Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Tuđe reči: uzmi sve što ti život pruža.

Puritanizam je incestoidan.

drustvo-mrtvojezicaraBraniti u svom jeziku upotrebu pozajmljenica, reči uzetih iz drugih jezika, isto je što i odrediti svojoj sestri da može imati decu isključivo sa vama. Istina, u našem jeziku i postoji izreka da brat sestri najbolje smesti, ali volim da mislim da se i ta izreka ne odnosi na imanje potomstva, već samo na epizodu zadovoljstva.

Praksa stvaranja potomstva isključivo u uskom krugu najbližih rođaka lišava zajednicu brojnih oruđa u borbi za opstanak. Ograničen broj genetskih kombinacija vodi ograničenom broju kombinacija fizičkih i fizioloških osobina, što za posledicu ima manju spremnost za suočavanje sa spoljnjim svetom, od mehaničkog rada do reakcije na parazite, bakterije i viruse. Analogija sa jezikom i kulturom je potpuna. Slično je i sa jezikom: jezik bez leksičke razmene sa drugim jezicima ograničen je na leksički fond nastao u jednom kulturnom kontekstu, koji na nove okolnosti može jedino da odgovori rogobatnim složenicama, ponekad ni njima.

Jezičke pozajmljenice po pravilu su kulturne pozajmljenice. Neki predmet, koncept, tehnologija, usvaja se od druge zajednice zajedno sa svojim imenom, ponekad i sa čitavim skupom reči koje se za nju vezuju. Na primer, kada jedna zajednica od druge usvoji tehnologiju plovidbe, ona usvoji ne samo reč za plovidbu, nego i za delove broda, tehnike njegove izrade, sredstva koja se koriste u izradi broda i njegovom upravljanju, tipove događaja i procedura sa kojima se tokom plovidbe srećemo. Kada usvoji tehnologiju kompjutera, onda usvoji i po jedan ili više termina za hard disk (hard drajv), za softver (program), monitor (ekran), resetovanje (butovanje)…

Protivnici upotrebe jezičkih pozajmljenica obično ne ekspliciraju svoj stav po pitanju kulturnih i tehnoloških pozajmljenica. U slučaju da nemaju ništa protiv toga da koristimo softver, već samo protiv reči kojom ga zovemo, oni zagovaraju praksu koja bi značajno usporila osvajanje novih tehnoloških sadržaja. Pozajmljenice omogućuju direktno i brzo preuzimanje tehnologije. Svako drugo rešenje vodi usporavanju i razvijanju otpora prema usvajanju. Još ozbiljniji problem je to da su i same jezičke pozajmljenice, sama pozajmljena reč, gramatička struktura, gramatičko obeležje, zapravo svojom prirodom i kulturne pozajmljenice, i tehnološke pozajmljenice. Onaj ko se protivi upotrebi pozajmljenica zapravo se neminovno protivi kulturnom i tehnološkom transferu.

Protivnci svih vrsta transfera među zajednicama i kulturama suočavaju se sa mnogo većim skupom problema, od kojih su meni ovde zanimljiva dva. Jedan je bazični problem sa definisanjem i odvajanjem svoje zajednice. Koja je to zajednica o kojoj je reč, i kako je odvojiti od drugih (jer svaki kontakt vodi razmeni)? U slučaju Srbije, da li su to svi Srbi svuda (I oni u Čikagu? Kako njih izolovatii?), da li je to srpska etnička zajednica u Srbiji, da li su to svi građani Srbije? Svaka verzija ima svoje probleme, od toga kako izolovati jednu grupu ljudi koja živi izmešano sa drugima, do toga kako primorati sve njene članove da prihvate vašu (pogubnu) ideju. Na praktičnom planu, ovaj stav ima još veći problem u tome da pod postojećim okolnostima uspešno sprovođenje takve izolacije vodi i potpunom nestanku zajednice, usled nemogućnosti da se takmiči sa drugim zajednicama.

Ali uzmimo da nijedan od ovih problema ne postoji. Uzmimo da postoji zajednica čistih Srba, sa svim kulturnim, ideološkim i geopolitičkim uslovima da se uspešno i potpuno očisti od svih ikad usvojenih kulturnih pozajmljenica i izoluje od drugih zajednica. Kakav bismo rezultat dobili? Rezultat bi bio jedno od onih plemena koja žive u Amazoniji ili na nekom pacifičkom ostrvu, koja hiljadama godina nisu imala kontakt sa drugim ljudima, i žive u skladu sa prirodom. Iskreno, ovo ne zvuči nimalo loše: direktna razmena sa prirodom, solidarnost, nepoznavanje pojmova kao što su siromaštvo, nacionalizam, zagađenje. Kraći životni vek, više muke oko opstanka, čak i mogućnost da nam nametnuti kontakt donese fatalne epidemije ili da nas neko lovi i odvodi kao roblje, cena su koju bih rado platio za život izvan korporativnog kapitalizma.

