Свако од нас је некада наручио кафу, сендвич, пицу, сок „за понети”, не размишљајући о исправности ове језичке конструкције. Oна се одомаћила у нашем језику; свакодневно је срећемо у натписима угоститељких објеката, те је, не узимајући у обзир граматичку позадину, и сами некада употребљавамо.
С обзиром на то да се инфинитив у српском језику не употребљава са предлозима, ова конструкција маркирана је као граматички неисправна. Да ли грешимо ако наручимо кафу „за понети”? Мишљења су подељена.
Једна група нормативиста сматра да треба избегавати неправилне а устаљене конструкције: за понети, за појести, за попити, за не веровати, за полудети итд. Предлози у нашем језику иду уз именице или именичке заменице; неки предлози могу стајати уз прилоге или бројеве. Уз глаголе, међутим, предлози не стоје, те овакви и слични примери с предлогом за и инфинитивом глагола нису у духу српског књижевног језика и треба их замењивати неком другом конструкцијом – личним глаголским предикатом, или глаголском именицом, или реченицом с модалним предикатом, или неком другом реченицом.
Са друге стране, има оних који сматрају да су овакви и слични устаљени изрази одраз спонтане тежње да се попуни недостатaк у језичком систему, да је овде реч о језичкој економији, а не о неписмености као таквој, и да овакве конструкције не треба окарактерисати као неписмене нити их одбацити по сваку цену.
„За понети” и сличне конструкције, наравно, неће нестати зато што је овај текст написан нити зато што се један део (већина) језичких стручњака не слаже са његовом употребом. Можда ће, са временом, бити нормиран, ко зна…
Кафа „да понесем”, „за успут”, „за ношење” – можда рогобатно звучи, утолико више јер смо навикли на „за понети”, али је – исправно. Кафу ћемо добити и у једном и у другом случају.