Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Као и свака ствар и свако биће, тако и оловка има своје име. Њено име је – оловка. То, заправо, и није право име. То јој некако дође више као заједничко, породично име. Јер, има разних оловака: обична (графитна) оловка, мастиљава оловка, хемијска оловка, патент-оловка итд. Породично име потиче обично од неког породичног претка који је био познат или чак славан. Породични предак свих данашњих оловака била је оловна писаљка, писаљка од правог олова – оловна оловка.  Још у старој Грчкој, а касније и у Италији – све до 16. столећа, писари су употребљавали штапиће од изливеног олова. Да не би упрљали прсте и да би их лакше држали, навлачили су им фине кожне навлаке.

olovka

Тако је, ето, изгледао предак данашње наше оловке. Али по чему је он био толико славан да му се име до данас задржало? Е, то је дуга прича. Ипак, рећи ћемо оно што је најважније. У време кад су се употребљавали оловни штапићи није било данашњег папира. Писало се по пергаменту –посебно обрађеној животињској кожи, названој тако по имену старог азијског града Пергама. Да би редови били равни и паралелни, прво су се извлачиле водоравне линије, по којима се онда писало. Тај посао није се могао обављати било чиме, већ управо оловним штапићем. Зато је он био на великој цени. Његово оловно срце, коме није могла одолети ни најгрубља пергамена, учинило га је славним, најславнијим међу свим писаљкама онога времена. И зато су остале писаљке послушно исписивале слова по линијама које је он извукао.

Потомци оловне писаљке, данашње наше графитне оловке, имају нежна срца, срца која се лако могу сломити. Осим тога, оне немају скупоцене кожне одеће, већ су обложене обичним меким дрветом. Оне не служе само за извлачење линија – њима се исписују и слова, помоћу њих се црта. Због свега тога данашње оловке нису на великој цени као њихов предак – права оловна оловка. Важније је и вредније од њих свако и најобичније наливперо. Али оне су ипак поносне, оне имају славно име, име свога претка, велико породично име, оловно име – оловка.

То дично име надживело је у нашем језику све друге називе за сличне писаљке. Раније се говорило још и плајваз, од немачког bleiweiss – оловно белило, па и lapis, што дословно значи – камен, јер су се некад писаљке правиле и од камена. Оловка је остала оловка, иако се одавно већ не прави од олова него од графита.

Од 1812. године у Америци се производе писаљке од танких графитних штапића с дрвеном облогом. Тако су настале обичне оловке каквим и данас пишемо. У међувремену та чувена писаљка стекла је различите намене, па се у наше време производи више од петсто различитих врста оловака – од оних обичних, ђачких, до оних којима се служе конструктори свемирских летелица, или оних којима хирурзи обележавају места за операцију.

Најдужа оловка на свету направљена је у Енглеској. Дужине преко два метра, тешка готово седам килограма и са срцем промера два и по центиметра, она не служи за писање. Та голема графитна писаљка стоји као споменик обичној нашој оловци, која је, ето, својим именом и делима премостила читаве векове.

Порекло речи „библиотека”>>

Милан Шипка, Приче о речима

У новије време, посебно у језику средстава јавног информисања изван Србије, владају шаренило и недоумице око употребе присвојних придева српски и србијански  у спојевима са именицом владаполицијаустав и сл. Неки новинари уз њих употребљавају атрибут српски, а неки – србијански. Шта је правилно? – поставља се питање. (А боље би било да га постављају новинари!)

На први поглед, изгледа да то и није неки проблем, али се показује да јесте, и то компликован проблем. („Заслуга” је то историје и политике.) О томе су, нарочито у последње време, писали најпознатији српски лингвисти Е. Фекете, М. Николић, И. Клајн, и (критички, испитивачки) М. Шипка, чији рад ће нам послужити да – у најкраћем, али целовито – укажемо на узроке проблема и могућности његовог превладавања.

Додајмо, није проблем само у придевима српски и србијански него и у именицама Срби и Србијанци.

У речницима српског језика (Матице српске и Једнотомном) значење придева српски је: који се односи на Србе и на Србију (земља, народ, језик и др.). Дакле, припадање народу чија већина живи у Србији, тј. Србима у целини (етничко значење) и припадање земљи у којој живи већина Срба (територијално значење).

