Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Jezičke nedoumice

Prethodni tekstovi na temu standarda, preskripcije i normativizma su bili relativno apstraktni, i bavili su se ideologijom i principima standardizovanja među srbistima i traženjem uzroka za takvo stanje. Ovde bih se okrenuo konkretnim pitanjima, konkretnim takozvanim jezičkim nedoumicama, i ponudio rešenja na opštem planu, kao i konkretno za jedan broj takvih nedoumica, sa namerom da tako heuristički pojasnim svoje poglede na ove probleme.

Najpre ću vrlo kratko razmotriti osnovne mehanizme nastanka jezičkih nedoumica, kao i osnovne mehanizme koje bi trebalo slediti u standardizaciji, te i osnovne mehanizme koje bi bilo dobro razvijati kod govornika jezika kako bi takav standard lako učili i efikasno upotrebljavali. Nakon toga ću navesti tipične primere pogrešne ili nepotrebne normativne intervencije, razotkrivajući gde je moguće karakteristične logičke i strateške pogreške koje su do takve loše standardizacije dovele.

Najpre treba postaviti pitanje postoje li uopšte jezičke nedoumice ili je to konstrukt koji je stvorila agresivno preskriptivna lingvistika. Jezičkih nedoumica nema dok nema vrednosnog raslojavanja jezika. U društvima bez viših i nižih registara, i među govornicima bez vrednosnog suda o registrima, jezičkih nedoumica nema. Jezik se tu upotrebljava kao sredstvo da se stigne do cilja, i čak i gde postoje putanje koje se tim sredstvom ne mogu preći, spontano i nesvesno se prolazi obilaznicama. Jezičke nedoumice svakako postoje u svakoj jezičkoj zajednici u kojoj postoje viši, formalni registri.

burek-koji-se-moze-poneti

Kada zbog nečeg – zbog jasnoće izražavanja (u naučnom i pravnom registru), zbog estetskog efekta (u književnom jeziku), zbog osetljivih društvenih odnosa (u administrativnoj i političkoj upotrebi) – počnemo da obraćamo pažnju na jezičke izbore, počnu i da se javljaju nedoumice. One nastaju u susretu takve osetljivosti sa nekim prirodnim pojavama u jeziku. Sa jezičkom promenom koja se trenutno odvija: kada u istom trenutku, dok teče neka promena u jeziku, dve različite forme, zasnovane na međusobno isključivim pravilima, nalaze upotrebu bilo u svim domenima jezika, bilo u komplementarnoj distribuciji na oblike, registre ili govornike. Sa lakunama: pojavama da od pojedinih jezičkih jedinica ne možemo graditi neke, inače produktivne i frekventne jezičke forme. Sa suptilnim dijalekatskim razlikama i specifičnostima, kada govornik nije siguran da li neka dijalekatska forma ima standardni legitimitet.

U takvim situacijama, govornik se suočava sa nemogućnošću da jezički oblikuje neku misao (kao u poznatom primeru gde ćemo u standardu svi lako reći Čokolada je data detetu, ali ako umesto na dete u rečenici želimo da uputimo na dva deteta, nemamo načina da to izrazimo), ili sa potrebom da izabere između alternativa (na primer, da li se kaže čaršaf ili čaršav). Neke od ovakvih situacija, normativni priručnici su obradili, i odlučili da izaberu jedno od mogućih rešenja kao ispravno, a da ostala proglase neispravnim.

Pogrešna rešenja

Osnovni princip suočenja srbističke norme sa nedoumicom je parcijalno razrešenje prema nametnutoj, često pogrešnoj logici. Parcijalno u smislu da se ne traže najširi mogući principi kojima se može obuhvatiti najveći mogući broj nedoumica, tako da govornik uči jedno pravilo mesto nekoliko stotina konkretnih parova neispravnog i ispravnog izraza. Pogrešnoj logici u smislu da se principi ne traže u samom jeziku, u logici jezika kao sistema, već u nekoj površnoj i ideološki ekstremno normativističkoj jeziku stranoj logici lingvistički neobrazovanog propisivača.

