Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Kao i svaka stvar i svako biće, tako i olovka ima svoje ime. Njeno ime je – olovka. To, zapravo, i nije pravo ime. To joj nekako dođe više kao zajedničko, porodično ime. Jer, ima raznih olovaka: obična (grafitna) olovka, mastiljava olovka, hemijska olovka, patent-olovka itd. Porodično ime potiče obično od nekog porodičnog pretka koji je bio poznat ili čak slavan. Porodični predak svih današnjih olovaka bila je olovna pisaljka, pisaljka od pravog olova – olovna olovka.  Još u staroj Grčkoj, a kasnije i u Italiji – sve do 16. stoleća, pisari su upotrebljavali štapiće od izlivenog olova. Da ne bi uprljali prste i da bi ih lakše držali, navlačili su im fine kožne navlake.

olovka

Tako je, eto, izgledao predak današnje naše olovke. Ali po čemu je on bio toliko slavan da mu se ime do danas zadržalo? E, to je duga priča. Ipak, reći ćemo ono što je najvažnije. U vreme kad su se upotrebljavali olovni štapići nije bilo današnjeg papira. Pisalo se po pergamentu –posebno obrađenoj životinjskoj koži, nazvanoj tako po imenu starog azijskog grada Pergama. Da bi redovi bili ravni i paralelni, prvo su se izvlačile vodoravne linije, po kojima se onda pisalo. Taj posao nije se mogao obavljati bilo čime, već upravo olovnim štapićem. Zato je on bio na velikoj ceni. Njegovo olovno srce, kome nije mogla odoleti ni najgrublja pergamena, učinilo ga je slavnim, najslavnijim među svim pisaljkama onoga vremena. I zato su ostale pisaljke poslušno ispisivale slova po linijama koje je on izvukao.

Potomci olovne pisaljke, današnje naše grafitne olovke, imaju nežna srca, srca koja se lako mogu slomiti. Osim toga, one nemaju skupocene kožne odeće, već su obložene običnim mekim drvetom. One ne služe samo za izvlačenje linija – njima se ispisuju i slova, pomoću njih se crta. Zbog svega toga današnje olovke nisu na velikoj ceni kao njihov predak – prava olovna olovka. Važnije je i vrednije od njih svako i najobičnije nalivpero. Ali one su ipak ponosne, one imaju slavno ime, ime svoga pretka, veliko porodično ime, olovno ime – olovka.

To dično ime nadživelo je u našem jeziku sve druge nazive za slične pisaljke. Ranije se govorilo još i plajvaz, od nemačkog bleiweiss – olovno belilo, pa i lapis, što doslovno znači – kamen, jer su se nekad pisaljke pravile i od kamena. Olovka je ostala olovka, iako se odavno već ne pravi od olova nego od grafita.

Od 1812. godine u Americi se proizvode pisaljke od tankih grafitnih štapića s drvenom oblogom. Tako su nastale obične olovke kakvim i danas pišemo. U međuvremenu ta čuvena pisaljka stekla je različite namene, pa se u naše vreme proizvodi više od petsto različitih vrsta olovaka – od onih običnih, đačkih, do onih kojima se služe konstruktori svemirskih letelica, ili onih kojima hirurzi obeležavaju mesta za operaciju.

Najduža olovka na svetu napravljena je u Engleskoj. Dužine preko dva metra, teška gotovo sedam kilograma i sa srcem promera dva i po centimetra, ona ne služi za pisanje. Ta golema grafitna pisaljka stoji kao spomenik običnoj našoj olovci, koja je, eto, svojim imenom i delima premostila čitave vekove.

Poreklo reči „biblioteka”>>

Milan Šipka, Priče o rečima

U novije vreme, posebno u jeziku sredstava javnog informisanja izvan Srbije, vladaju šarenilo i nedoumice oko upotrebe prisvojnih prideva srpskisrbijanski  u spojevima sa imenicom vladapolicijaustav i sl. Neki novinari uz njih upotrebljavaju atribut srpski, a neki – srbijanski. Šta je pravilno? – postavlja se pitanje. (A bolje bi bilo da ga postavljaju novinari!)

Na prvi pogled, izgleda da to i nije neki problem, ali se pokazuje da jeste, i to komplikovan problem. („Zasluga” je to istorije i politike.) O tome su, naročito u poslednje vreme, pisali najpoznatiji srpski lingvisti E. Fekete, M. Nikolić, I. Klajn, i (kritički, ispitivački) M. Šipka, čiji rad će nam poslužiti da – u najkraćem, ali celovito – ukažemo na uzroke problema i mogućnosti njegovog prevladavanja.

Dodajmo, nije problem samo u pridevima srpski srbijanski nego i u imenicama Srbi Srbijanci.

U rečnicima srpskog jezika (Matice srpske i Jednotomnom) značenje prideva srpski je: koji se odnosi na Srbe i na Srbiju (zemlja, narod, jezik i dr.). Dakle, pripadanje narodu čija većina živi u Srbiji, tj. Srbima u celini (etničko značenje) i pripadanje zemlji u kojoj živi većina Srba (teritorijalno značenje).

