Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

У најужи избор за НИН-ову награду за најбољи роман године петочлани жири је уврстио шест романа.

У избор за награду уврштени су романи „Парк Логовској” Дане Тодоровић (Геопоетика), „Рајска врата” Љубице Арсић (Лагуна), „Република Ћопић” Вулета Журића (Службени гласник), „Ла Санс Парелле” Милисава Савића (Агора), „Иследник” Драгана Велкића (Лагуна) и „Анђео атентата” Светислава Басаре (Лагуна).

Драган Великић и Светислав Басара су већ награђивани НИН-овом наградом, као и Милисав Савић који је своје признање 1992. године вратио, а Дана Тодоровић, Вуле Журић и Љубица Арсић су први пут у најужем избору.

Жири у саставу Божо Копривица (председник), Михајло Пантић, Јасмина Врбавац, Тамара Крстић и Зоран Пауновић о победнику овогодишњег избора одлучиваће у понедељак, 18. јануара, када ће на конференцији за новинаре у подне бити представљен 62. добитник НИН-ове награде.

Извор: Бета

Чувени писац последњи пут је виђен у јавности 3. октобра 1849. године, у веома лошем стању. Његов лекар је забележио да је пред смрт дозивао Рејнолда, а до данас нико није сигуран ко би тај човек могао да буде. Магазин Смитсонијан издвојио је најзанимљивије теорије о томе због чега је Едгар Алан По преминуо.

Poe

Ударци

Ежен Дидије у својој књизи Поов гроб из 1872. године говори о могућности да је По налетео на неке пријатеље на Вест Поинту, с којима је отишао на пиће. Како По није добро подносио алкохол, није му било потребно много да се опије, па је оставио своје пријатеље, лутао улицама, након чега су га силеџије опљачкале и претукле, оставивши га на улици.

Poe-2

Жртва политике

Други верују да је По био жртва необичног метода којим су становници САД у 19. веку приморавани на гласање. Банде које су радиле за одређене странке би пресреле човека на улици, увукле га у собу, тамо би га напиле и натерале да гласа, некад чак и више пута. Уколико би жртва одбила гласање, банда би га претукла или убила. Временом је ова теорија постала општеприхваћена, посебно након што је 70-их година 19. века Поов биограф Џон Хенри Инграм примио неколико писама која говоре о овој теорији.

Poe-3

Алкохол

У много извора спомиње се да По заиста није подносио алкохол. По би био пијан од једне чаше вина, као и његова сестра. Они који су се налазили у Поовом окружењу, признали су да је писац често размишљао да се отрује алкохолом.

Poe-4

Тровање угљендиоксидом

Многи су покренули ову теорију, сматрајући да је могућа јер се светло у то време пунило угљеником. Ова теорија је одбачена када након тестирања власи Поове косе нису пронађени трагови који би на то указивали.

Poe-5

Тровање живом

За разлику од угљендиоксида, тестови су показали да се у телу писца месецима пре његове смрти налазио повишен ниво живе. Међутим, то је вероватно последица лекова које је По користио након што је посетио Филаделфију у време епидемије колере. Тровање живом могло би да објасни халуцинације и делиријум пре смрти, али количине живе пронађене у власима Едгара Алана Поа и даље су тридесет пута мање од оних које су потребне за овакву врсту тровања.

Poe-6

Беснило

Ову теорију је на конференцији патолога 1996. године изнео један лекар заједно с листом симптома које је упоређивао са симптомима пацијената који су боловали од беснила. Лекар није знао о коме се ради, само је прегледао извештаје пишчевог лекара. Према њима, писац је био примљен у болницу због летаргије и конфузије, а његово стање се врло брзо погоршавало. Међутим, ово не може да се утврди са сигурношћу без ДНК анализе. Многи се слажу с овом теоријом јер је ово једина теорија која је донесена након анализе у оквиру које лекар није знао о коме се ради.

Poe-7

Тумор на мозгу

Приликом ексхумације Поовог гроба, откивено је да се унутар његове лобање налази нешто крајње необично. Многи тврде да је реч о тумору, док други претпостављају да се ипак ради о нечему другом – лекар из Њујорка је рекао писцу да има лезију на мозгу која изазива нежељене реакције на алкохол.

Poe-8

Грип

Ту је и теорија да је По једноставно подлегао грипу који је захватила плућа. Хладна киша и грип могли су да доведу до упале плућа која се завршила смрћу, док је висока температура вероватно утицала на халуцинације и конфузију.

Poe-9

Убиство

Још једна од многобројних теорија говори да су Поа убила браћа његове богате веренице Саре Елмир Шелтон. Ова теорија често је покушавана да се докаже новинским чланцима, писмима и сећањима која говоре да је путовање на које је По отишао пре своје смрти заправо била посета њеној браћи.

Извор: Б92

Онај ко данас намерава да се супротстави лажи и незнању и да пише истину, мора да превазиђе најмање пет тешкоћа.

Мора да има храброст да пише истина, иако се она свуда потискује, памет да је препозна, иако се она свуда прикрива, умеће да је учини употребљивом као оружје, промишљеност да изабере оне у чијим рукама истина постаје делотворна, лукавство да је међу њима прошири. За оне који пишу под фашистичким режимом ове тешкоће су велике, али оне постоје и за све оне који су прогнани и избегли, па чак и за оне који пишу у земљама с грађанским слободама.

✎ Храброст да се пише истина

Изгледа подразумљиво да писац истину треба да пише тако да је не потискује и не прећуткује и да не пише ништа што је неистинито. Не сме се савија пред моћнима, али не сме ни да обмањује слабе. Наравно да је јако тешко не савијати се пред моћнима, као што и обмањивање слабих може бити врло удобно. Не допадати се поседницима значи одрећи се поседа. Радити без накнаде под тим околностима значи и одрећи се рада, а одбити признање од стране моћних често значи и одрећи се признања уопште. За то је потребна храброст.

Времена највеће репресије углавном су времена када се много говори о великим и узвишеним стварима. Потребна је храброст да се у таквим околностима говори о нечем ситном и приземном, као што је храна, услови живота и рада, да се окружен насилном виком говори да је смисао жртвовања главно питање. Док се сељаци обасипају почастима, храбро је говорити о стројевима и јефтиним прехрамбеним сировинама, што би олакшало њихов цењени рад. Када сви медији галаме о томе како је човек без знања и образовања бољи од оног који зна, храбро је запитати за кога бољи? Када се говори о чистим и нечистим расама, храбро је питати – зар нису управо глад и незнање и рат ти који доводе до малформација? Храброст је исто тако потребна да би се изрекла истина о себи самом, о себи као побеђеном. Многи од прогоњених изгубе способност да препознају властите погрешке. Прогонство је за њих највећа неправда. Прогонитељи су, а зато што их прогоне, носиоци Зла, а они, прогнани, бивају прогоњени због Добра које представљају. Али ово Добро је нападнуто, побеђено и онеспособљено и било је, елем, једно слабо Добро, једно лоше, неодрживо, непоуздано Добро, јер Добру се не може приписати слабост онако како се киши приписује влажност.

Рећи да добри нису побеђени зато што су били добри, већ зато што су били слаби – за то је потребна храброст. Наравно да у борби против неистине истина мора да се пише и она не сме бити ништа налик нечем општем, узвишена, вишезначна. Од ове опште, узвишене, вишезначне врсте управо је неистина. Када се за неког каже да је рекао истину, то значи да је пре њега неколицина или мноштво говорило нешто друго, неку лаж или нешто опште, али да је управо он рекао истину, нешто практично, суштинско, неоспорно, нешто о чему се ради.

Није потребно много храбрости, у делу света где је то и даље дозвољено, да би се уопштено жалило због тога што је свет лош и због тријумфа просташтва претити тријумфу духа. Тамо наступају многи, као да су у њих уперени топови, а не само позоришни двогледи. И извикују своје захтеве у један свет препун пријатеља и безазлених људи. Захтевају једну општу правду, за коју сами никад ништа нису учинили, и једну општу слободу да им припадне део плена који се ионако већ дуго с њима дели. Истином сматрају само оно што лепо звучи. Ако је истина нешто бројиво, суво, фактичко, нешто за чије је проналажење неопходан труд и што захтева проучавање – то онда за њих и није истина, ништа дакле што их доводи до заноса. Они имају само држање оних којих говоре истину. Невоља је са њима: они истину не знају.

