Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

У новом програму Фестивала ауторског филма „Храбри Балкан”, у среду, 2. децембра у Дворани културног центра премијерно jе приказан документарац „Мала моја из Босанске Крупе” редитеља Пурише Ђорђевића.

Филм је, по речима Ђорђевића, својеврсна, до сада мало позната и скривена биографија Бранка Ћопића, једног од најзначајнијих писаца, песника и сатиричара спрске књижевности.

„Мислим да је остао дуг према човеку изузетне маште, узбудљивом писцу који је у својим књигама спајао дечје снове, хумор и оштру сатиру, и да његов живот коначно треба да добије ону истиниту, још неиспричану причу. Прегледао сам дванаест његових књига, запрепашћен мотивима, текстом, даром, почев од оних које је писао за децу, преко песама које је посветио својим саборцима и јунацима из партизанских дана. На крају сам стигао до једне велике и изузетне књижевне производње, коју је започео 1945. До почетка Другого светског рата, у Политици је објавио сто двадесет шест прича, а у рат ушао као писац, не само као борац. По његовим причама снимио сам три кратка филма и један играни – Јабука”, истиче Ђорђевић.

Као јединог непосредног сведока у документарцу „Мала моја из Босанске Крупе” видећемо Момчила Срећковића, кога су Ћопић и његова жена Цица као дечака издржавали, школовали и бринули о њему. Он је и једини који данас зна праву истину о Ћопићу и он ће испричати у филму како су изгледала последња два сата у животу овог великог писца.

Извор: www.b92.net

Слађана Атанасковић, фризерка у хотелу Моравица у Сокобањи причала о свом сусрету са Ивом Андрићем.

„Први сусрет са Ивом Андрићем био је у фризерском салону хотела Моравица. Директор хотела Васа Дучић питао ме је да ли могу да подшишам Иву Андрића. Изненађено сам одговорила да сам ја женски фризер. Кратко је рекао: Увежбај на мени. Тако је и било. Нешто касније дошао је Андрић и с врата ме охрабрио: Добар дан, драго моје дете. Друг Дучић ми је рекао да си женски фризер. Не брини. Са осамнаест годна све може лепо да се уради. Само иди по фазону и нећеш да погрешиш. Тако сам и урадила. Фазонирала сам косу, опрала и ставила га испод хаубе. (…) Погледао се у огледало и задовољно рекао: Драго моје дете, бићеш добар фризер. То ти каже чика Ива. А сада је на реду педикир. Била сам изненађена. За Бању су педикир и маникир за мушкарце били појам. (…) Уз благи осмех Андрић ми је објаснио шта треба да радим и како при раду да спречим листање ноктију. Методу коју ми је показао примењивали су педикири у Паризу, чије је услуге користио.”

Писац ју је позвао да буде његов гост на ручку, на којем су били новинари, сликари, писац Александар Вучо са супругом.

„Уследило је за ручком пријатно изненађење – чика Ива је седео на челу стола, а ја са његове десне стране. Било је, чини ми се, око четрдесет званица. Уплашила сам се и нисам могла да једем, да исечем месо. Опет ми је помогао чика Ива. Сасецкао је месо у мом тањиру. ”

Извор: Татјана Корићанац, Љиљана Н. Николић,О причању и о онима који причају, Иво Андрић и Сокобања, 2011.

Фотографија: Политика

 

 

Како пишете? Ручно или на писаћој машини? Да ли много преправљате? Шта чините са рукописима? Ваше песме понекад одају утисак импровизације – као да долазе директно из ваше главе. Колико агоније и тешког рада људског духа је потребно да бисте написали једну песму?

Пишем директно на машини. Ја то зовем „митраљез”. Ударам јако по типкама, обично ноћу док пијем вино, слушам класичну музику на радију и пушим. Преправљам, али не превише. Следећег дана прекуцам песму и аутоматски преправим пар стихова, избацим који стих, од два стиха сачиним један или обратно, такве врсте преправки. Да би се написала песма потребно је доста спретности и много више баланса. Песме долазе „директно из моје главе”, ретко кад знам шта ћу да напишем кад седнем за машину. Нема много агоније и тешког рада који учествују у стварању. Писање је лако, живот је некада много тежи.

