Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Tuđe reči: uzmi sve što ti život pruža.

Puritanizam je incestoidan.

drustvo-mrtvojezicaraBraniti u svom jeziku upotrebu pozajmljenica, reči uzetih iz drugih jezika, isto je što i odrediti svojoj sestri da može imati decu isključivo sa vama. Istina, u našem jeziku i postoji izreka da brat sestri najbolje smesti, ali volim da mislim da se i ta izreka ne odnosi na imanje potomstva, već samo na epizodu zadovoljstva.

Praksa stvaranja potomstva isključivo u uskom krugu najbližih rođaka lišava zajednicu brojnih oruđa u borbi za opstanak. Ograničen broj genetskih kombinacija vodi ograničenom broju kombinacija fizičkih i fizioloških osobina, što za posledicu ima manju spremnost za suočavanje sa spoljnjim svetom, od mehaničkog rada do reakcije na parazite, bakterije i viruse. Analogija sa jezikom i kulturom je potpuna. Slično je i sa jezikom: jezik bez leksičke razmene sa drugim jezicima ograničen je na leksički fond nastao u jednom kulturnom kontekstu, koji na nove okolnosti može jedino da odgovori rogobatnim složenicama, ponekad ni njima.

Jezičke pozajmljenice po pravilu su kulturne pozajmljenice. Neki predmet, koncept, tehnologija, usvaja se od druge zajednice zajedno sa svojim imenom, ponekad i sa čitavim skupom reči koje se za nju vezuju. Na primer, kada jedna zajednica od druge usvoji tehnologiju plovidbe, ona usvoji ne samo reč za plovidbu, nego i za delove broda, tehnike njegove izrade, sredstva koja se koriste u izradi broda i njegovom upravljanju, tipove događaja i procedura sa kojima se tokom plovidbe srećemo. Kada usvoji tehnologiju kompjutera, onda usvoji i po jedan ili više termina za hard disk (hard drajv), za softver (program), monitor (ekran), resetovanje (butovanje)…

Protivnici upotrebe jezičkih pozajmljenica obično ne ekspliciraju svoj stav po pitanju kulturnih i tehnoloških pozajmljenica. U slučaju da nemaju ništa protiv toga da koristimo softver, već samo protiv reči kojom ga zovemo, oni zagovaraju praksu koja bi značajno usporila osvajanje novih tehnoloških sadržaja. Pozajmljenice omogućuju direktno i brzo preuzimanje tehnologije. Svako drugo rešenje vodi usporavanju i razvijanju otpora prema usvajanju. Još ozbiljniji problem je to da su i same jezičke pozajmljenice, sama pozajmljena reč, gramatička struktura, gramatičko obeležje, zapravo svojom prirodom i kulturne pozajmljenice, i tehnološke pozajmljenice. Onaj ko se protivi upotrebi pozajmljenica zapravo se neminovno protivi kulturnom i tehnološkom transferu.

Protivnci svih vrsta transfera među zajednicama i kulturama suočavaju se sa mnogo većim skupom problema, od kojih su meni ovde zanimljiva dva. Jedan je bazični problem sa definisanjem i odvajanjem svoje zajednice. Koja je to zajednica o kojoj je reč, i kako je odvojiti od drugih (jer svaki kontakt vodi razmeni)? U slučaju Srbije, da li su to svi Srbi svuda (I oni u Čikagu? Kako njih izolovatii?), da li je to srpska etnička zajednica u Srbiji, da li su to svi građani Srbije? Svaka verzija ima svoje probleme, od toga kako izolovati jednu grupu ljudi koja živi izmešano sa drugima, do toga kako primorati sve njene članove da prihvate vašu (pogubnu) ideju. Na praktičnom planu, ovaj stav ima još veći problem u tome da pod postojećim okolnostima uspešno sprovođenje takve izolacije vodi i potpunom nestanku zajednice, usled nemogućnosti da se takmiči sa drugim zajednicama.

Ali uzmimo da nijedan od ovih problema ne postoji. Uzmimo da postoji zajednica čistih Srba, sa svim kulturnim, ideološkim i geopolitičkim uslovima da se uspešno i potpuno očisti od svih ikad usvojenih kulturnih pozajmljenica i izoluje od drugih zajednica. Kakav bismo rezultat dobili? Rezultat bi bio jedno od onih plemena koja žive u Amazoniji ili na nekom pacifičkom ostrvu, koja hiljadama godina nisu imala kontakt sa drugim ljudima, i žive u skladu sa prirodom. Iskreno, ovo ne zvuči nimalo loše: direktna razmena sa prirodom, solidarnost, nepoznavanje pojmova kao što su siromaštvo, nacionalizam, zagađenje. Kraći životni vek, više muke oko opstanka, čak i mogućnost da nam nametnuti kontakt donese fatalne epidemije ili da nas neko lovi i odvodi kao roblje, cena su koju bih rado platio za život izvan korporativnog kapitalizma.

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Pozajmljenice čuvaju jezik, bez njih bi mogao nestati.

Paradoks jezičkog nacionalizma i puritanizma je u tome da on ne teži ovakvom rezultatu na planu kulture, već potpuno suprotnom. Jezički nacionalizam i puritanizam želi jezik koji isključivo rečima proverenog porekla može da odgovori zahtevima samog fronta tehnološkog razvoja. On želi da u čistoj formi pobedi u utakmici naroda. On želi hiljade Tesla i Pupina, ali u državi jednog naroda i samo čistim rečima njegovog jezika. I kad kažem ’paradoks’, naravno, samo izbegavam da napišem ’glupost’.

Zamislimo jezik koji uspešno usvaja tehnološka dostignuća bez usvajanja reči koje uz njih idu. Jezik koji za svaki termin u domenu usvojene tehnologije pronalazi svoju reč. I gde to nalaženje svoje, čiste reči ne usporava tehnološku razmenu. Kako bi taj jezik izgledao? Najpre se moramo upoznati sa nekim univerzalnim osobinama jezika, osobinama koje pokazuju svi jezici poznati nauci.

Jedna od univerzalnih osobina jezika jeste proces gramatikalizacije. Svi jezici sveta podležu ovom procesu. Gramatikalizacija se odnosi na težnju punoznačnih reči jednog jezika – reči koje označavaju konkretne pojmove (imenica, glagola, prideva, priloga) da gube svoje pojmovno značenje i svode se na funkcionalne reči – reči koje pre svega služe gramatičkoj svrsi (predloge, pomoćne glagole, zamenice, funkcionalne partikule). Na primer, u našem jeziku je u toku prelazak konstrukcije ’u vezi’, gde imenica ’veza’ traži dopunu sa predlogom ’sa’ (’u vezi sa tim’) u predlog ’uvezi’ koji traži dopunu u genitivu (’uvezi toga’). Opšti efekat ovog procesa je umanjenje fonda punoznačnih reči jednog jezika.