✎ Памет да се истина препозна

Пошто се истина свуда потискује и због тога ју је тешко писати, већина у томе – да ли се истина пише или не – види питање става. Верује се да је за то потребна само храброст. А заборавља се на другу тешкоћу, на проналажење истине. Не може бити говора о томе да је пронаћи истину лако.

Пре свега, тешко је већ и одредити која је истина вредна бити изречена. Тако нпр. сада пред очима целог света једна за другом највеће цивилизоване државе тону у крајње варварство. Уз то свако зна да овај унутардржавни рат, вођен најсуровијим средствима, сваког дана прети да се претвори у међународни, који ће наш део света можда оставити у рушевинама. То је несумњиво једна истина, али наравно да истина има још много. Тако нпр. није неистинито да столице имају седала и да киша пада одозго надоле. Многи писци пишу овакве истине. Они су налик сликарима који зидове бродова који тону прекривају мртвом природом. Наша прва тешкоћа за њих не постоји и они поврх свега имају и мирну савест. Неометани од стране моћних, али и неосетљиви на вапаје злостављаних, они сликају своје слике. Бесмисленост њиховог приступа изазива у њима самима један „дубоки” песимизам, а који продају по доброј цени и који би, имајући у виду овакво мајсторство и добру продају, био својственији неком другом.

Притом није увек лако препознати да су њихове истине оне о столицама и киши, јер оне обично звуче сасвим другачије, управо онако како звуче и истине о важним стварима. Јер се уметничко обликовање састоји управо у томе да се некој ствари додели важност. Тек се пажљивим посматрањем може препознати да они кажу само: столица је столица и ништа не може да се „уради” против тога да киша пада надоле. Ови људи не проналазе истину која завређује да буде написана. Други се опет и баве најхитнијим задацима, не плаше се ни моћника ни сиромаштва, али истину ипак не могу пронаћи. Њима недостају знања. Пуни су старог празноверја, познатих и још у стара времена насталих предуверења. Свет је за њих превише замршен, они не познају чињенице и не увиђају односе. Поред става, неопходна су им и освојива знања и научне методе. Свим писцима је у овом времену замршености и великих промена потребно познавање материјалистичке дијалектике, економије и историје. Ако се уложи неопходан труд, ово знање се може освојити из књига и кроз практична упутства.

Многе истине се могу открити и на једноставнији начин, полазећи од делова истине или стања ствари која до истине воде. Када постоји намера да се тражи, добро је имати методу, али могуће је проналазити и без методе, па чак и када се не тражи. Али на овакав случајан начин тешко се остварује такво представљање истине на темељу којег би људи знали како делају. Људи који бележе само неважне чињенице нису у стању ствари овог света да учине употребљивим. Али истина има само овај циљ и ниједан други. Изазову да пишу истину ови људи нису дорасли. Када је неко спреман да пише истину и способан да је препозна, преостају му још три тешкоће.

bertolt-brecht-2

✎ Умеће да се истина учини употребљива као оружје

Истина мора да се каже ради последица које из ње произлазе и утичу на понашање. Као пример за истину која не може имати последице или има погрешне последице може нам послужити широко раширено схватање да у појединим земљама владају лоши услови који вуку корен у варварству. Према овом схватању фашизам је вал варварства који је у поједнине земље провалио као природна непогода. Према овом схватању фашизам је једна нова, трећа сила поред (и изнад) капитализма и социјализма; без фашизма би не само социјалистички покрет него и капитализам могли наставити постојати. То је, наравно, једна фашистичка тврдња, капитулација пред фашизмом. Фашизам је историјска фаза у коју је капитализам ступио, нешто колико ново толико и старо. Капитализам у фашистичким земљама егзистира још само као фашизам и обрачун с фашизмом могућ је само као обрачун с капитализмом, са најогољенијим, најсировијим, најнеоспорнијим и најнепоштенијим капитализмом.

Како неко сада каже истину о фашизму, против којег иступа, а да не каже ништа против капитализма из којег фашизам произлази? Како онда његова истина да се покаже као делотворна? Они који су против фашизма, а нису против капитализма, који јадикују због варварства које од варваарства и потиче, личе на људе који хоће своје парче телетине, али да теле не буде заклано. Они хоће да једу телетину, а да не виде крв. Дају се задовољити ако месар опере руке пре него што месо изнесе на стол. Они нису против поседничких односа који доводе до варварства,већ само против варварства. Они дижу свој глас против варварства и чине то у земљама гдје владају исти поседнички односи, али где месари и даље перу руке пре него што изнесу месо.

Гласне оптужбе против варварских мера могу деловати само кратко, наиме докле год слушаоци верују да у њиховим земљама овакве мере не би могле доћи у обзир.Неке земље су у стању да своје поседничке односе одрже мање насилним средствима него друге. Њима демократија и даље омогућава оно за што други морају да потегну насиље, наиме гаранцију поседништва над средствима производње. Монопол над фабрикама, рудницима, земљиштем свуда успоставља варварске услове, само што су ови обично мање видљиви. Варварство постаје видљиво оног тренутка када монопол мора да се штити отвореним насиљем.

Неке од земаља у којима због варварског монопола још није неопходно укидати формалне гаранције правне државе, као ни такве погодности какве су уметност, филозофија, књижевност, радо слушају госте који због укидања таквих погодности оптужују своје земље , јер тиме стичу предност у ратовима који се очекују. Да ли би се могло рећи да су истину препознали они који нпр. гласно захтевају беспоштедну борбу против Немачке зато што је она истинска постојбина зла нашег времена, подружница пакла, боравиште антихриста? Пре би се могло рећи да су људи који то говоре површни, беспомоћни и штетни. Јер из ових брбљарија следи да Немачку треба уништити. Целу земљу са свим њеним људима, јер отровни плин док убија не бира само кривце.

Лакомислен човек, онај ко истину не зна, изражава се уопштено, заморно и неодређено. Он наклапа о „тим” Немцима, запомаже због „тог” зла, а слушаоци, у најбољем случају, не знају шта ће с тим. Треба ли да одлучи да не буде Немац? Ако он буде добар, да ли ће и пакао нестати? Тако је од исте ове врсте и говор о варварству које потиче од варварства. Затим, из варварства долази варварство и завршава цивилизацијом до које се долази образовањем. То је све изражено сасвим уопштено ни због каквих делотворних последица и, у основи, никоме.

Таква представљања приказују само малобројне чланове узрочнопоследичног низа и издвајају поједине покретачке снаге као несавладиве. Таква представљања препуна су магле и прикривају управо оне снаге које припремају катастрофу. Мало светла, и већ се као узрочници катастрофа разазнају људи. Јер, живимо у времену у коме је човек човеку судбина.

Фашизам није природна катастрофа којој би могло да се приступи управо из људске „природе”. Али и код самих природних катастрофа има представљања која су човеку вредна, зато што су апел на сву његову расположиву снагу. Након једног великог потреса који је разорио Јокохаму, у многим америчким часописима могле су се видети фотографије које су приказивале једно поље у рушевинама. Испод је писало „steel stood” (челик је издржао) и заиста, ако је неко на први поглед видео само рушевине, могао би, након што му је овим речима скренута пажња, да уочи поједине високе грађевине како су остале стајати.

Међу свим могућим приказима једног потреса неупоредиву важност имају управо они од стране грађевинских инжењера, прикази који узимају у обзир помицања тла, снагу удара, ослобођену топлину и тиме воде конструкцијама које потресу одолевају. Ко хоће описати фашизам и рат, те велике неприродне катастрофе, мора створити једну практичну истину. Мора да покаже да се ове катастрофе приређују великим масама људи који раде без властитих средстава производње, а од стране поседника ових средстава. Ако неко намерава да са успехом пише истину о лошим стањима, мора писати тако да се могу препознати њихови предупредљиви узроци. А ако се препознају предупредиљиви узроци, могуће је и обрачунати се с овим лошим стањима.

✎ Промишљеност да се одаберу они у чијим рукама истина постаје делотворна

Кроз вишевековне праксе трговине написане на тржишту мишљења и саопштења, тиме што је ослобођен бриге о оном што је написао, писац је стекао утисак да његова муштерија или наручилац, посредник, надаље свима испоручује написано. Мислио је: ја говорим, а они који хоће да ме чују, чуће ме. У стварности, он је говорио, а они који су могли да га плате, чули су га. Оно што је говорио нису чули сви, а они који су чули – нису хтели да чују све. О томе је речено много, иако можда још увек премало; хоћу само да истакнем да се „писати неком” претворило у „писати”.

