Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Nagradne igre na televiziji, radiju, u novinama, na raznim sajtovima ohrabruju pozivom „Osvoji!” ili „Osvojite!”.

Da li ovi oblici imperativa nekome zvuče čudno? Verovatno ne s obzirom na to da ih čujemo veoma često. Međutim…

Drugo lice jednine imperativa glagola osvojiti glasi OSVOJ, a ne osvoji. U množini je OSVOJTE, a ne osvojite.

Isto važi i za nepravilne oblike: spoji, oboji, izbroji i sl.; pravilno je: spoj, oboj, izbroj.

Čitam skriptu ili čitam skripta?

Svoj jezik učimo nedopustivo malo, pogotovo u srednjoj školi, pa čak i u gimnaziji, gde se uglavnom predaje samo književnost. (Kao da se učenici školuju za književnike!) Istina, osnovi gramatike i pravopisa uče se u osnovnoj školi, koja je – kao što znamo – neselektivna i obavezna (obavezno je školovanje, ali nije – znanje).

I to malo znanja zaboravi se u toku srednje škole, tako da nam se na fakultete upisuju polupismeni maturanti, koji – kako reče jedan kompetentni kritičar naše škole nemuštog jezika – Vuka Karadžića znaju samo po – brkovima! Takvi će, ne naučivši više ništa iz jezika (čast izuzecima koji svoj jezik uče samoinicijativno), nekako završiti fakultete i raditi ono što ne znaju: učiti druge, prpremati zakone, pisati za novine, govoriti na radiju i televiziji… Zato polupismenost caruje na javnoj sceni.

Književni i naučni tekstovi vrve greškama. Novinari pišu i govore loše – onako kako ih je škola naučila. Urednici više brinu šta će se reći nego kako će se reći. (Da nije tako, radio i TV bi – kao moćni i uticajni mediji – mogli da doprinesu razvoju jezičke kulture više nego škola, skrajnuta i uništena nepromišljenim i promašenim profesorima.)

Političari govore sa zavičajnim, nestandardnim akcentima, upotrebljavaju pogrešne oblike reči i s pogrešnim značenjima. Uz to, oni umesto domaćih, ili odavno uobičajenih stranih reči, nepotrebno i nekritički, iz snobizma i pomodarstva, upotrebljavaju nove reči iz, sve agresivnijeg, engleskog jezika. Neke od njih su u političkom rečniku postali pravi „hitovi”, kao na primer transparentnost (kao da nikada nismo javno radili), kooperativnost (kao da nikada nismo sarađivali), kuće su nam samo devastirane (kao da nikada nismo uništavali i rušili), ljudi se isključivo deložiraju (kao da nikada nisu iseljavani).

Umesto obrazovanja i stručnog usavršavanja danas imamo edukaciju, umesto diploma sertifikate, umesto da se prijavljujemo na konkurse mi apliciramo, umesto na razgovor kandidati se pozivaju na intervju. O raznim monitorinzimarejtinzima, kastinzima, tajminzima i sl. da se i ne govori. Imamo čak i holdinge u propaloj privredi. Sve nam je in kul, osim nas.

Svoj prilog nagrđivanju jezika daju i priučeni prevodioci, koji niti znaju jezik sa koga prevode, niti onaj na koji prevode! Nekad su nam jezik kvarili stranci, a danas to radimo mi sami.

Naše prosvetne vlasti imaju nacionalni zadatak i odgovornost da jezik vrate u škole, gde će biti uvažavan i izučavan prema značaju koji ima za pojedinca i narod u celini. Na svima nama je da svoj jezik učimo, čuvamo i negujemo, kao što to čine svi ozbiljni narodi, koji drže do svog (ovde moram upotrebiti internacionalizme) identiteta i integriteta.

Uozbiljimo se zato i mi!

U jeziku je duhovnost naroda>>

Milorad Telebek, Kako se kaže – hiljadu jezičkih saveta, edicija Jezički savetnici

 

Glagolski prilog sadašnji gradi tako što se na oblik trećeg lica množine u prezentu doda nastavak -ći. S obzirom na to da se ne kaže oni predavaju, već oni predaju, jasno je da predaju + ći daje predajući, a ne predavajući.

Dakle, nastavnik je širio znanje predajući o glagolimaa ne predavajući o njima.

Da li nastavnik menja kolegu ili zamenjuje kolegu?