Daleko bi produktivnije bilo pitati se zašto nedoumice nastaju, prepoznavati stvarne jezičke zakone čije međusobno sukobljavanje do njih dovodi, i trenirati korisnike jezika da i oni sami prepoznaju ove zakone, da sami pepoznaju moguća rešenja, i da ih sami vagaju i biraju najbolja po svojim merilima. Za ovo je neophodna norma koja 1) ne stigmatizuje narušavanje standarda čak ni u njegovim najsuverenijim domenima upotrebe, i čak i kada to narušavanje počne da postaje pravilo a ne izuzetak, i 2) koja se vodi principom da je u velikom broju slučajeva prihvatljiv veći broj rešenja, i da kada se pojavi novo rešenje i uzme maha među govornicima – to rešenje treba uvesti u normu kao novu mogućnost, a ne boriti se protiv njega u konzervativnom ropcu večito umirućeg.

Činjenica da nedoumice postoje i bez agresivnog i rigidnog normativizma ne znači da takav normativizam ne doprinosi njihovom nastanku. U nekom ovlašnom pregledu na relativno malom uzorku teksta, čini se da tek svaka dvadeseta jezička nedoumica dolazi od prirode jezika, dok ostale imaju koren u normativističkom pritisku.

Na primer, govornicima nekih bosanskih dijalekata dešava se da reč sako izgovaraju i pišu sakao. Razlog je što isti ti govornici participe pevao, plivao, gledao izgovaraju pevo, plivo, gledo, sa dugim krajnjim vokalom o. Od ranog detinjstva, u tom izgovoru se susreću sa normativnim pritiskom da se umesto dugog o na kaju reči izgovara ao. U njihovom umu razvija se filter kroz koji prolazi sav materijal koji njihova gramatika generiše, i u kome se pre izgovora ili pisanja svako dugo o na kraju reči zamenjuje sa ao. Kako je o na kraju reči sako dugo, to ga filter menja sa ao, te oni izgovaraju sakao.

Ova pojava, koju lingvistika naziva hiperkorekcija, razlog je ogromnom broju jezičkih grešaka, verovatno jedinih oblika jezičkog ponašanja kod govornika bez jezičkih nedostataka koji se mogu smatrati greškom. Hiperkorekcija je i kad govornik torlačkog ili staroštokavskog dijalekta kaže Stigao sam na stanici – on zna da često „greši” kada uz predlog i upotrebi akuzativ (dakle, kada u skladu sa svojim dijalektom, kaže Čekao sam na stanicu), pa onda i gde ne treba ovaj oblik menja lokativom. Hiperkorekcija je kada nekom nešto hvali – on uz menjanje svog pirodnog fala u standardno hvala, menja i glagol nastao pozajmicom iz nemačkog, faliti – u hvaliti. Hiperkorekcijom je nastalo i ono što se dugo vezivalo za izraz beogradski govor – govor kod koga se akcenti pomeraju ka početku reči. Od svega onoga što bi jedan normativni inspektor prepozao kao grešku u jeziku, verovatno bar petinu čine hiperkorekcije.

Jedan broj grešaka odnosi se na probleme imanentne pravopisnom sistemu. Pravila pisanja često moraju da povuku granice u poljima koja su inače kontinualna, ili da pronađu rešenja za pisanje nekih specifičnih izraza. Na primer, pisanje negacije odvojeno od glagola (Ona ga ne voli.) naspram pisanja iste takve negacije uz particip istog tog glagola (On je nevoljen.) zahteva ozbiljno eksplicitno ili implicitno poznavanje gramatike.

Na drugoj strani, nijedna strategija za pisanje 3 CD-a ćiriličnim pismom ne daje elegantan rezultat (3 cedea, 3 ce-de-a, 3 CDa – zahvaljujem se Maji Vukić na većem broju primera ovog tipa). Ovde kruti stav norme indukuje veliki broj grešaka koje to ne bi morale da budu, ako bi se norma postavila malo fleksibilnije, i bar kod nekih od ovih obrazaca prihvatila više od jedne varijante.

Ostatak bi činile veštački proizvedene greške. Greške koje to ni po čemu nisu. Jezički izrazi koji su legitimni članovi jezičkog sistema, ali ih je neko proglasio greškama. Obično ih proglašavaju greškama ljudi koji se jezikom bave bez dobrog lingvističkog obrazovanja, i koji neku svoju jednostavnu logiku pokušavaju da nametnu daleko složenijim lingvističkim pojavama. Tamo gde se jezička stvarnost ne uklopi u njihove uske okvire pojednostavljene jezičke, ili češće nejezičke logike, oni prepoznaju grešku. Kako će takvih primera biti najviše u ostatku teksta, ovde ne navodim nijedan primer.