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Pozajmljenice čuvaju jezik, bez njih bi mogao nestati.

Paradoks jezičkog nacionalizma i puritanizma je u tome da on ne teži ovakvom rezultatu na planu kulture, već potpuno suprotnom. Jezički nacionalizam i puritanizam želi jezik koji isključivo rečima proverenog porekla može da odgovori zahtevima samog fronta tehnološkog razvoja. On želi da u čistoj formi pobedi u utakmici naroda. On želi hiljade Tesla i Pupina, ali u državi jednog naroda i samo čistim rečima njegovog jezika. I kad kažem ’paradoks’, naravno, samo izbegavam da napišem ’glupost’.

Zamislimo jezik koji uspešno usvaja tehnološka dostignuća bez usvajanja reči koje uz njih idu. Jezik koji za svaki termin u domenu usvojene tehnologije pronalazi svoju reč. I gde to nalaženje svoje, čiste reči ne usporava tehnološku razmenu. Kako bi taj jezik izgledao? Najpre se moramo upoznati sa nekim univerzalnim osobinama jezika, osobinama koje pokazuju svi jezici poznati nauci.

Jedna od univerzalnih osobina jezika jeste proces gramatikalizacije. Svi jezici sveta podležu ovom procesu. Gramatikalizacija se odnosi na težnju punoznačnih reči jednog jezika – reči koje označavaju konkretne pojmove (imenica, glagola, prideva, priloga) da gube svoje pojmovno značenje i svode se na funkcionalne reči – reči koje pre svega služe gramatičkoj svrsi (predloge, pomoćne glagole, zamenice, funkcionalne partikule). Na primer, u našem jeziku je u toku prelazak konstrukcije ’u vezi’, gde imenica ’veza’ traži dopunu sa predlogom ’sa’ (’u vezi sa tim’) u predlog ’uvezi’ koji traži dopunu u genitivu (’uvezi toga’). Opšti efekat ovog procesa je umanjenje fonda punoznačnih reči jednog jezika.

U isto vreme, svaka zajednica se neprestano menja, i neki predmeti i pojmovi nestaju iz njene stvarnosti. Sa njihovim nestajanjem, nestaju i reči koje su za njih korišćene. Najpre postaju arhaične, a zatim se zaboravljaju i potpuno gube. I ovo je prirodni proces u jeziku, i to sa istim efektom kao i gramatikalizacija: on neprestano umanjuje leksički fond jednog jezika.

Deo promena kroz koje zajednica prolazi jeste i usvajanje novih tehnoloških i drugih kulturnih sadržaja, i potrebne su joj nove punoznačne reči da ih označi. Dakle, dok sa jedne strane život zajednice neprestano od jezika traži nove reči, on sam, usled svog unutrašnjeg ustrojstva i društvenih i kulturnih procesa, konstantno istanjuje svoj leksički fond. Jedno se rešenje očigledno nameće: kombinujmo morfeme koje prežive, gradimo nove reči slaganjem postojećih morfema svog jezika.

Ovo je rešenje za kojim poseže većina purističkih lingvističkih etablišmenta. Tako su nastali zrakomlati, tjelospojke, kostolomi, pa i novogovori i novozbori. Ali, ovo rešenje nije dovoljno dobro, jer ono stvara isključivo nove reči koje se sastoje iz dva ili više elemenata, ali ne stvara nove elemente. Ono ne rešava problem osipanja vokabulara na planu prostih elemenata. Ujedno, ono značajno povećava prosečnu dužinu reči u jeziku, još drastičnije prosečne rečenice. Jezik se dovodi u situaciju da probije prag ekonomičnosti upotrebe, što može voditi i nestanku. Naravno, neke nove složene reči, obično one koje se češće koriste, u procesu jezičke promene će se ’fonološki pohabati’ i postati proste. Ali ovaj proces traje predugo da bi obezbedio potrebnu brzinu obnovljivosti leksičkog fonda u uslovima ubrzanja društvenih promena i razmena koje odlikuje poslednjih nekoliko milenijuma postojanja čovečanstva.

