­та­ња ве­што ин­стру­и­са­них од стра­не ра­зних „ма­ши­но­во­ђа“ и по­сле­ни­ка ко­му­ни­стич­ко-со­ци­ја­ли­стич­ке кул­ту­ре до де­ве­де­се­тих го­ди­на ми­ну­ло­га ве­ка. Уче­сник бал­кан­ских и Пр­вог свет­ског ра­та, про­гла­шен је „на­род­ним не­при­ја­те­љем“, па је са­мим тим и ње­го­во зна­чај­но књи­жев­но де­ло го­ди­на­ма би­ло мар­ги­на­ли­зо­ва­но. Ва­си­ћев по­вра­так у кон­текст срп­ске књи­жев­не тра­ди­ци­је, из ко­је је по­ти­снут си­лом иде­о­ло­шких раз­ло­га, био је, пре­ма то­ме – не­из­бе­жан.

Аутор: Душан Благојевић

Фотографије: pogledi.rs