Odjeci purizma

Puristički razlozi stoje iza normativnog progona izraza poput bureka za poneti ili Škotlanđanina. Oba izraza se odbacuju jer su načinjeni prema obrascima iz nemačkog jezika. Dodatno ih diskvalifikuje to što su rašireni među hrvatskim govornicima. Dok se umesto Škotlanđanin preporučuje kraće i elegantnije Škot, umesto bureka za poneti norma savetuje burek koji se može poneti. I ovde mislim da komentar nije potreban. Osim da strano poreklo obrasca po sebi nije smetnja upotrebi jezičkog izraza. Ako obrazac zaživi u jeziku, znači da mu je bio potreban. Ako ne zaživi, izraz ostaje izolovan, a obrazac ima idiomatski karakter, bez uticaja na gramatiku jezika. I u jednom i u drugom slučaju, jezik je bogatiji za nešto što mu je potrebno. Jer: zamislite da radite u pekari, i neko naruči burek koji se može poneti (za razliku od bureka koji se ne može poneti?).burek-koji-se-moze-poneti-2

Iz sličnih, konzervativnih razloga, norma zabranjuje upotrebu pozajmljene reči skripta kao imenice ženskog roda jednine. Dakle, ne može pišem skriptu, lakše mi je sa skiptom – ispravno je isključivo pišem skripta, lakše mi je sa skriptima. Razlog je što je u vreme pozajmljivanja imenica zaista primljena kao pluralia tantum po obrascu srednjeg roda množine. U međuvemenu, ona se usled frekventne upotrebe među studentskom populacijom potpuno prilagodila našoj morfologiji i prešla u neutralniji oblik, koji pritom odgovara njenoj semantici: postala je imenica ženskog roda, sa jedninskim i množinskim oblicima. To studentu omogućuje da razlikuje između jedne skripte i nekoliko skripti, nešto što sa prvobitnom, isključivo pluralnom imenicom nije bilo moguće. Mistička svest o tome da je promena u jeziku kvarenje sprečava normativiste da se pomire sa ovom činjenicom.

Purizam ne mora imati perspektivu sopstvenog jezika. Takav je slučaj sa parovima Ćezare ili Čezare, Čelzi ili Čelsi, čaršav ili čaršaf. Čest je slučaj da pozajmljena reč izvesno vreme ne može da smiri dušu u drugom životu koji dobije u novom jeziku. Kako će biti prihvaćena zavisi od toga kako je izgovarana i kako je zvučala uhu (ili uvu) pozajmioca u vreme kada je prihvaćena, od toga kako se izgovara i zvuči danas, i od brojnih drugih fonoloških i leksičkih principa. Novija normativna literatura zahteva da se govori i piše isključivo Čezare, kapučino i bočanje. Ne vidim razlog da ako je izgovor Ćezare, kapućino, boćanje opšteprihvaćen među govornicima nasilnom intervencijom namećemo izmenu koja se verovatno neće ni primiti, ali će na duži period proizvesti ogroman broj grešaka (svaki napisani ili izgovoreni kapućino postaje greška), a pošto većina govornika ni ne zna za svaku reč sa glasom ć je li italijanskog porekla ili nije – dodatno i značajan broj grešaka usled hiperkorekcije.

Najzad, ako neko drugi kaže ili napiše Čezare – ne vidim da je jezik ugrožen mogućnošću dvojakog izgovora i pisanja italijanizama. Dvojako pisanje i izgovor ne smetaju kod reči uvo/uho početkom istog ovog pasusa. Zašto onda smeta da se može govoriti i pisati i Čelsi i Čelzi, i čaršaf i čaršav.

Ko ne voli varijaciju, neka se odluči koju će verziju on u svom jeziku upotrebljavati, a kome ne smeta može u istoj rečenici gledati Čelsi i navijati protiv Čelzija, svet se neće raspasti uprkos jezi koju svi mi ispranih mozgova osetimo pri pomisli na dekriminalizaciju takozvane intra-govorničke varijacije. Naravno, trebamo imati poverenja jedni u druge da se takve stvari realno neće dešavati bez ozbiljnih razloga.

Car je go: logika gluposti i neznanja

Dobar indikator nestabilnih polja u jeziku, domena na ivici promene, ili onih koje je promena već zahvatila, jeste proces usvajanja jezika kod dece. Često kod dece prepoznajemo obrasce koji nisu deo naše gramatike, i koje doživljavamo kao greške. Nekad su ovo samo faze koje se neminovno prolaze na putu do usvajanja odrasle gramatike. Ali često su u pitanju domeni jezika gde manji broj izuzetaka u frekventnoj upotrebi narušava jednostavnost i naučivost sistema. Izuzetke učimo napamet, produktivne izraze svaki put iznova gradimo od komponenti. Govornici, pogotovu deca, teže da se izuzetaka oslobode, odnosno da ih vrate u sistem gde se izvode istim obrascima kao njima srodni izrazi. Tako, dok norma odbacuje komparative tipa višlji i strožiji u korist izuzetaka viši i stroži, deca i govornici bez normativnog drila uglavnom ostaju pošteđeni ovog pritiska, i često izgovaraju višlji i strožiji.