У етничком значењу, кад означава припадност Србима у целини, придев српски не изазива неспоразуме: српски језик, српски народ, српска култура, српски обичаји, српска историја… Проблем настаје кад се придев српски употребљава у значењу припадања Србији (територијално значење), дакле, у везама речи: српска влада, српска полиција, српски устав… Овде долази до „судара” два значења придева српски – етничког и територијалног. Јер српска влада није влада свих Срба, нити у Србији, као држави, живе само Срби. Зато неки у овом значењу употребљавају придев србијански: србијански премијер, србијанска полиција…

Јесте једноставно, али то није решење проблема, јер и придев србијански има – као и српски – два значења: а) који се односи на Србију и б) који се односи на Србијанце. А ни Србијанци нису само грађани Србије него и Срби из Србије (насупрот Србима из БиХ, Црне Горе итд.). Да Србијанац значи (и) Србин из Србије, потврђује и песма „Јелек, антерија и опанци – по томе се знају Србијанци”, тј. Срби из Србије. (Ту ношњу не носе ни Шиптари ни Лале.) Према томе, србијанска влада, србијанска полиција и сл. може бити схваћено као влада и полиција Срба, а не других становника Србије. Као двозначан и неодређен, и придев србијански је у овим спојевима, дакле, неприхватљив.

Неприхватљивости придева србијански у овим везама речи, као и назива Србијанац, доприноси негативан емоционални однос Срба у Србији према тим речима. Сматрају их национално увредљивим, јер им се одузима национално име (Србинсрпски) и замењује територијалним, географским. (Из истог разлога ни Срби изван Србије не прихватају да буду, нпр., босански Срби, хрватски Срби и сл., већ Срби из Босне, Срби из Хрватске…)

Тако имамо два супротстављена мишљења – да све што се односи на Србију (као земљу, државу) треба означити придевом српски: српске реке, српске планине…, па тако и: српска влада, српска полиција… Употреба придева србијански у овим везама за њих је неприхватљива. Друго мишљење је да у свим тим случајевима треба употребљавати придев србијански, а никако српски, јер он има етничко значење, те би значило да те реке, планине, па и влада и полиција припадају свим Србима, нацији као целини.

Какав је, онда, одговор на питање из наслова?

Придев српски треба употребљавати уз појмове који се односе на Србе као нацију: српски народ, српски језик, српска култура… Није га добро употребљавати у значењу припадања држави Србији: српски премијер, српски устав, српска полиција… С циљем избегавања двозначности и неспоразума, у овим синтагмама уместо присвојног придева (било српски, било србијански) боље је употребљавати присвојни генитив – Србије: Влада Србије, председник Србије, Устав Србије, полиција Србије.

Придев србијански може се употребљавати када се односи на Србију у ужем смислу или на њен део (у прошлости и садашњости): србијанске вароши, србијански говори и сл. – у опозицији према, нпр., војвођанским варошима, војвођанским говорима… Овај придев се, додуше, може употребити и кад се односи на Србију у целини, нарочито у смислу разграничавања: србијанско-босанска или србијанско-црногорска граница, на пример.

Милорад Телебек, Како се каже

У речницима страних речи може се прочитати да је библиотека грчког порекла и да је сложена од две речи: biblion – књига и theke – ковчег, преградак, ормар. То је, дакле, дословно: ормар за књиге, или, у слободнијем преводу, складиште књига. Сама реч biblion (књига) настала је према имену феничког града Библоса, одакле су стари Грци набављали листове папируса, по којима су онда писали и слагали их (тачније: савијали) у књиге – библосе.

Историја библиотеке и библиотекарства веома је дуга. Та је установа много старија и од саме речи библиотека. Археолози су средином 19. века открили остатке збирки глинених плочица исписаних клинастим писмом, старе четири, па чак и пет хиљада година. Касније, у 5. и 4. веку пре нове ере, у Грчкој су биле познате велике приватне (кућне) библиотеке појединих књижевника и филозофа, као што су били Еурипид, Аристотел и други.

Највећа јавна библиотека у старом веку била је чувена Александријска библиотека. Основана у 3. веку пре нове ере. Она је два века касније имала око 700.000 свитака и преко 42.000 преписа на различитим језицима.

Друга по величини била је у то време Пергамска библиотека са преко 200.000 свитака (папируса). У наше време у библиотекама се не чувају ни глинене плочице ни папируси из Библоса, него укоричене књиге, часописи, новине и друге штампане ствари (плакати и сл.). У великим библиотекама садржаји књига преносе се данас на микрофилмове, па се хиљаде дебелих томова могу сместити у нешто већу кутију, или на неколико компјутерских дискова.

Тако, ето, писане људске поруке мењају свој облик и начин преношења, а реч библиотека, којом се означава место где се оне чувају и користе, вековима траје, преносећи тако славу древнога града Библоса и старих грчких љубитеља и сакупљача књига.

poreklo-reci-biblioteka

Милан Шипка, Приче о речима