Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Nikola Tesla je mnogo čitao od svojih najranijih do poslednjih dana i već u mladosti postao pasionirani znalac velikog broja dela književnih klasika. Iako je život proveo u naučnom stvaralaštvu, bio je veliki poklonik književnosti, unekoliko i književni stvaralac, o čemu svedoče njegovi sačuvani zapisi.

Mnoga od književnih dela znao je naizust i često ih kazivao, i to na jezicima na kojima su stvorena. Pročitao je sva sedamdeset dva toma Volterovih dela, divio se iskreno genijalnom Geteu i drugim svetskim pesničkim veličinama, a od srpskih pesnika najdraži mu je bio Jovan Jovanović Zmaj. Takođe se i sam ogledao na književnom i književno-prevodilačkom planu.

Tesla

Njegove zabeležene književne misli, i one o književnosti i književnicima govore o tome da se ponosio svojim srpskim poreklom i rodom, ali i da je svoje rodoljublje umeo uskladiti sa univerzalističkim pogledom na svet koji je proisticao iz želje da sve što čini – čini na dobrobit celokupnog čovečanstva.

Svest da se sa svakim može biti dobar, ali i da te niko ne može voleti kao onaj koji ti je blizak, zrači iz niza Teslinih zapisa, a najviše je došla do izražaja prilikom njegovog boravka u Beogradu 1892. godine kada je naišao na oduševljeni doček sunarodnika. Otuda, iz osećanja bliskosti, i njegovo oduševljenje Beogradom, ponetost Zmajem i njegov kasniji prevodilački trud.

Tokom upriličenog Teslinog i Zmajevog susreta, pred više od stotinu zvanica, Zmaj je hteo da podvuče značaj ovoga trenutka tako što je ne samo napisao pesmu u čast Teslinog dolaska, nego i što je prvi put javno čitao svoje stihove.

Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd

Ne znam šta je, je l’ suština
Il’ to čini samo mis’o
Čim smo čuli dolaziš nam,
Odmah si nas elektris’o
Na što žice sprovodnice
Elektrika juri širom,
Vazduhom će biti spoja
(Posle možda i etirom).
Stoji stablo, stoji Srpstvo,
Majka svakom listu – sinu ;
Najsvežiji list mu trepnu
Pa odleti u daljinu.
Ti nam Tesla, ti vrliče,
Ode letom jače struje
U daleku Kolumbiju,
Da ti umlje kolumbuje.
I ti, Tesla, u kojem se
Ispolinske misli roje,
Tebe vraća neodolje,
Da poljubiš stablo svoje.
Ljubi stablo, dojčine mu,
Sisni dojku, sine vrli;
Svaka grana srpskog stabla
Tesli tepa, Teslu grli.
Beograd je danas sretan
Rukujuć’ se s srpskom dikom
I otkriva srce svoje
Pred Srbinom velebnikom.
No ti moraš opet natrag
Sastanak nam kratko traja
Al’ toplotu nosi sobom
Bratimskoga zagrljaja
Ostvarena j’ mis’o tvoja
Mis’o divna i golema:
Među nama biće veza,
A daljine nema, nema.
Razumeće listak sveži
Svaku žilu svoga stabla,
Spajaće nas elektrika
(Elektrika naših srca)
I bez žice i bez kabla.

Ganut toplim rečima svog književnog idola, mladi genije je, očevidno potresen, zaplakao i poljubio Zmaja u ruku. Sa njim su plakale i zvanice. Ako postoji nešto plemenito i sveto u doživljaju nacionalne istovrsnosti i bliskosti koji briše geografske daljine, onda se to u Srbiji zbilo u tom trenutku.

Po povratku u Ameriku, Tesla, iako preokupiran naučnim radom i važnim pronalascima, strasno se bacio na prevođenje Zmajevih pesama, i čak stigao da piše i o srpskoj istoriji. Tako je nastao i Teslin esej iz 1897. godine o gorkoj sudbini i robovanju srpskog naroda u kome Tesla interpolira Zmajeve stihove i misli u svoje interpretacije kosovske i postkosovske tragedije srpskog naroda.