Истина, управо, не може тек да се пише; да би њоме могло нешто да се започне, она све време мора да се пише некоме. Сазнавање истине је за писце и читатаоце заједнички процес. Да би неко рекао нешто добро, мора добро да слуша и да саслуша оно што је добро. Истина мора да буде речена срачунато и да се саслуша срачунато. За нас писце је важно коме је говоримо и ко нам је говори. Истину о лошем стању морамо да кажемо онима који су у најгорем стању, а то морамо да искусимо од њих самих. Морају се ословити не само људи одређеног става већ и људи којима овај став уједно представља и разлог њиховог положаја. И ваших је слушаоца све више и више!

Чак се и џелатима може обратити ако више не добијају надокнаду за вешање или ако су им околности посла постале опасне. Баварски сељаци нису били ни за какав преврат, али када је рат потрајао довољно дуго и када су се синови вратили кућама не нашавши више своја места на имањима, за преврат их је било лако придобити. За писце је важно да истини погоде тон. Уобичајено се ту чује један нежан, напаћени тон некога ко ни мрава не би згазио. Ко живи у беди и чује овакав тон, постаје још беднији. Тако говоре људи који можда и нису непријатељи, али сигурно нису саборци. Истина је нешто ратоборно, она се не обрачунава само са неистином већ и са људима који неистину шире.

bertolt-brecht-3

✎ Лукавство да се истина прошири међу многима

Поносни што имају храброст за истину, срећни што су је пронашли, уморни, можда, од труда уложеног у довођење истине у делотворну форму, нестрпљиво ишчекујући приступ онима чије интересе бране – многи потцењују неопходност примене посебног лукавства да би се истина проширила. Тиме често доводе у питање учинак целог свог рада. Одувек је за ширење истине, кад год је била потискивана или прикривана, било примењивано лукавство. Конфучије је тако кривотворио један стари патриотско-историјски календар. Ако је писало: „Владар Куна је наредио да се филозоф Ван погуби због тога што је рекао то и то “, Конфучије је уместо „погуби” ставио „убије”. Ако је писало да је Тиранин тако и тако завршио живот атентатом, Конфучије је написао „погубљен”. Тиме је прокрчио пут једном новом тумачењу историје.

Ко у наше време уместо „народ” каже „становништво”, а уместо у „земља” каже „земљишни посед”, тим избегава многе лажи. Реч „народ” исказује извесну униформност, упућује на заједничке интересе и требало би, дакле, да се употребљава само када се говори о другим народима, јер се једино тада може замислити заједништво у интересима.

Становништво једног подручја, напротив, има различите, често и супротстављене интересе, и то је истина која се потискује. Тако и онај ко каже „земља” и причајући о мирису и боји земље њуху и очима дочарава њиве, тиме потпомаже лажи владалаца; јер, нити се овде ради о плодности земље, нити о људској љубави према њој, нити о марљивости – већ је цена зрна и цена рада оно што је главно.

Они који од земље убиру добит нису они који жању, берзама је мирис ораница непознат. Берзе миришу другачије. Насупрот томе „земљишни посед” је исправан израз, њиме се смањује могућност обмане. Уместо речи „Дисциплина” требало би, тамо где влада репресија, користити реч „послушност”, јер је дисциплина могућа и без владара и тиме по себи има племенитији призвук него послушност. А од речи „част” боља је реч „људско право”.

Тиме појединац не ишчезава тако лако из видокруга. Зна се какав само шљам даје себи за право да брани част једног народа! И како само, расипнички, сити деле почасти онима који их хране, сами гладујући. Конфучијево лукавство примењиво је и данас. Конфучије је заменио неоправдана тумачења националних процеса оним оправданим. Томас Мор је у Утопији описао земљу у којој владају праведни услови – то је била земља веома различита од оне у којој је живео, али јој је веома личила, ако се изузму ови праведни услови.

Живећи под претњом царске полиције, Лењин је хтео да опише репресију и експлоатцију коју је на отоку Сахалин вршила руска буржоазија. Уместо „Русија” писао је „Јапан”; а уместо „Сахалин” писао је „Кореја”. Методе јапанске буржоазије читатаоце су у свему подсећале на оне на Сахалину, али опис није био забрањен јер је Јапан био непријатељ Русије. Много од онога што у Немачкој не може да се каже о самој Немачкој, сме да се каже користећи се Аустријом. Постоји мноштво лукавстава којима се може обманути подозрива држава. Волтер се обрачунао с црквеном вером у чуда тиме што је написао једну допадљиву песму о младој Јованки Орлеанској. Описао је чуда која, без сумње, мора да су се догодила да би Јованка у војсци и на имању и међу монасима остала млада.

Елеганцијом стила и описивањем еротских авантура својствених раскошном животу владалаца, Волтер их је намамио да напусте религију која им је за овакав живот давала подршку. Да, на тај начин је створио могућност да његови радови на заобилазан начин делују на оне којима су били намењени. Моћници међу његовим читаоцима заступали су и били благонаклони према њиховом ширењу. Тиме су окренули леђа и полицији која је служила њиховом задовољству. И велики Лукреције је изразито нагласио да за ширење епикурејског атеизма много дугује лепоти својих стихова.

Књижевни ниво може једном исказу да служи као заштита. Мада често може да побуди и сумњу. Тада може да се деси да писац ниво мора намерно да „рашрафи”. Тако се, на пример, у презреној форми крими-романа догађа да се на неупадљивим местима прокријумчаре описи мучних стања. Овакви описи сасвим су оправдани у једном крими-роману. Велики Шекспир је, обликујући говор Кориоланове мајке којим одвраћа сина супротстављеног отаџбини, из много финијих обзира спустио књижевни ниво до неуверљивости, јер Кориолан од свог плана није требало да се окрене због снаге стварних разлога или некаквим дубоким унутрашњим покретом – већ због инертности да се препусти једној старој навици.

Код Шекспира налазимо још један образац како се истина лукаво прошири – у говору Антонија над Цезаровим телом. Антоније непрестано наглашава да је Цезаров убица Брут човек вредан поштовања, али истовремено и описује његово дело и то тако да је опис овог дела упечатиљивији од описа његовог починиоца; говорник тиме дозвољава да буде поражен чињеницама, он сам им додељује већу уверљивост. Џонатан Свифт предложио је у једној брошури да би зарад благостања у једној земљи децу сиромаха требало усолити и продавати их као месо. Испоставио је тачне прорачуне који доказују како се може много уштедити ако се ни пред чим не устеже. Свифт се направио глуп. Са много ватре и озбиљности бранио је један одређени, њему омражени начин мишљења, и то по оном питању где се пред свима осветљава сва његова нискост. Свако би могао бити паметнији или, у најмању руку, хуманији од Свифта, а посебно онај ко своја гледишта до тада није преиспитивао.

Пропаганда за начин мишљења, а то је подручје где се увек успева, повлађује интересу потлачених. Таква пропаганда је битна. Под владама које служе експлоатацији мишљење се таква пропаганда сматра ниском. Ниским се сматра оно што је подређенима корисно. Ниским се сматрају стална брига о ситости, сазнање о срозавању угледа бранилаца државе тиме што су приморани да гладују, сумња у вођу који води у несрећу, отпор према раду који радника не храни, супротстављање принуди на бесмислени став, стављање равноправности насупрот породици чији интереси више ничем не користе. Гладне вређају да су прождрљивци, оне који немају шта изгубити да су кукавице, оне који сумњају у своје тлачитеље вређају да сумњају у властиту снагу, оне који траже надокнаду за свој рад вређају да су лењивци … Под таквом влашћу мишљење уопште сматра се ниским и бива озлоглашено.

Мишљење се више нигде не подучава и, тамо где иступи, прогања се. Постоје, ипак, подручја у којима се некажњено може указати на успехе тестирања; то су она подручја у којима је диктатурама мишљење потребно. Тако се, на пример, може указати на успехе тестирања у области војне науке и технике. И одмотавање клупка организације и изумитељства резервних материјала захтева мишљење. Кварење животних намирница, обучавање младежи за рат, све то захтева мишљење и: то се може описати. Похвала рату, бесмисленом циљу овог тестирања – може, пак, лукаво да се избегне. Тако мишљење које полази од питања како најбоље да се води рат, може се довести до питања да ли овај рат има смисла и, најзад, да се примени на питању како најбоље избећи један бесмислени рат. Ово питање, наравно, тешко да може отворено да се постави. Може ли, дакле, мишљење које је до тада пропагирано да се сирово и одлучно обликује? Може.