U isto vreme, svaka zajednica se neprestano menja, i neki predmeti i pojmovi nestaju iz njene stvarnosti. Sa njihovim nestajanjem, nestaju i reči koje su za njih korišćene. Najpre postaju arhaične, a zatim se zaboravljaju i potpuno gube. I ovo je prirodni proces u jeziku, i to sa istim efektom kao i gramatikalizacija: on neprestano umanjuje leksički fond jednog jezika.

Deo promena kroz koje zajednica prolazi jeste i usvajanje novih tehnoloških i drugih kulturnih sadržaja, i potrebne su joj nove punoznačne reči da ih označi. Dakle, dok sa jedne strane život zajednice neprestano od jezika traži nove reči, on sam, usled svog unutrašnjeg ustrojstva i društvenih i kulturnih procesa, konstantno istanjuje svoj leksički fond. Jedno se rešenje očigledno nameće: kombinujmo morfeme koje prežive, gradimo nove reči slaganjem postojećih morfema svog jezika.

Ovo je rešenje za kojim poseže većina purističkih lingvističkih etablišmenta. Tako su nastali zrakomlati, tjelospojke, kostolomi, pa i novogovori i novozbori. Ali, ovo rešenje nije dovoljno dobro, jer ono stvara isključivo nove reči koje se sastoje iz dva ili više elemenata, ali ne stvara nove elemente. Ono ne rešava problem osipanja vokabulara na planu prostih elemenata. Ujedno, ono značajno povećava prosečnu dužinu reči u jeziku, još drastičnije prosečne rečenice. Jezik se dovodi u situaciju da probije prag ekonomičnosti upotrebe, što može voditi i nestanku. Naravno, neke nove složene reči, obično one koje se češće koriste, u procesu jezičke promene će se ’fonološki pohabati’ i postati proste. Ali ovaj proces traje predugo da bi obezbedio potrebnu brzinu obnovljivosti leksičkog fonda u uslovima ubrzanja društvenih promena i razmena koje odlikuje poslednjih nekoliko milenijuma postojanja čovečanstva.

Rešenje dolazi iz samog problema: ubrzane promene i razmene zasnivaju se na intenzivnom kontaktu, a on omogućuje i intenzivno pozajmljivanje leksičkog materijala. Ovo je zapažanje od koga smo i krenuli: leksička razmena je slepi putnik tehnološke razmene. Ali sada je vidimo iz drugog ugla: ona spašava jezik od gubitka koraka sa promenom u kulturi i društvu. Pozajmljenice se usvajaju kao proste reči, jer i kada to nisu, njihovi elementi nisu elementi ciljnog jezika. Jezik-pozajmljivač ih prepoznaje kao proste. Zato one direktno proširuju fond njegovih elementarnih leksičkih jedinica. Zahvaljujući pozajmljenicama, i jezici malih zajednica i kultura opstaju uprkos pritisku onih većih. Jezik opstaje kroz svoju gramatiku, kroz svoje funkcionalne reči, a punoznačne su mu reči potrošna roba. Dok god reč kompjuter menjamo po padežima, i koristimo je npr. uz novogramatikalizovani domaći predlog ’pomoću’ mi ne ugrožavamo svoj jezik uzimajući je. Naprotiv – spašavamo ga.

Još neke zablude

Puritanci većinom protestuju protiv novijih pozajmljenica, neposredno pošto su pozajmljene. Oni nastupaju pod pretpostavkom da ono što nije pozajmljeno poslednjih godina čini autentični leksički fond datog jezika. Kada pogledamo u leksički fond našeg jezika, vidimo slojeve pozajmljenica: danas se gradi engleski sloj, prethodno je nastao nemački, pre njega francuski, pre toga rusk(oslovensk)i, pre toga turski, pre njega grčki… Na kraju čeka otvoreno pitanje nastanka indoevropkog leksičkog korpusa, koji se verovatno dobrim delom takođe rodio u razmeni među plemenima koja su činila prvobitni indoevropski blok. Leksički fond našeg jezika u aktivnoj upotrebi nema više od jedne trećine nepozajmljenih punoznačnih morfema, računajući da u njih spadaju i ranoindoevropski koreni.

Zapravo, da jezik nema sklonost leksičkom pozajmljivanju, pitanje je da li bi se ikad on sam, a time i čovekov kognitivni aparat, razvili do nivoa homo sapiensa. Vrlo je moguće da bez pritiska novopozajmljenih reči u nekom periodu pre sto hiljada godina naš leksikon ne bi dosegao razmere koje ima, i da time naš memorijski aparat, kao ni mehanizam pretraživanja i procesiranja ne bi uznapredovali dalje od nivoa koji prepoznajemo kod životinja sa bazičnim sistemima komunikacije.

Umereni puritanci su protiv pozajmljivanja samo kada naš jezik već ima reč za neki pojam. Razlog kojim se vode je da tada pozajmljena reč ne popunjava nikakvu prazninu. Ovo gledište zanemaruje da je sinonimija još jedna pojava koja karakteriše sve poznate jezike. Sinonimija ima svoju svrhu u jeziku – od markiranja registara (razgovaramo li sa prodavcem na pijaci ili sa voditeljom Dnevnika) do izdvajanja tananih razlika u značenju (sinonimne reči međusobno nikad nisu potpuno ekvivalentne). Jeziku je ponekad potreban sinonim. Pozajmljivanje nikada nije bez potrebe. Ponekad ta potreba oslikava negativnu društvenu pojavu (npr. kada se strana reč koristi kao refleks kompleksa niže vrednosti u odnosu na kulturu iz koje dolazi), ali i tada cilj reakcije ne treba da budu strane reči već sam kompleks niže vrednosti.

Jedan od razloga za proganjanje pozajmljenica je i strah da bi one mogle da promene gramatički sistem našeg jezika. Ne postoji nijedan dobar razlog da se promena gramatičkog sistema jednog jezika posmatra kao nešto negativno. U pitanju je još jedna, možda i najdublja, univerzalna osobina jezika: da je konstantno u promeni. On se menja nezavisno od toga pozajmljuju li se ili ne strane reči. Ako i postji dovoljno jako sredstvo da zaustavi promenu u jeziku, kao što je to sakralizacija, sa prestankom menjanja jezik će prestati i da živi – o tome jasno govori sudbina latinskog jezika. Identitet jezika, ukoliko je u pitanju autentična vrednost, zagarantovan je kontinualnošću njegove promene, i nije ugrožen time da promenu delimično usmerava i materijal drugog jezika.