Када сте ван куће да ли носите бележницу са собом? Да ли записујете идеје како вам надолазе током дана или их памтите за касније?

Не носим бележнице и не складиштим свесно идеје у глави. Покушавам да не размишљам о томе да сам писац и прилично сам добар у томе. Књижевнике баш и не волим, али не волим ни продавце осигурања.

Да ли пролазите кроз периоде списатељске блокаде, онда када не пишете нимало? Колико се то често догађа? Шта радите за време тих периода? Да ли чините било шта што би вам помогло да се вратите за машину?

Блокаде значе за мене када не пишем две или три ноћи. Вероватно имам блокаде, али их и нисам свестан па одлазим да пишем – само онда стваралаштво вероватно није много добро. Али понекад и сам схватим да ми не иде баш добро. Онда одлазим на хиподром и улажем много више новца него обично и злостављам и вриштим на своју жену. Могу да напишем скоро проклето бесмртну песму ако изгубим између 150 и 200 долара.

Да ли вам је потребна изолација? Да ли најбоље радите када сте сами? Тематика многих ваших песама градира од сељакања из државе у државу, љубави или секса са женама до стања самоће? Да ли је та веза потребна како бисте ствари довели у ред и онда могли да пишете?

Волим самоћу, али није ми неопходно да се изолујем од некога до кога ми је стало да бих писао. Сматрам да ако не могу да пишем у свим околностима, онда, једноставно, нисам довољно добар да бих то радио. Неке од мојих песама указују на то да пишем док сам сам, после раскида са женом, а ја сам се много пута разилазио са женама. Самоћа ми је потребна много више кад не пишем него кад пишем. Писао сам док су ми се по соби мотала деца са пиштољима на воду и прскала ме. Такве ствари ми пре помажу у писању него одмажу: уносе мало смеха. Али ми једна ствар заиста смета: кад чујем појачан телевизор са комедијом где постоји наснимљен смех.

Када сте почели да пишете? Колико година сте имали? Који су писци којима се дивите?

Прва ствар коју се сећам да сам написао била је о немачком пилоту са челичном шаком који је побио стотине Американаца за време Другог светског рата. Писао сам ручно и испунио сваку страницу нотеса који се налазио поред телефонског апарата. Имао сам тринаест година и лежао сам у кревету болестан од најгорег облика чирева који је медицина забележила. Од тада не постоји много писаца којима се дивим. То су Џон Фанте, Кнут Хамсун, Селиново Путовање накрај ноћ, Достојевски, наравно; Џеферс – али само његове дуге песме; Конрад Ејкен, Катул – али не све што је написао. Углавном се дрогирам класичним композиторима. Било је добро доћи из фабрике ноћу, скинути одећу, лећи на кревет у мраку, налити се пивом и слушати их.

Да ли мислите да се данас пише превише поезије? Како бисте окарактерисали оно што сматрате лошом поезијом? Шта сматрате за добру поезију данас?

У нашем времену се пише много лоше поезије. Људи једноставно не знају да напишу једноставан и добар стих. То је веома тешко за њих; квалитет се остварује, рецимо, да се присилиш док се давиш – а то могу само ретки. Лошу поезију производе људи који седну и помисле: „Сада ћу да напишем песму”. И онда створе нешто за шта мисле да би требало да буде песма. Узмимо мачку као пример. Она не мисли, ја сам мачка и сада ћу да уловим птицу. Она то једноставно уради. Добра поезија данас? Написало ју је пар мачки које се зову Џерард Локлин и Роналд Кортиџ.

Прочитали сте већину интервјуа који је наш часопис објавио. Шта мислите о приближавању суштини стварања у интерјуима које сте прочитали? Који су вам интервјуи открили нешто?

