Онај ко данас намерава да се супротстави лажи и незнању и да пише истину, мора да превазиђе најмање пет тешкоћа.
Мора да има храброст да пише истина, иако се она свуда потискује, памет да је препозна, иако се она свуда прикрива, умеће да је учини употребљивом као оружје, промишљеност да изабере оне у чијим рукама истина постаје делотворна, лукавство да је међу њима прошири. За оне који пишу под фашистичким режимом ове тешкоће су велике, али оне постоје и за све оне који су прогнани и избегли, па чак и за оне који пишу у земљама с грађанским слободама.
✎ Храброст да се пише истина
Изгледа подразумљиво да писац истину треба да пише тако да је не потискује и не прећуткује и да не пише ништа што је неистинито. Не сме се савија пред моћнима, али не сме ни да обмањује слабе. Наравно да је јако тешко не савијати се пред моћнима, као што и обмањивање слабих може бити врло удобно. Не допадати се поседницима значи одрећи се поседа. Радити без накнаде под тим околностима значи и одрећи се рада, а одбити признање од стране моћних често значи и одрећи се признања уопште. За то је потребна храброст.
Времена највеће репресије углавном су времена када се много говори о великим и узвишеним стварима. Потребна је храброст да се у таквим околностима говори о нечем ситном и приземном, као што је храна, услови живота и рада, да се окружен насилном виком говори да је смисао жртвовања главно питање. Док се сељаци обасипају почастима, храбро је говорити о стројевима и јефтиним прехрамбеним сировинама, што би олакшало њихов цењени рад. Када сви медији галаме о томе како је човек без знања и образовања бољи од оног који зна, храбро је запитати за кога бољи? Када се говори о чистим и нечистим расама, храбро је питати – зар нису управо глад и незнање и рат ти који доводе до малформација? Храброст је исто тако потребна да би се изрекла истина о себи самом, о себи као побеђеном. Многи од прогоњених изгубе способност да препознају властите погрешке. Прогонство је за њих највећа неправда. Прогонитељи су, а зато што их прогоне, носиоци Зла, а они, прогнани, бивају прогоњени због Добра које представљају. Али ово Добро је нападнуто, побеђено и онеспособљено и било је, елем, једно слабо Добро, једно лоше, неодрживо, непоуздано Добро, јер Добру се не може приписати слабост онако како се киши приписује влажност.
Рећи да добри нису побеђени зато што су били добри, већ зато што су били слаби – за то је потребна храброст. Наравно да у борби против неистине истина мора да се пише и она не сме бити ништа налик нечем општем, узвишена, вишезначна. Од ове опште, узвишене, вишезначне врсте управо је неистина. Када се за неког каже да је рекао истину, то значи да је пре њега неколицина или мноштво говорило нешто друго, неку лаж или нешто опште, али да је управо он рекао истину, нешто практично, суштинско, неоспорно, нешто о чему се ради.
Није потребно много храбрости, у делу света где је то и даље дозвољено, да би се уопштено жалило због тога што је свет лош и због тријумфа просташтва претити тријумфу духа. Тамо наступају многи, као да су у њих уперени топови, а не само позоришни двогледи. И извикују своје захтеве у један свет препун пријатеља и безазлених људи. Захтевају једну општу правду, за коју сами никад ништа нису учинили, и једну општу слободу да им припадне део плена који се ионако већ дуго с њима дели. Истином сматрају само оно што лепо звучи. Ако је истина нешто бројиво, суво, фактичко, нешто за чије је проналажење неопходан труд и што захтева проучавање – то онда за њих и није истина, ништа дакле што их доводи до заноса. Они имају само држање оних којих говоре истину. Невоља је са њима: они истину не знају.
✎ Памет да се истина препозна
Пошто се истина свуда потискује и због тога ју је тешко писати, већина у томе – да ли се истина пише или не – види питање става. Верује се да је за то потребна само храброст. А заборавља се на другу тешкоћу, на проналажење истине. Не може бити говора о томе да је пронаћи истину лако.