 

 

Prema nekadašnjem obliku genitiva zamenice ona koji je glasio njeje, odnosno sažeto nje, u XVI veku se počeo upotrebljavati oblik je kao enklitički oblik genitiva i akuzativa. Oblik je potiskivao je sve više oblik  ju u akuzativu. I danas je upotreba ovog ju veoma ograničena.

Ova enklitika se upotrebljava samo neposredno ispred oblika pomoćnog glagola je kako bi se izbegle ove po obliku udvojene reči: Pozdravio je je. – Pozdravio ju je.

Inače se u svakom drugom slučaju u književnom jeziku upotrebljava enklitički oblik je: Opkolio je zgradu, ali je nije odmah napao, već ju je najpre pozvao da se preda. – Tek kada je nije mogao nagovoriti, on ju je obasuo zagrljajima. – Brat ju je neograničeno voleo kada je bila mlada, a i danas je isto tako voli. – Vidite li ovu knjigu? Moj najbolji drug mi ju je poklonio, i zato je čuvam i čuvaću je zauvek.

U nekim gramatikama se navodi da se često upotrebljava ju umesto je i tamo gde neposredno ispred enklitike je dolazi glagol koji se završava na -je: Kupuje ju od mene. – Daje ju tebi. Međutim, ovo je nesumnjivo dijalekatska osobina.

Oženiti je, oženiti se sa njom ili oženiti se njome?

U ovakvim rečenicama pridevi se gramatički uvek slažu sa imenicom u predikatu. Budući da je imenica tata muškog roda, i pridev (isti) će biti u muškog rodu, bez obzira na to što je subjekat (ona) zamenica u ženskom rodu. Dakle, pravilno je „Ona je isti tata”.

Ukoliko je subjekat (imenica ili zamenica) u muškom rodu, a predikat imenica ženskog roda, i pridev mora biti ženskog roda: „On je ista mama”.

Dvojica su došla ili dvojica su došli?

Često čujemo nastavnike kako govore da menjaju kolegu/koleginicu –  Danas menjam koleginicu – Sledeće nedelje će me menjati kolega i sl.

Da li je glagolu menjati ovde mesto?

Menjati znači: činiti drugačijim po sadržini, izgledu, obliku; postajati drugačiji, dobijati drugačiji izgled, oblik; odstupati od ranijeg, napuštati zamenjujući nečim drugim, drugačijim, pretvarajući nešto u drugo; dobijati nov izgled, oblik, vid; stavljati, upotrebljavati jedno umesto drugog, zamenjivati (baterije, gume, sijalice); oblačiti jedno umesto drugog, presvlačiti; smenjivati (vlast, nekoga ko je na visokom položaju); davati, ustupati u zamenu za nešto drugo, razmenjivati, trampiti; uzajamno upućivati, slati, izmenjivati (poruke, obaveštenja); dobijati novog upravljača, vlasnika, rukovodioca; premeštati se sa jednog mesta na drugo; navoditi oblike, paradigmu promenljivih reči, deklinirati, odnosno konjugirati; dolaziti jedan za drugim, jedno za drugim, smenjivati se, naizmenično se ređati itd.

Kada kolege „preuzmu” naše časove ili mi njihove, ništa od navedenog se ne dešava.

Zameniti znači: izvršiti zamenu; preuzeti mesto, ulogu, dužnost nekoga drugog (na poslu); preuzeti zadatak, posao nekog drugog, odmeniti; naći sebi zamenu za neke svoje poslove.

Dakle, možete zameniti kolegu ili koleginicu; ove nedelje zamenjujete kolegu/koleginicu (ili će oni zameniti vas), ali ih nećete menjati (niti će oni vas) jer im ne menjate lični opis, ne pretvarate ih u nekog drugog, niti ćete trampiti jednog kolegu za drugog.

Broj hiljada se u konstrukcijama sa kongruentnim atributom u morfološkom pogledu ponaša kao imenica: jedna hiljada, od jedne hiljade…, ta hiljada, te hiljade

U konstrukcijama s nazivima mernih jedinica upotrebljava se nepromenljivi oblik hiljadu: hiljadu dinara, koji se upotrebljava i u sastavu dvočlanih i višečlanih brojeva: hiljadu dvesta dinara, hiljadu devetsto devedeset itd.  