Rešenje dolazi iz samog problema: ubrzane promene i razmene zasnivaju se na intenzivnom kontaktu, a on omogućuje i intenzivno pozajmljivanje leksičkog materijala. Ovo je zapažanje od koga smo i krenuli: leksička razmena je slepi putnik tehnološke razmene. Ali sada je vidimo iz drugog ugla: ona spašava jezik od gubitka koraka sa promenom u kulturi i društvu. Pozajmljenice se usvajaju kao proste reči, jer i kada to nisu, njihovi elementi nisu elementi ciljnog jezika. Jezik-pozajmljivač ih prepoznaje kao proste. Zato one direktno proširuju fond njegovih elementarnih leksičkih jedinica. Zahvaljujući pozajmljenicama, i jezici malih zajednica i kultura opstaju uprkos pritisku onih većih. Jezik opstaje kroz svoju gramatiku, kroz svoje funkcionalne reči, a punoznačne su mu reči potrošna roba. Dok god reč kompjuter menjamo po padežima, i koristimo je npr. uz novogramatikalizovani domaći predlog ’pomoću’ mi ne ugrožavamo svoj jezik uzimajući je. Naprotiv – spašavamo ga.

Još neke zablude

Puritanci većinom protestuju protiv novijih pozajmljenica, neposredno pošto su pozajmljene. Oni nastupaju pod pretpostavkom da ono što nije pozajmljeno poslednjih godina čini autentični leksički fond datog jezika. Kada pogledamo u leksički fond našeg jezika, vidimo slojeve pozajmljenica: danas se gradi engleski sloj, prethodno je nastao nemački, pre njega francuski, pre toga rusk(oslovensk)i, pre toga turski, pre njega grčki… Na kraju čeka otvoreno pitanje nastanka indoevropkog leksičkog korpusa, koji se verovatno dobrim delom takođe rodio u razmeni među plemenima koja su činila prvobitni indoevropski blok. Leksički fond našeg jezika u aktivnoj upotrebi nema više od jedne trećine nepozajmljenih punoznačnih morfema, računajući da u njih spadaju i ranoindoevropski koreni.

Zapravo, da jezik nema sklonost leksičkom pozajmljivanju, pitanje je da li bi se ikad on sam, a time i čovekov kognitivni aparat, razvili do nivoa homo sapiensa. Vrlo je moguće da bez pritiska novopozajmljenih reči u nekom periodu pre sto hiljada godina naš leksikon ne bi dosegao razmere koje ima, i da time naš memorijski aparat, kao ni mehanizam pretraživanja i procesiranja ne bi uznapredovali dalje od nivoa koji prepoznajemo kod životinja sa bazičnim sistemima komunikacije.

Umereni puritanci su protiv pozajmljivanja samo kada naš jezik već ima reč za neki pojam. Razlog kojim se vode je da tada pozajmljena reč ne popunjava nikakvu prazninu. Ovo gledište zanemaruje da je sinonimija još jedna pojava koja karakteriše sve poznate jezike. Sinonimija ima svoju svrhu u jeziku – od markiranja registara (razgovaramo li sa prodavcem na pijaci ili sa voditeljom Dnevnika) do izdvajanja tananih razlika u značenju (sinonimne reči međusobno nikad nisu potpuno ekvivalentne). Jeziku je ponekad potreban sinonim. Pozajmljivanje nikada nije bez potrebe. Ponekad ta potreba oslikava negativnu društvenu pojavu (npr. kada se strana reč koristi kao refleks kompleksa niže vrednosti u odnosu na kulturu iz koje dolazi), ali i tada cilj reakcije ne treba da budu strane reči već sam kompleks niže vrednosti.

Jedan od razloga za proganjanje pozajmljenica je i strah da bi one mogle da promene gramatički sistem našeg jezika. Ne postoji nijedan dobar razlog da se promena gramatičkog sistema jednog jezika posmatra kao nešto negativno. U pitanju je još jedna, možda i najdublja, univerzalna osobina jezika: da je konstantno u promeni. On se menja nezavisno od toga pozajmljuju li se ili ne strane reči. Ako i postji dovoljno jako sredstvo da zaustavi promenu u jeziku, kao što je to sakralizacija, sa prestankom menjanja jezik će prestati i da živi – o tome jasno govori sudbina latinskog jezika. Identitet jezika, ukoliko je u pitanju autentična vrednost, zagarantovan je kontinualnošću njegove promene, i nije ugrožen time da promenu delimično usmerava i materijal drugog jezika.

Ako pozajmljena reč inficira naš jezik tuđim identitetom, ukoliko ugrožava izvornost i čistotu identiteta nas samih kao govornika jezika, zašto onda srpski nacionalisti ne likuju nad time da su druge etničke zajednice prigrlile isti jezik i nazvale ga svojim imenima? Zašto se, naprotiv, ljute, i traže da Hrvati za standard uzmu kajkavski ili čakavski? Zato što kod ideologije logika ne igra nikakvu ulogu – ona se lomi i prilagođava ideološkom cilju. Zato jezičkom puritanizmu i nacionalizmu i ne smeta što pati od materijalnih grešaka i logičkih nekoherentnosti. Jezik tu nije ni predmet ni cilj, on je samo sredstvo za formulisanje nejezičkih stavova i za realizovanje nejezičkih ciljeva.

