Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Engleski je nesumnjivo globalni jezik – jezik kojim će govoriti sve veći broj ljudi. Da li to podrazumeva opasnost za druge, „manje” jezike? Da li dominacija engleskog jezika negativno utiče na naš kulturni identitet? Da li fenomen globalizacije predstavlja problem ili pogodnost?

globalizacija

Fenomen globalizacije je za jedne neophodna realnost koja donosi pozitivne efekte: uklapanje i napredak, a za druge je nužno zlo, koje izaziva izumiranje nacionalnosti i gubljenje identiteta. Za prve, globalizacija širi vidike, kulturno uzdiže i pruža ogroman broj mogućnosti za lično usavršavanje i napredovanje: za druge, ona je isto što i „izdaja” nacionalnih obeležja, zanemarivanje i izbegavanje sopstvenih vrednosti. Jezička globalizacija za jedne predstavlja razlog za radovanje: u njoj vide podlogu za leksičko bogaćenje, dok je drugi oštro kritikuju i u njoj treže i pronalaze razloge za ugrožavanje tradicionalnih kvaliteta.

Postepeno gubljenje nacionalnih granica usled tržišnog povezivanja sveta, po mišljenju mnogih, znači preveliki udarac regionalnim i nacionalnim kulturama, tradicijama, običajima, koji čine kulturni identitet svake zemlje ili regije. Sve što ljudskom rodu daje folklornu i etnološku raznovrsnost postepeno nestaje, a prvo što je na udaru jeste – jezik, čuvar nacionalnog identiteta. Skeptici i lingvistički nacionalisti duboko veruju da će pozajmljivanje reči iz drugih jezika dovesti do promene karaktera samog jezika, a na kraju i do njegove propasti, odnosno nestanka.

Ipak, cela „paranoja” oko izumiranja jezika više predstavlja sukob interesa ideoloških dimenzija, nego što je reč o realnom stanju stvari.

Opasnost od apsolutnog nestanka jezika ne postoji. Engleski jezik na svom primeru možda to najbolje dokazuje. Prema Oxford English Dictionary, engleski jezik je preuzeo reči iz trista pedeset jezika, što je u velikoj meri uticalo na njegovu promenu, te se on u velikoj meri razlikuje od onog jezika iz perioda Anglosaksonaca. Gledano sa aspekta leksike, zapravo, 4/5 engleskog vokabulara čine reči romanskog, latinskog ili grčkog, a ne germanskog porekla. Zašto bi se onda bilo drugačije za druge jezike? Jezici su oduvek dolazili u kontakt sa drugim jezicima, i uvek je postojalo „pozajmljivanje” reči iz tih jezika. Nijedna zajednica, do sada, nije uspela da zaustavi ovaj proces. Zašto očekujemo da ćemo mi biti drugačiji?

Engleski jezik nije nešto što nam je neko nametnuo, prisilio nas da ga koristimo; mi sami uvodimo engleski u srpski jezik. Istina je da se danas u nekim sferama života ne može funkcionisati bez upotrebe engleskih reči i izraza. Međutim, to ne znači da, iz lenjosti ili pomodarstva, treba upotrebljavati anlicizme ili, što je još nepoželjnije, izvitoperene varijante anglicizama, ukoliko za određeni pojam imamo sasvim validnu reč.

Da li pojava anglicizama u srpskom jeziku nužno mora biti negativna? Da li iz nje možemo izvući ono najbolje?

Rešenje je u konstruktivnom prihvatanju neminovnih promena i ulaganju u napredovanje i usavršavanje. Lingvistička globalizacija nikako ne mora doneti štetu našoj nacionalnoj kulturi – to možemo uraditi i sami, bez engleskog jezika. Ono što treba da uradimo jeste da čuvamo i negujemo svoj jezik, a ne da trošimo energiju i vreme u razmišljanju kako će nam jezik nestati, kako se čitav svet urotio protiv nas da nam ga oduzme. Svet sigurno ima pametnija posla.