Да би репресија која служи експлоатацији једног (већег) дела становништва од стране другог (мањег) могла да буде могућа у времену као што је наше, неопходно јој је да становништво задржи сасвим одређени став, и то такав који се мора протезати на све области. Једно откриће у области зоологије, као што је то било Дарвиново, било је у стању да изненада угрози експлоатацију; па ипак се о њему једно време бринула само црква, полиција ништа није примећивала. Истраживања физичара довела су последњих година до промена у области логике која би, између осталог, могла постати опасна за низ постулата на којима почива репресија.

Пруски државни филозоф Хегел, запослен мукотрпним истраживањима у подручју логике, оставио је Марксу и Лењину, класицима пролетерске револуције, методе од непроцењиве вредности. Различите науке развијају се под међусобним утицајима, али ипак неравномерно, тако да држава није у стању да све држи на оку. Првоборци истине могу себи да одаберу борбена поља на која се у дотадашњим приликама није обраћала пажња. Све се своди на подучавање исправном начину мишљења које све појаве и процесе преиспитује са њихове пролазне и променљиве стране.

Владаоци имају јаку одбојност спрам великих промена. Они би желели да све остане како јесте, по могућности и хиљаду година. Било би најбоље замрзнути месец и зауставити сунце! Нико тада не би био гладан, нико тражио вечеру. Ако су они пуцали, како то да се непријатељ усуђује да узврати па, њихов пуцањ, побогу, треба да је последњи. Угао посматрања који посебно истиче оно што је пролазно представља добро средство да се охрабре потлачени… пре него што се у свакој ствари и стању јави и почне расти противречност, победницима мора нечим да се супротстави.

Један такав угао посматрања (као што је дијалектика или учење о животној реци) може се примењивати ​​на оним предметима који неко време измичу пажњи владалаца. Може се применити у биологији или хемији. Али се може применити и при описивању судбина једне породице, а да се притом не привуче превише пажње. Зависност једне ствари од многих других, а које су и саме у сталној промени, такво мишљење је за диктатуре опасно и може наступити у разним видовима, не пружајући полицији ништа опипљиво.

Потпуни опис свих околности и процеса с којима се сусреће неко ко хоће да отвори дуванџиницу, такав опис може да зада тежак ударац диктатури. Владе које масу људи доводе до беде морају избећи да се у беди на њих мисли. Зато много говоре о судбини. Јер је судбина, не они, крива за немаштину. Ко немаштини тражи узрок, бива затворен и пре него што спомене владу. Али, могуће је уопштено се супротставити говору о судбини; може се показати да је за човекову судбину одговоран човек. Ово, опет, може се остварити на различите начине.

Може, на пример, да се исприча прича о једном сеоском имању, рецимо о сеоском имању на Исланду. Цело село прича о томе да је на ово имање бачена клетва. Једна сељанка је скочила у бунар, један сељак се обесио. Једног дана бива венчање, млади наследник имања жени се девојком која у мираз доноси неколико њива. И клетва је скинута. Село, пак, није јединствено у тумачењу овог срећног преокрета. Једни га приписују ведрој природи младог сељака, други њивама које је млада сељанка донела и тиме учинила имање способним за живот. Али, чак и у песми која описује неки пејзаж може нешто да се постигне; наиме, када се природи придодају ствари које су створили људи. Лукавство је неопходно да би се истина проширила.

Закључак

Велика истина нашег доба (чијим се спознавањем још није бавило, а без чије спознаје ниједна друга истина од значаја не може бити пронађена) јесте да наш део планете тоне у варварство зато што су односи поседништва над средствима производње насилно успостављени. Каква је корист од писања нечег храброг, нечег из чега произилази да је стање у које тонемо нешто варварско (што је истина) ако није јасно зашто смо у тај положај доспели? Морамо рећи да до злостављања долази јер поседнички односи остају исти. Наравно, кад ово кажемо, изгубићемо многе пријатеље који су, додуше, против злостављања, али који верују да се поседнички односи и без злостављања могу одржати (што је неистина).

Ми морамо да кажемо истину о варварском стању у нашој земљи, да морамо учинити оно што ће варварство довести до нестанка, оно што ће променити поседничке односе.

Даље, ми то морамо да кажемо онима који због поседничких односа највише испаштају и који у њиховој промени имају највише интереса, радницима, као и свима онима које можемо придобити за савезнике зато што немају власништво над средствима производње, чак и када имају удео у профиту.

И морамо, као пето, да поступамо лукаво. И свих ових пет тешкоћа морамо да савладавамо истовремено, јер не можемо рећи истину о стању варварства, а да не мислимо на оне који због варварства испашутају, и док, непрестано са себе стресајући сваки напад малодушности и стално држећи пред очима истинске односе, тражимо оне који су спремни искористити знање – морамо да мислимо и на то да им истину подаримо такву да буде оружје у њиховим рукама и све то тако лукаво да непријатељ ову примопредају не може да примети и спречи.

Толико је потребно када се од писца захтева да пише истину.

Овај антифашистички програмски спис Брехт је написао у француском егзилу, а са циљем растурања у Хитлеровој Немачкој. Први пут је објављен 1935. у немачком емигрантском часопису Unsere Zeit (Парис, Хефт 2–3, април).

Извор: gledista.blog.com

Фотографије: politicsanddiplomacy.files.wordpress.com, jaapderuyter.files.wordpress.com

Лако је приметити да главни јунаци романа Достојевског много дискутују и размишљају, а врло мало једу. Међутим, сећања пријатеља и чланова породице писца сведоче о томе да је руска кухиња увек заузимала посебно место у његовом свакодневном животу. У кући Достојевског нека јела су имала посебан статус и њихово послуживање било је права церемонија.

Dostoevsky_Museum_-_Dining_room

Према сећањима Ане Григорјевне Достојевске, друге пишчеве жене, „муж је волео руску кухињу”. Фјодор Михаилович је често тражио да му се припремају јела која су у то време била популарна у Санкт Петербургу. Међу њима се издвајају: московска сољанка (чорба која за основу има месни буљон са ситно сецканом кобасицом, купусом и киселим краставцима), поховани телећи филе, растегаји (пециво са отвором са горње стране и различитом врстом надева), подове пирошке (посне пирошке са грашком, репом, усољеним печуркама и другим надевом).

Осим тога, Достојевски је имао доста оригиналних гастрономских навика. Тако је, према сећањима његове жене, веома волео да уз кувану кокошку пије топло млеко, а пре него што би појео неки слаткиш радо би попио пола чашице коњака. Када је био у меланхоличном расположењу, Достојевски је тражио да на трпезу изнесу зделу буљона, телећи поховани филе, чај и вино. У добром расположењу радије је јео сир, орахе, наранџе, лимун, печурке рујнице, кавијар и француски сенф.

Списак необичних гастрономских навика Достојевског употпуњава испијање тзв. хлебне вотке за доручак (врста вотке од пшенице, популарна у 19. веку).

Пишчев јутарњи ритуал његов савременик Михаил Александрович Александров у свом дневнику описује на следећи начин:

„Дошавши једном код Фјодора Михајловича за време доручка, видео сам га како пије обичну хлебну вотку. Загризао би комад црног хлеба и испио мало вотке из чашице, а онда је све то заједно жвакао”. Достојевски је говорио да је то најздравији начин конзумирања вотке.

Чувени руски писац је обожавао посластице и чувао их је у специјалним фиокама у ормару за књиге у радној соби. Пишчева ћерка Љубов Фјодоровна Достојевска се сећа: „Отац је слаткише радо јео дању, а понекад и ноћу”.

dostojevski-ormar sa slatkisima

Овако је изгледао садржај фиока ормара за књиге Достојевског: кутије са смоквама, урмама, орасима, сувим грожђем и воћним желеом (руски желе се у 19. веку припремао од умућеног пиреа од јабука, шећера и другог воћа), суво црно грожђе, мармелада, краљевске суве шљиве (од најслађе и најкрупније врсте шљива), па чак и свеже грожђе.

Осим слаткиша Достојевски је веома волео воће.