Жао ми је што сте ми поставили ово питање. Ништа нисам сазнао из интервјуа које сам прочитао осим да су песници учени, тренирани, самоуверени и мрско сујетни. Мислим да никада нисам могао да прочитам интервју до краја – значења речи су почела да се замагљују и суштина је полако нестајала. Овим људима мањка уживања, лудила и коцкања у њиховим одговорима баш као и у њиховој поезији.

Мада пишете песме које су изразито снажне, оне се ретко протежу ван обима ваших психосексуалних интересовања. Да ли сте заинтересовани за национална и интернационална питања, и да ли се свесно ограничавате о чему ћете писати и о чему нећете писати?

Ја „фотографишем” и записујем оно што видим и оно што ми се дешава. Нисам гуру или вођа било које врсте. Нити сам човек који тражи решења у Богу или политици. Ако неко други жели да обавља прљав посао и ствара бољи свет за нас, и може то да уради, прихватам. У Европи где су моја дела добро прихваћена, разне групе присвајају моје стваралаштво, анархисти, револуционари, итд. То је зато што пишем о обичном човеку с улице. Али у интервјуима које сам дао тамо, морао сам да се одрекнем свесне повезаности с њима зато што она не постоји. Ја осећам сажаљење за скоро све индивидуалце овог света; истовремено, они су ми и одвратни.

charles-bukowski

The New York Quarterly, број 27, година 1985.

Извор: filozofskimagazin.net

Фотографија: www.thrillist.com

„Сетивши се да треба да честитам људима Ускрс, сетио сам се да то учиним пре свега и Вама, али сам се сетио и то да сте католик и да сам задоцнио. Извините ме, непријатно ми је и жао. Уосталом Христос је исти, а ја, и без ироније Слободанове, искрено верујем да сте Ви међу нама ни Србин ни Хрват, него обоје, па примите ускршњу честитку и задоцнелу од старог друга.
… Ја са здрављем никако да будем потпуно добар. Сад шта могу. Ових дана одлазим у иностранство. Пошто је званична тајна, не могу да Вам кажем куда. Кад се будем вратио, изненадићете се. На путу сећаћу се Вас.
Давно ми нисте писали и радовало би ме кад би једног дана то надокнадили. Много Вас дакле и срдачно поздрављамо и желимо Вам све добро. Увек је пред Ускрс невесело.”

Извор: Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.

Андрић, прес-конференција након вести о додели Нобелове награде>>

Добрица Ћосић је рекао да никад није упознао интелигентнију појаву од Михизове, Пекић му је доносио своје рукописе на читање, Види Огњеновић је служио уместо интернета, Мића Поповић га је безуспешно извлачио из депресије, а Брана Црнчевић морао да се напије да би из себе „испрао сусрет са Лењином”, по Михизовом „наређењу”. Од писаћег прибора имао је само патрљак оловке, од покућства јорган, а ипак су сва књижевна дела друге половине XX века, са својим ауторима, прошла кроз Михизов стан и његову критику.

Ко је био Михиз? Можда је право питање, ко све није био?

Писао је мађионичарски вешто, критиковао изванредно и зналачки. Пасионирани и плодан стваралац, незајажљиви читалац. Господин са пером, ерудита и естета, непревазиђени Демостен међу српским послератним антикомунистима. Непоткупљивог духа и бритке речи, фасцинирао је својом образованошћу нераздвојном од истине коју је говорио и у најсмутнијим временима. Оштар, али углавном према режиму и његовим девијацијама; друге је критиковао благонаклоно, пријатељски, учитељски, шармирајући. Његов велики пријатељ сликар Мића Поповић, објаснио је то овако: „Постоје само два мишљења, Михизово и погрешно”. Свачији друг, пророк и коцкар, племић и боем, радостан и горак, био је буктиња духа и речи, принета на жртву да осветли све око себе. И да изгори.

