Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Никола Тесла је много читао од својих најранијих до последњих дана и већ у младости постао пасионирани зналац великог броја дела књижевних класика. Иако је живот провео у научном стваралаштву, био је велики поклоник књижевности, унеколико и књижевни стваралац, о чему сведоче његови сачувани записи.

Многа од књижевних дела знао је наизуст и често их казивао, и то на језицима на којима су створена. Прочитао је сва седамдесет два тома Волтерових дела, дивио се искрено генијалном Гетеу и другим светским песничким величинама, а од српских песника најдражи му је био Јован Јовановић Змај. Такође се и сам огледао на књижевном и књижевно-преводилачком плану.

Tesla

Његове забележене књижевне мисли, и оне о књижевности и књижевницима говоре о томе да се поносио својим српским пореклом и родом, али и да је своје родољубље умео ускладити са универзалистичким погледом на свет који је проистицао из жеље да све што чини – чини на добробит целокупног човечанства.

Свест да се са сваким може бити добар, али и да те нико не може волети као онај који ти је близак, зрачи из низа Теслиних записа, а највише је дошла до изражаја приликом његовог боравка у Београду 1892. године када је наишао на одушевљени дочек сународника. Отуда, из осећања блискости, и његово одушевљење Београдом, понетост Змајем и његов каснији преводилачки труд.

Током уприличеног Теслиног и Змајевог сусрета, пред више од стотину званица, Змај је хтео да подвуче значај овога тренутка тако што је не само написао песму у част Теслиног доласка, него и што је први пут јавно читао своје стихове.

Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд

Не знам шта је, је л’ суштина
Ил’ то чини само мис’о
Чим смо чули долазиш нам,
Одмах си нас електрис’о
На што жице спроводнице
Електрика јури широм,
Ваздухом ће бити споја
(После можда и етиром).
Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу – сину ;
Најсвежији лист му трепну
Па одлети у даљину.
Ти нам Тесла, ти врличе,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију,
Да ти умље колумбује.
И ти, Тесла, у којем се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље,
Да пољубиш стабло своје.
Љуби стабло, дојчине му,
Сисни дојку, сине врли;
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.
Београд је данас сретан
Рукујућ’ се с српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником.
Но ти мораш опет натраг
Састанак нам кратко траја
Ал’ топлоту носи собом
Братимскога загрљаја
Остварена ј’ мис’о твоја
Мис’о дивна и голема:
Међу нама биће веза,
А даљине нема, нема.
Разумеће листак свежи
Сваку жилу свога стабла,
Спајаће нас електрика
(Електрика наших срца)
И без жице и без кабла.

Ганут топлим речима свог књижевног идола, млади геније је, очевидно потресен, заплакао и пољубио Змаја у руку. Са њим су плакале и званице. Ако постоји нешто племенито и свето у доживљају националне истоврсности и блискости који брише географске даљине, онда се то у Србији збило у том тренутку.

По повратку у Америку, Тесла, иако преокупиран научним радом и важним проналасцима, страсно се бацио на превођење Змајевих песама, и чак стигао да пише и о српској историји. Тако је настао и Теслин есеј из 1897. године о горкој судбини и робовању српског народа у коме Тесла интерполира Змајеве стихове и мисли у своје интерпретације косовске и посткосовске трагедије српског народа.

У есеју посвећеном Змају, по Теслином мишљењу највећем српском песнику, на самом почетку каже:

„Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висине свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део балканског полуострва и велики део који припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство после тоталног боја на Косову 1389. године против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући и сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. За Европу мој српски народ био је грудобран, а она му је узвратила ропством.”

Змају се Тесла посебно одужио и тако што је у америчком часопису „Век” објавио слово о њему („Zmaj Jovan Jovanovich the Chief Serbian Poet of Today”), практично његову исцрпну биографију, која обухвата чак и Змајево детињство и мало описиване почетке његове песничке каријере, а не само његове најважније песничке домете. Желећи да Змајеве песме представи што бољим, а своје преводе недовољно стиховним и мање изражајним у поређењу са снагом оригинала, Тесла је о Змајевим песмама записао и ово: „Толико су суштински српске да их је готово немогуће превести на други језик.”

(Део говора са отварања изложбе о Тесли у Привредној комори Београда)

Извор: Новости

На данашњи дан, 24. новембра 1833. рођен је Јован Јовановић Змај, песник који је певао више и лакше но иједан српски песник пре и после њега.

Писменица је за вас направила мали избор Чика Јовиних најмањих песама за мале људе, али и за одрасле.

 

Ала је леп…

Ала је леп
Овај свет,
Онде поток,
Овде цвет,
Тамо њива,
Овде сад,
Ено Сунце,
Ево хлад!
Тамо Дунав,
Злата пун,
Онде трава,
Овде жбун,
Славуј песмом
Љуља луг.
Ја га слушам
И мој друг.

 

Пачија школа

Јесте л чули, кумо,
верујте, без шале,
отвара се школа
за пачиће мале.

Тако је и било,
верујте, без шале,
отворила с школа
за пачиће мале.

Сви пачићи дошли,
на скамијам стоје
стари патак метно
наочари своје.

Све их је уписо
у каталог, мале,
па их је прозиво,
верујте, без шале.

Па се онда шето
с озбиљношћу крутом
учио их, учио,
и књигом и прутом.

Учио их, учио
од среде до петка,
ал се нису одмакли
даље од почетка.

Није било успеха
учитељском труду,
цела мука његова
остаде залуду.

Ништа више не научи
пачурлија та,
него што је и пре знала
Га, га, га, га, га!

 

Прљаве руке

Пре и после јела треба руке прати,
немој да те на то опомиње мати.
Прљавим рукама, загади се јело,
па се тако болест унесе у тело.

 

Жаба чита новине

Седи жаба сама
на листу локвања,
од жаркога сунца
штитом се заклања.

Да новине чита,
то вам слика каже,
ал не мож да надје
што јој очи траже.

Знате већ о чему
жабе бригу воде:
хоће ли се скоро
одселити роде.

 

Кажи ми, кажи

Кажи ми, кажи,
Како да те зовем
Кажи ми, какво
Име да ти дам,
Хоћу ли рећи:
Дико, или снаго
Или ћу лане
Или моје благо
Хоћу ли душо
Или моје драго
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа
Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.

 

Деда и унук

Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.

Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.

Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле целивало,
Онда пита живо
Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?

Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо
Кад одрастеш, кад размислиш,
Казће ти се само!

 

Тихо ноћи

Тихо ноћи, моје сунце спава;
За главом јој од бисера грана;
А на грани к’о да нешто бруји
– То су пали Сићани славуји:
Жице преду из свиленог гласа
Откали јој дувак до појаса
Покрили јој и лице и груди
– Да се моје Сунце не пробуди.

 

Potpis_Zmaj

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Слика: istorijaplus.wordpress.com

Потпис: en.wikipedia.org