Naša obaveza nije da progonimo anglicizme, već da se trudimo da se srpski jezik ne zaboravi. Nikada nijedan jezik nije nestao zbog pozajmljenica, pa neće ni naš. Pronađimo korisnu sredinu. Država, naučne institucije, škola i mediji treba da se usaglase u težnji da se očuva srpski jezik i da daju svoj doprinos –upotreba anglicizama se mora dovesti u sklad sa srpskim jezikom, kako se neke srpske reči ne bi zaboravile. Ne idimo u krajnost. Sami najbolje možemo sačuvati/uništiti svoj jezik.

Kampanja „Negujmo srpski jezik”, koju je pokrenuo Filološki fakultet u Beogradu s namerom da javnosti ukaže na česte jezičke greške i usmeri na pravilno izražavanje, izazvala je oprečne reakcije u stručnoj i naučnoj javnosti. Na nju se nadovezuje i objavljivanje tekstova naših najpoznatijih lingvista i lingvistkinja na temu „Sačuvajmo srpski jezik”, koje podržava Ministarstvo kulture i informisanja. U diskusiju o kampanji uključio se i lingvista dr Marko Simonović, istraživač na Institutu za jezik Univerziteta u Utrehtu i predavač na Departmanu za holandski istog univerziteta kao protivnik takvih intervencija.

Zašto je ova kampanja sporna? Zar nema nikakve koristi od nje?

– Kampanja bi se mogla zvati „Smanjimo svoj jezik”. Iz nje saznajemo da većina govornika našeg jezika ili nisu naši (te ga koriste bespravno) ili ga ne koriste dobro. Našeg jezika, ispostavlja se, gotovo i da nema: sve vrvi od grešaka, aljkavština, tuđica, latinica i drugih nepodopština. Kampanja ipak jeste korisna jer konačno imamo javno dostupan pregled tekstova normativističkih autoriteta. Sagovornici mi, naime, često ne veruju da srbijanski normativisti ozbiljno govore kako je „srpski jezik nadređen svim svojim varijantama” (misleći tu na hrvatski, bosanski i crnogorski), kako je „više nego jasno kakav je status srpskog jezika” na lektoratima gde je lektor etnički Hrvat ili kako je „van borbenih redova Srbin uvek bio meta napada i predmet ugnjetavanja”. Jasno je i da se tekstovi laika ni tonom ni sadržajem ne razlikuju od tekstova „profesionalnih” normativista. To je zato što se normiranjem uglavnom bave ljudi bez lingvističkog obrazovanja ili znanja o drugim jezicima, pa su i njihovi tekstovi zasnovani na laičkim zabludama o jeziku.

Možete li izdvojiti neke od tih zabluda?

– Dve su zablude u osnovi kampanje. Prva je da postoji nekakva sudbinska povezanost „dobrog” jezika i etničke pripadnosti. Po hiljaditi se put govori o tome šta s jezikom rade Srbi, Hrvati, Bošnjaci itd., a jedini koji tu bilo šta „rade” su malobrojne nacionalističke elite ubeđene da imaju mandat za upravljanje jezikom. Druga zabluda jeste da se jezik može „sačuvati” normom. U sociolingvistici nije poznat nijedan slučaj jezika koji je izumro jer govornici nisu slušali savete normativista, ali ima dobro opisanih slučajeva ugroženih jezika gde norma pokazuje tendenciju da „dokrajči jezik”. Današnji frizijski u Holandiji i bretonski u Francuskoj u svom standardnom obliku obiluju „očišćenim” formama, koje forsiraju i koriste samo normativisti, pa poslednji kompetentni govornici, svi već bilingvali, odustaju od javne upotrebe ugroženog jezika uvereni da bi ga govorili „nepravilno” i „kvarili”.

Da li se i naš jezik povlači zbog normativnih intervencija?