Као и сваки талентовани неурастеник, Достојевски је неке своје навике доводио до крајности. Једна од тих навика било је испијање чаја. Достојевски је волео јак црни чај и пио га је у великим количинама, седећи за својим радним столом. Достојевски је био веома захтеван када се радило о припреми чаја и зато га је увек кувао сам. Његова ћерка ту процедуру описује овако: „Најпре би испрао чајник врелом водом, затим би ставио 3 кашичице чаја, налио само трећину чајника водом и покрио чајник марамицом. Три минуте касније би допунио чајник водом и поново га покрио. Сипајући себи чај, тата је увек пазио на боју напитка и врло често му се догађало да час долива чај, а час га излива у зделу за испирање и додаје вреле воде. Често се догађало да у свој кабинет однесе чашу, и да се затим врати како би долио концентрат или разблажио чај. Тврдио је: Кад сипам чај изгледа ми да је боја добра, а кад га однесем у кабинет видим да не ваља.” Писац је за чај имао посебну чајну кашичицу и у чашу је додавао две коцке шећера.

Сећања породице и пријатеља Достојевског на његове гастрономске навике објављена су у књизи Павла Фокина Достојевски без улепшавања, Амфора, 2008.

Извор: ruskarec.ru

Писменица вам представља 16 наслова који су током XX века били забрањени из најразличитијих разлога, а неки су и данас недоступни.

1. БИБЛИЈА – данас у свету постоји преко 450 верзија
У ССР: 1926–1956 (30 година)

Етиопија: 1986
Пошиљка од 40.000 примерака Библије за једну школу у Етиопији је задржана на неодређен период.

2. МАНИФЕСТ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ – Карл Маркс и Фридрих Енгелс
Турска: 1848–2013 (165 година)
Забрањена због промовисања комунистичких идеја.

3. ЗОВ ДИВЉИНЕ – Џек Лондон
Немачка: 1933–1945 (12 година)
Забрањена јер се сматрала превише „радикалном”.

4. УЛИКС – Џејмс Џојс
Уједињено Краљевство: 1922–1930 (8 година)
Забрањена јер је садржала веома изражене сексуалне теме.

5. БУНАР УСАМЉЕНОСТИ – Редклиф Хол
Уједињено Краљевство: 1928–1949 (21 година)
Забрањена због бављења лезбијским темама, али је на крају поново објављена 1949.

6. ЉУБАВНИК ЛЕДИ ЧЕТЕРЛИ – Д. Х. Лоренс
Уједињено Краљевство: 1928–1960 (32 године)
Забрањена због многобројних опсцених израза и експлицитних описа сексуалних односа.

7. ВРЛИ НОВИ СВЕТ – Олдос Хаксли
Аустралија: 1932–1937 (5 година)
Током овог периода, сви примерци ове књиге из библиотека су спаљени.

8. РАКОВА ОБРАТНИЦА – Хенри Милер
САД: 1934–1965 (31 година)
Забрањена јер је проглашена „опсценом”.

Канада: 1938–1964 (26 година)
Забрањена јер је проглашена „опсценом”.

9. ПРОХУЈАЛО СА ВИХОРОМ – Маргарет Мичел
Русија: 1936–2001 (65 година)
Строго забрањена од стране комунистичког режима.

10. ЖИВОТИЊСКА ФАРМА – Џорџ Орвел
Куба: 1945 – до сада
Забрањена јер критикује комунизам.

Кенија: 1991 – до сада
Забрањена јер критикује корумпиране вође.

Кина: 1945–до сада
Није забрањена, већ је цензурисана. Верзија на енглеском је забрањена.

Русија 1945–1980
Забрањена јер критикује комунистичку Русију.

Уједињени Арапски Емирати: 2002 – до сада
Забрањена због садржаја који је у супротности са исламским вредностима.

11. 1984 – Џорџ Орвел
Русија: 1950–1990 (40 година)
Стаљин лично ју је забранио, јер је знао да је књига критика његове владавине. Током 60-их година, умало је забрањена у САД и Уједињеном Краљевству, због Кубанске ракетне кризе.

12. ЛОЛИТА – Владимир Набоков
Уједињено Краљевство: 1955–1959 (4 године)
Забрањена, јер је проглашена „опсценом”. Британска царина је имала налог да заплени све примерке ове књиге.

13. ЗЕЛЕНА ЈАЈА И ШУНКА – Др. Сус
Кина: 1964–1991 (27 година)
Забрањена због критике марксизма.

14. САТАНСКИ СТИХОВИ – Салман Ружди
Забрањена у 5 земаља: 1988 – до сада
Забрањена је из религиозних разлога у следећим земљама: Индија, Бангладеш, Судан, Јужноафричка република и Шри Ланка.

Забрањена у 16 земаља: 1989 – до сада
Забрањена из религиозних разлога у следећим земљама: Египат, Кенија, Либерија, Пакистан, Катар, Сенегал, Сомалија, Тајланд, Индонезија, Кувајт, Малезија, Папуа Нова Гвинеја, Саудијска Арабија, Сингапур, Танзанија, Венецуела.

15. АМЕРИЧКИ ПСИХО – Брет Истон Елис
Квинсленд, Аустралија: 1991 – до сада
Забрањена је да се продаје, може се купити само упакована.

16. ДА ВИНЧИЈЕВ КОД – Ден Браун
Либан: 2004 – до сада
Забрањена јер су католичке вође прогласиле ову књигу увредљивом за хришћанство.

Које књиге које „нису добре” за децу?

Извор: www.glif.rs

„Човек се никад не пита за разлоге добрих ствари које му се дешавају. Занимају га једино узроци рђавих.” (Беснило)

„Кад човек остане у мраку, не тражите онога ко је угасио свећу, него другу свећу…” (Беснило)

„Разлика између паметног човека и будале је у томе што први исту заблуду изражава на више начина, а будала све заблуде на један исти.” (Живот на леду)

„Бити у већини значи бити начелно привилегован, а свака привилегија на известан начин ограничава нашу слободну вољу, чини је често дугом неупотребом и неупотребљивом, јер ако је човек у већини, ако је човек у сагласности са већином ствари које га окружују, онда он и нема потребе да бира или сваки избор је већ заправо дат, и његова воља рђа. Прави знак снаге једног уверења није отпор мањини, него отпор већини. Наравно то тиме уверење не чини исправним, оно га само чини снажним. Људи дају за право само оним искуствима која потврђују њихова.” (Живот на леду)

pekic-citati-2

„Сумња је као свраб; што се више чешеш, све више сврби…Ко хронично није сумњао у оно у шта верује, и у исто време док верује, ко није навикао на мисаону толеранцију као једину културу, у којој интелигенција може деловати саобразно својој истраживачкој природи, ко је увек мислио да је безусловно у праву, чак и кад је веровао узастопно у три опречне истине, тај стварно није потребан ниједној од њих. Тај ће и од најотвореније идеје, представимо ли је испрекиданом, колебљивом линијом, чим јој приступи, направити непробојан и неприступачан круг, а затим се у њега као у гроб затворити.”  (Тамо где лозе плачу)

„Сакривамо своје истине да бисмо их после пронашли као тајне. (…) Човек не подноси сазнања која није предвидео. Убеђен сам да свет ни душевно ни ментално не би могао поднети опипљив доказ постојања Бога. То би уништило и вернике и невернике. Убило би нас као интелигентну врсту. У једном једином тренутку изгубили бисмо слободу, иницијативу, машту, све претпоставке људске аргонаутике. И то само зато што ми као врста, из дубине своје антропоцентричне уображености, одбијамо божје постојање. Такво Руно нигде нисмо сакрили. Конзеквентно, ни наћи га нигде не можемо.” (Златно руно)

„Чини нам се да је свет пун питања. А свет није никакво питање. Свет је одговор. Одговор на питање ко зна када и зашто постављено. И ми тек одговор на ко зна какво питање…Куцао сам на тесна врата и она су се отворила, али су то била погрешна врата. Њихово отварање није ми донело ништа до разочарење. У простору и времену, сва су врата била лажна. Права су ван простора и времена….Осећам хладноћу. Други свет тече мимо мене. Треба пружити руку и додирнути га. Треба творити – ново.” (Рађање Атлантиде)

„Без одбацивања старих заблуда, нема ни прихватања нових истина.” (Златно руно)