Slično je sa glagolom protest(v)ovati. Norma propisuje upotrebu bez glasa v. Objašnjenje je da se kaže protest, a ne protestv, pa je time i glagol bez ovog sonanta. Evo odličnog primera kako plitka logika lingviste ume da siluje jezik ne prepoznajući njegove stvarne zakone. Dovoljan je primer fonološki ekvivalentne imenice napast (dva sloga, završetak na -ast), od koje se gradi glagol napastvovati, nikako napastovati, iako v ima isti status u oba navedena primera.

Slično je i sa imenicom razočarenje. Iz gramatički motivisanih razloga o kojima je pisano u literaturi, govornici teže da u nekim značenjima glagolsku imenicu od glagola razočarati grade sa vokalom -e mesto vokala -a. Norma ovo ne prepoznaje, već primenjuje plitku logiku da je osnova razočara-, i da imenica mora biti samo razočaranje. Uprkos normativnom pritisku, i uprkos svom odstupanju od bazičnog produktivnog obrsaca, oblik razočarenje daleko je frekventniji u upotrebi od varijante sa a (i niko se ne pita zašto, već nastavlja da osporava). I ovde, jezik ne bi izgubio ništa ako bi se u situacijama ovog tipa dozvolili dubletni oblici. Naprotiv.

Standardna gramatika propisuje isključivo upotrebu kvantifikatora sve, nikako svo, kada se upotrebljava uz imenice sa masenim značenjem. Dakle, ne svo vreme, samo sve vreme, ne svo zlo nego samo sve zlo, ne svo sivilo, nego samo sve sivilo. Objašnjenje je da je u staroslovenskom ekvivalent ovog izraza glasio vse, gde je s bilo meko, i nije trpelo uz sebe vokal o. To što danas, osim ako se podvrgnu temeljnom autogenom treningu, svi govornici izgovaraju svo nije nikakav argument u poređenju sa pravilom koje je važilo u nekom drugom jeziku, u neko drugo vreme.

Slično je sa rečima poput, za aktuelni srpski standard jedino prihvatljivog srednjovekovni, i većini govornika prirodnijeg srednjevekovni. Tako norma dozvoljava samo srednjoistočni, a zabranjuje srednjeistočni, samo srednjotehnička, nikako srednjetehnička. Razlog koji norma navodi je da srednje u ovim primerima ne znači meru između visoko i nisko, koji u sličnim složenicama imaju vokal o (niskokalorični, srednjekalorični, visokokalorični), te valjda da bi se razlikovalo značenje komponente srednje njoj treba nametnuti drugi vokal. Ovakvo maštovito pravilo nameće govorniku budnost i praćenje neće li se u nizu njegovog govora pojaviti reč koja sadrži srednje, i onda dodatno promišljanje o tome je li upotrebljeno u značenju mere ili nekom drugom značenju, i time je pokazuje svoju veštačku, nejezičku prirodu.

Ostaje nejasno zašto je normativisti bilo neprihvatljivo mnogo očiglednije pravilo: ovi pridevi u sve složenice ulaze u svom obliku za srednji rod: visoko, nisko i srednje. Upotreba oblika srednjo je štetnija za naučivost standarda nego, recimo, upotreba oblika visoke i niske, jer ova dva oblika postoje u paradigmi prideva (genitiv jednine i nominativ i akuzativ množine u ženskom rodu). Drugim rečima, srednjoistočni je našem umu neprirodnije i teže za prihvatanje nego niskekalorično ili visokerizično.

Za kraj, normativisti ponekad odluče da opovrgnu ili ignorišu neke od osnovnih osobina jezičkog znaka. Tako se za priloge poput dosta, ili puno kaže kako nije pravilno reći puno ti hvala ili dosta mi je važno da završim ovaj posao, jer puno ima značenje suprotnog od praznog, dosta suprotno od ko zna čega (treba još?), te se ne mogu koristiti za veliku količinu. Ovde je primenjena logika da jedna reč sme imati samo jedno značenje, o čijoj besmislenosti ne bih trošio reči, samo bih uputio na baš dosta literature koja se puno bavi pomovima polisemije i homonimije. I na fine stilističke razlike između parova izraza tipa Na proslavi se dosta plesalo i Na proslavi se mnogo plesalo (u potonjem slučaju moguća je interpretacija da je plesanja bilo previše), odnosno rogobatnog Na proslavi se plesalo u velikoj meri.