U eseju posvećenom Zmaju, po Teslinom mišljenju najvećem srpskom pesniku, na samom početku kaže:

„Teško da postoji narod koji je doživeo tužniju sudbinu od srpskog. Sa visine svog sjaja, kada je carstvo obuhvatalo gotovo ceo severni deo balkanskog poluostrva i veliki deo koji pripada Austriji, srpski narod je gurnut u beznadežno ropstvo posle totalnog boja na Kosovu 1389. godine protiv nadmoćnijih azijatskih hordi. Evropa neće nikada moći da isplati veliki dug koji ima prema Srbima što su oni, žrtvujući i sopstvenu slobodu, zaustavili taj varvarski prodor. Za Evropu moj srpski narod bio je grudobran, a ona mu je uzvratila ropstvom.”

Zmaju se Tesla posebno odužio i tako što je u američkom časopisu „Vek” objavio slovo o njemu („Zmaj Jovan Jovanovich the Chief Serbian Poet of Today”), praktično njegovu iscrpnu biografiju, koja obuhvata čak i Zmajevo detinjstvo i malo opisivane početke njegove pesničke karijere, a ne samo njegove najvažnije pesničke domete. Želeći da Zmajeve pesme predstavi što boljim, a svoje prevode nedovoljno stihovnim i manje izražajnim u poređenju sa snagom originala, Tesla je o Zmajevim pesmama zapisao i ovo: „Toliko su suštinski srpske da ih je gotovo nemoguće prevesti na drugi jezik.”

(Deo govora sa otvaranja izložbe o Tesli u Privrednoj komori Beograda)

Izvor: Novosti

Na današnji dan, 24. novembra 1833. rođen je Jovan Jovanović Zmaj, pesnik koji je pevao više i lakše no ijedan srpski pesnik pre i posle njega.

Pismenica je za vas napravila mali izbor Čika Jovinih najmanjih pesama za male ljude, ali i za odrasle.

 

Ala je lep…

Ala je lep
Ovaj svet,
Onde potok,
Ovde cvet,
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno Sunce,
Evo hlad!
Tamo Dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun,
Slavuj pesmom
Ljulja lug.
Ja ga slušam
I moj drug.

 

Pačija škola

Jeste l čuli, kumo,
verujte, bez šale,
otvara se škola
za pačiće male.

Tako je i bilo,
verujte, bez šale,
otvorila s škola
za pačiće male.

Svi pačići došli,
na skamijam stoje
stari patak metno
naočari svoje.

Sve ih je upiso
u katalog, male,
pa ih je prozivo,
verujte, bez šale.

Pa se onda šeto
s ozbiljnošću krutom
učio ih, učio,
i knjigom i prutom.

Učio ih, učio
od srede do petka,
al se nisu odmakli
dalje od početka.

Nije bilo uspeha
učiteljskom trudu,
cela muka njegova
ostade zaludu.

Ništa više ne nauči
pačurlija ta,
nego što je i pre znala
Ga, ga, ga, ga, ga!

 

Prljave ruke

Pre i posle jela treba ruke prati,
nemoj da te na to opominje mati.
Prljavim rukama, zagadi se jelo,
pa se tako bolest unese u telo.

 

Žaba čita novine

Sedi žaba sama
na listu lokvanja,
od žarkoga sunca
štitom se zaklanja.

Da novine čita,
to vam slika kaže,
al ne mož da nadje
što joj oči traže.

Znate već o čemu
žabe brigu vode:
hoće li se skoro
odseliti rode.

 

Kaži mi, kaži

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam,
Hoću li reći:
Diko, ili snago
Ili ću lane
Ili moje blago
Hoću li dušo
Ili moje drago
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa
Al’ ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

 

Deda i unuk

Uzo deda svog unuka,
Metno ga na krilo,
Pa uz gusle pevao mu
Što je negda bilo.

Pevao mu srpsku slavu
I srpske junake,
Pevao mu ljute bitke,
Muke svakojake.

Dedi oko zablistalo,
Pa suzu proliva,
I unuku svome reče
Da gusle celiva.

Dete gusle celivalo,
Onda pita živo
Je li, deda, zašto sam ja
Te gusle celivo?

Ti ne shvataš, Srpče malo,
Mi stariji znamo
Kad odrasteš, kad razmisliš,
Kazće ti se samo!

 

Tiho noći

Tiho noći, moje sunce spava;
Za glavom joj od bisera grana;
A na grani k’o da nešto bruji
– To su pali Sićani slavuji:
Žice predu iz svilenog glasa
Otkali joj duvak do pojasa
Pokrili joj i lice i grudi
– Da se moje Sunce ne probudi.

 

Potpis_Zmaj

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Slika: istorijaplus.wordpress.com

Potpis: en.wikipedia.org