Devetsto ili devesto?

Poštovanje norme književnog jezika je obaveza svih koji se služe srpskim jezikom, kao što je obavezno poštovanje pravila koja važe za druge vidove života.

Odav­no se zna da se od­re­đe­ne je­zič­ke po­ja­ve iz ne­slo­ven­skih je­zi­ka na Bal­ka­nu ši­re i u slo­ven­ske je­zi­ke. Me­đu ta­kvim je i ši­re­nje ob­li­ka pre­zen­ta na ra­čun in­fi­ni­ti­va. Ta­kav slu­čaj pred­sta­vlja upo­tre­ba pre­zen­ta sa ve­zni­kom da uz ne­ke ne­pot­pu­ne gla­go­le ko­ji tra­že do­pu­nu u vi­du dru­gog gla­go­la; ta­kvi su fa­zni gla­go­li: po­čeo sam ra­di­ti/da ra­dim; ta­kvi su, za­tim, mo­dal­ni i nji­ma slič­ni gla­go­li: že­lim či­ta­ti/da či­tam.

Ova­kve kon­struk­ci­je sa pre­zen­tom na­po­re­do sa in­fi­ni­ti­vom pri­hva­će­ne su u srp­skom knji­žev­nom je­zi­ku u tvor­bi ovih slo­že­nih gla­gol­skih pre­di­ka­ta. Iako ne do­no­se ni­šta no­vo u is­ka­zi­va­nju mi­sli, knji­žev­no­je­zič­ka nor­ma ih je pri­hva­ti­la, što se odav­no mo­že pro­či­ta­ti u na­šim gra­ma­ti­ka­ma. Za to se mo­gu na­ve­sti naj­ma­nje dva raz­lo­ga. Pr­vi je što se u srp­skom je­zi­ku pre­zent sa ve­zom da upo­tre­blja­va u dru­gim u po­ne­če­mu slič­nim slu­ča­je­vi­ma; da­kle, ovo se ne pro­ti­vi gra­ma­tič­kom si­ste­mu je­zi­ka. Dru­gi raz­log je stil­ske pri­ro­de: otva­ra se mo­guć­nost da se iz­beg­ne na­go­mi­la­va­nje ob­li­ka in­fi­ni­ti­va u re­če­ni­ci. Po­sto­je slu­ča­je­vi kad se je­dan gla­gol do­pu­nja­va ne­kim gla­go­lom ko­ji i sam tra­ži do­pu­nu dru­gim gla­go­lom: Mo­rao je po­če­ti ra­di­ti. Re­če­ni­ca je lep­ša ako se je­dan in­fi­ni­tiv za­me­ni pre­zen­tom: Mo­rao je po­če­ti da ra­di ili Mo­rao je da poč­ne ra­di­ti. Ov­de ne­ma pro­ble­ma sa bal­ka­ni­zmom ko­ji se „uvu­kao” u srp­ski je­zik.

Me­đu­tim, ozbilj­ne pro­ble­me pra­vi ova­kav pre­zent kad se nad­me­će sa in­fi­ni­ti­vom u gra­đe­nju gla­gol­skog ob­li­ka fu­tu­ra pr­vog. A da­nas je ta­ko na ce­lo­kup­nom srp­skom je­zič­kom pro­sto­ru – isti­na vi­še na nje­go­vom is­toč­nom de­lu, ta­ko da se pra­vi­lan ob­lik fu­tu­ra pr­vog već ret­ko mo­že i ču­ti i pro­či­ta­ti: Le­pa je­sen će da po­tra­je do kra­ja me­se­ca; Sve će da ura­di sa­mo da se za nje­ga ču­je; Ko će da pod­ne­se to­li­ka po­sku­plje­nja? Da li će Po­li­ti­ka da ob­ja­vi tu vest?

I od­mah da ka­že­mo – ras­pro­stra­nje­nost po­ja­ve ni­je raz­log da joj se do­zvo­li upo­tre­ba u knji­žev­nom je­zi­ku. Na­še gra­ma­ti­ke be­le­že ta­kvu for­mu fu­tu­ra pr­vog, ne­ke ima­ju i iz­ve­snog raz­u­me­va­nja za nju, dru­ge – no­vi­jeg da­tu­ma – od­ri­ču joj sta­tus u knji­žev­nom je­zi­ku. Po­sta­vlja se pi­ta­nje da li se ovaj ob­lik mo­že pri­hva­ti­ti u knji­žev­nom (stan­dard­nom) srp­skom je­zi­ku na osno­vu ne­spor­ne či­nje­ni­ce da je vr­lo ra­ši­ren u je­zič­koj prak­si. I od­go­vor je – ne­ga­ti­van.