Рођен у Иригу у свештеничкој породици 1922. године, где ће бити и сахрањен 75 година касније. После Карловачке гимназије, у којој је увек служио као незаобилазан пример професорима када су корели остале ученике, завршава Филозофски факултет у Београду. Попут чаробног еликсира чија је једна кап довољна да оживи, подмлади и пролепша, раздавао се даровити Михиз на све стране и осењивао блиставошћу ума све људе који су му долазили. Памте га Вуков и Доситејев музеј, НИН, Матица српска, Авала филм, Просвета, бројни домаћи и страни часописи, Атеље 212, чији је један од твораца са незаборавном Миром Траиловић.

mihiz

Б. Михиз, Бора Тодоровић и Б. Пекић

Главно седиште дисидената, анархиста и свакојаких изданака интелигенције у тим првим послератним годинама била је управо Симина 9а, где су становали Воја Ј. Ђурић и Борислав Михајловић Михиз, а скупљали се Дејан Медаковић, Михаило Ђурић, Павле Ивић, Петар Омчикус, Бата Михајловић и други. Овако га се из тих дана присећао Добрица Ћосић: „Михиз, Далај Лама Симине 9а, како је сам себе крстио, увек лежи, пуши пикавце и као из митраљеза сипа своје мудрости. Он је човек који свој век проводи у лежању; он не може да седи, заправо и не уме. И кад има фотељу, устаје и изваљује се полеђушке на под. За пушење и намештање лаке косе њему су неопходне руке, те кад је зима и мора да буде под јорганом, он процепи јорган и кроз рупе протне руке, да их слободно употребљава кад падне у ватру, што се догађало после сваког супротстављања сабеседника. Тада се Михиз придиже и говори, говори… Најчешће се свађа и свагда критикује — било због чега да је неко за, он је одмах против”. И док се у дугим ноћима у Симиној 9а расправљало о свему и надвикивало због свега, четвртак је био резервисан за посете Исидори Секулић, када се пред њеним богатим и озбиљним излагањима и пропитивањима смерно ћутало, попут ђачића.

Михиз је био ненадмашан у „подривању” режима виспреним досеткама, непогрешиво погађајући његове неуралгичне тачке. Недодирљиви и доживотни Маршал је у мајсторским Михизовим бравурама бивао деградиран готово у ствар: „Јеси ли чуо шта је то данас рекло?”, говорио би у веселим кафанским дружењима. Када се за време једног дочека Тита једва пробио кроз светину до празне „Српске кафане”, само је наручио вотку и кратко изустио: „Сви су ишли тамо, само сам ја ишао овамо”. Његова контрареволуција састојала се у неуморном критиковању, као да је веровао да у сваком комунисти чека истински човек кога треба раздрмати, пробудити, преобратити: „Ако покварите механизам у глави једног јединог комунисте нисте узалуд живели. То је борба са демонима, егзорцизам, господо. ЛСД је, у поређењу са комунизмом, аспирин. Комуниста се, чак и на робији, бори са другим робијашима за власт. Ако сте нормални морате се свугде и на сваком месту борити против идеологије којој је једини циљ борба за неограничену власт.”

Када му је Брана Црнчевић, вративши се из Москве, препричао свој „сусрет” са балсамованим Лењином, Михиз је био згрожен: „Наклонио си се цареубици. Тај није поштедео никога од Романових, чак ни хемофиличара царевића Алексеја. Наклонио си се архитекти Гулага који је лудом Грузину оставио Русију да је претвори у бољшевички гето. То је исто као да си пљунуо на књиге Достојевског и попишао се на велику руску литературу (…) Морамо се напити. Мораш испрати сусрет са Лењином из себе.”