Standard tako umesto skupa minimalnih intervencija u poljima koje smo na početku teksta prepoznali kao polja stvarnih jezičkih nedoumica, zasnovanih na logici jezičkog sistema i usmerenih ka funkcionalnosti, postaje palimpsest proizvoljnih i svake logike ili cilja oslobođenih rezbarija, komplikovanih ornamenata bez mnogo estetske vrednosti, koji umesto da nedoumice razrešavaju, zapravo stvaraju ogroman broj veštačkih nedoumica, i koji standardni jezik čine nekoherentnim, nemogućim za učenje, i nefunkcionalnim u upotrebi. Agresivni pritisak na korisnike jezika da ovakav standard koriste, i to ne samo u uobičajenim domenima upotrebe standarda, već i tamo gde standard nema šta da traži, stvara kod korisnika jezika osećaj nesigurnosti, čini ih lošim govornicima i kvariteljima sopstvenog jezika, i tera ih u hiperkorekciju, sa kojom rađa povratnu spregu.

Ljudski je grešiti

U tekstu koji pišem sa Markom Simonovićem, iz sasvim drugačijih razloga, citiramo sledeći pasaž iz Normatvne gramatike srpskog jezika Predraga Pipera i Ivana Klajna:

Za postizanje ciljeva primenjene normativne lingvistike bitno je višekratno naglašavati da od stabilnosti književnojezičke norme u dobroj meri zavisi stabilnost književnog jezika, kao što od stabilnosti književnog jezika dosta zavisi stabilnost nacionalne kulture, i kao što u krajnjoj liniji od stabilnosti nacionalne kulture dosta zavisi ukupna društvena stabilnost u nekom društvu.

Svaki inspektor jezičke ispravnosti koji pročita ovaj pasaž, ako za trenutak zaboravi ko su mu autori, primetiće upotrebu priloga dosta na način koji je osporen logikom ljutog normativiste, o kojoj govori kraj prethodne sekcije. Ovde su, naravno, u pravu Piper i Klajn govornici, a ne Piper i Klajn normativisti. Pasaž nosi i jednu stilsku nesavršenost: nespretno je reći društvena stabilnost u nekom društvu. Poenta ove sekcije nije kritika – poenta je upadljiva težnja najstrožih zilota jezičkog normativizma da uprkos ogromnoj pažnji ka jezičkoj ispravnosti čine ono što sami pogrešno vide kao jezičke greške.

burek-koji-se-moze-poneti-3

Mudre glave i mudro standardizovanje

Komentari korisnika na društvenim mrežama i čitalaca u elektronskim medijima upućuju na sliku koju ima obični korisnik jezika, i prema kojoj normativna pravila određuju ljudi sa dobrim obrazovanjem i velikim iskustvom u lingvistici. U jednom komentaru kaže se da su ta pravila nekad osmislile neke mudre glave i da zato mi danas treba da ih se držimo. Nažalost, ta slika je daleko od stvarnosti našeg jezika. Većina normativnih pravila zasniva se na lošem poznavanju lingvistike, pogrešnom razumevanju jezika, logički nekonzistentnim modelima, i nesumnjivo spadaju u ono što jednostavno nazivamo ljudska glupost. Ta glupost je tolika da je se često ni njeni tvorci ne drže. I ta glupost ima visoku cenu koja se plaća ogromnim količnama vremena i energije koje ljudi potroše da koliko-toliko ovladaju besmislenim pravilima, i koje se u nastavi ulože u učenje nepotrebnog i nenaučivog.

Ovo vreme i energija koštaju i novca, ali i zauzimaju mesto korisnim znanjima i aktivnostima za koje bi se mogli upotrebiti. Cena je i stalni osećaj govornika da su u opasnosti da nešto pogreše, da rizikuju da pokvare jezik. Kod govornika koji usled slabijih kognitivnih kapaciteta u određenim uskim domenima, slabijeg obazovanja i socijalnog statusa ili mesta življenja nisu u mogućnosti da standardom vladaju na istom nivou kao oni privilegovani, cena je i značajno veća, jer povlači ozbiljnu društvenu, ekonomsku, obrazovnu i drugu diskriminaciju.