– Ne drastično, ali događa se da ga govornici izbegavaju u određenim kontekstima. Mnogi se kompetentni dvojezični govornici koji nisu pohađali školu na našem jeziku boje svoje „nepismenosti”, pa oklevaju da ga koriste u pisanoj komunikaciji. Govornici iz Slovenije i Makedonije često prelaze na engleski u strahu da će im se omaći „kruh” ili „hleb” u pogrešnom društvu ili da će promašiti padež i biti ismejani. Ima čak i obrazovanih govornika iz Srbije koji su digli ruke od glagola trebati. Na kraju, ko ozbiljno shvati preporuke Rajne Dragićević o borbi protiv „atačovanja”, „selfija” itd., o selfijima i atačovanju govoriće samo na engleskom sve dok srbisti za oko sto godina ne ponude „ispravne” ekvivalente.

Doktorirali ste na tuđicama. Šta mislite o engleskim rečima poput selfija, atačovanja, lajkovanja…?

– To su naše reči. Engleski nema reč selfi, muškog roda, s kratkosilaznim akcentom i množinom selfiji. Naš je jezik u kontaktu sa engleskim razvio obrasce kojima govornici na osnovu engleskih korenova bez ikakvog napora grade naše reči. To je znanje koje naš jezik čini vitalnim, a ne ugroženim.

selfie-nasa-rec

Kako vam se čini svojko kao ideja za zamenu reči selfi? Koja je svrha takvih intervencija?

– Treba praviti razliku između jezične kreativnosti (npr. nastanka reči svojko) i proterivanja tuđica (nametanja svojka da bi se iskorenio selfi). Iluzija je da ne mogu mirno i trajno jedna pored druge postojati pozajmljenica i kovanica, tisuća i hiljada, ćirilica i latinica itd. Svojko neće zaživeti jer se uvodi negativnom ideologijom, ali i zato što je kao reč slabo upotrebljiv: podseća na stojko, ne može se staviti u množinu, i ima akuzativ jednine kao da označava nešto živo (npr. Vidim svojka). Mnogo bi veće šanse imala ženska verzija: svojka.

Kako vidite budućnost našeg jezika?

– Elite koje pokreću ovakve kampanje same sebe diskredituju rigidnim normativizmom i nacionalizmom, pa očekujem da će se sve ozbiljnije postavljati pitanje njihovog legitimiteta i korisnosti. No bojim se da će do statusnih promena dolaziti isključivo pod vanjskim diktatom. Evropske birokrate neće prihvatiti finansiranje prevođenja na četiri verzije istog jezika, pa ćemo verovatno pod pritiskom i preko noći uvoditi vlastiti jezik i vlastitu latinicu.

Kako gledate na rodno osetljivu upotrebu jezika i pravljenje ženskih ekvivalenata za nekada tipično muška zanimanja (lovkinja, noćna čuvarka itd.)?

– I tu ima mnogo netolerancije zbog iluzije da je najbolje da svi govorimo isto, te da je svaka razlika problem. Reči kao što je lovkinja se razumeju, pa nema smisla negodovati ako ih neko upotrebi, baš kao što nema smisla takve reči nametati sagovorniku. Ovde, kao i u svim ostalim domenima o kojima smo govorili, važi jednostavno pravilo: jezik služi sporazumevanju. Ako vi kažete ili napišete nešto što ja savršeno razumem, a ja vas osudim samo zato što ne odobravam lingvistička sredstva koja ste upotrebili, onda problem s jezikom imam ja, a ne vi, pa sve da iza moje osude stanu sve kampanje, kompanije i najstarije novine na svetu.

Izvor: www.danas.rs

Živimo u vremenu u kojem sve manje vodimo računa o tome kako se izražavamo i kako pišemo, a domaće reči često zamenjujemo onima iz engleskog jezika. Odnedavno nas u gradskim autobusima, trolejbusima, tramvajima, javnim garažama, na ulici, u bolnicama, poštama, poznata glumačka, književna, muzička i novinarska lica, sa bilborda i plakata, uče kako da govorimo. Akciju „opismenjavanja Beograđana”, pod nazivom „Negujmo srpski jezik”, poveli su Sekretarijat za kulturu, Filološki fakultet i Biblioteka grada Beograda.