Ako pozajmljena reč inficira naš jezik tuđim identitetom, ukoliko ugrožava izvornost i čistotu identiteta nas samih kao govornika jezika, zašto onda srpski nacionalisti ne likuju nad time da su druge etničke zajednice prigrlile isti jezik i nazvale ga svojim imenima? Zašto se, naprotiv, ljute, i traže da Hrvati za standard uzmu kajkavski ili čakavski? Zato što kod ideologije logika ne igra nikakvu ulogu – ona se lomi i prilagođava ideološkom cilju. Zato jezičkom puritanizmu i nacionalizmu i ne smeta što pati od materijalnih grešaka i logičkih nekoherentnosti. Jezik tu nije ni predmet ni cilj, on je samo sredstvo za formulisanje nejezičkih stavova i za realizovanje nejezičkih ciljeva.

Autor: Boban Arsenijević

Izvor: blog.b92.net

Često slušamo o dobrim ili lošim izvedbama, pogotovo u poslednje vreme, i mnogi se pitaju čemu reč izvedba kada imamo našu reč, odnosno naviknuti smo na izvođenje. Ovo pitanje dalje vodi u raspravu o tome da li treba ili ne treba upotrebljavati strane reči (u ovom slučaju hrvatsku).

Ako nam određena reč „zvuči” kao strana, to nije razlog da je proglasimo tuđicom, a da ne zavirimo u Rečnik srpskoga jezika.

Rečnik objašnjava reč izvedba kao imenicu ženskog roda koja znači: izvođenje, izvršenje, ostvarenje nečega; izrada, proizvodanja; izvođenje, prikazivanje kakvog umetničkog dela.

Ako i dalje zvuči čudno, setimo se prosidbe, kosidbe, plovidbe i sl.

Saigrač ili suigrač?

Engleski je nesumnjivo globalni jezik – jezik kojim će govoriti sve veći broj ljudi. Da li to podrazumeva opasnost za druge, „manje” jezike? Da li dominacija engleskog jezika negativno utiče na naš kulturni identitet? Da li fenomen globalizacije predstavlja problem ili pogodnost?

globalizacija

Fenomen globalizacije je za jedne neophodna realnost koja donosi pozitivne efekte: uklapanje i napredak, a za druge je nužno zlo, koje izaziva izumiranje nacionalnosti i gubljenje identiteta. Za prve, globalizacija širi vidike, kulturno uzdiže i pruža ogroman broj mogućnosti za lično usavršavanje i napredovanje: za druge, ona je isto što i „izdaja” nacionalnih obeležja, zanemarivanje i izbegavanje sopstvenih vrednosti. Jezička globalizacija za jedne predstavlja razlog za radovanje: u njoj vide podlogu za leksičko bogaćenje, dok je drugi oštro kritikuju i u njoj treže i pronalaze razloge za ugrožavanje tradicionalnih kvaliteta.

Postepeno gubljenje nacionalnih granica usled tržišnog povezivanja sveta, po mišljenju mnogih, znači preveliki udarac regionalnim i nacionalnim kulturama, tradicijama, običajima, koji čine kulturni identitet svake zemlje ili regije. Sve što ljudskom rodu daje folklornu i etnološku raznovrsnost postepeno nestaje, a prvo što je na udaru jeste – jezik, čuvar nacionalnog identiteta. Skeptici i lingvistički nacionalisti duboko veruju da će pozajmljivanje reči iz drugih jezika dovesti do promene karaktera samog jezika, a na kraju i do njegove propasti, odnosno nestanka.

Ipak, cela „paranoja” oko izumiranja jezika više predstavlja sukob interesa ideoloških dimenzija, nego što je reč o realnom stanju stvari.

Opasnost od apsolutnog nestanka jezika ne postoji. Engleski jezik na svom primeru možda to najbolje dokazuje. Prema Oxford English Dictionary, engleski jezik je preuzeo reči iz trista pedeset jezika, što je u velikoj meri uticalo na njegovu promenu, te se on u velikoj meri razlikuje od onog jezika iz perioda Anglosaksonaca. Gledano sa aspekta leksike, zapravo, 4/5 engleskog vokabulara čine reči romanskog, latinskog ili grčkog, a ne germanskog porekla. Zašto bi se onda bilo drugačije za druge jezike? Jezici su oduvek dolazili u kontakt sa drugim jezicima, i uvek je postojalo „pozajmljivanje” reči iz tih jezika. Nijedna zajednica, do sada, nije uspela da zaustavi ovaj proces. Zašto očekujemo da ćemo mi biti drugačiji?

Engleski jezik nije nešto što nam je neko nametnuo, prisilio nas da ga koristimo; mi sami uvodimo engleski u srpski jezik. Istina je da se danas u nekim sferama života ne može funkcionisati bez upotrebe engleskih reči i izraza. Međutim, to ne znači da, iz lenjosti ili pomodarstva, treba upotrebljavati anlicizme ili, što je još nepoželjnije, izvitoperene varijante anglicizama, ukoliko za određeni pojam imamo sasvim validnu reč.

Da li pojava anglicizama u srpskom jeziku nužno mora biti negativna? Da li iz nje možemo izvući ono najbolje?

Rešenje je u konstruktivnom prihvatanju neminovnih promena i ulaganju u napredovanje i usavršavanje. Lingvistička globalizacija nikako ne mora doneti štetu našoj nacionalnoj kulturi – to možemo uraditi i sami, bez engleskog jezika. Ono što treba da uradimo jeste da čuvamo i negujemo svoj jezik, a ne da trošimo energiju i vreme u razmišljanju kako će nam jezik nestati, kako se čitav svet urotio protiv nas da nam ga oduzme. Svet sigurno ima pametnija posla.

Naša obaveza nije da progonimo anglicizme, već da se trudimo da se srpski jezik ne zaboravi. Nikada nijedan jezik nije nestao zbog pozajmljenica, pa neće ni naš. Pronađimo korisnu sredinu. Država, naučne institucije, škola i mediji treba da se usaglase u težnji da se očuva srpski jezik i da daju svoj doprinos –upotreba anglicizama se mora dovesti u sklad sa srpskim jezikom, kako se neke srpske reči ne bi zaboravile. Ne idimo u krajnost. Sami najbolje možemo sačuvati/uništiti svoj jezik.