„Ми смо заробљеници у свету (као у јајету). Ми смо у свету затворени, затим је кључ бачен и заборављен. Сами свет не можемо отворити. Из њега не можемо изићи без нечије помоћи. Потребан нам је неко споља да кључ нађе, да нас изведе из заробљеништва. Отуда велики учитељи сазнања, гуруи, тутори нове свесности, одатле најзад Христос, Спаситељ, Месија. Истина је, заправо, сасвим друкчија. Тај кључ није ван нас, тај кључ којим смо забрављени у нама је. Ми то или не видимо из лењости духа, из страха да нас такво сазнање не примора и не обавеже, на трагања која нам се чине и опасним и тешким, или због тога што нас привид наше ситуације нагони да кључ сматрамо изгубљеним ван нас, јер сама логика затварања говори нам да смо затворени у нечему и да то нешто мора споља бити затворено. Кључ, у ствари, кључ истине, кључ сазнања, кључ нашег бића, кључ света, налази се дубоко у нама. А учитељи, тутори, они који нам отварају очи, не отварају нам очи за кључ скривен ван нас, они нам не доносе никакав кључ који би они нашли негде и затим би га поклонили, а ми с тим кључем себе отворили, односно себе пустили у неке нове димензије. Они су ту само да нам укажу на ту истину, да кључ није ван нас него да је у нама и да нам помогну да, тражећи га у нама, до њега што безболније дођемо.” (Рађање Атлантиде)

„Да би неко постао звезда на небу, добро треба да загризе земљу.” (Беснило)

„Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали….Сачувајмо веру, јер без ње нема живота, али не одбацимо ни сумњу, јер без ње нема напретка. Не сумњамо при том само у оно што мисле и чине други, јер то је лако. Покушајмо, бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже али зрелије плодове доноси….Истрајно и часно боримо се за своја начела, али их не обожавајмо. У несавршеном свету савршених начела нема….Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ни једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина — завршава са жртвовањем туђих живота. Немојмо допустити да, на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати.” (Стопе у песку)

„Јесмо ли ми Срби икада отворено и непристрасно говорили о својим националним особинама, договорили се најзад ко смо, шта смо, шта хоћемо, шта нећемо, и покушали да изнађемо неки оперативни компромис између својих измишљених врлина и својих стварних мана, ако не за школе и прославе, а оно бар за Берзу и Парламент … Ми ти Срби, брате, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми и постојимо, заправо, само из ината.” (Златно руно)

„Немати прошлости је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све – садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово шта данас радимо.” (Златно доба дијалога)

„Ми, Срби, независност смо увек добијали на рате, а губили је одједном и ђутуре. Узело нам је близу стотину година, од првог устанка, преко српско-турских ратова до балканског, да слободу постигнемо, а онда смо је, 1915, изгубили само у једној години. Питам се, колико ће нам сад требати да је вратимо ако је још једном изгубимо?” (Златно руно)

„Ко се не може уништити у опозицији, треба га уништавати влашћу. У загушљивом ваздуху моћи, и најотпорније идеје прокисну. У сјају власти свака фарба избледи, па ће и црвена.” (Златно руно)

„Оно дно, оно финално дно које треба тражити не налази се изван нас, не налази се ни у каквом народу, ни у каквом колективу, и ни у каквом предавању ономе што је изван нас. Оно се налази дубоко у нама. Пењање у висине, није ништа друго него спуштање до најдубљег дна властитог бића. И ту је коначна истина…” (Живот на леду)

„Моја највећа освета је у томе што ме никада нису успели приморати да их мрзим. Презира је било. Презир је био моја победа, али тај презир је био и мој пораз. Јер су ме на тај презир они натерали и тиме стварали ситуације у којима сам био приморан да презирем и себе. Без обзира на све тешкоће, невоље, неприлике, неправде, гимназијски терор 1945–1948. године, робије, приморавање на ћутање и грађанско и уметничко, неправде што ми се наносе у јавном животу, у коме, да бих био оно што јесам, да бих опстојао, заправо морам улагати вишеструко више напора од људи без моје прошлости. Читава једна година без пасоша, и насилно одвајање од породице, политичке интриге које су ми скинуле четири уговорене књиге, увреде, беспримерна чекања пред вратима ПЕН клуба, присилна емиграција у којој се налазим, без обзира на то ја сам према узроцима својих несрећа увек успевао задржати један подругљив став, у коме је било обилно места и за подругљивост на сопствени рачун.” (Живот на леду)

„Будућност ће, као и увек, хтети да одгаји сопствене нове заблуде; а што ће оне бити, заправо, наше и старе колико и свет, неће сметати ниједном од праунука да се њоме дичи, бришући у међувремену тур нашим јеремијадским опоменама и саветима.” (Како упокојити вампира)

„Моји сународници и ја смо живели у заблуди да нам све иде добро, чак све боље и боље, и да ће нам све боље ићи све док будемо разумни. Јер, и у другој смо заблуди били. Заблуди да смо јако разумни, јако паметни, јако вешти. Пошто смо уображавали да смо успешни, веровали смо да смо и разумни; пошто смо уображавали да смо разумни, морали смо веровати и да смо успешни. У међувремену, скакавци су око нас пландовали и годину за годину нам јели. Када нас је живот отрезнио и доказао нам да нисмо били успешни, открили смо једновремено да ни разумни нисмо били, да нам је све време недостајао управо здрав разум, благо које нисмо могли из земље ископати, с дрвета обрати, с ораница пожњети или из складишта извадити, ако тамо претходно није закопано, посађено, посејано и склоњено. Благо које, нажалост, нисмо ни од кога могли конфисковати, експроприсати или национализовати. Да би се разум имао, деценијама га је потребно гајити и неговати у главама грађана. И оних који управљају и оних којима се управља.” (Сабрана писма из туђине)

„Ствар није у томе да постанемо нешто друго, него да откријемо – шта смо.” (Златно доба дијалога)

„Немогуће је говорити о будућности тамо где је прошлост до те мере присутна.” (Живот на леду)

„Имати веру у себе је све. Вера је моћ. Жеља је моћ. Воља је моћ… Моћ је апсолутна слобода којој, знао за то или не знао, спутаван једино разумом, сваки човек тежи. Апсолутна слобода могућа је једино ван разума, у лудилу. Само у лудилу све је могуће.” (Атлантида)

Фотографија: www.serbia.com

Гаји сумњу у владајуће идеологије и принчеве.

Држи се подаље од принчева.

Чувај се да свој говор не загадиш језиком идеологија.

Веруј да си моћнији од генерала, али се не мери с њима.

Не веруј да си слабији од генерала, али се не мери с њима.

Не веруј у утопијске пројекте, осим у оне које сам ствараш.

Буди једнако горд према принчевима и према гомили.

Имај чисту савест у односу на привилегије које ти твој занат писца доноси.

Проклетство твог избора немој бркати са класном опресијом.

Не буди опседнут историјском хитњом и не веруј у метафору о возовима историје.

Не ускачи, дакле, у „возове историје”, јер је то само глупава метафора.

Имај увек на уму мисао: „Ко погоди циљ, све промаши.”

Не пиши репортаже из земаља у којима си боравио као туриста; не пиши уопште репортаже, ти ниси новинар.

Не веруј у статистике, у цифре, у јавне изјаве: стварност је оно што се не види голим оком.

Не посећуј фабрике, колхозе, радилишта: напредак је оно што се не види голим оком.

Не бави се економијом, социологијом, психоанализом.

Не следи источњачке филозофије, зен-будизам итд; ти имаш паметнија посла.

Буди свестан чињенице да је фантазија сестра лажи, и стога опасна.

Не удружуј се ни са ким: писац је сам.

Не веруј онима који кажу да је ово најгори од свих светова.

Не веруј пророцима, јер ти си пророк.

Не буди пророк, јер твоје је оружје сумња.

Имај мирну савест: принчеви те се не тичу, јер ти си принц.

Имај мирну савест: рудари те се не тичу, јер ти си рудар.

Знај да оно што ниси рекао у новинама није пропало заувек: то је тресет.

Не пиши по наруџбини дана.

Не клади се на тренутак, јер ћеш се кајати.

Не клади се ни на вечност, јер ћеш се кајати.

Буди незадовољан својом судбином, јер само су будале задовољне.

Не буди незадовољан својом судбином, јер ти си изабраник.

Не тражи морално оправдање за оне који су издали.

Чувај се „ужасавајуће доследности”.

Чувај се лажних аналогија.

Поверуј онима који скупо плаћају своју недоследност.

Не веруј онима који своју недоследност скупо наплаћују.

Не заступај релативизам свих вредности: хијерархија вредности постоји.

Награде које ти додељују принчеви примај с равнодушношћу, али ништа не чини да их заслужиш.

Веруј да је језик на којем пишеш најбољи од свих језика, јер ти другог немаш.

Веруј да је језик на којем пишеш најгори од свих, мада га не би заменио ни за један други.