Ras­pro­stra­nje­nost ni­je glav­ni kri­te­ri­jum za pri­zna­va­nje ne­koj po­ja­vi sta­tu­sa u stan­dard­nom je­zi­ku. Nad tim kri­te­ri­ju­mom ima­ju pred­nost kri­te­ri­ju­mi si­stem­no­sti i svr­sis­hod­no­sti. Pa, kad je reč o si­stem­no­sti – ova­ko for­mi­ran ob­lik fu­tu­ra pr­vog je u su­prot­no­sti sa unu­tra­šnjim pra­vi­li­ma srp­skog je­zi­ka, sa nje­go­vom unu­tra­šnjom gra­ma­ti­kom. Na­i­me, u srp­skom je­zi­ku gla­gol­ski ob­li­ci se gra­de od jed­nog pu­no­znač­nog gla­go­la i s njim mo­že do­ći još po­moć­ni gla­gol: npr. od ra­di­ti je pre­zent ra­dim, per­fe­kat ra­dio sam, fu­tur pr­vi ću ra­di­ti/ra­di­ću, itd.

Fu­tur pr­vi gra­đen s pre­zen­tom u se­be uklju­ču­je i ve­znik da, što je u su­prot­no­sti s pra­vi­lom da se srp­ski gla­gol­ski ob­li­ci gra­de is­klju­či­vo od gla­go­la; od pu­no­znač­nih gla­go­la, ne­ki i od po­moć­nog gla­go­la s pu­no­znač­nim. Ni­je ni to je­di­no od­u­da­ra­nje od pra­vi­la gra­đe­nja gla­gol­skih ob­li­ka, ali je do­volj­no da is­klju­ču­je mo­guć­nost da ta kon­struk­ci­ja bu­de pri­hva­će­na u knji­žev­nom je­zi­ku.

Što se ti­če prin­ci­pa svr­sis­hod­no­sti, ni on ne do­zvo­lja­va ova­kvu kon­struk­ci­ju u knji­žev­nom je­zi­ku. Pr­vo, tom kon­struk­ci­jom se ne do­bi­ja ni­ka­kva ko­rist za knji­žev­ni je­zik, ne do­no­si ni­ka­kvu zna­čenj­sku raz­li­ku. Čak se ne mo­že obra­zo­va­ti od svih gla­go­la: od mo­dal­nih – ne mo­že se re­ći ja ću da mo­gu. Na­su­prot to­me, ova kon­struk­ci­ja do­no­si šte­tu: kad je pre­di­kat u od­rič­nom ob­li­ku, do­vo­di do ne­mo­guć­no­sti pra­vlje­nja raz­li­ke iz­me­đu fu­tra pr­vog: ja ne­ću ra­di­ti i pre­zen­ta s mo­dal­nim gla­go­lom hte­ti (mo­dal­ni gla­go­li, re­kli smo, tra­že do­pu­nu u dru­gom gla­go­lu): ja ne­ću da ra­dim.

Sa­svim su raz­li­či­te re­če­ni­ce: No­vak ne­će da se od­ma­ra po­sle po­be­de na ovo­me tur­ni­ru i No­vak se ne­će od­ma­ra­ti po­sle po­be­de na ovo­me tur­ni­ru. U pr­voj se in­for­mi­še­mo da ne­ma u sa­da­šnjo­sti vo­lje za od­ma­ra­njem; u dru­goj – da ne­će bi­ti od­ma­ra­nja u bu­duć­no­sti.