У срећан завршетак љубави веровао је само на филмском платну, а пријатељство и пријатеље уздизао и бранио и кад их нису нападали. Знао је свакога, био некрунисани краљ и стварног и салонског антикомунизма, дружио се са удбашима и генералима, са глумцима и каскадерима, са дамама и курвама, са коцкарима и професорима. „Не знам човека који је више уживао у успеху својих пријатеља и плео најлепше речи у њихову славу. Многима је помогао да стигну тамо где он није стигао, био је делић свачије славе и калауз за свачији успех. Веровао је у туђе дарове, а сумњао у свој. Узвратили су му жестоко. И они су веровали у свој дар, а сумњали у Михизов. Они које је прехваљивао замерили су му што прехваљује и друге. Нису му били једини, а то је било неопростиво”, помало сетно, помало горко, писао је Брана Црнчевић у „Књизи задушница”. На оваква и слична „пребацивања” пријатеља да превише сагорева за друге, Михиз је скромно и са нијансом аутоироније одговарао: „Сви су моји пријатељи чије сам необјављене рукописе читао већ уметнички горели, ја сам читајући туђе рукописе дувао у пламен да ватра буде већа и лепша. То је за сваку ленштину угодан посао.”

Mihiz-i-SelimovicЗа Виду Огњеновић сваки сусрет са њим био је весео: „Михиз и ја увек смо се поздрављали песмом Миленка Грчића Ужежи ћерко кандило. Стихове је отпочињао онај ко први спази другог и тако наизменично, до краја песме. Волела сам како ми је продужавао име и често говорио: Драга моја Видосава, ја имам три велике патње. Брзо схватам, дубоко сам сентименталан, и имам потребу да будем окружен паметним људима, а то није увек лако.” Његова ерудиција је за нашу списатељицу била као интернет, а његова критика оштар мач који је непогрешиво одсецао све оно што је вишак у неком рукопису. Остала је упамћена анегдота о томе како му је имењак Пекић донео на читање рукопис од 800 страна. Михиз је избацио 300, а Пекић је дописао још 50.

Веровао је у неке боље Србе, па их је улепшавао и преправљао, како оне из прошлости тако и своје савременике. „Прочитао сам готово све што је написао, а то је много, и добро сам га познавао”, рекао је о њему једном приликом Јован Ћирилов. „Михиз је волео парадокс – и у животу и у литератури. Био је дубок као личност, духовит и ведар, од младости до мудрости. Сматрали су га циником, а био је душа од човека. Прогласили су га опасним националистом, а био је патриота, што свако треба да буде. Михиз никада није глорификовао ни свој национ ни своје историјске ликове; према свима увек је имао ироничан отклон. Заборављено је да је почетком деведесетих записао како зна да историја није учитељица живота, већ учитељица смрти. У САНУ нису хтели да га приме они који су урадили и написали десет пута мање. А, Михизове драме, нарочито Бановић Страхиња, спадају у сам врх српске драмске књижевности”, закључио је Ћирилов. Михиз, троструки добитник Стеријине награде, био је два пута одбијен у САНУ.  А, он није патио због себе, него због учмалости и ригидности Академије: „Јебе ми се што нисам академик, важно је да се САНУ, та стара дама, пробуди и каже шта је видела кад се пробудила.”

Национално дубоко опредељен, али превише истанчаног интелекта да би запао у фанатизме, био је свестан да је идеологија само оружје у рукама оних који обично немају ни идеју ни идеологију. У својој „Аутобиографији о другима” записао је, сећајући се периода пре, за време и после Другог светског рата: „И док се наш вршњак краљ Петар II женио у Лондону грчком принцезом Александром, а педесетогодишњи вођ револуције по Сутјесци и Зеленгори влашком лепотицом Даворјанком, младићи моје генерације су гинули у дражиновцима, партизанима, љотићевцима, трунули по офлазима и сталазима, диринчили по принудним радовима или, шћућурени у неком закутку пакла, чекали да он мине и да иза њега, преко безумне изгибије Сремског фронта, у сулудом стакату историје, улете право у рај стаљинизма! Тако је моја генерација, за непуну деценију, прошла кроз капитализам, фашизам, окупацију, грађански рат, револуцију, војни комунизам и стаљинизам, да би се онда и ми и земља, готово пола века, лечили од свега тога, да се не излечимо до данас.”