„Тако, будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих”. (Откривење Јов., 3,16)

Не буди сервилан, јер ће те принчеви узети за вратара.

Не буди надувен, јер ћеш личити на вратаре принчева.

Немој дозволити да те увере да је твоје писање друштвено некорисно.

Немој мислити да је твоје писање „друштвено користан посао”.

Немој мислити да си и ти сам користан члан друштва.

Немој дозволити да те увере да си стога друштвени паразит.

Веруј да твој сонет вреди више од говора политичара и принчева.

Знај да твој сонет не значи ништа спрам реторике политичара и принчева.

Имај о свему своје мишљење.

Немој о свему рећи своје мишљење.

Тебе речи најмање коштају.

Твоје су речи најдрагоценије.

Не наступај у име своје нације, јер ко си ти да би био ичији представник до свој!

Не буди у опозицији, јер ти ниси наспрам, ти си доле.

Не буди уз власт и принчеве, јер ти си изнад њих.

Бори се против друштвених неправди, не правећи од тога програм.

Немој да те борба против друштвених неправди скрене са твога пута.

Упознај мисао других, затим је одбаци.

Не стварај политички програм, не стварај никакав програм: ти ствараш из магме и хаоса света.

Чувај се оних који ти нуде коначна решења.

Не буди писац мањина.

Чим те нека заједница почне својатати, преиспитај се.

Не пиши за „просечног читаоца”: сви су читаоци просечни.

Не пиши за елиту, елита не постоји; елита си ти.

Не мисли о смрти, и не заборављај да си смртан.

Не веруј у бесмртност писца, то су професорске глупости.

Не буди трагично озбиљан, јер то је комично.

Не буди комедијант, јер су бољари навикли да их забављају.

Не буди дворска луда.

Не мисли да су писци „савест човечанства”: видео си већ толико гадова.

Не дај да те увере да си нико и ништа: видео си већ да се бољари боје песника.

Не иди ни за једну идеју у смрт, и не наговарај никог да гине.

Не буди кукавица, и презири кукавице.

Не заборави да херојство захтева велику цену.

Не пиши за празнике и јубилеје.

Не пиши похвалнице, јер ћеш се кајати.

Не пиши посмртно слово народним великанима, јер ћеш се кајати.

Ако не можеш рећи истину – ћути.

Чувај се полуистина.

Кад је опште славље, нема разлога да и ти узимаш учешћа.

Не чини услуге принчевима и бољарима.

Не тражи услуге од принчева и бољара.

Не буди толерантан из учтивости.

Не истеруј правду на конац: „с будалом се не препири”.

Немој дозволити да те увере да смо сви једнако у праву, и да се о укусима не вреди расправљати.

„Кад оба саговорника имају криво, то још не значи да су обојица у праву.” (Попер)

„Дозволити да други има право не штити нас од једне друге опасности: да поверујемо да можда сви имају право.” (Идем)

Немој расправљати са игнорантима о стварима које први пут од тебе чују.

Немој да имаш мисију.

Чувај се оних који имају мисију.

Не веруј у „научно мишљење”.

Не веруј у интуицију.

Чувај се цинизма, па и сопственог.

Избегавај идеолошка општа места и цитате.

Имај храбрости да Арагонову песму у славу Гепеуа назовеш бешчашћем.

Не тражи за то олакшавајуће околности.

Не дозволи да те увере да су у полемици Сартр–Ками обојица били у праву.

Не веруј у аутоматско писање и „свесну нејасност” – ти тежиш за јасношћу.

Одбацуј књижевне школе које ти намећу.

На помен „социјалистичког реализма” напушташ сваки даљи разговор.

На тему „ангажована књижевност” ћутиш као риба: ствар препушташ професорима.

Онога ко упоређује концентрационе логоре са Сантеом, пошаљеш да се прошета.

Ко тврди да је Колима била различита од Аушвица, пошаљеш до сто ђавола.

Ко тврди да су у Аушвицу требили само вашке, а не људе – исти поступак као горе.

Segui il carro e lascia dir le genti. (Данте)

(1984)

Фотографија: www.thedailybeast.com

(…)

Бојим се да ћу вас унеколико, штавише, да ћу вас увелико разочарати: моја је мисао саткана од скепсе, она је скепса сâма, и њено би се основно начело могло изразити овако: никога ни у шта не можеш уверити, сваки је човек свет за себе, усамљена планета, звезда или звездани прах (то понајпре), метеорска честица која се по неким слепим законима привлачности-одбојности сусреће са другим честицама, судара, судара сулудо, бесмислено, а говор, говорење, ту је само извор нових неспоразума.

Нико коме говор (и мисао) нису од превасходне важности (као што је случај са песницима) није имао и нема са светом трагичније неспоразуме. Бити писац, „значи поставити између себе и осталих људи брдашце од штампане хартије и читаву планину од нетачности и неспоразума” (Андрић). Писати и говорити, дакле, са тим и таквим сазнањем да је писање заправо само умножавање неспоразума, јесте мучна работа, нека врста мазохизма, ако хоћете, и писац би могао век свој провести (поготово у нас) на понављању својих сопствених тврдњи, а неспоразуми би само расли.

Ту није у питању, наравно, само семантичко поље, поље значења, и из њега потекли неспоразуми, него још и једна дубока сумња која живи у свету филистара и новинара, сумња у све моралне вредности, уверење заправо да су песници лажови (што они и могу бити), да је свака написана реч написана у некој другој намери од оне коју она казује, да она казује супротно од онога што сте написали, иза сваке речи се тражи њено скривено (идеолошко или а-морално) значење, а ако се неко и сложи са вама – са вашом јасно изреченом идејом – онда му још увек остаје широко поље могућности да вас дезавуише или стога што се не слаже са оним што сте рекли (што је сасвим у реду) или стога што сматра да је требало да говорите о нечему другом а не о ономе о чему говорите.

(…)

Ко вам каже да не треба тражити од писца да тумачи своје дело? Рећи ћу вам, у поверењу, да је то само једна скорашња смицалица коју су измислили наши ватрогасци, једна офуцана фразетина по којој је писац будала и трбухозборац, он уме још некако да срочи своје романе, али то што је написао то остаје за њега тајна, то знају само критичари, поготову ако је писац већ мртав или довољно заошијан ка вечности, па пушта критичарима и читаоцима, наравно, да они буду компетентни да кажу значење и смисао онога што је писац рекао, да то прежваћу и пљуну пред читаоца и писца подједнако, па да се дрче као стручњаци који су прочитали кардиограм или дешифровали рендгенски снимак плућа и карлице (поготову карлице).

То писци често воле, ту компетентну лаж, то критичарско читање из плећке, јер откривају забезекнуто но задовољно да су њихове празне (поетске и прозне) брбљарије заправо говориле о проблему „Човека”, о „Отуђењу”, о „кризи савременог света” и о сличним великим проблемима, или о свима истовремено, па стога им и не пада на памет да кажу нешто о свом делцету, осим да га хвале на сва уста, позивајући се на мишљење критичара, а писци сами, што се њих лично тиче, они верују у ауторитет критичарев, па ако је он рекао да ту тако пише, онда је то тако, ствар је вишезначна и вишесмислена, разноразна тумачења су неопходна, дело је вишеслојно и вишесмислено, парадоксално, писац јасно и гласно признаје да је будала и трбухозборац, ако није у питању „инспирација”; чувајте се, млади пријатељу, писаца који не знају шта су написали, и зашто су то написали, чувајте се књижевника који замењују разум анегдотом: они или шурују са вечношћу (па вас стога нити виде нити слушају, они заударају на лешину) или су будале.

„Тежња за истином” то је само противтежња баналности, а баналност је неморална. Једнако неморална ако је потекла из незнања као и онда, поготову онда, ако је потекла из кукавичлука. На књижевном пољу баналност из незнања рађа (или, тачније: умножава) униформност, уништава здраву људску снагу, умножава ђубриште општих места, повећава потрошњу хартије, она је, једном речју, еколошки проблем. Баналност је неуништива као пластична боца!

Друга врста баналности, коју рађа кукавичлук, то је такође баналност општих места, но из ње провирује још и лаж: кукавица чека да му се дâ миг шта ће и када ће напасти, а дотле га охрабрују да истраје у својој лажи, да своју истину, своје сазнање одложи.

(…)

Често сте говорили да је „учинак литературе невидљив”, али, чини се, да сте ту занемаривали велики значај уметности и ефекта који она заиста има на људе, у тежњи да им преобрати свест, да их доведе до спознаје. Откуд толика бојазан од литературе? И зашто је писана реч толико прогањана у историји?