Kampanja „Negujmo srpski jezik”, koju je pokrenuo Filološki fakultet u Beogradu s namerom da javnosti ukaže na česte jezičke greške i usmeri na pravilno izražavanje, izazvala je oprečne reakcije u stručnoj i naučnoj javnosti. Na nju se nadovezuje i objavljivanje tekstova naših najpoznatijih lingvista i lingvistkinja na temu „Sačuvajmo srpski jezik”, koje podržava Ministarstvo kulture i informisanja. U diskusiju o kampanji uključio se i lingvista dr Marko Simonović, istraživač na Institutu za jezik Univerziteta u Utrehtu i predavač na Departmanu za holandski istog univerziteta kao protivnik takvih intervencija.

Zašto je ova kampanja sporna? Zar nema nikakve koristi od nje?

– Kampanja bi se mogla zvati „Smanjimo svoj jezik”. Iz nje saznajemo da većina govornika našeg jezika ili nisu naši (te ga koriste bespravno) ili ga ne koriste dobro. Našeg jezika, ispostavlja se, gotovo i da nema: sve vrvi od grešaka, aljkavština, tuđica, latinica i drugih nepodopština. Kampanja ipak jeste korisna jer konačno imamo javno dostupan pregled tekstova normativističkih autoriteta. Sagovornici mi, naime, često ne veruju da srbijanski normativisti ozbiljno govore kako je „srpski jezik nadređen svim svojim varijantama” (misleći tu na hrvatski, bosanski i crnogorski), kako je „više nego jasno kakav je status srpskog jezika” na lektoratima gde je lektor etnički Hrvat ili kako je „van borbenih redova Srbin uvek bio meta napada i predmet ugnjetavanja”. Jasno je i da se tekstovi laika ni tonom ni sadržajem ne razlikuju od tekstova „profesionalnih” normativista. To je zato što se normiranjem uglavnom bave ljudi bez lingvističkog obrazovanja ili znanja o drugim jezicima, pa su i njihovi tekstovi zasnovani na laičkim zabludama o jeziku.

Možete li izdvojiti neke od tih zabluda?

– Dve su zablude u osnovi kampanje. Prva je da postoji nekakva sudbinska povezanost „dobrog” jezika i etničke pripadnosti. Po hiljaditi se put govori o tome šta s jezikom rade Srbi, Hrvati, Bošnjaci itd., a jedini koji tu bilo šta „rade” su malobrojne nacionalističke elite ubeđene da imaju mandat za upravljanje jezikom. Druga zabluda jeste da se jezik može „sačuvati” normom. U sociolingvistici nije poznat nijedan slučaj jezika koji je izumro jer govornici nisu slušali savete normativista, ali ima dobro opisanih slučajeva ugroženih jezika gde norma pokazuje tendenciju da „dokrajči jezik”. Današnji frizijski u Holandiji i bretonski u Francuskoj u svom standardnom obliku obiluju „očišćenim” formama, koje forsiraju i koriste samo normativisti, pa poslednji kompetentni govornici, svi već bilingvali, odustaju od javne upotrebe ugroženog jezika uvereni da bi ga govorili „nepravilno” i „kvarili”.

Da li se i naš jezik povlači zbog normativnih intervencija?

– Ne drastično, ali događa se da ga govornici izbegavaju u određenim kontekstima. Mnogi se kompetentni dvojezični govornici koji nisu pohađali školu na našem jeziku boje svoje „nepismenosti”, pa oklevaju da ga koriste u pisanoj komunikaciji. Govornici iz Slovenije i Makedonije često prelaze na engleski u strahu da će im se omaći „kruh” ili „hleb” u pogrešnom društvu ili da će promašiti padež i biti ismejani. Ima čak i obrazovanih govornika iz Srbije koji su digli ruke od glagola trebati. Na kraju, ko ozbiljno shvati preporuke Rajne Dragićević o borbi protiv „atačovanja”, „selfija” itd., o selfijima i atačovanju govoriće samo na engleskom sve dok srbisti za oko sto godina ne ponude „ispravne” ekvivalente.

Doktorirali ste na tuđicama. Šta mislite o engleskim rečima poput selfija, atačovanja, lajkovanja…?

– To su naše reči. Engleski nema reč selfi, muškog roda, s kratkosilaznim akcentom i množinom selfiji. Naš je jezik u kontaktu sa engleskim razvio obrasce kojima govornici na osnovu engleskih korenova bez ikakvog napora grade naše reči. To je znanje koje naš jezik čini vitalnim, a ne ugroženim.

selfie-nasa-rec

Kako vam se čini svojko kao ideja za zamenu reči selfi? Koja je svrha takvih intervencija?

– Treba praviti razliku između jezične kreativnosti (npr. nastanka reči svojko) i proterivanja tuđica (nametanja svojka da bi se iskorenio selfi). Iluzija je da ne mogu mirno i trajno jedna pored druge postojati pozajmljenica i kovanica, tisuća i hiljada, ćirilica i latinica itd. Svojko neće zaživeti jer se uvodi negativnom ideologijom, ali i zato što je kao reč slabo upotrebljiv: podseća na stojko, ne može se staviti u množinu, i ima akuzativ jednine kao da označava nešto živo (npr. Vidim svojka). Mnogo bi veće šanse imala ženska verzija: svojka.

Kako vidite budućnost našeg jezika?

– Elite koje pokreću ovakve kampanje same sebe diskredituju rigidnim normativizmom i nacionalizmom, pa očekujem da će se sve ozbiljnije postavljati pitanje njihovog legitimiteta i korisnosti. No bojim se da će do statusnih promena dolaziti isključivo pod vanjskim diktatom. Evropske birokrate neće prihvatiti finansiranje prevođenja na četiri verzije istog jezika, pa ćemo verovatno pod pritiskom i preko noći uvoditi vlastiti jezik i vlastitu latinicu.

Kako gledate na rodno osetljivu upotrebu jezika i pravljenje ženskih ekvivalenata za nekada tipično muška zanimanja (lovkinja, noćna čuvarka itd.)?

– I tu ima mnogo netolerancije zbog iluzije da je najbolje da svi govorimo isto, te da je svaka razlika problem. Reči kao što je lovkinja se razumeju, pa nema smisla negodovati ako ih neko upotrebi, baš kao što nema smisla takve reči nametati sagovorniku. Ovde, kao i u svim ostalim domenima o kojima smo govorili, važi jednostavno pravilo: jezik služi sporazumevanju. Ako vi kažete ili napišete nešto što ja savršeno razumem, a ja vas osudim samo zato što ne odobravam lingvistička sredstva koja ste upotrebili, onda problem s jezikom imam ja, a ne vi, pa sve da iza moje osude stanu sve kampanje, kompanije i najstarije novine na svetu.