Пре свега, тешко је већ и одредити која је истина вредна бити изречена. Тако нпр. сада пред очима целог света једна за другом највеће цивилизоване државе тону у крајње варварство. Уз то свако зна да овај унутардржавни рат, вођен најсуровијим средствима, сваког дана прети да се претвори у међународни, који ће наш део света можда оставити у рушевинама. То је несумњиво једна истина, али наравно да истина има још много. Тако нпр. није неистинито да столице имају седала и да киша пада одозго надоле. Многи писци пишу овакве истине. Они су налик сликарима који зидове бродова који тону прекривају мртвом природом. Наша прва тешкоћа за њих не постоји и они поврх свега имају и мирну савест. Неометани од стране моћних, али и неосетљиви на вапаје злостављаних, они сликају своје слике. Бесмисленост њиховог приступа изазива у њима самима један „дубоки” песимизам, а који продају по доброј цени и који би, имајући у виду овакво мајсторство и добру продају, био својственији неком другом.
Притом није увек лако препознати да су њихове истине оне о столицама и киши, јер оне обично звуче сасвим другачије, управо онако како звуче и истине о важним стварима. Јер се уметничко обликовање састоји управо у томе да се некој ствари додели важност. Тек се пажљивим посматрањем може препознати да они кажу само: столица је столица и ништа не може да се „уради” против тога да киша пада надоле. Ови људи не проналазе истину која завређује да буде написана. Други се опет и баве најхитнијим задацима, не плаше се ни моћника ни сиромаштва, али истину ипак не могу пронаћи. Њима недостају знања. Пуни су старог празноверја, познатих и још у стара времена насталих предуверења. Свет је за њих превише замршен, они не познају чињенице и не увиђају односе. Поред става, неопходна су им и освојива знања и научне методе. Свим писцима је у овом времену замршености и великих промена потребно познавање материјалистичке дијалектике, економије и историје. Ако се уложи неопходан труд, ово знање се може освојити из књига и кроз практична упутства.
Многе истине се могу открити и на једноставнији начин, полазећи од делова истине или стања ствари која до истине воде. Када постоји намера да се тражи, добро је имати методу, али могуће је проналазити и без методе, па чак и када се не тражи. Али на овакав случајан начин тешко се остварује такво представљање истине на темељу којег би људи знали како делају. Људи који бележе само неважне чињенице нису у стању ствари овог света да учине употребљивим. Али истина има само овај циљ и ниједан други. Изазову да пишу истину ови људи нису дорасли. Када је неко спреман да пише истину и способан да је препозна, преостају му још три тешкоће.
✎ Умеће да се истина учини употребљива као оружје
Истина мора да се каже ради последица које из ње произлазе и утичу на понашање. Као пример за истину која не може имати последице или има погрешне последице може нам послужити широко раширено схватање да у појединим земљама владају лоши услови који вуку корен у варварству. Према овом схватању фашизам је вал варварства који је у поједнине земље провалио као природна непогода. Према овом схватању фашизам је једна нова, трећа сила поред (и изнад) капитализма и социјализма; без фашизма би не само социјалистички покрет него и капитализам могли наставити постојати. То је, наравно, једна фашистичка тврдња, капитулација пред фашизмом. Фашизам је историјска фаза у коју је капитализам ступио, нешто колико ново толико и старо. Капитализам у фашистичким земљама егзистира још само као фашизам и обрачун с фашизмом могућ је само као обрачун с капитализмом, са најогољенијим, најсировијим, најнеоспорнијим и најнепоштенијим капитализмом.
Како неко сада каже истину о фашизму, против којег иступа, а да не каже ништа против капитализма из којег фашизам произлази? Како онда његова истина да се покаже као делотворна? Они који су против фашизма, а нису против капитализма, који јадикују због варварства које од варваарства и потиче, личе на људе који хоће своје парче телетине, али да теле не буде заклано. Они хоће да једу телетину, а да не виде крв. Дају се задовољити ако месар опере руке пре него што месо изнесе на стол. Они нису против поседничких односа који доводе до варварства,већ само против варварства. Они дижу свој глас против варварства и чине то у земљама гдје владају исти поседнички односи, али где месари и даље перу руке пре него што изнесу месо.
Гласне оптужбе против варварских мера могу деловати само кратко, наиме докле год слушаоци верују да у њиховим земљама овакве мере не би могле доћи у обзир.Неке земље су у стању да своје поседничке односе одрже мање насилним средствима него друге. Њима демократија и даље омогућава оно за што други морају да потегну насиље, наиме гаранцију поседништва над средствима производње. Монопол над фабрикама, рудницима, земљиштем свуда успоставља варварске услове, само што су ови обично мање видљиви. Варварство постаје видљиво оног тренутка када монопол мора да се штити отвореним насиљем.