– Svaka akcija za čuvanje i negovanje srpskog jezika i srpske kulture je dobrodošla – smatra dr Mihailo Šćepanović, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. – Sama činjenica da ta akcija postoji upozorava da je srpski jezik ugrožen, jer je, pre svega, ugroženo njegovo pismo, a finansijski na klimavim nogama stoje institucije koje se brinu o njegovom opstanku i razvoju. Decenijama je proglašavana kao nacionalistička svaka briga za očuvanje srpskog kulturnog identiteta, kao i institucija koje se ovom problematikom bave. To dovoljno ilustruje žalosno stanje u kome se nalaze nacionalne institucije poput Srpske književne zadruge, Matice srpske ili SANU i njenih instituta.

Za književnika i lingvistu Pavla Ćosića, prvi deo akcije „Negujmo srpski jezik” bio je mnogo neplodniji od drugog.

– Prvi je bio praktično ponižavajući za čitavu naciju, objašnjava Ćosić. – Kao da su nam govorili: Vi ste toliko nepismeni da je to nekulturno i bezobrazno. U drugom su ipak isplivale neke poruke sa smislom, kao što je na primer ona da je pogrešno koristiti oblik zadnji u značenju poslednji i da je pogrešno reći celo vreme. Od toga ipak ima neke koristi. Ruše se jezičke zablude koje se čak i po školama šire. To su kao neki mitovi. Čak i u školama decu uče tim izmišljenim mitovima. Ali svejedno, ne vidim neki dubok smisao te akcije, naročito zato što se sprovodi samo u Beogradu. Šta, samo je Beograd nepismen?! Bilbordi više izgledaju kao reklama za izdanja Matice srpske, što je dobro jer Matica nema para, a ovo je poteralo ljude da kupe te rečnike i gramatike.

nepismenost-u-srbiji

Da nismo dovoljno pismeni, smatra i akademik i lingvista dr Ivan Klajn. On, međutim, napominje da je teško od prosečnog građanina zahtevati da vodi brigu o jeziku i izražavanju kad mu je egzistencija ugrožena.

 Kod nas nije bilo ozbiljnog prosvećivanja naroda i zbog toga je svaka ovakva akcija dobrodošla. Bolje da ovakvih akcija bude suviše, nego premalo. Od toga će valjda biti nekog efekta. Ima mnogo kršenja gramatičkih i leksičkih pravila u svakodnevnom govoru, često i u medijima, posebno elektronskim – primećuje Klajn. – Najtipičniji primer su akcenti. Kod mnogih gledalaca i slušalaca čuju se nedopustivi akcenti, a ima dosta grešaka u navođenju stranih imena.

– Srpski jezik je u poslednjoj deceniji isparcelisan političkim preimenovanjima u nekakve nazovijezike, pa tako on danas funkcioniše kao „srpski jezik” i „srpski jezici” – kaže Mihailo Šćepanović. – A dobro znamo, gde se politika umeša u nauku, ne bude dobro ni politici, ni nauci. Dovoljan je primer tzv. bošnjačkog jezika u Raškoj oblasti. Pogrešne političke poteze neka rešava politika, a nauka, u ovom slučaju lingvistika, tu je samo da uputi i opomene.

Jezičko obrazovanje obično se vezuje za gramatička i pravopisna pravila, koja većina ne zna, pa otud i mišljenje o generalnoj nepismenosti. Profesor Šćepanović kaže da je važno spoznati ogromni korov jezičke nekulture koja zjapi iz gotovo svih sredstava informisanja.

– U izdavačkim kućama, štampi i širokoj lepezi masmedija, uz neznatne izuzetke, zaboravljene su lektorske funkcije – objašnjava Šćepanović.