Izvor: www.danas.rs

Svoj jezik učimo nedopustivo malo, pogotovo u srednjoj školi, pa čak i u gimnaziji, gde se uglavnom predaje samo književnost. (Kao da se učenici školuju za književnike!) Istina, osnovi gramatike i pravopisa uče se u osnovnoj školi, koja je – kao što znamo – neselektivna i obavezna (obavezno je školovanje, ali nije – znanje).

I to malo znanja zaboravi se u toku srednje škole, tako da nam se na fakultete upisuju polupismeni maturanti, koji – kako reče jedan kompetentni kritičar naše škole nemuštog jezika – Vuka Karadžića znaju samo po – brkovima! Takvi će, ne naučivši više ništa iz jezika (čast izuzecima koji svoj jezik uče samoinicijativno), nekako završiti fakultete i raditi ono što ne znaju: učiti druge, prpremati zakone, pisati za novine, govoriti na radiju i televiziji… Zato polupismenost caruje na javnoj sceni.

Književni i naučni tekstovi vrve greškama. Novinari pišu i govore loše – onako kako ih je škola naučila. Urednici više brinu šta će se reći nego kako će se reći. (Da nije tako, radio i TV bi – kao moćni i uticajni mediji – mogli da doprinesu razvoju jezičke kulture više nego škola, skrajnuta i uništena nepromišljenim i promašenim profesorima.)

Političari govore sa zavičajnim, nestandardnim akcentima, upotrebljavaju pogrešne oblike reči i s pogrešnim značenjima. Uz to, oni umesto domaćih, ili odavno uobičajenih stranih reči, nepotrebno i nekritički, iz snobizma i pomodarstva, upotrebljavaju nove reči iz, sve agresivnijeg, engleskog jezika. Neke od njih su u političkom rečniku postali pravi „hitovi”, kao na primer transparentnost (kao da nikada nismo javno radili), kooperativnost (kao da nikada nismo sarađivali), kuće su nam samo devastirane (kao da nikada nismo uništavali i rušili), ljudi se isključivo deložiraju (kao da nikada nisu iseljavani).

Umesto obrazovanja i stručnog usavršavanja danas imamo edukaciju, umesto diploma sertifikate, umesto da se prijavljujemo na konkurse mi apliciramo, umesto na razgovor kandidati se pozivaju na intervju. O raznim monitorinzimarejtinzima, kastinzima, tajminzima i sl. da se i ne govori. Imamo čak i holdinge u propaloj privredi. Sve nam je in kul, osim nas.

Svoj prilog nagrđivanju jezika daju i priučeni prevodioci, koji niti znaju jezik sa koga prevode, niti onaj na koji prevode! Nekad su nam jezik kvarili stranci, a danas to radimo mi sami.

Naše prosvetne vlasti imaju nacionalni zadatak i odgovornost da jezik vrate u škole, gde će biti uvažavan i izučavan prema značaju koji ima za pojedinca i narod u celini. Na svima nama je da svoj jezik učimo, čuvamo i negujemo, kao što to čine svi ozbiljni narodi, koji drže do svog (ovde moram upotrebiti internacionalizme) identiteta i integriteta.

Uozbiljimo se zato i mi!

U jeziku je duhovnost naroda>>

Milorad Telebek, Kako se kaže – hiljadu jezičkih saveta, edicija Jezički savetnici

 

Odnosi Srbi i Hrvata puni su paradoksa. Jedan od njih jeste i taj da su kajkavski Hrvati 30-ih godina XIX veka za svoj književni jezik uzeli štokavski, tj. srpski jezik, i da otada imaju sklonost da ga čiste od tuđica, dok sami Srbi tu sklonost nemaju.

1. Hrvatski purizam

Neposredna posledica jezičke reforme Vuka Karadžića jeste ta da su iz srpskog književnog jezika izbačeni mnogi slavenizmi i rusizmi, a ubačeni mnogi turcizmi. Ali rupa koja je ostala nakon izbacivanja slavenizam i rusizama bila je tolika da su je postvukovci morali nadomestiti internacionalizmima. Hrvati nikada nisu prošli tu traumu, pa su negativne posledice Vukove jezičke reforme izbegli.

Vuk_Karadzic

Hrvati imaju sklonost da izbegavaju turcizme. Oni npr. ne kažu „ćebe” poput Srba, nego „deka”. Pretpostavljajući germanizam u odnosu na turcizam, oni jasno pokazuju kom civilizacijskom krugu žele da pripadaju.

Hrvati izbegavaju i direktne grecizme. Stoga je razumljivo što ne kažu „hiljadu” nego „tisuću”. Srbi se ne ustručavaju od ovog grecizma, iako bi i oni mogli sa isto toliko prava da koriste slovensku reč „tisuću”.

Hrvati izbegavaju i internacionalizme. Na prvi pogled to izgleda čudno, jer su internacionalizmi često latinizmi, a Hrvati su rimokatolici. No, neotpornost Srba na internacionalizme posledica je mnogo činilaca, a prvenstveno Vukove reforme.

Tako će Srbi bez ustezanja koristiti internacionalizme, a Hrvati slavenizme. Evo nekoliko primera: avion (zrakoplov), advokat (odvjetnik), apostrof (izostavnik), apoteka (ljekarna), artiljerija (topništvo), biblioteka (knjižnica), veš mašina (perilica rublja), vokal (samoglasnik), geografija (zemljopis), golman (vratar), digitron (računar), direktor (ravnatelj), disciplina (stega), edukacija (odgoj), ekonomija (gospodarstvo), eksperiment (pokus), efekat (učinak), efikasnost (učinkovitost), ofsajd (zaleđe), instrukcija (naputak), istorija (povijest), kasarna (vojarna), kompjuter (računalo), kompozitor (skladatelj), kompozicija (skladba), konsonant (suglasnik), korner (kut), leksikon (rječnik), lingvistika (jezikoslovlje), manastir (samostan), materija (tvar), mašina (stroj), milenijum (tusućljeće), monah (redovnik), moral (ćudoređe), muzika (glazba), odvijač (šrafciger), opozicija (oporba), oficir (časnik), paradajz (rajčica), parlament (sabor), pasoš (putovnica), penzioner (umirovljenik), penzija (mirovina), peron (kolodvor), pijaca (tržnica), policajac (redarstvenik), portparol (glasnogovornik), propaganda (promidžba), protest (prosvjed), regija (županija), sekretar (tajnik), seksualnost (spolnost), sekta (sljedba), selektor (izbornik), terminologija (nazivlje), hiljadu (tisuću), univerzitet (sveučilište), fabrika (tvornica), faktor (čimbenik), filozofija (mudroslovlje), firma (tvrtka), fiskultura (tjelovežba), frižider (hladnjak), front (bojište), familija (obitelj), fudbal (nogomet), funkcioner (dužnosnik), škola (učilište) itd.