U etničkom značenju, kad označava pripadnost Srbima u celini, pridev srpski ne izaziva nesporazume: srpski jezik, srpski narod, srpska kultura, srpski običaji, srpska istorija… Problem nastaje kad se pridev srpski upotrebljava u značenju pripadanja Srbiji (teritorijalno značenje), dakle, u vezama reči: srpska vlada, srpska policija, srpski ustav… Ovde dolazi do „sudara” dva značenja prideva srpski – etničkog i teritorijalnog. Jer srpska vlada nije vlada svih Srba, niti u Srbiji, kao državi, žive samo Srbi. Zato neki u ovom značenju upotrebljavaju pridev srbijanski: srbijanski premijer, srbijanska policija…

Jeste jednostavno, ali to nije rešenje problema, jer i pridev srbijanski ima – kao i srpski – dva značenja: a) koji se odnosi na Srbiju i b) koji se odnosi na Srbijance. A ni Srbijanci nisu samo građani Srbije nego i Srbi iz Srbije (nasuprot Srbima iz BiH, Crne Gore itd.). Da Srbijanac znači (i) Srbin iz Srbije, potvrđuje i pesma „Jelek, anterija i opanci – po tome se znaju Srbijanci”, tj. Srbi iz Srbije. (Tu nošnju ne nose ni Šiptari ni Lale.) Prema tome, srbijanska vlada, srbijanska policija i sl. može biti shvaćeno kao vlada i policija Srba, a ne drugih stanovnika Srbije. Kao dvoznačan i neodređen, i pridev srbijanski je u ovim spojevima, dakle, neprihvatljiv.

Neprihvatljivosti prideva srbijanski u ovim vezama reči, kao i naziva Srbijanac, doprinosi negativan emocionalni odnos Srba u Srbiji prema tim rečima. Smatraju ih nacionalno uvredljivim, jer im se oduzima nacionalno ime (Srbinsrpski) i zamenjuje teritorijalnim, geografskim. (Iz istog razloga ni Srbi izvan Srbije ne prihvataju da budu, npr., bosanski Srbi, hrvatski Srbi i sl., već Srbi iz Bosne, Srbi iz Hrvatske…)

Tako imamo dva suprotstavljena mišljenja – da sve što se odnosi na Srbiju (kao zemlju, državu) treba označiti pridevom srpski: srpske reke, srpske planine…, pa tako i: srpska vlada, srpska policija… Upotreba prideva srbijanski u ovim vezama za njih je neprihvatljiva. Drugo mišljenje je da u svim tim slučajevima treba upotrebljavati pridev srbijanski, a nikako srpski, jer on ima etničko značenje, te bi značilo da te reke, planine, pa i vlada i policija pripadaju svim Srbima, naciji kao celini.

Kakav je, onda, odgovor na pitanje iz naslova?

Pridev srpski treba upotrebljavati uz pojmove koji se odnose na Srbe kao naciju: srpski narod, srpski jezik, srpska kultura… Nije ga dobro upotrebljavati u značenju pripadanja državi Srbiji: srpski premijer, srpski ustav, srpska policija… S ciljem izbegavanja dvoznačnosti i nesporazuma, u ovim sintagmama umesto prisvojnog prideva (bilo srpski, bilo srbijanski) bolje je upotrebljavati prisvojni genitiv – Srbije: Vlada Srbije, predsednik Srbije, Ustav Srbije, policija Srbije.

Pridev srbijanski može se upotrebljavati kada se odnosi na Srbiju u užem smislu ili na njen deo (u prošlosti i sadašnjosti): srbijanske varoši, srbijanski govori i sl. – u opoziciji prema, npr., vojvođanskim varošima, vojvođanskim govorima… Ovaj pridev se, doduše, može upotrebiti i kad se odnosi na Srbiju u celini, naročito u smislu razgraničavanja: srbijansko-bosanska ili srbijansko-crnogorska granica, na primer.

Milorad Telebek, Kako se kaže

U rečnicima stranih reči može se pročitati da je biblioteka grčkog porekla i da je složena od dve reči: biblion – knjiga i theke – kovčeg, pregradak, ormar. To je, dakle, doslovno: ormar za knjige, ili, u slobodnijem prevodu, skladište knjiga. Sama reč biblion (knjiga) nastala je prema imenu feničkog grada Biblosa, odakle su stari Grci nabavljali listove papirusa, po kojima su onda pisali i slagali ih (tačnije: savijali) u knjige – biblose.

Istorija biblioteke i bibliotekarstva veoma je duga. Ta je ustanova mnogo starija i od same reči biblioteka. Arheolozi su sredinom 19. veka otkrili ostatke zbirki glinenih pločica ispisanih klinastim pismom, stare četiri, pa čak i pet hiljada godina. Kasnije, u 5. i 4. veku pre nove ere, u Grčkoj su bile poznate velike privatne (kućne) biblioteke pojedinih književnika i filozofa, kao što su bili Euripid, Aristotel i drugi.

Najveća javna biblioteka u starom veku bila je čuvena Aleksandrijska biblioteka. Osnovana u 3. veku pre nove ere. Ona je dva veka kasnije imala oko 700.000 svitaka i preko 42.000 prepisa na različitim jezicima.

Druga po veličini bila je u to vreme Pergamska biblioteka sa preko 200.000 svitaka (papirusa). U naše vreme u bibliotekama se ne čuvaju ni glinene pločice ni papirusi iz Biblosa, nego ukoričene knjige, časopisi, novine i druge štampane stvari (plakati i sl.). U velikim bibliotekama sadržaji knjiga prenose se danas na mikrofilmove, pa se hiljade debelih tomova mogu smestiti u nešto veću kutiju, ili na nekoliko kompjuterskih diskova.

Tako, eto, pisane ljudske poruke menjaju svoj oblik i način prenošenja, a reč biblioteka, kojom se označava mesto gde se one čuvaju i koriste, vekovima traje, prenoseći tako slavu drevnoga grada Biblosa i starih grčkih ljubitelja i sakupljača knjiga.

poreklo-reci-biblioteka

Milan Šipka, Priče o rečima