Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Na kraju razgovora ili susreta većina govori – vidimo se i čujemo se, a ne videćemo se čućemo se. Jedno je prezent, a drugo je futur.

Mnogi osporavaju iskazivanje buduće radnje oblikom prezenta. Da li je ovo nepravilno?

Oblikom prezenta možemo označiti ne samo radnju koja se odvija u sadašnjem trenutku nego i radnju koja tek treba da se dogodi. Reč je, naime, o relativnoj upotrebi prezenta – prezenta za budućnost.

U ovom slučaju, kada prezentom želimo da iskažemo buduću radnju, dozvoljeno je upotrebljavati samo nesvršene glagole, i to one koji znače radnju koja se unapred može planirati i predvideti.

S obzirom na to da su glagoli videti i čuti dvovidski glagoli (i svršeni i nesvršeni, u zavisnosti od konteksta), oni mogu da se upotrebljavaju u obliku prezenta za radnju koja će se desiti u budućnosti.

Međutim, ova dva glagola mogu biti nesvršenog vida samo ukoliko se odnose na vid i sluh, na čulo vida i čulo sluha, na sposobnost da nekoga/nešto vidimo, čujemo; ne i na susret, razgovor sa nekim.

Dakle, pozdravi vidimo se i čujemo se – u značenju videćemo se i čućemo se, porazgovaraćemo – ne pripadaju standardu, te bi njihovu upotrebu valjalo ograničiti na razgovorni jezik.

Neosporno je, međutim, da će norma u budućnosti postati blagonaklona prema ovim oblicima, bez obzira na to što postoji valjano gramatičko objašnjenje za njihovu nepravilnost.