Da­kle, ob­lik fu­tu­ra pr­vog sa pre­zen­tom ume­sto in­fi­ni­ti­va u nje­go­vom sa­sta­vu ne mo­že se pri­hva­ti­ti u knji­žev­nom je­zi­ku iz krup­nih raz­lo­ga i za­to ga na­ši či­ta­o­ci mo­ra­ju pot­pu­no is­klju­či­ti, bez ob­zi­ra na to što ta­ko či­ta­ju i slu­ša­ju sva­ko­dnev­no. Is­klju­či­ti – ta­man da ču­ju da ta­ko go­vo­re i pi­šu mi­ni­stri i po­sla­ni­ci i pro­fe­so­ri i pred­sed­ni­ci vla­de i dr­ža­ve, mo­žda i no­vi­na­ri. Jer, to još ni­je raz­log da se ne po­štu­je nor­ma knji­žev­nog je­zi­ka ili da se ona me­nja; to sa­mo go­vo­ri ko­li­ko je sna­žan pri­ti­sak ovog bal­ka­ni­zma.

U ne­dav­no ob­ja­vlje­noj „Nor­ma­tiv­noj gra­ma­ti­ci srp­skog” je­zi­ka ka­že se da je ovaj ob­lik svoj­stven raz­go­vor­nom je­zi­ku i usme­noj ne­zva­nič­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji. Ov­de bi­smo po­ja­sni­li da ovo ni­je pre­po­ru­ka za nje­go­vu upo­tre­bu, ne­go sa­mo kon­sta­ta­ci­ja da se ta­ko gra­đen ob­lik fu­tu­ra pr­vog upo­tre­blja­va u ne­zva­nič­nim i fa­mi­li­jar­nim ko­mu­ni­­ka­ci­ja­ma. Tre­ba iz­be­ga­va­ti nje­go­vu upo­tre­bu i u ta­kvim vi­do­vi­ma ko­mu­ni­ka­ci­je. Vi­di­mo do­kle nas je to do­ve­lo. Je­zič­ka kul­tu­ra je deo op­šte kul­tu­re. Po­što­va­nje nor­me knji­žev­nog je­zi­ka je oba­ve­za svih ko­ji se slu­že srp­skim je­zi­kom, kao što je oba­ve­zno po­što­va­nje pra­vi­la ko­ja va­že za dru­ge vi­do­ve ži­vo­ta. Ako nam je sta­lo do ja­sno­će, pra­vi­lo­no­sti i le­po­te na­šeg je­zi­ka, to nam ne­će bi­ti te­ško.

Autor: dr Sreto Tanasić, Institut za srpski jezik SANU

Izvor: Politika

Ima i među lingvistima mišljenja da treba dozvoliti ličnu upotrebu ovoga glagola.

Za sporazumevanje među pripadnicima jedne nacionalne zajednice koristi se normirani, standardizovani jezik – koji se i zove standardni ili književni jezik. Književni jezik se uči gramatikama, a njime najbolje ovladavamo ako se on upotrebljava u školi, administraciji, ako se sredstva informisanja koriste književnim jezikom. Ipak, ima slučajeva da se i pored jasno propisanih pravila jezička praksa opire propisanoj normi. Tako je i sa glagolom trebati.

Još je Vuk Karadžić utvrdio, toga se norma pridržava do danas, da on ima bezličnu upotrebu, da se upotrebljava kao bezlični glagolski oblik, da nema lične glagolske nastavke – upotrebljava se u srednjem rodu jednine za sadašnjost – treba, budućnost – trebaće, prošlost – trebalo je, potencijal – trebalo bi. To, dalje, znači da on, tako upotrebljen, ne može imati gramatički subjekat u obliku nominativa. Iako je naša normativna literatura saglasna u pogledu upotrebe ovog glagola u rečenici, u praksi ima mnogo odstupanja od propisa, često se javljaju i konstrukcije neprihvatljive u srpskom jeziku. Zato smatramo da bi i ovde trebalo ukratko reći u čemu su problemi sa rečenicama obrazovanim sa ovim glagolom i kako se mogu rešavati.

Nisu problematične rečenice u kojim se uz glagol trebati javlja imenica: a) Meni treba ta knjiga; Meni trebaš ti; b) Trebam knjigu. Tad on ima lične glagolske nastavke. Istina, može se ovaj glagol upotrebljavati bezlično i kad ima imenicu za dopunu: Osećao je da će mu za to trebati vremena; Trebalo je velikog napora da se čovek seti da negde u dubini postoji zemlja. To ne predstavlja veći problem u obrazovanju rečenica s ovim glagolom.