Poziv učitelja i nastavnika postao je skoro omalovažavajuća profesija, i zato ne čudi što nam je i elementarna pismenost zabrinjavajuće loša.

– Osnovna pravopisna i gramatička pravila se (na)uče u osnovnoj školi, a onda se na njih zaboravi u srednjim školama i studijskim programima, tako da danas imamo visokoobrazovani sloj stanovništva sa zavidnom stručnom osposobljenošću, a bez elementarne gramatičke i pravopisne obučenosti – ističe Šćepanović. – To možete i sami pokazati u jednom istraživačkom novinarskom zahvatu, pa videti na koliko se naših fakulteta na srpskom govornom prostoru izučavaju i najelementarnija pitanja iz srpskog jezika i srpske jezičke kulture. Ako to uporedite sa ozbiljnim državama i njihovom jezičkom politikom, onda će se pokazati sa kolikom nebrigom srpska država posmatra ovo, za sveukupni nacionalni status veoma ozbiljno pitanje.

Da se ne ponašamo dovoljno pažljivo prema našoj jezičkoj tradiciji, mišljenje je i profesora dr Radoja Simića.

– Srpski jezik je ostavljen da se sam bori sa tuđicama – kaže on. – Pošto je sve više stranih reči, postoji opasnost da dođe do urušavanja morfološkog sistema. Sa takvim rečima jezik gubi autohtonost i postaje mešavina raznih jezika. Engleski pravopis razara srpski. Najveća opasnost je da se u naš zvaničan pravopis infiltrira strani element. Imamo najsavršeniji pravopis na svetu: Piši kao što govoriš. Danas, međutim, imamo i pravopis na 350 strana koji je praktično postao nesavladiv.

Elektronski mediji su ubrzali komunikaciju, ali su je, kažu stručnjaci za jezik, proporcionalno tome i unazadili, bar što se tiče jezičke kulture.

– To se može ilustrovati očajnim stanjem u rukopisnom izrazu skoro svake generacije, jer se danas pisana komunikacija svodi na SMS i elektronsku prepisku, a u toj vrsti komunikacije se ne vodi računa ni o elementarnim pravopisnim pravilima, a kamoli o jezičko-stilskoj uglađenosti i korektnosti – objašnjava Šćepanović.

Većina lingvista smatra da su promene u jeziku neminovne, jer je jezik živ organizam. Kada se ne bi menjao, bio bi mrtav jezik.

– Ne treba nam latinski nego srpski – kaže Pavle Ćosić.

Prema popisu Statističkog zavoda iz 2012. godine, u Srbiji ima oko 165.000 nepismenih.

– To je upola manje nego na prethodnom popisu – ističe Pavle Ćosić. – Pismen je svako ko ume da čita i piše i ima osnovno poznavanje rada na kompjuteru. Jezičko obrazovanje se izgleda više vezuje za nepravljenje grešaka u govoru i pisanju, što je prevelik zahtev. Niko kome filologija nije struka nije obavezan baš toliko da poznaje normu, a to znači da ima pravopis u malom prstu. To nemamo čak ni mi lingvisti i književnici.

Koliko čuvamo srpski jezik?

Srbi su najnepismeniji narod u Evropi?

Izvor: Novosti

Boban Arsenijević, profesor lingvistike na Filozofskom fakultetu u Nišu, povodom kampanje Negujmo srpski jezik

Kampanja Negujmo srpski jezik je vizuelno dosadna, rasistička, manipulatorska akcija za koju je, kao i za ukupnu aktivnost većeg dela srbističkih lingvista, teško odrediti u kojoj meri je izraz naučne zaostalosti i neznanja, te ideološke zavedenosti, a u kojoj meri je u pitanju smišljena strategija osvajanja i održanja moći – kaže za Danas lingvista Boban Arsenijević, profesor na Katedri za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Nišu.