То да је „учинак литературе невидљив” употребио сам у више значења: прво, литература осмишљава несавршенство света и човека, она тежи, као и музика, ка савршенству, ка осмишљавању живљења, ка осмишљавању смрти. Слаба утеха за човекову смртност! Али утеха. Тај невидљиви учинак литературе етичког је карактера или бар тежи да буде таквим. А у другом значењу, хтео сам да кажем следеће: да се писци најчешће варају када очекују од литературе неки непосредни учинак, једнако у моралној колико и у идеолошкој сфери.

Литература је само једна од пратећих појава хегеловског Светског духа и исто толико подложна шизо-психолошком понашању колико и све остале области људског духа. Писати литературу, макар и добро, не значи деловати увек у сфери апсолута, не значи бити увек у праву, напротив. (Литература је била за ових последњих педесетак година манипулирана исто толико колико и друге области у којима се испољава људски дух.)

И, најзад, том сам формулацијом хтео рећи: да ко жели да описмењава народ, нека постане сеоски учитељ и нека пише уџбенике и букваре – учинак његовог деловања биће много ефикаснији него кад пише песме и романе; то ће бити „непосредан учинак”. Литература, као једна од области сазнања, може да делује, као и филозофија или идеологија, подједнако двосмерно и она није привилегована област сазнања. Она може, али не мора, да доведе до спознаје.

(…)

Не можеш од писца тражити да буде геније, штавише, чак и да га видиш није сигурно да ћеш га познати – писац који ће живети у будућности (док ћемо ми остали имати само част да смо били његови савременици) остаје, дакле, невидљив, непознат, а његово дело, управљено ка будућности, остаје неком врстом загонетке и свако расуђивање о њему из данашње визуре остаје нагађањем, опасним нагађањем: то је дело рађено суб специе аетернитатис и биће просуђено суб специе аетернитатис.

Од писца можеш захтевати, хоћу да кажем можеш се надати, да ће своју поруку писану за своје савременике, макар та порука била подложна ректификацијама, јасно изложити, а то значи: да ћеш моћи у његовом делу препознати проблеме свога времена, и, изнад свега, да му дело неће бити анахронично, да неће бити само од данас до сутра, диктирано модом и тренутном наруџбином, да неће бити канонизовано. То је оно што називам модерност, тај стил времена, не као помодност, него као тражење, перманентно преиспитивање свих вредности, то сазнање (иманентно присутно у делу) да се свет мења, да идеје застаревају, да стил времена јесте обавеза о коју се не смеш оглушити јер ће те за живота појести мемла и паучина, и ту ти (Ериче, Ериче!), неће помоћи никаква Академија, никакве почасти, ту ти неће помоћи твоја идеолошка исправност (мој Ериче!).

У којој мери управо језик и форма текста утичу на књижевно значење? (Ви сте више пута истицали да вас управо форма, а из тога нужно и језик, превасходно интересују у књижевном делу.)

Кад узмем у руке књигу неког нашег писца за коју су ми рекли (или сам прочитао у критици, макар између редова) да је он у тој књизи „рекао неке ствари”, што ће рећи „неке ствари” о којима се нерадо говори, „неке ствари” које су нека врста кршења табуа, тада се најчешће сусретнем са једним феноменом који је, ако се не варам, искључиво феномен наше писане речи: тај је наш књижевник најчешће срочио неку своју наизглед смелу мисао, направио је неку алузију на неког нашег политичара, протурио имплиците или експлиците неку своју идеолошку инвективу, изразио своје „незадовољство” и шта знам шта све не, кад тамо, из муцаве масе папирних ликова, из „психолошке“ заврзламе односа међу ликовима, из досадне и полуписмене брбљарије схватим да је та смела мисао заправо, најчешће, нека од локалних инвектива неког увређеног назовикњижевника који је своју увређеност, ето, решио да напише, макар после толиког одлагања, тек сада, да каже друговима „неке ствари” у књижевној форми, да им одговори достојанствено, као књижевник, у причи или у роману, да им каже како се он добро сећа неких ствари о којима је досад ћутао, но како су му сада дали мању пензију од оне којој се надао, он ће сада њима да покаже шта он зна и још више шта он уме или бар миси да уме: да напише роман или причу.

(…)

(Из књиге Homo poeticus, 1976)

Данило Киш: О национализму

Фотографија: filozofskimagazin.net

Кроз промишљено и стилизовано поједностављење, у корелацији сликарства и књижевности, цртежи и карикатуре домаћих писаца несумњиво одишу документарном, али и уметничком вредношћу.

karikatura-disВладислав Петковић Дис, аутор: Никола Бешевић, 1917, извор: politika.rs

 

karikatura-nusic

Бранислав Нушић, аутор: Пјер Крижанић, извор: ilustrator.rs

karikatura-pekic

Борислав Пекић, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

 

karikatura-ivo-andric

Иво Андрић, аутор: Петар Писметровић, извор: ilustrator.rs

karikatura-kis

Данило Киш, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

Извор. sinhro.rs

На комеморацији великом писцу, 26. марта 1985. године, Матија Бећковић одржао је посмртну беседу. У њој је приказао слику једног времена и политике. Ова беседа је била и својеврстан поглед у будућност, пуних пет година пре него што ће наступити распад Југославије.

Чиним оно што сам мислио да нећу, пишем о ономе о чему се не пише, говорим баш оно што је требало избећи. Дирам у рану. Тако нешто није се нигде никада догодило. Најчитанији и најомиљенији писац, најпознатији лик, најстарије дете наше земље, најздравији син српског језика, најдужи смех Београда – Бранко Ћопић, кренуо је из куће у своју последњу шетњу.

Сви су га препознавали, ретко се ко није окренуо за њим, многи шешири су подигнути да га поздраве. Нико није знао куда се запутио. А запутио се на последње место, последњих људи који немају ништа од онога што је он имао. А они су надирали у супротном правцу: у битку за хлеб и кров над главом.

Пријатељи су знали његове последње бриге: да неће имати за кирију и за хлеб, да ће му запалити кућу, и отерати га на робију. А био је последњи који је имао разлога да брине за себе. Али је бринуо како ће преживети Николетина Бурсаћ, Јовица Јеж, Јовандека Бабић, Вук Бубало, Пепо Бандић, Станко Веселица, и толики други које је довео на свет. Бранко Ћопић није имао друге деце. Била је то брига мало тежа од оне Балзакове: за кога удајемо Евгенију Гранде?

Свет за који се осећао одговорним раздешавао се на његове очи. У њему се више није могао снаћи ни нови Штрбац, звани Николетина, ни домислити ниједан ум, ма колико се правио луд, ни спасити душа макар укривена у стотине кожуха.

У туђем свету помео се и Бранко Ћопић. У једно време које је надмудрило Давида Штрпца. Онај који је признавао да је кукавица, а написао „Јеретичку причу”, онај који је назван лажовом, који је први рекао истину. Избио је из њега страх који је морао избити. Страх, али какав? Ко на његовом месту још негде на свету страхује такве страхове. Веровао је да су му за највећу кривицу и неопростив грех узели посету Христовом гробу. Ту су га уочили и против њега се уротили органи гоњења целога света.

Једног поподнева, седећи у свом удобном стану у главној улици наше престонице, у обиљу, међу књигама и дипломама, поред своје бисте, поверио је својој жени ваљда најгору слутњу:
− Мене ће, изгледа, стрељати! Нешто раније је из писма Зији Диздаревићу провирила џелатова капуљача. „По хладној јези која им претходи” осећао је да ће „доћи по њега и одвести га незнано куд.”

Стрељање Бранка Ћопића је призор којим је крунисан наш век. Да би предухитрио смрт са косом, ноћне и дневне вампире, што су почели да се „роте у свом стијешњеном свијету” чим је завршио своју „Златну бајку о људима” сишао је на мост. Онај исти мост под којим је, кажу, непознати дечак испод Грмеча преспавао своју прву ноћ кад је стигао у Београд. Челом на бетон. Онај за кога се то никад није ни мислило. Круг се склопио и смањио: као да у међувремену није ништа било.

Смрт Јесењина и Мајаковског је потресла свет. Јавну смрт Бранка Ћопића (у по бела дана на највећем мосту у центру главног града) као да смо сакрили од себе. А он као да се склонио од онога што нас чека.

Извор: akademskikrug.rs

Фотографија: www.novosti.rs