Međutim, kad se uz glagol trebati javlja glagolska dopuna, nastaju ozbiljniji problemi. Ako je glagol upotrebljen bezlično, to znači da ne može u rečenici biti gramatički subjekat u nominativu. A značenje glagola koji dopunjava ovaj glagol često zahteva postojanje subjekta. Iz tog konflikta u praksi se često javlja neko od dva neprihvatljiva rešenja. Jedno je da se glagol upotrebljava s ličnim nastavcima, što norma ne dozvoljava: Oni su trebali da izvade dozvole svoje vlade. I sa tim svetom ja treba sada da smirujem ustanak u Srbiji. Drugo je da se glagol trebati upotrebljava u bezličnom obliku, ali se u rečenici javlja uz njega i gramatički subjekat, što nije u skladu s unutrašnjom gramatikom srpskog jezika: Jelena je trebalo da večeras doputuje; Carski ferman o potvrđivanju na sadašnjem položaju i počasna sablja trebalo je samo da prikriju tu osudu, da umire vezira i da zavaraju svet.

Ima i među lingvistima mišljenja da treba dozvoliti ličnu upotrebu ovoga glagola. Kad bismo promenili normu i glagolu trebati dozvolili lične nastavke, on bi se ponašao kao i drugi modalni glagoli: mogao bi imati dopunu u infinitivu ili prezentu s veznikom da, radilo bi se o prostoj rečenici sa složenim predikatom. Međutim, to norma ne dopušta, a najlošije rešenje je upravo to da se norma ne poštuje. Dok se norma ne promeni, moramo tražiti način kako da obrazujemo pravilne rečenice s ovim glagolom, što znači rečenice u kojim neće biti ogrešenja o normu ni na jedan od dva pomenuta načina. Ove rečenice se mogu obrazovati tako da uz bezlično upotrebljen glagola trebati dopunski glagol javi u infinitivu: Treba samo zakopati pedalj u dubinu; Iz celog života treba naučiti jednu jedinu stvar; Tako je trebalo bezbroj puta projahati mirno i dostojanstveno; Trebalo se držati pravo na konju, ne gledati ni levo ni desno. Ovo su, dakle, bezlične rečenice. U navedenim primerima dopunski glagol je u infinitivu. Može umesto infinitiva doći i prezent a da subjekat nije iskaziv: Trebalo je da se ide rano. Ako uz nepovratne glagole dođe ovo se, ne može se iskazati gramatički subjekat.

Može se obrazovati rečenica s glagolom trebati i u slučaju kad je potrebno da dopunski glagol ima subjekat: Trebalo je da Jelena večeras doputuje; Do koji dan trebalo je da krene i vezir; Uplela se u stvari u koje ne bi trebalo da se meša; Ali treba da imaš uvek pred očima da postupke ovog sveta ne smeš meriti svojom merom. Vidimo, glagol trebati je bezlično upotrebljen, a dopunski glagol je lično upotrebljen, tj. ima lične nastavke i ima gramatički subjekat – u prva dva primera iskazan (Jelena, vezir), u drugim primerima iskaziv uz te glagole. U ovim rečenicama ne može se dopunski glagol iskazati u infinitivu, jer infinitiv kao bezličan glagolski oblik ne može vezivati za sebe subjekat. Postoji mogućnost da se na vršioca radnje ukaže imenskom rečju u dativu; tada se umesto prezenta može naći infinitiv: Najposle, žena ga je napustila … i otišla u Carigrad odakle joj po obostranom mišljenju nije trebalo nikad ni dolaziti.

Naravno, nekad postoji komunikativna potreba da se subjekat javi na početku cele rečenice; upravo ta potreba i vrši pritisak za formiranje jednog, pominjanog, tipa neprihvatljivih rečenica s ovim glagolom. Moramo znati da su one neprihvatljive sa stanovišta književnojezičke norme i izbegavati da ih koristimo. Postoji samo jedan slučaj kad ne možemo izbeći sukob pravila o upotrebi rečenica s bezlično upotrebljenim glagolom trebati – kod odnosnih rečenica: Ta ženidba, koja je trebalo da mu otvori vrata u viši i prijatniji život, zatvorila ga je i vezala zauvek. Ovo se ne može izbeći a da se poštuje pravilo o bezličnoj upotrebi glagola trebati. Za sada je tako. Ako u svim drugim slučajevima, gde je moguće, budemo poštovali propisanu normu – treba da budemo zadovoljni.

Autor: dr Sreto Tanasić, Institut za srpski jezik SANU

Izvor: Politika