Autor: Boban Arsenijević

Izvor: blog.b92.net

Engleski je nesumnjivo globalni jezik – jezik kojim će govoriti sve veći broj ljudi. Da li to podrazumeva opasnost za druge, „manje” jezike? Da li dominacija engleskog jezika negativno utiče na naš kulturni identitet? Da li fenomen globalizacije predstavlja problem ili pogodnost?

globalizacija

Fenomen globalizacije je za jedne neophodna realnost koja donosi pozitivne efekte: uklapanje i napredak, a za druge je nužno zlo, koje izaziva izumiranje nacionalnosti i gubljenje identiteta. Za prve, globalizacija širi vidike, kulturno uzdiže i pruža ogroman broj mogućnosti za lično usavršavanje i napredovanje: za druge, ona je isto što i „izdaja” nacionalnih obeležja, zanemarivanje i izbegavanje sopstvenih vrednosti. Jezička globalizacija za jedne predstavlja razlog za radovanje: u njoj vide podlogu za leksičko bogaćenje, dok je drugi oštro kritikuju i u njoj treže i pronalaze razloge za ugrožavanje tradicionalnih kvaliteta.

Postepeno gubljenje nacionalnih granica usled tržišnog povezivanja sveta, po mišljenju mnogih, znači preveliki udarac regionalnim i nacionalnim kulturama, tradicijama, običajima, koji čine kulturni identitet svake zemlje ili regije. Sve što ljudskom rodu daje folklornu i etnološku raznovrsnost postepeno nestaje, a prvo što je na udaru jeste – jezik, čuvar nacionalnog identiteta. Skeptici i lingvistički nacionalisti duboko veruju da će pozajmljivanje reči iz drugih jezika dovesti do promene karaktera samog jezika, a na kraju i do njegove propasti, odnosno nestanka.

Ipak, cela „paranoja” oko izumiranja jezika više predstavlja sukob interesa ideoloških dimenzija, nego što je reč o realnom stanju stvari.

Opasnost od apsolutnog nestanka jezika ne postoji. Engleski jezik na svom primeru možda to najbolje dokazuje. Prema Oxford English Dictionary, engleski jezik je preuzeo reči iz trista pedeset jezika, što je u velikoj meri uticalo na njegovu promenu, te se on u velikoj meri razlikuje od onog jezika iz perioda Anglosaksonaca. Gledano sa aspekta leksike, zapravo, 4/5 engleskog vokabulara čine reči romanskog, latinskog ili grčkog, a ne germanskog porekla. Zašto bi se onda bilo drugačije za druge jezike? Jezici su oduvek dolazili u kontakt sa drugim jezicima, i uvek je postojalo „pozajmljivanje” reči iz tih jezika. Nijedna zajednica, do sada, nije uspela da zaustavi ovaj proces. Zašto očekujemo da ćemo mi biti drugačiji?

Engleski jezik nije nešto što nam je neko nametnuo, prisilio nas da ga koristimo; mi sami uvodimo engleski u srpski jezik. Istina je da se danas u nekim sferama života ne može funkcionisati bez upotrebe engleskih reči i izraza. Međutim, to ne znači da, iz lenjosti ili pomodarstva, treba upotrebljavati anlicizme ili, što je još nepoželjnije, izvitoperene varijante anglicizama, ukoliko za određeni pojam imamo sasvim validnu reč.

Da li pojava anglicizama u srpskom jeziku nužno mora biti negativna? Da li iz nje možemo izvući ono najbolje?

Rešenje je u konstruktivnom prihvatanju neminovnih promena i ulaganju u napredovanje i usavršavanje. Lingvistička globalizacija nikako ne mora doneti štetu našoj nacionalnoj kulturi – to možemo uraditi i sami, bez engleskog jezika. Ono što treba da uradimo jeste da čuvamo i negujemo svoj jezik, a ne da trošimo energiju i vreme u razmišljanju kako će nam jezik nestati, kako se čitav svet urotio protiv nas da nam ga oduzme. Svet sigurno ima pametnija posla.

Naša obaveza nije da progonimo anglicizme, već da se trudimo da se srpski jezik ne zaboravi. Nikada nijedan jezik nije nestao zbog pozajmljenica, pa neće ni naš. Pronađimo korisnu sredinu. Država, naučne institucije, škola i mediji treba da se usaglase u težnji da se očuva srpski jezik i da daju svoj doprinos –upotreba anglicizama se mora dovesti u sklad sa srpskim jezikom, kako se neke srpske reči ne bi zaboravile. Ne idimo u krajnost. Sami najbolje možemo sačuvati/uništiti svoj jezik.