Svi gorenavedni primeri (a ima ih još) ukazuju na to da se Srbi ne libe internacionalizama, a Hrvati ih po pravilu zamenjuju slavenizmima. Jednostavno rečeno, Hrvati su puristi, a Srbi to nisu.

Najočitiji primer hrvatskog purizma predstavljaju nazivi meseca. Dok Srbi koriste internacionalizme (januar…), Hrvati koriste slavenizme (siječanj…). Hrvatski lingvisti svojom sklonošću ka purizmu – koju sprovode često doslovnim prevođenjem stranih reči (kalkiranjem) – faktički rade na čišćenju srpskog jezika.

2. Srpski internacionalisti i hrvatski puristi

Svaki hrvatski intelektualac koji iole drži do sebe imaće purističke sklonosti. Navedimo nekoliko primera.

Srpski leksikograf Milan Vujaklija delovao u vremenu kada je upotreba stranih reči kod Srba postala normalna pojava. Stoga je on bez ustezanja svoju knjigu nazvao: „Leksikon stranih reči i izraza” (mnogo izdanja). Sa druge strane, hrvatski leksikograf Bratoljub Klaić postupio je puristički; naslovio je knjigu iste tematike: „Rječnik stranih riječi” (mnogo izdanja). Ko tu više čuva srpski jezik? Srbi ili Hrvati? Ovde se ne radi o pojedinčnom slučaju; radi se o opštoj pojavi.

Hrvatski istoričar i nacionalista Franjo Tuđman jednu svoju knjigu naslovio je puristički: „Bespuća povijesne zbiljnosti” (1989). Kladim se da bi jedan srpski intelektualac knjigu sličnog sadržaja naslovio: „Dezorijentisanost istorijske realnosti”. Kako bi to zvučalo intelektualno i srpski!

tudjman

Hrvatski katolički sveštenik i pedagog Živan Bezić našao se pobuđenim da u knjizi „Razvojni put mladih” (1989) održi malo etimološko predavanje: „U našoj književnosti i novinarstvu, pa čak i stručnom tisku, često se može naići na riječ ’pubertetlija’ kao naziv za momčića, djevojku u razdolju od 12. do 16. godine. Odmah moram reći da je taj izraz sasvim tuđ hrvatskom uhu i duhu našeg jezika. To je neukusan hibrid, jezički bastard, leksička nakaza. Skalupljen je od dvije nespojive tuđice: latinskog korijena ’pubertet’ i turskog nastavka ’lija’ Užasno ružno zvuči poput svojih rođaka: fakultetlija, filmadžija, kamiondžija, sudija i sl. Stoga mu ne smijemo dozvoliti pristup u naš jezik” (str. 136). Bezićevo razmišljanje odlično ilustruje opštu sklonost hrvatskih intelektualaca ka purizmu.

Nažalost srpski pisci obično ne čuju ono što im govore hrvatske kolege. Srpska spisateljica i pedagoškinja Dragana Kožović „Pubertet ne mora da stvori haos u kući” (1999) bez ustezanja upotrebljava upravo taj „jezički bastard” (str. 42, 76). Hrvati su – paradoksalno – najrevnosniji čistači srpskog jezika od tuđica!

3. Župnici i parosi, županije i regije

Stefan Nemanja, otac Svetog Save, nosio je titulu velikog župana. Dakle, on je bio gospodar velike župe ili županije. A kako Hrvati danas nazivaju oblasti delovanja sveštenika? Župama! Mi Srbi ih nazivamo parohijama, što je grecizam.

A kako Hrvati nazivaju delove svoje države? Županijama! Kada mi pomišljamo na administrativnu podelu države, govorimo o regionalizaciji – podeli na regione, što je internacionalizam.

I ko onda više sledi ćirilometodijevsku i svetosimeunovsku tradiciju? Mi ili Hrvati?

4. Srpsko ismevanje hrvatskog purizma

Srpski lingvisti ne samo da nisu skloni purizmu, nego su i spremni da hrvatske purističke sklonosti ismevaju. Tako npr. srpski publicista Slobodan Jarčević našao se pobuđenim da u knjizi „Hrvatska jezička bespuća” (2007) ismeva „hrvatski” jezik. Po njegovom mišljenju, „hrvatski” jezik je izveštačen i neprirodan. Njegov pokušaj da „hrvatski” jezik izvrgne ruglu verovatno ima vanjezičke motive. Bez obzira na to koliko je njegov pokušaj uspešan ili ne, tek ostaje utisak da Srba previđaju činjenicu da kod Hrvata postoji mnogo veća svest o značaju čuvanja čistote jezika.

O sklonosti Srba da nipodaštavaju purističke sklonosti kod Hrvata svedoči i njihov običaj da na račun hrvatskog purizma pričaju viceve. „Kako Hrvati kažu kravata? – Oklovratni dopupak!” „Kako Hrvati kažu petao?” – „Zoroklik!” „Kako Hrvati kažu kokoška? – Zrnozob?” Kako Hrvati kažu oluk? – Okolokućno vodopišalo!” Sklonost Srba ka ovoj vrsti ismevanja svedoči o njihovoj sklonosti ka antipurizmu – pomanjkanju svesti o potrebi čuvanja jezika od tuđica. Zapravo, srpski humor te vrste neće nauditi Hrvatima. Oni nemaju sklonost da domaće reči (kravata, petao, kokoška, oluk) zamenjuju drugim, rogobatnijim, već samo strane reči domaćim. Srbi imaju sklonost da tu razliku ne uviđaju.

Hrvati svoj purizam doživljavaju kao jezičko pročišćavanje i oplemenjivanje, a Srbi kao izvitoperavanje i unakarađivanje. Zapravo, hrvatski purizam nije samo lingvistički fenomen, nego i politički. On je, dakle, sociolingvistički.

5. „Razlikovni rječnici”

Hrvatska kulturna javnost opsednuta je purizmom. Neke „krugovalne postaje” čak imaju emisije u kojima eminentni lingvisti slušaocima daju purističke savete: ukazuju koje su reči „hrvatske”, a koje tuđice. Naravno, posebna opsesija su im „srbizmi”.