Дубоко га је коснула политикантска ангажованост неких писаца, нарочито у годинама пре и за време сукоба 90-их. У интервјуу за НИН из 1993. године рекао је: „Ми смо народ са озбиљном списатељском традицијом. Немамо ниједног владара коме се у дупе није увлачило бар по неколико озбиљних писаца… од њихових додворника дала би се печатити озбиљна антологија, под називом Како смо боравили у средишњем делу Вођиног бића, с посебним освртом на дебело црево.” О онима који се не предомишљају, који једном уђу и више не излазе, књига би се звала нпр. Какво је време напољу. Господе, спаси нас од власти шлосера, банкара и писаца. Чувај нас и од пицајзла! Од осталог умемо да се чешемо и сами.”

Михизов кратак излет у активно бављење политиком десио се на таласима еуфорије изазване рушењем Берлинског зида и пратећих догађаја у свету и окружењу. Био је чак изабран и за посланика ДЕПОС-а, али је једна скупштинска седница била довољна да схвати да је „залутао”. Згрожен оним око себе и у себи, заморен поразима које му је живот задавао, затворио се у четири зида, у болест, у прошлост. „Ником није рекао од чега је болестан, а био је болестан од себе”, рећи ће Ћосић. „Поштујем његову, и свачију смрт, више од наших пролазних и бљутавих живота којима су нас време и идеологија каштиговали. Дисидентски прапорци којима смо звонили у Брозово време претворили су се ни у шта. Немаш се више ни против кога ни за кога борити. Сви су на све пристали, а то је неподношљиво. Рак душе, то је наша бољка. Михиз је напустио овај свет пре него што се упокојио, смрт је само оверила његову одлуку”, написао је Брана Црнчевић.

Званично, 15. децембра 1997. отишао је заувек Михиз, „цврчак који је учио мраве да раде”, даровити „стваралац који то није довољно желео да буде”.

Извор: www.hazardermagazin.rs

Милош Црњански и Милорад Павић умрли су 30. новембра: Црњански 1977, Павић 2009. године.

 

Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ћете га ухватити.

Са тим мислима пробудио се Милош Црњански тог дана. Госпа Вида била му је спремила влашки хлеб печен у саксији, али Црњански је био стар и узео је за доручак само један залогај тог хлеба; готово све што је волео да једе било му је одавно забрањено. Сада је већ дуго било много више обеда описаних у његовим књигама но што је њему преостало да окуша. Осећао је да су његове кости изношене и да потичу од неког другог човека, па ипак, као талас који је прешао хиљаду миља носећи своје име да га шапне обали, тако су из његове младости изгубљене у пучинама тишине до њега још увек допирале глади и шапутале своја имена, јер он им је био обала.

У подне сишао је на улицу; падао је уморни снег, путник с далеког неба. Црњански је носио у руци две новчанице и осећао се незаштићен као да сав свет зна шта ће да купи ако се види тај новац стиснут у шаку.

Код „Орача” сео је у излог и наручио пасуљ са кобасицом, порцију ћевапчића с луком и чашу вина. Седео је над донетим ручком и гледао. Гледао је кроз време, кроз овај дан у нешто друго иза тог дана, из петка у суботу назирући можда и крајичак недеље. И сећао се да свакој оствареној љубави треба жртвовати две неостварене, јер тада она остварена вреди колико три друге.

Тада му је поглед пао на зделу с пасуљем. Лежала је пред њиме и димила се. Тако је седео и најпре гледао у пасуљ. И мислио како сада свој посао списатеља може да осмотри са обе стране огледала. Поезија је врхунац ћутања — знао је у том тренутку Црњански — али проза је плод земље. Ако човек дуго прича приче, као што је он чинио целога живота, онда пре или после схвати да те приче од којих сваку понавља себи или другима више пута и у више наврата, да те приче као и други плодови земље током времена бивају у оном ко их прича најпре зелене, потом током причања сазру и касније сагњију и нису више за употребу. Од тога у ком часу их узабере онај ко прича, док су зелене, кад су зреле, или пошто сагњију, зависи укус и вредност тих прича. И све дотле, приче личе на остале плодове земље…

А потом? Потом се Црњански опростио од тањира с пасуљем што се дими и подигао главу. Посматрао је један часак конобарицу како броји новац за столом у углу. Бројала је на напоље и на унутра, не прекидајући шапутање, усисавајући најпре бројке, а потом их издишући.