A sada mantra. Principe normiranja moramo menjati. Moramo ih činiti fleksibilnijim: tamo gde se za standardnu upotrebu nadmeće više oblika ili obrazaca koji žive u pojedinim kodovima, za odstranjivanjem iz standarda nekog od tih oblika treba posegnuti samo kada imamo izuzetno jake razloge za to. Upotrebu standarda moramo osloboditi vrednosnog aspekta, pogotovu u smislu stigmatizacije nestandardnog. Prisustvo nestandardnih jezičkih izraza je mera neuspeha standardizacije jezika, i poziv da pokušamo da je dodatno optimizujemo. Ono je i znak da postoje populacije koje su kolateralna šteta standardizacije. Tu štetu treba ublažiti, umesto što se pooštrava osudom i veličanjem onih koje postojanje standarda privileguje.

Izvor: inform-al.blogspot.fi

Odnosi Srbi i Hrvata puni su paradoksa. Jedan od njih jeste i taj da su kajkavski Hrvati 30-ih godina XIX veka za svoj književni jezik uzeli štokavski, tj. srpski jezik, i da otada imaju sklonost da ga čiste od tuđica, dok sami Srbi tu sklonost nemaju.

1. Hrvatski purizam

Neposredna posledica jezičke reforme Vuka Karadžića jeste ta da su iz srpskog književnog jezika izbačeni mnogi slavenizmi i rusizmi, a ubačeni mnogi turcizmi. Ali rupa koja je ostala nakon izbacivanja slavenizam i rusizama bila je tolika da su je postvukovci morali nadomestiti internacionalizmima. Hrvati nikada nisu prošli tu traumu, pa su negativne posledice Vukove jezičke reforme izbegli.

Vuk_Karadzic

Hrvati imaju sklonost da izbegavaju turcizme. Oni npr. ne kažu „ćebe” poput Srba, nego „deka”. Pretpostavljajući germanizam u odnosu na turcizam, oni jasno pokazuju kom civilizacijskom krugu žele da pripadaju.

Hrvati izbegavaju i direktne grecizme. Stoga je razumljivo što ne kažu „hiljadu” nego „tisuću”. Srbi se ne ustručavaju od ovog grecizma, iako bi i oni mogli sa isto toliko prava da koriste slovensku reč „tisuću”.

Hrvati izbegavaju i internacionalizme. Na prvi pogled to izgleda čudno, jer su internacionalizmi često latinizmi, a Hrvati su rimokatolici. No, neotpornost Srba na internacionalizme posledica je mnogo činilaca, a prvenstveno Vukove reforme.

Tako će Srbi bez ustezanja koristiti internacionalizme, a Hrvati slavenizme. Evo nekoliko primera: avion (zrakoplov), advokat (odvjetnik), apostrof (izostavnik), apoteka (ljekarna), artiljerija (topništvo), biblioteka (knjižnica), veš mašina (perilica rublja), vokal (samoglasnik), geografija (zemljopis), golman (vratar), digitron (računar), direktor (ravnatelj), disciplina (stega), edukacija (odgoj), ekonomija (gospodarstvo), eksperiment (pokus), efekat (učinak), efikasnost (učinkovitost), ofsajd (zaleđe), instrukcija (naputak), istorija (povijest), kasarna (vojarna), kompjuter (računalo), kompozitor (skladatelj), kompozicija (skladba), konsonant (suglasnik), korner (kut), leksikon (rječnik), lingvistika (jezikoslovlje), manastir (samostan), materija (tvar), mašina (stroj), milenijum (tusućljeće), monah (redovnik), moral (ćudoređe), muzika (glazba), odvijač (šrafciger), opozicija (oporba), oficir (časnik), paradajz (rajčica), parlament (sabor), pasoš (putovnica), penzioner (umirovljenik), penzija (mirovina), peron (kolodvor), pijaca (tržnica), policajac (redarstvenik), portparol (glasnogovornik), propaganda (promidžba), protest (prosvjed), regija (županija), sekretar (tajnik), seksualnost (spolnost), sekta (sljedba), selektor (izbornik), terminologija (nazivlje), hiljadu (tisuću), univerzitet (sveučilište), fabrika (tvornica), faktor (čimbenik), filozofija (mudroslovlje), firma (tvrtka), fiskultura (tjelovežba), frižider (hladnjak), front (bojište), familija (obitelj), fudbal (nogomet), funkcioner (dužnosnik), škola (učilište) itd.