– Kreirana je iz perspektive vrača-uzurpatora koji članovima svog primitivnog plemena preti besom bogova i kataklizmom jer su se udaljili od prakse koju su propisali on i njegovi učitelji. Ako nastavimo da broj 600 pišemo šesto umesto ispravnog šeststo (?!), jezik će nam se potpuno raspasti, i nećemo više moći da komuniciramo, a samim tim ni da postojimo. Porašće nam rep, jezik u ustima će nam se skameniti, i uginuće naše nacionalno biće. I pritom ja koji sam aktuelni čuvar norme neću više imati svoj ničim zasluženi (odnosno prema normi: ničim nezasluženi) ugled – ističe Arsenijević.

Prema njegovim rečima, pretnja raspadom jezika usled napuštanja norme je izraz šarlatanskog razumevanja jezika od strane ljudi koji se izdaju za naučnike u oblasti lingvistike.

Jezik postoji pre norme – srpski jezik je postojao u obliku u kojem ga je Vuk opisao i uveo u više registre pre nego što je postojala ideja o normiranju živog srpskog jezika. On isto tako postoji i sledi svoju nezavisnu dinamiku paralelno postojanju norme, i pritom se prilagođava specifičnostima njegovih nosilaca: kulture, društva i pojedinca. Novine u jeziku opstaju samo ukoliko u okolnostima u kojima nastaju imaju neku prednost u odnosu na prethodno stanje, kada sa njima jezik bolje služi svojoj dominantnoj svrsi u vremenu u kome se novina javlja – objašnjava Arsenijević.

Kako dodaje, novina i promena u jeziku se ne treba bojati, pogotovu se protiv njih ne treba boriti – ne samo zato što će se zadržati samo ako su korisne, nego i zato što je takva borba uzaludna.

– Jezički inženjering čije je sredstvo nasilno nametanje veštačke norme umesto prirodno nastale promene najčešće je potpuno nemoćan, čak i kada je izveden na mnogo ozbiljniji način nego što su to fotografije više ili manje poznatih ličnosti sa manje ili još manje upotrebljivim jezičkim priručnicima. Ujedno je i patetičan, i smešan, u šta smo se mogli uveriti na nasilju koje je isti jezik trpeo u Hrvatskoj, ili kada je iz SANU naloženo da svi ijekavci imaju preći na ekavicu, pa su deca u školi u Trebinju učila o funkciji subekta i obekta – naglašava Arsenijević.

On objašnjava da naddijalekatski kod, način govora koji omogućuje da komuniciraju govornici različitih dijalekata jednog jezika, koji se govoreći svako svoj dijalekat ne bi u potpunosti razumeli, spontano nastaje i postoji nezavisno od bilo kakvog projekta veštačke standardizacije.

– Tako je pre stotinak godina nastao i postojao beogradski stil, tako je nastao i postoji gradski govor Niša, Kragujevca, Vranja, tako spontano nastaju ad hok sistemi kada se sretnu govornici različitih dijalekata bez jezičkog obrazovanja, i bez ikakvih problema ostvare komunikaciju. Za ove procese nije potrebna Stevanovićeva gramatika, Matičin rečnik, ili, daleko bilo – Pravopis u izdanju Matice srpske. Činjenica da će neki ljudi pisati reči poput prectava ili mahajući, a drugi predstava i mašući deo je jezičkog znaka koji govori o mestu autora poruke u društvenoj strukturi, i koji u idealnom svetu nije vrednosno obeležen – kaže Arsenijević.

On ukazuje da činjenica da neki drugi ljudi insistiraju da je nepravilno reći obzirom da (već samo s obzirom da) ili svo vreme (već samo sve vreme) govori o stepenu arbitrarnosti i nedostatka razumevanja jezičkih principa, pogotovo jezičke ekonomije, kod onih koji su na svoja nejaka pleća preuzeli teret (hipertrofiranog, nemogućeg, nepotrebnog i besmislenog) nametanja norme po principima autoritarnog šarlatanstva.