Da bi pučanstvu pomogli da rulikuje „dva” jezika, hrvatski jezikoslovci su se pobrinuli pa stvorili „razlikovne rječnike”. Ti rečnici – tobože – ukazuju na razlike između srpskog i hrvatskog jezika. Zapravo, sve što oni pokazuju jesu relativne frekvencijske razlike u upotrebi određenih reči. Oni više dokazuju da je štokavski jezik jedan, mada u standardu ne i jedinstven, nego što to opovrgavaju.

Zapravo, „razlikovni rječnici”, kao i puristička prosvećivanja javnosti, značajniji su kao sociološki nego kao lingvistički fenomeni. Oni ukazuju na jaku nacionalističku svest kod Hrvata.

Rjecnik-hrvatskoga-jezika

6. Purizam i nacionalizam

Sklonost Hrvata ka purizmu indikacija je njihovog snažnog nacionalizma. Sklonost Srba ka antipurizmu indikacija je njihovog snažnog antinacionalizma. Purizam nije samo indikator nacionalizma, već i njegov generator. Opsesivno izbegavanje stranih reči generiše nacionalistički mentalitet.

Činjenica da su purizam i nacionalizam povezani odavno je poznata sociolingvistima. Na nju je skrenula pažnju i Snježana Kordić u knjizi „Jezik i nacionalizam” (2010). Budući da je Snježana Kordić antinacionalista, ona s negodovanjem piše o hrvatskom purizmu. No, žestoke kritike koje je dobila s hrvatske strane, ukazuju na to da se Hrvati neće odreći ni nacionalizma ni purizma. U suštini, hrvatski purizam je forma antisrpstva, a antisrpstvo je temeljna odrednica hrvatskog nacionalizma. Stoga je hrvatski purizam neiskorenjiv. Dokle god bude hrvatskog nacionalizm biće i hrvatskog purizma.

snjezana-kordic

7. Zaključak

Čisteći nominalno hrvatski, a faktički srpski jezik od tuđica, Hrvati rade na izgradnji svoje nacionalne svesti. Najveći paradoks srpsko-hrvatskih odnosa jeste taj što je hrvatski purizam forma lingvističkog prosrpstva, a političkog antisrpstva.

A šta je sa nama Srbima? Imamo li mi jezičku politiku? Kakvu ulogu jeziku pridajemo u izgradnji našeg nacionalnog identiteta? Zašto dopuštamo da nam se gase lektorati po svetu? Nacionalni identitet nije nešto što je jednom za svagda dato. Nacionalni identitet je nešto što treba stalno negovati. A jezička kultura je primarni način tog negovanja. Pa, kakvo je stanje kod nas?

Izvor: srbin.info

Fotografije: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.

Već smo imali priliku da čitamo o lekturi i pravopisu. Da ukratko podsetim – lektura je ispravljanje gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka, dok je korektura ispravljanje kucaćih grešaka, pa ne mora biti povezana samo sa gramatikom i pravopisom. Lektor je jezički stručnjak, aktivni i redovni pratilac zvanične norme standardnog jezika, dok je korektor usmeren na slučajne greške, nastale pri kucanju i objavljivanju teksta.

laptop-819285_1280

Takođe bih podsetio da pojam lektor stoji u vezi sa latinskim glagolom legere i italijanskim leggere (čitati), što doslovno znači da je lektor čitač teksta. Reč korektura pak stoji u vezi sa latinskim glagolom corrigo odakle takođe dobijamo italijansko  correggere i englesko correct.

 

Različiti pogledi na lektore

Debata o ulozi lektora i tihi rat između lektora i autora verovatno su stari koliko i lektorski posao. Da li lektor treba samo da ispravlja tačke i zareze, da se bavi gramatikom ili da utiče na stil teksta? Odgovor će sigurno biti različit, u zavisnosti od toga koga pitamo. Lektori i gramatičari imaju argument da nije svaki govornik istovremeno nosilac pravilnog jezika, kojem se teži pri obraćanju javnosti. Sa druge strane, svako od nas može smatrati da ipak jeste dovoljno kompetentan govornik bar maternjeg jezika, ukoliko nam naše poznavanje jezika omogućava postizanje onoga što je suštinski bitno za život – da razumemo svet oko sebe, da pošaljemo našu poruku svetu i da uspostavimo komunikaciju u cilju samoodržanja i povezivanja sa drugima. Ko je sad u pravu?

Kod odgovora na ovo pitanje može nam pomoći Amy Einsohn i rad The Copyeditors’ Handbook, gde je proces lekture podeljen po sistemu 4 x 3. Naime, lektura obuhvata (1) tehnička i pravopisna pitanja, (2) jezik i stil, (3) sadržaj i (4) autorska prava. U pogledu jezika, stila i sadržaja postoji dodatna podela na (1) niži, (2) srednji i (3) viši nivo lekture.

Niži nivo lekture bavi se ispravkom očiglednih grešaka, ukazivanjem na nejasne pasuse razjašnjavanjem nejasnih rečenica i proverom sumnjivih ili spornih informacija. Srednji nivo podrazumeva leksičke predloge, ispravke i sugestije u cilju postizanja stilski kvalitetnijeg materijala. Viši nivo dopušta celovito uređivanje teksta, preradu pasusa, deljenje poglavlja u pregledne tekstualne forme i sl. Kada se govori o srednjem i višem nivou lekture, važno je napomenuti da učinak ovakvog rada zavisi od umeća lektora. Autor teksta ponekad oseća bolje od lektora ton i ritmičnost rečenice, publiku kojoj se obraća i smisao poruke koju njegova publika očekuje. Ovaj preduslov može zahtevati posebnu terminologiju, pa i izuzimanje gramatičkih pravila, što je važan aspekt veb-sadržaja.

U kontekstu hrvatske jezičke politike unutar policentričnog srpsko-hrvatskog odn. hrvatsko-srpskog jezika, lingvistkinja Snježana Kordić tvrdi da posao lektora nije ispravljanje tekstova, koje su napisali odrasli pismeni nosioci maternjeg jezika. Ona smatra da je suštinska razlika lektorske službe u svetu i kod nas što lektor npr. u Austriji čita tekst, promatra strukturu rečenica, te na kolegijalan način pomaže autoru da tekst postane čitljiviji i prohodniji za čitaoce. Posao lektora nije da prekraja rečenice ili da zamenjuje manje poželjne pojmove prikladnijima.

