Бобан Арсенијевић, професор лингвистике на Филозофском факултету у Нишу, поводом кампање Негујмо српски језик
Кампања Негујмо српски језик је визуелно досадна, расистичка, манипулаторска акција за коју је, као и за укупну активност већег дела србистичких лингвиста, тешко одредити у којој мери је израз научне заосталости и незнања, те идеолошке заведености, а у којој мери је у питању смишљена стратегија освајања и одржања моћи – каже за Данас лингвиста Бобан Арсенијевић, професор на Катедри за српски језик Филозофског факултета у Нишу.
– Креирана је из перспективе врача-узурпатора који члановима свог примитивног племена прети бесом богова и катаклизмом јер су се удаљили од праксе коју су прописали он и његови учитељи. Ако наставимо да број 600 пишемо шесто уместо исправног шестсто (?!), језик ће нам се потпуно распасти, и нећемо више моћи да комуницирамо, а самим тим ни да постојимо. Порашће нам реп, језик у устима ће нам се скаменити, и угинуће наше национално биће. И притом ја који сам актуелни чувар норме нећу више имати свој ничим заслужени (односно према норми: ничим незаслужени) углед – истиче Арсенијевић.
Према његовим речима, претња распадом језика услед напуштања норме је израз шарлатанског разумевања језика од стране људи који се издају за научнике у области лингвистике.
– Језик постоји пре норме – српски језик је постојао у облику у којем га је Вук описао и увео у више регистре пре него што је постојала идеја о нормирању живог српског језика. Он исто тако постоји и следи своју независну динамику паралелно постојању норме, и притом се прилагођава специфичностима његових носилаца: културе, друштва и појединца. Новине у језику опстају само уколико у околностима у којима настају имају неку предност у односу на претходно стање, када са њима језик боље служи својој доминантној сврси у времену у коме се новина јавља – објашњава Арсенијевић.
Како додаје, новина и промена у језику се не треба бојати, поготову се против њих не треба борити – не само зато што ће се задржати само ако су корисне, него и зато што је таква борба узалудна.
– Језички инжењеринг чије је средство насилно наметање вештачке норме уместо природно настале промене најчешће је потпуно немоћан, чак и када је изведен на много озбиљнији начин него што су то фотографије више или мање познатих личности са мање или још мање употребљивим језичким приручницима. Уједно је и патетичан, и смешан, у шта смо се могли уверити на насиљу које је исти језик трпео у Хрватској, или када је из САНУ наложено да сви ијекавци имају прећи на екавицу, па су деца у школи у Требињу учила о функцији субекта и обекта – наглашава Арсенијевић.
Он објашњава да наддијалекатски код, начин говора који омогућује да комуницирају говорници различитих дијалеката једног језика, који се говорећи свако свој дијалекат не би у потпуности разумели, спонтано настаје и постоји независно од било каквог пројекта вештачке стандардизације.
– Тако је пре стотинак година настао и постојао београдски стил, тако је настао и постоји градски говор Ниша, Крагујевца, Врања, тако спонтано настају ад хок системи када се сретну говорници различитих дијалеката без језичког образовања, и без икаквих проблема остваре комуникацију. За ове процесе није потребна Стевановићева граматика, Матичин речник, или, далеко било – Правопис у издању Матице српске. Чињеница да ће неки људи писати речи попут прецтава или махајући, а други представа и машући део је језичког знака који говори о месту аутора поруке у друштвеној структури, и који у идеалном свету није вредносно обележен – каже Арсенијевић.
Он указује да чињеница да неки други људи инсистирају да је неправилно рећи обзиром да (већ само с обзиром да) или сво време (већ само све време) говори о степену арбитрарности и недостатка разумевања језичких принципа, поготово језичке економије, код оних који су на своја нејака плећа преузели терет (хипертрофираног, немогућег, непотребног и бесмисленог) наметања норме по принципима ауторитарног шарлатанства.
На крају, где леже корени ове ендемичне и бескрајно тужне појаве?
– Њени носећи стубови су ауторитарност и малограђанска нормативност нашег менталитета и теоријска и методолошка заосталост домаће лингвистике. Нормативистичко прескриптивно усмерење је наслеђено од претходних генерација и ранијих времена. Наслеђен је и ауторитарни дух. На млађој генерацији српских лингвиста је да ово промени, и да тиме допринесе и промени на плану ширем од лингвистичке заједнице – закључује Арсенијевић.
О слободи избора
Наши лингвисти углавном немају теоријског лингвистичког образовања, нити истраживачких интересовања. Једина њихова сврха је у одржавању и снажењу култа исправног и правилног наспрам неисправног и неправилног у употреби језика, и поготову свог статуса чувара свете тајне еталона. У одржавању расистичких идеја о лепом, правом, исправном, чистом (Босна, Херцеговина, северозападна Србија) и ружном, неправилном, прљавом српском језику (јужна и источна Србија), о светској завери да се разарањем оног првог уништи српско национално биће, о неопходности да Срби сви и свуда пишу Први светски рат, или пак да сви пишу први светски рат (како је већ ауторима Правописа новчић пао приликом последњег бацања), али да би нас остављање слободе избора могло коштати слободе, или чак избора.
Извор: Данас