Svi gorenavedni primeri (a ima ih još) ukazuju na to da se Srbi ne libe internacionalizama, a Hrvati ih po pravilu zamenjuju slavenizmima. Jednostavno rečeno, Hrvati su puristi, a Srbi to nisu.

Najočitiji primer hrvatskog purizma predstavljaju nazivi meseca. Dok Srbi koriste internacionalizme (januar…), Hrvati koriste slavenizme (siječanj…). Hrvatski lingvisti svojom sklonošću ka purizmu – koju sprovode često doslovnim prevođenjem stranih reči (kalkiranjem) – faktički rade na čišćenju srpskog jezika.

2. Srpski internacionalisti i hrvatski puristi

Svaki hrvatski intelektualac koji iole drži do sebe imaće purističke sklonosti. Navedimo nekoliko primera.

Srpski leksikograf Milan Vujaklija delovao u vremenu kada je upotreba stranih reči kod Srba postala normalna pojava. Stoga je on bez ustezanja svoju knjigu nazvao: „Leksikon stranih reči i izraza” (mnogo izdanja). Sa druge strane, hrvatski leksikograf Bratoljub Klaić postupio je puristički; naslovio je knjigu iste tematike: „Rječnik stranih riječi” (mnogo izdanja). Ko tu više čuva srpski jezik? Srbi ili Hrvati? Ovde se ne radi o pojedinčnom slučaju; radi se o opštoj pojavi.

Hrvatski istoričar i nacionalista Franjo Tuđman jednu svoju knjigu naslovio je puristički: „Bespuća povijesne zbiljnosti” (1989). Kladim se da bi jedan srpski intelektualac knjigu sličnog sadržaja naslovio: „Dezorijentisanost istorijske realnosti”. Kako bi to zvučalo intelektualno i srpski!

tudjman

Hrvatski katolički sveštenik i pedagog Živan Bezić našao se pobuđenim da u knjizi „Razvojni put mladih” (1989) održi malo etimološko predavanje: „U našoj književnosti i novinarstvu, pa čak i stručnom tisku, često se može naići na riječ ’pubertetlija’ kao naziv za momčića, djevojku u razdolju od 12. do 16. godine. Odmah moram reći da je taj izraz sasvim tuđ hrvatskom uhu i duhu našeg jezika. To je neukusan hibrid, jezički bastard, leksička nakaza. Skalupljen je od dvije nespojive tuđice: latinskog korijena ’pubertet’ i turskog nastavka ’lija’ Užasno ružno zvuči poput svojih rođaka: fakultetlija, filmadžija, kamiondžija, sudija i sl. Stoga mu ne smijemo dozvoliti pristup u naš jezik” (str. 136). Bezićevo razmišljanje odlično ilustruje opštu sklonost hrvatskih intelektualaca ka purizmu.

Nažalost srpski pisci obično ne čuju ono što im govore hrvatske kolege. Srpska spisateljica i pedagoškinja Dragana Kožović „Pubertet ne mora da stvori haos u kući” (1999) bez ustezanja upotrebljava upravo taj „jezički bastard” (str. 42, 76). Hrvati su – paradoksalno – najrevnosniji čistači srpskog jezika od tuđica!

3. Župnici i parosi, županije i regije

Stefan Nemanja, otac Svetog Save, nosio je titulu velikog župana. Dakle, on je bio gospodar velike župe ili županije. A kako Hrvati danas nazivaju oblasti delovanja sveštenika? Župama! Mi Srbi ih nazivamo parohijama, što je grecizam.

A kako Hrvati nazivaju delove svoje države? Županijama! Kada mi pomišljamo na administrativnu podelu države, govorimo o regionalizaciji – podeli na regione, što je internacionalizam.

I ko onda više sledi ćirilometodijevsku i svetosimeunovsku tradiciju? Mi ili Hrvati?

4. Srpsko ismevanje hrvatskog purizma

Srpski lingvisti ne samo da nisu skloni purizmu, nego su i spremni da hrvatske purističke sklonosti ismevaju. Tako npr. srpski publicista Slobodan Jarčević našao se pobuđenim da u knjizi „Hrvatska jezička bespuća” (2007) ismeva „hrvatski” jezik. Po njegovom mišljenju, „hrvatski” jezik je izveštačen i neprirodan. Njegov pokušaj da „hrvatski” jezik izvrgne ruglu verovatno ima vanjezičke motive. Bez obzira na to koliko je njegov pokušaj uspešan ili ne, tek ostaje utisak da Srba previđaju činjenicu da kod Hrvata postoji mnogo veća svest o značaju čuvanja čistote jezika.