Али, постоји још нешто — мислио је Црњански даље прелазећи очима сада већ на тањир са ћевапчићима и црним луком. И дрво сазрева, а не само плод што на дрвету роди. А младост дрвета не мора се подударати са младошћу његовог плода. Поред старости приче, постоји, дакле, и старост онога ко причу прича. И укус плода зависи од обе старости.

Млади приповедач по природи ствари жели да исприча причу што пре, док је још зелена. И ту греши и квари јој укус. Зато млади приповедач треба да учини оно што му најмање лежи, да савлада своју младост и да плод не откине пре но што сазри, него да га пусти нек малко презре пре но што га узабере и понуди за јело. Тако ће његова младост, с једне стране, и презрелост плода, с друге, кисело и преслатко, довести у равнотежу сокове и дати савршен укус.

И обрнуто — мислио је Црњански тог дана седећи код „Орача” у завејаном излогу. И обрнуто, стари приповедач треба увек нешто раније да узабере причу док је она још помало незрела и накисела. Тако ће и он учинити нешто против своје природе, која се плаши опорости и тежи да плоду омогући потпуно сазревање јер је кроз дуге године навикла да чекање доноси корист. Али, управо тим преурањеним откидањем зеленог плода са остареле гране пре но што упадне у рутинско сазревање, доћи ће у равнотежу ствари и биће наравњен неки свемирски рачун. Тако се наравњује мера — мислио је Црњански тог дана – и тако се прелази са јела на пиће.

И окренуо се чаши која је стајала на столу између нетакнутих тањира с јелом. Положај тих предмета на свом столу и њихове међусобне односе доживео је као констелације небеских тела. Треба их сада само покренути — мислио је гледајући у чашу — и пратити њихове путање.

Јер — закључивао је Црњански даље — све ово досада је била прича о књижевности. Свет сам непрекидно посматрао и кушао да бих то искуство ставио у службу писања. И ово што је изнето над тањирима јела — све су закључци о књижевности. Међутим, сада је куцнуо час истине. Време је да се окрену ствари и да књижевност, за коју сам радио целог живота, поради сада бар на тренутак за мој живот… Сећао се при том како је у Алпима видео бели дуги конац како виси у провалији прикачен врхом за стену, а ветар га њише и лелуја. Одмах је, још оног дана, знао да то, наравно, није никакав бели конац, него танушни водопад. Али сада после толико година знао је још нешто. Знао је да ни оно што је „конац” лелујало и њихало није било ветар. Било је то нешто друго. Као нешто друго хтео је сада да види и књижевност.

– Заменимо, дакле — закључивао је Црњански на крају — заменимо причу животом. И изведимо исте процене. Ја сам стар — настављао је гледајући у своју чашу вина — ја сам стар и плод који ми се сада указује: мој живот, ваља узабрати мало раније, нешто пре но што је сасвим сазрео. Тако ће моја старост и прерано убирање плода, који сада више није прича, него је живот и то мој живот, доћи у равнотежу, наравнаће се она рачуница. Истина, биће мало опорости у томе нешто раније узабраном плоду, али зар нисам целог живота учио да се треба борити против своје природе да би се добио прави и најбоље подешен укус.

И тада је позвао конобаре, платио нетакнути ручак и отишао кући. Црњански је умро намерно. Престао је да једе и пије и његов се живот откинуо са стабла нешто раније но што је било неопходно. Кажу да је умро љут као рис, уверен да је ипак закаснио.

Есеј преузет из књиге Милорада Павића Роман као држава и други огледи, Плато, Београд, 2005.

Како је Црњански Андрићу честитао Ускрс?