Na kraju, gde leže koreni ove endemične i beskrajno tužne pojave?

– Njeni noseći stubovi su autoritarnost i malograđanska normativnost našeg mentaliteta i teorijska i metodološka zaostalost domaće lingvistike. Normativističko preskriptivno usmerenje je nasleđeno od prethodnih generacija i ranijih vremena. Nasleđen je i autoritarni duh. Na mlađoj generaciji srpskih lingvista je da ovo promeni, i da time doprinese i promeni na planu širem od lingvističke zajednice – zaključuje Arsenijević.
O slobodi izbora
Naši lingvisti uglavnom nemaju teorijskog lingvističkog obrazovanja, niti istraživačkih interesovanja. Jedina njihova svrha je u održavanju i snaženju kulta ispravnog i pravilnog naspram neispravnog i nepravilnog u upotrebi jezika, i pogotovu svog statusa čuvara svete tajne etalona. U održavanju rasističkih ideja o lepom, pravom, ispravnom, čistom (Bosna, Hercegovina, severozapadna Srbija) i ružnom, nepravilnom, prljavom srpskom jeziku (južna i istočna Srbija), o svetskoj zaveri da se razaranjem onog prvog uništi srpsko nacionalno biće, o neophodnosti da Srbi svi i svuda pišu Prvi svetski rat, ili pak da svi pišu prvi svetski rat (kako je već autorima Pravopisa novčić pao prilikom poslednjeg bacanja), ali da bi nas ostavljanje slobode izbora moglo koštati slobode, ili čak izbora.

Izvor: Danas

 

Jezički mitovi se ispredaju kao bajke, legende, pa čak i kao neke svete i neporecive mudrosti. One imaju i tu težinu. Kad jednom u njih poverujemo, a to se događa još kad smo deca, teško će nas iko kasnije razuveriti da nisu istinite i da su nas celog života učili pogrešno.

Nedavno se grupa mladih lingvista sa Instituta za srpski jezik izborila da u okviru akcije „Negujmo srpski jezik” stavi na plakate da CELO VREME i ZADNJI PUT nisu nepravilni oblici. Ovo je izazvalo bezmali šok u javnosti, pogotovo kad se pojavilo i u štampi. Društvene mreže su počele da dele ovaj tekst u neverici, jezičke grupe i forumi su uzavreli. Jedan od komentara onih koji nikako ne mogu da poveruju u ovo bio je: „Nemoguće je i ne uvažavam nikakvu argumentaciju kad su me i u školi i kod kuće učili da je to pogrešno”.

Upravo u tome i jeste najveći problem s ovim zabludama – što se uče u školi i to često i od profesora srpskog kojima je to struka, a i oni su to naučili u školi ili kod kuće kad su bili mali, nego nije imao ko da ih demantuje kad su došli do fakulteta. Naime, univerzitetski profesori ove probleme smatraju nevažnim i uglavnom ih zaobilaze. A kako nastaju ove legende? Uglavnom kao i sve druge, kroz narodna predanja, a prenose se doskočicama i uzrečicama. U oba navedena primera, navode se doskočice kao argumentacija. Za zadnji put se govori da ne može tako da se kaže jer ne postoji prednji put, a za celo vreme da ne može jer vreme nije neki predmet pa da bude celo.

Evo još nekoliko sličnih doskočica koje dovode do jezičkih mitova i zabluda: Drva se slažu, a ljudi su saglasni; Zečevi se deru, a ljudi viču; Kako može užasno dobro kad je užas loš?; Ne može puno hvala jer nema prazno hvala… Ima ih još mnogo, ali dosta zasad.

U svim navedenim primerima razlog nastanka ovih zabluda je u neznanju da skoro sve reči imaju više značenja. Dakle, zanemaruje se postojanje polisemije ili višeznačnosti. Ugledni lingvisti Lori Bauer i Piter Tradžil u svojoj knjizi „Jezički mitovi” (1998) u prvom poglavlju ove sad već kultne knjige navode upravo ovaj problem – zanemarivanje polisemije, pod naslovom Značenje reči može biti samo jedno. Eto još jednog mita u vidu doskočice.