O sklonosti Srba da nipodaštavaju purističke sklonosti kod Hrvata svedoči i njihov običaj da na račun hrvatskog purizma pričaju viceve. „Kako Hrvati kažu kravata? – Oklovratni dopupak!” „Kako Hrvati kažu petao?” – „Zoroklik!” „Kako Hrvati kažu kokoška? – Zrnozob?” Kako Hrvati kažu oluk? – Okolokućno vodopišalo!” Sklonost Srba ka ovoj vrsti ismevanja svedoči o njihovoj sklonosti ka antipurizmu – pomanjkanju svesti o potrebi čuvanja jezika od tuđica. Zapravo, srpski humor te vrste neće nauditi Hrvatima. Oni nemaju sklonost da domaće reči (kravata, petao, kokoška, oluk) zamenjuju drugim, rogobatnijim, već samo strane reči domaćim. Srbi imaju sklonost da tu razliku ne uviđaju.

Hrvati svoj purizam doživljavaju kao jezičko pročišćavanje i oplemenjivanje, a Srbi kao izvitoperavanje i unakarađivanje. Zapravo, hrvatski purizam nije samo lingvistički fenomen, nego i politički. On je, dakle, sociolingvistički.

5. „Razlikovni rječnici”

Hrvatska kulturna javnost opsednuta je purizmom. Neke „krugovalne postaje” čak imaju emisije u kojima eminentni lingvisti slušaocima daju purističke savete: ukazuju koje su reči „hrvatske”, a koje tuđice. Naravno, posebna opsesija su im „srbizmi”.

Da bi pučanstvu pomogli da rulikuje „dva” jezika, hrvatski jezikoslovci su se pobrinuli pa stvorili „razlikovne rječnike”. Ti rečnici – tobože – ukazuju na razlike između srpskog i hrvatskog jezika. Zapravo, sve što oni pokazuju jesu relativne frekvencijske razlike u upotrebi određenih reči. Oni više dokazuju da je štokavski jezik jedan, mada u standardu ne i jedinstven, nego što to opovrgavaju.

Zapravo, „razlikovni rječnici”, kao i puristička prosvećivanja javnosti, značajniji su kao sociološki nego kao lingvistički fenomeni. Oni ukazuju na jaku nacionalističku svest kod Hrvata.

Rjecnik-hrvatskoga-jezika

6. Purizam i nacionalizam

Sklonost Hrvata ka purizmu indikacija je njihovog snažnog nacionalizma. Sklonost Srba ka antipurizmu indikacija je njihovog snažnog antinacionalizma. Purizam nije samo indikator nacionalizma, već i njegov generator. Opsesivno izbegavanje stranih reči generiše nacionalistički mentalitet.

Činjenica da su purizam i nacionalizam povezani odavno je poznata sociolingvistima. Na nju je skrenula pažnju i Snježana Kordić u knjizi „Jezik i nacionalizam” (2010). Budući da je Snježana Kordić antinacionalista, ona s negodovanjem piše o hrvatskom purizmu. No, žestoke kritike koje je dobila s hrvatske strane, ukazuju na to da se Hrvati neće odreći ni nacionalizma ni purizma. U suštini, hrvatski purizam je forma antisrpstva, a antisrpstvo je temeljna odrednica hrvatskog nacionalizma. Stoga je hrvatski purizam neiskorenjiv. Dokle god bude hrvatskog nacionalizm biće i hrvatskog purizma.

snjezana-kordic

7. Zaključak

Čisteći nominalno hrvatski, a faktički srpski jezik od tuđica, Hrvati rade na izgradnji svoje nacionalne svesti. Najveći paradoks srpsko-hrvatskih odnosa jeste taj što je hrvatski purizam forma lingvističkog prosrpstva, a političkog antisrpstva.

A šta je sa nama Srbima? Imamo li mi jezičku politiku? Kakvu ulogu jeziku pridajemo u izgradnji našeg nacionalnog identiteta? Zašto dopuštamo da nam se gase lektorati po svetu? Nacionalni identitet nije nešto što je jednom za svagda dato. Nacionalni identitet je nešto što treba stalno negovati. A jezička kultura je primarni način tog negovanja. Pa, kakvo je stanje kod nas?

Izvor: srbin.info

Fotografije: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.