Ovakvo mišljenje radiklano je, ne samo sa stajališta mnogih hrvatskih lingvista već i pojedinih srpskih. Setimo se teksta Sve je više boraca za nepismenost, koji je objavila Politika. Lingvistkinja Rajna Dragićević govori o ugroženosti srpskog jezika, pa se stiče utisak da su, po njenom mišljenju, veb i društvene mreže značajan uzročnik ovakvog stanja. Nepismeni omalovažavaju pismene, a jezik postaje ispunjen nepotrebnim tuđicama, koje mogu imati adekvatan prevod u srpskom jeziku.

Budući da se susrećem sa prevodilačkim, lektorsko-korektorskim i blogersko-marketinškim poslovima, pomenute teme navele su me na nekoliko pitanja, pre svega u kontekstu onlajn izdavaštva i veb-marketinga. Da li naši blogeri i blogovi ugrožavaju srpski i/ili hrvatski jezik? Da li bi trebalo da imaju lektore i korektore? Koje veštine su neophodne lektorima i korektorima, koji deluju unutar savremene veb-kulture? Da li veb utiče na promenu zvaničnog jezičkog standarda ili su možda baš veb i internet primeri društvenih faktora koji dovode do promena u jeziku? Uostalom, mogu li jezici živeti bez promena, osim ukoliko govorimo o klasičnim (mrtvim) jezicima?

 

Jezik ili biznis – ima li sredine?

Pored pitanja da li bi savremeni blogeri trebalo da imaju lektore i korektore, nameće se pitanje kako savremeno veb okruženje vidi lektore i korektore i šta od njih očekuje.

Internet sadržaji su deo konstantno rastućeg digitalnog univerzuma. Oni tematski i pojmovno zavise jedni od drugih. Ova činjenica posebno dolazi do izražaja kada govorimo o reklamnim sadržajima ili temama vezanim za IT industriju. Pojmovi IT, e-mail, web, SEO, online itd. potiču iz engleskog jezika, pa kao takvi u mnoge jezike ulaze u originalnom obliku.

blogeri

Zamislimo jednu nišku organizaciju koja pruža usluge onlajn oglašavanja. Vođe takve organizacije znaju da će ih mnogi potencijalni klijenti tražiti na Guglu kroz pojmove onlajn marketing Niš. Međutim, možda će čak većina kucati online marketing nis. Zato će vlasnik bloga ili sajta ovakve kompanije ostaviti engleske pojmove u originalu na pojedinim vidnim mestima, jer njegov interes jeste kontakt sa potencijalnim klijentom. Čak i ja, koji smatram da sa dve MA diplome nisam baš nepismen, ukoliko tražim putem interneta kvalitetno dizajnersko rešenje za svoj sajt, pre ću ukucati web design Beograd, nego veb dizajn Beograd. Prosto, ljudi koriste jezik u različite svrhe. Koliko je legitimno stvarati poeziju i finu književnost, pa u tom cilju koristiti neki otmeniji jezik, toliko je legitimno baviti se biznisom, pa kroz to koristiti adekvatan jezik za dostizanje poslovnih ciljeva.

Takav jezik ne poznaje reči jajić ili samoja, već selfi (selfie). Nije li pretenciozno reći da smo kolektivno nepismeni, jer smo kao živo govorno telo uneli selfi u naš jednako živi jezik? Poput selfija, usvojeni su brojni termini iz digitalne sfere. Prema tome, možemo li pretpostaviti da su engleski pojmovi deo poslovnih pravila digitalnog sporazumevanja? To me čak podseća na fenomen lekarskog zanimanja, gde lekar govori sa pacijentom na srpskom, ali dijagnozu i recept beleži na latinskom.

 

Čemu onda lektori i korektori?

Ipak, za mnoge blogere bilo bi korisno da imaju lektore i korektore. Možda se baš ovde krije središnji prostor između lepo vaspitanog govora i potrebe za dostizanjem poslovnog cilja. Ne znam za vas, ali meni svakako bode oči rečenica bez zareza ili tačke na kraju, upitna rečenica bez upitnika, dvostrani tekst u tri pasusa, složene rečenice pune suvišnih inverzija, gomilanje pleonazama, dupli razmaci i sl. Međutim, to mi ne smeta zbog jezičkog elitizma, koliko zbog estetskog osećaja, ali i potrebe da pročitani sadržaj razumem iz prve. Ovde bi trebalo da stupe na snagu lektori i korektori sa svojim umećem, jer to umeće nedostaje mnogim blogerima i veb-autorima u našoj sredini.

Pored gramatičke tačnosti, veb-rečenica mora biti kratka, precizna i funkcionalna. Nejasno napisan tekst odvlači pažnju savremenog čitaoca, koji u nedostatku vremena i potrebi za instant informacijom gubi interesovanje za sadržaj, tragajući dalje. Ukoliko je čitalac perfekcionista poput mene, kad uoči da autor ne poznaje neka od osnovnih veb-pravila (zarez – razmak – nova reč ili tačka – razmak – nova reč), ne samo da gubi interesovanje već se na takav sajt i ne vraća. Ono što je dizajn sajta ili važnost logoa za brend, to je jezička korektnost pisanog sadržaja za blog. Ako pretpostavimo da bloger svojim tekstom prenosi određenu ideju javnom mnjenju, ta ideja mora imati suštinu, jezičku korektnost, ali i pakovanje. Vizuelno pakovanje tiče se dizajnera, ali jezičko, nesumnjivo, ostaje lektorima i korektorima.

Lektor i korektor u ovakvom okruženju mogu postati zbunjeni. Ponekad se i sam pitam kako je moguće poštovati jezičku normu, a onda veb pisati sa w? Neosporno je da lektor mora poznavati zvanični književni jezik, standard i pravopis. Međutim, pretpostavljam da bi u veb-okruženju lektor morao biti spreman na određeni rizik. Taj rizik nastaje iz činjenice da lektorisani tekst za digitalne medije nije enciklopedija, deo naučnog zbornika ili pesničke antologije. Dakle, lektor i korektor moraju vladati zvaničnim pravopisom, ali i odlično poznavati neformalni jezik. Oni takođe moraju razumeti kome su upućene određene reči, koja je svrha napisanog teksta, šta traži i očekuje potencijalni čitalac. U suprotnom, umesto da nas jezik spaja, doprinoseći međusobnom razumevanju, postaće još jedan instrument nametnutog elitizma, nove podele na pismene i nepismene, međusobnog vređanja i kategorizacija, za koje se nadam da će u XXI veku postati prošlost.

Nemanja D. Milinović

Tekst je preuzet sa www.prevodioci.co.rs.