Неке од земаља у којима због варварског монопола још није неопходно укидати формалне гаранције правне државе, као ни такве погодности какве су уметност, филозофија, књижевност, радо слушају госте који због укидања таквих погодности оптужују своје земље , јер тиме стичу предност у ратовима који се очекују. Да ли би се могло рећи да су истину препознали они који нпр. гласно захтевају беспоштедну борбу против Немачке зато што је она истинска постојбина зла нашег времена, подружница пакла, боравиште антихриста? Пре би се могло рећи да су људи који то говоре површни, беспомоћни и штетни. Јер из ових брбљарија следи да Немачку треба уништити. Целу земљу са свим њеним људима, јер отровни плин док убија не бира само кривце.
Лакомислен човек, онај ко истину не зна, изражава се уопштено, заморно и неодређено. Он наклапа о „тим” Немцима, запомаже због „тог” зла, а слушаоци, у најбољем случају, не знају шта ће с тим. Треба ли да одлучи да не буде Немац? Ако он буде добар, да ли ће и пакао нестати? Тако је од исте ове врсте и говор о варварству које потиче од варварства. Затим, из варварства долази варварство и завршава цивилизацијом до које се долази образовањем. То је све изражено сасвим уопштено ни због каквих делотворних последица и, у основи, никоме.
Таква представљања приказују само малобројне чланове узрочнопоследичног низа и издвајају поједине покретачке снаге као несавладиве. Таква представљања препуна су магле и прикривају управо оне снаге које припремају катастрофу. Мало светла, и већ се као узрочници катастрофа разазнају људи. Јер, живимо у времену у коме је човек човеку судбина.
Фашизам није природна катастрофа којој би могло да се приступи управо из људске „природе”. Али и код самих природних катастрофа има представљања која су човеку вредна, зато што су апел на сву његову расположиву снагу. Након једног великог потреса који је разорио Јокохаму, у многим америчким часописима могле су се видети фотографије које су приказивале једно поље у рушевинама. Испод је писало „steel stood” (челик је издржао) и заиста, ако је неко на први поглед видео само рушевине, могао би, након што му је овим речима скренута пажња, да уочи поједине високе грађевине како су остале стајати.
Међу свим могућим приказима једног потреса неупоредиву важност имају управо они од стране грађевинских инжењера, прикази који узимају у обзир помицања тла, снагу удара, ослобођену топлину и тиме воде конструкцијама које потресу одолевају. Ко хоће описати фашизам и рат, те велике неприродне катастрофе, мора створити једну практичну истину. Мора да покаже да се ове катастрофе приређују великим масама људи који раде без властитих средстава производње, а од стране поседника ових средстава. Ако неко намерава да са успехом пише истину о лошим стањима, мора писати тако да се могу препознати њихови предупредљиви узроци. А ако се препознају предупредиљиви узроци, могуће је и обрачунати се с овим лошим стањима.
✎ Промишљеност да се одаберу они у чијим рукама истина постаје делотворна
Кроз вишевековне праксе трговине написане на тржишту мишљења и саопштења, тиме што је ослобођен бриге о оном што је написао, писац је стекао утисак да његова муштерија или наручилац, посредник, надаље свима испоручује написано. Мислио је: ја говорим, а они који хоће да ме чују, чуће ме. У стварности, он је говорио, а они који су могли да га плате, чули су га. Оно што је говорио нису чули сви, а они који су чули – нису хтели да чују све. О томе је речено много, иако можда још увек премало; хоћу само да истакнем да се „писати неком” претворило у „писати”.
Истина, управо, не може тек да се пише; да би њоме могло нешто да се започне, она све време мора да се пише некоме. Сазнавање истине је за писце и читатаоце заједнички процес. Да би неко рекао нешто добро, мора добро да слуша и да саслуша оно што је добро. Истина мора да буде речена срачунато и да се саслуша срачунато. За нас писце је важно коме је говоримо и ко нам је говори. Истину о лошем стању морамо да кажемо онима који су у најгорем стању, а то морамо да искусимо од њих самих. Морају се ословити не само људи одређеног става већ и људи којима овај став уједно представља и разлог њиховог положаја. И ваших је слушаоца све више и више!
