Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Када се у речи нађу у додиру два сугласника различите звучности, први у изговорном низу се прилагођава другоме. Други сугласник од два у непосредном додиру својом артикулацијом утиче на први, па се ово једначење у фонетици назива регресивна асимилација сугласника по звучности.

Прави сугласници, по артикулационо-акустичном елементу звучност / безвучност подељени су у парове чији се чланови артикулационо-акустички разликују само по звучности.

Звучни сугласници:     Б, Г, Д, Ђ, Ж, З, Џ

Безвучни сугласници: П, К, Т, Ћ, Ш, С, Ч, Ф, Х, Ц

Сугласници Ф, Х, Ц немају своје звучне парњаке.

Подела сугласника у српском језику>>

У ситуацији када се звучни нађу пред безвучним сугласницима – претварају се у своје безвучне опоненте, и обрнуто, када се безвучни нађу пред звучним сугласницима – претварају се у своје звучне опоненте.

врабац – врапца; топ – тобџија

бег – бекство; бурек – бурегџија

назадак – назатка; сват – свадба

жеђ – жећца

држати – дршка

наручити – наруџбина; папуча – папуџија

Безвучни сугласници Ф, Х, Ц испред звучних сугласника остају незамењени јер немају својих звучних парњака: Врхбосна, Салихбеговић. Наравно, пред њима ће звучни сугласници бити замењени својим безвучним алтернантима: потхранити, расформирати, исцурети.

Испред сонаната (гласника), који су звучни, али – са особинама вокала, безвучни сугласници се неће замењивати својим звучним алтернантима: сјединити, смрвити, слика, својство, творба, тврдити, трести, причати. Са своје стране, ни сонанти такође не мењају своју звучност када се нађу пред безвучним сугласницима: крст, рт, Јанко, шампањ, цинк, странка, сламка, пољски.

Наш правопис предвиђа и неке изузетке.

У писању, звучно Д остаје неизмењено безвучним алтернантом Т испред безвучних С и Ш, и то у свим положајима у речи: одсуство, а не отсуство; председник,  а не претседник нити прецедник; средство, а не сретство; предшколски, а не претшколски; одшетати, а не отшетати; подшишати, а не потшишати итд.

У писању, звучно Ђ остаје неизмењено безвучним алтернантом Ћ у положају испред наставка -ство: вођство, а не воћство.

Неизмењени остају и звучни сугласници пред безвучним, и обрнуто, када се налазе на крају префикса, или речи у сложеницама у којима би доследна замена одговарајућим алтернантима утицала на значење речи: предтурски, а не преттурски нити претурски; подтекст, а не поттекст нити потекст; постдипломски, јурисдикција, адхерентан и сл.

До одступања долази и у писању неких страних имена и придева од њих изведених: Вашингтон, а не Вашинктон, вашингтонски; Питсбург итд.

Читајте о најчешћим језичким недоумицама у српском језику ОВДЕ.

Граматика српског језика за гимназије и средње школе, Живојин Станојчић, Љубомир Поповић

До алтернације која се зове губљење сугласника најчешће долази на граници између префикса и корена или на граници предсуфиксалног дела основе и суфикса.

Када се два иста сугласника, на граници основе и суфикса или префикса и основе, нађу један до другог, своде се на један: рус + ски = руски, без зуба = безуб, од + делити = оделити.

Често таква два сугласника настају услед једначења сугласника по звучности или по месту изговора: пед + десет = педдесет = педесет, шест + десет =шесддесет = шезддесет = шездесет, без стида = бесстидан = бестидан, раз + жалостити =ражжалостити = ражалостити, из + шетати = исшетати = ишшетати = ишетати.

Изузетак од овог правила је суперлатив од придева који почињу на ј: најјачи, најјефтинији, најјаснији и сл.

Удвојени сугласник задржава се и у неким новијим префиксалним твореницама, где би се свођењем на један глас замаглило значење префикса: противвредност, преддржавни, транссибирски, суперревизија и сл.

На граници предсуфиксалног дела основе и суфикса сугласници т и д се губе испред африката ц, ч, џ, ћ, ђ: отац, отца, оца; задатак, задатци, задаци; предак, предци, преци; говедо + че = говедче = говече; сладолед + џија = сладоледџија…

Многе трочлане сугласничке групе своде се на двочлане тиме што се т и д губе ако си испред њих струјни сугласници с, з, ш или ж а иза њих сугласници б, к, л, љ, м, н или њ. Ако одбацимо ретке или застареле речи, ово правило се своди на групе стн, стл, стк, стм, здб, штн, које губе т, односно д, као у частан, часна, часно; весник (од вест + ник); залистак, ген. залиска, мн. залисци…
Подела сугласника у српском језику>>>

Предраг Пипер, Иван Клајн, Нормативна граматика српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2014.

Сибиларизација (друга палатализација) представља алтернацију к у ц, г у з, х у с испред самогласника и.

До сибиларизације долази у следећим случајевима:

  • у множини именица мушког рода са основом која се завршава на –к, -г, -х: радник – радници, ђак – ђаци, метак – меци (од *метци), бубрег – бубрези, филолог – филолози, орах – ораси итд.;
  • у дативу-локативу именица на –ка, -га, -ха: река – реци, даска – дасци, библиотеки – библиотеци, брига – бризи, нога – нози итд.;
  • у императиву глагола пеципеците (основа пек-), стризи, стризите (основа стриг-), врси, врсите (основа врх-) итд.;
  • као резултат творбе неких несвршених глагола од свршених: мицати (од макнути), дизати (од дићи, дигнути) итд.

