Енглески је несумњиво глобални језик – језик којим ће говорити све већи број људи. Да ли то подразумева опасност за друге, „мање” језике? Да ли доминација енглеског језика негативно утиче на наш културни идентитет? Да ли феномен глобализације представља проблем или погодност?
Феномен глобализације је за једне неопходна реалност која доноси позитивне ефекте: уклапање и напредак, а за друге је нужно зло, које изазива изумирање националности и губљење идентитета. За прве, глобализација шири видике, културно уздиже и пружа огроман број могућности за лично усавршавање и напредовање: за друге, она је исто што и „издаја” националних обележја, занемаривање и избегавање сопствених вредности. Језичка глобализација за једне представља разлог за радовање: у њој виде подлогу за лексичко богаћење, док је други оштро критикују и у њој треже и проналазе разлоге за угрожавање традиционалних квалитета.
Постепено губљење националних граница услед тржишног повезивања света, по мишљењу многих, значи превелики ударац регионалним и националним културама, традицијама, обичајима, који чине културни идентитет сваке земље или регије. Све што људском роду даје фолклорну и етнолошку разноврсност постепено нестаје, а прво што је на удару јесте – језик, чувар националног идентитета. Скептици и лингвистички националисти дубоко верују да ће позајмљивање речи из других језика довести до промене карактера самог језика, а на крају и до његове пропасти, односно нестанка.
Ипак, цела „параноја” око изумирања језика више представља сукоб интереса идеолошких димензија, него што је реч о реалном стању ствари.
Опасност од апсолутног нестанка језика не постоји. Енглески језик на свом примеру можда то најбоље доказује. Према Oxford English Dictionary, енглески језик је преузео речи из триста педесет језика, што је у великој мери утицало на његову промену, те се он у великој мери разликује од оног језика из периода Англосаксонаца. Гледано са аспекта лексике, заправо, 4/5 енглеског вокабулара чине речи романског, латинског или грчког, а не германског порекла. Зашто би се онда било другачије за друге језике? Језици су одувек долазили у контакт са другим језицима, и увек је постојало „позајмљивање” речи из тих језика. Ниједна заједница, до сада, није успела да заустави овај процес. Зашто очекујемо да ћемо ми бити другачији?
Енглески језик није нешто што нам је неко наметнуо, присилио нас да га користимо; ми сами уводимо енглески у српски језик. Истина је да се данас у неким сферама живота не може функционисати без употребе енглеских речи и израза. Међутим, то не значи да, из лењости или помодарства, треба употребљавати анлицизме или, што је још непожељније, извитоперене варијанте англицизама, уколико за одређени појам имамо сасвим валидну реч.
Да ли појава англицизама у српском језику нужно мора бити негативна? Да ли из ње можемо извући оно најбоље?
Решење је у конструктивном прихватању неминовних промена и улагању у напредовање и усавршавање. Лингвистичка глобализација никако не мора донети штету нашој националној култури – то можемо урадити и сами, без енглеског језика. Оно што треба да урадимо јесте да чувамо и негујемо свој језик, а не да трошимо енергију и време у размишљању како ће нам језик нестати, како се читав свет уротио против нас да нам га одузме. Свет сигурно има паметнија посла.
Наша обавеза није да прогонимо англицизме, већ да се трудимо да се српски језик не заборави. Никада ниједан језик није нестао због позајмљеница, па неће ни наш. Пронађимо корисну средину. Држава, научне институције, школа и медији треба да се усагласе у тежњи да се очува српски језик и да дају свој допринос –употреба англицизама се мора довести у склад са српским језиком, како се неке српске речи не би заборавиле. Не идимо у крајност. Сами најбоље можемо сачувати/уништити свој језик.