Celo znači isto što i čitavo, pa ako može čitavo vreme, zašto ne bi moglo i celo? Osim toga, za one kojima to nije dovoljno, pitanje: Zašto može da se kaže ceo dan, cele noći, ceo mesec i celu godinu a ne može celo vreme? Ubeđivanje od strane uglednih lingvista da zadnji u značenju poslednji nije pogrešno, da se radi o uobičajenom prenošenju značenja, traju već skoro čitav vek, ali to ništa ne pomaže jer je narodno predanje uvek jače od svih argumenata.

Da, drva se slažu, ali slažu se i ljudi ako su saglasni. Glagol slagati se takođe ima više značenja, a ovo za ljude je čak i češće u upotrebi i skoro da je neverovatno da je i ova legenda zaživela. Naravno da možemo da se slažemo pogotovo kad smo složni.

Zečja koža se dere, da, ali deru se i ljudi kad se naljute ili kad je to potrebno zbog buke. I ovaj glagol ima mnogo značenja i pitanje je zašto mu je legendom uskraćena baš ova upotreba. Valjda se nekom učinilo da je neprimereno da se ljudi deru.

Naravno da može puno hvala i čak je vrlo poželjno. Puno ovde čak i nema pridevsku nego prilošku upotrebu tako da ovo poređenje s praznim potpuno maši poentu i gotovo je neshvatljivo da ljudi s diplomom to ne primećuju. Ispada da ne razlikuju vrste reči. Uzgred, puno znači isto što i mnogo, tako da ni mnogo hvala nije pogrešno, kao što neki tvrde. Užasno lep pogodak! Zašto ne? Kolokvijalni govor i žargon, ali i standardni jezik, često se služe negativnim značenjima da bi pojačali pozitivna.

Isto kao jezivo lepe oči, ili u žargonu izrazi strava, mrak i ludilo za nešto mnogo dobro. Ali dobro, ovo ne mora biti prihvaćeno jer žargon nije deo standardnog jezika. Samo skrećemo pažnju kako do ove pojave dolazi.

Za kraj, moramo se izviniti svima onima koje je ovaj tekst iznervirao, ako su uopšte stigli do kraja. U redu, ne morate da verujete da ste podlegli jezičkim mitovima, znam da ih je teško izbaciti iz glave i poverovati da su vas svi ti jaki autoriteti kao što su učitelji, nastavnici, profesori i roditelji celog života naopako učili, ali vas molimo da ne ponavljate njihovu grešku i da i vi svoju decu učite pogrešno.

Pavle Ćosić

Izvor: www.balkanmagazin.net

e-word i Biblioteka grada Beograda nastavljaju sa kampanjom Negujmo srpski jezik!

Povodom Sajma knjiga, organizovane su besplatne radionice u Tramvaju kulture – linija kulture (projekat pod pokroviteljstvom GSP, Sekretarijata za kulturu Grada Beograda i UK Vuk Stefanović Karadžić).

Tramvaj će poći od Beka (početna stanica ispod Kalemegdana) u 18 časova, i vratiće se na isto mesto u 19 časova.
–  Četvrtak, 29. oktobar, 18.00, radionica srpskog jezika za malu decu, uzrasta od 7 do 12 godina
–  Petak, 30. oktobar, 18.00, radionica srpskog jezika za veliku decu, uzrasta od 13 do 18 godina
–  Subota, 31. oktobar, 18.00, radionica srpskog jezika za odrasle

Tokom radionica 29. i 30. oktobra, svako dete mora imati po jednog pratioca.

Kako je broj mesta u tramvaju ograničen na 40 ljudi, molimo sve zainteresovane da se prijave na [email protected]

biblioteka-grada-beograda