 

Журки или журци?

О правој палатализацији прочитајте ОВДЕ.

Непостојаним називамо оно а које се јавља као претпоследњи глас у основи на чијем је крају група сугласника, у номинативу и акузативу једнине (када је у наставку нулта морфема) и/или у генитиву множине (када је у наставку ).

Непостојано а се јавља у номинативу једнине (и у акузативу, када је једнак номинативу) именица мушког рода у промени именица када се множина завршава на –ови или -еви, нпр. бубањ (ген. бубња, мн. бубњеви), ритам (ген. ритма, мн. ритмови), орао, петао (ген. орла, петла, мн. орлови, петлови).

У номинативу и акузативу једнине именица женског рода на –о које је настало од –л, као мисао, замисао (ген. мисли, замисли, мн. мисли, замисли).

Непостојано а се јавља и у номинативу једнине и генитиву множине именица мушког рода као борац, кривац, почетак (ген. мн. бораца, криваца, почетака; дат. и лок. борцу, кривцу, почетку; ном. мн. борци, кривци, почеци итд.

Именице са суфиксом –лац имају непостојано а само у номинативу једнине и генитиву множине (посетилацпосетилаца). У свим другим облицима тих именица нема непостојаног а, а л испред ц прелази у о (посетиоцу).

Посетилац или посетиоц?

Непостојано а се јавља у генитиву множине неких именица мушког рода страног порекла као концерт, патент, студент: ген. множне: концерата, патената, студената.

Јавља се и у генитиву множине именица средњег рода чија се основа завршава сугласничком групом. Такве су именице у средњем роду стакло, ребро, писмо, средство, копље итд. (ген. множине стакала, ребара, писама итд.).

Такође и у генитиву множине именица женског рода чија се основа завршава сугласничком групом: басна, девојка, сестра, трешња, црква итд. (ген. множине басана, девојака, сестара, трешања, цркава итд.).

Непостојано а се јавља у номинативу једнине мушког рода придева, у неодређеном виду: чудан (чудна, чудно), добар (добра, добро), танак (танка, танко).

О одређеном и неодређеном виду придева прочитајте овде.

 

Тако и код придевских заменица , нпр. сав (сва, све), такав (таква, такво), и код броја један (једна, једно)

Све време или сво време?

Непостојано а се додаје предлозима с, к, уз, низ, кроз када стоје испред речи с којом би иначе образовали тешко изговорљиву комбинацију сугласника: са школом, ка граду, низа страну, уза зид, кроза зид и сл.

С, са или с’?

Предраг Пипер, Иван Клајн, Нормативна граматика српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2014.

Посебну врсту палатализације представљају морфофонолошке промене обухваћене појмом јотовање (по грчком називу тог слова – јота), јер су настале када су се одређени сугласници нашли испред полувокала ј (када није од јата).

О правилима писања гласа ј прочитајте ОВДЕ.

У савременом српском језику реч је о алтернацијама сугласника б, п, м, в, ф, л, н, з, с, д, т, ц, к, г, х, који се, истим редом, реализују као бљ, пљ, мљ, вљ, фљ, љ, њ, ж, п, ђ, ћ, ч, ч, ж, ш, у позицији испред одређених наставака или суфикса.

Појединачни парови сугласника обухваћених јотовањем су следећи:

б – бљ, в – вљ, г – ж, д – ђ, з – ж, к – ч, л – љ, н – њ, м – мљ, п – пљ, с – ш, т – ћ, ф – фљ, х – ш, ц – ч.

До јотовања долази у следећим случајевима:

а) у презенту појединих глагола (претежно оних са инфинитивом на –ати), испред наставка –ем, –еш итд. (првобитно *-јем, –јеш итд.): глодати – глођем, дисати – дишем, јахати – јашем, казати – кажем, капати – капљем, клицати – кличем, кретати – крећем итд.;

б) у трпном придеву глагола на –ити, испред наставка –ен (првобитно –јен): бацати – бачен, гасити – гашен, гонити – гоњен, задимити – задимљен, љубити – љубљен, мазити – мажен, палити – паљен, родити – рођен, славити – слављен итд.;

в) у грађењу појединих несвршених или учесталих глагола од свршених: згрозити – згражавати, платити – плаћати, пошумити – пошумљавати,  угодити – угађати, успавати – успављивати итд.;

г) у имперфекту, нпр. градити – грађах, палити – паљах, носити – ношах, славити – слављах;

д) у компаративу придева (наставак –ји): брз – бржи, висок – виши, груб – грубљи, дуг – дужи, жут – жући, јак – јачи, млад – млађи, црн – црњи итд.;

Виши, вишљи или височији?

ђ) у инструменталу једнине именица женског рода на сугласник, испред наставка –ју: глад – глађу, зоб – зобљу, крв – крвљу, смрт – смрћу, со – сољу итд.;

е) у творби речи, испред појединих суфикса који су некада имали глас ј или га и данас имају: грање, грмље, пруће, Београђанин, Римљанин, црњак, говеђи, јесењи, псећи итд.

Све што треба да знате о палатализацији прочитајте ОВДЕ.

Предраг Пипер, Иван Клајн, Нормативна граматика српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2014.

Како гласи датив именице маска: маски или масци?

Правилно је и маски и масци.

Оваква двојства присутна су и у примерима: кћерки и кћерци, слуги и слузи, снахи и (ређе) снаси, фрески и фресци, епохи и епоси, арабески и арабесци, хуморески и хуморесци итд.