Чак се и џелатима може обратити ако више не добијају надокнаду за вешање или ако су им околности посла постале опасне. Баварски сељаци нису били ни за какав преврат, али када је рат потрајао довољно дуго и када су се синови вратили кућама не нашавши више своја места на имањима, за преврат их је било лако придобити. За писце је важно да истини погоде тон. Уобичајено се ту чује један нежан, напаћени тон некога ко ни мрава не би згазио. Ко живи у беди и чује овакав тон, постаје још беднији. Тако говоре људи који можда и нису непријатељи, али сигурно нису саборци. Истина је нешто ратоборно, она се не обрачунава само са неистином већ и са људима који неистину шире.
✎ Лукавство да се истина прошири међу многима
Поносни што имају храброст за истину, срећни што су је пронашли, уморни, можда, од труда уложеног у довођење истине у делотворну форму, нестрпљиво ишчекујући приступ онима чије интересе бране – многи потцењују неопходност примене посебног лукавства да би се истина проширила. Тиме често доводе у питање учинак целог свог рада. Одувек је за ширење истине, кад год је била потискивана или прикривана, било примењивано лукавство. Конфучије је тако кривотворио један стари патриотско-историјски календар. Ако је писало: „Владар Куна је наредио да се филозоф Ван погуби због тога што је рекао то и то “, Конфучије је уместо „погуби” ставио „убије”. Ако је писало да је Тиранин тако и тако завршио живот атентатом, Конфучије је написао „погубљен”. Тиме је прокрчио пут једном новом тумачењу историје.
Ко у наше време уместо „народ” каже „становништво”, а уместо у „земља” каже „земљишни посед”, тим избегава многе лажи. Реч „народ” исказује извесну униформност, упућује на заједничке интересе и требало би, дакле, да се употребљава само када се говори о другим народима, јер се једино тада може замислити заједништво у интересима.
Становништво једног подручја, напротив, има различите, често и супротстављене интересе, и то је истина која се потискује. Тако и онај ко каже „земља” и причајући о мирису и боји земље њуху и очима дочарава њиве, тиме потпомаже лажи владалаца; јер, нити се овде ради о плодности земље, нити о људској љубави према њој, нити о марљивости – већ је цена зрна и цена рада оно што је главно.
Они који од земље убиру добит нису они који жању, берзама је мирис ораница непознат. Берзе миришу другачије. Насупрот томе „земљишни посед” је исправан израз, њиме се смањује могућност обмане. Уместо речи „Дисциплина” требало би, тамо где влада репресија, користити реч „послушност”, јер је дисциплина могућа и без владара и тиме по себи има племенитији призвук него послушност. А од речи „част” боља је реч „људско право”.
Тиме појединац не ишчезава тако лако из видокруга. Зна се какав само шљам даје себи за право да брани част једног народа! И како само, расипнички, сити деле почасти онима који их хране, сами гладујући. Конфучијево лукавство примењиво је и данас. Конфучије је заменио неоправдана тумачења националних процеса оним оправданим. Томас Мор је у Утопији описао земљу у којој владају праведни услови – то је била земља веома различита од оне у којој је живео, али јој је веома личила, ако се изузму ови праведни услови.
Живећи под претњом царске полиције, Лењин је хтео да опише репресију и експлоатцију коју је на отоку Сахалин вршила руска буржоазија. Уместо „Русија” писао је „Јапан”; а уместо „Сахалин” писао је „Кореја”. Методе јапанске буржоазије читатаоце су у свему подсећале на оне на Сахалину, али опис није био забрањен јер је Јапан био непријатељ Русије. Много од онога што у Немачкој не може да се каже о самој Немачкој, сме да се каже користећи се Аустријом. Постоји мноштво лукавстава којима се може обманути подозрива држава. Волтер се обрачунао с црквеном вером у чуда тиме што је написао једну допадљиву песму о младој Јованки Орлеанској. Описао је чуда која, без сумње, мора да су се догодила да би Јованка у војсци и на имању и међу монасима остала млада.
Елеганцијом стила и описивањем еротских авантура својствених раскошном животу владалаца, Волтер их је намамио да напусте религију која им је за овакав живот давала подршку. Да, на тај начин је створио могућност да његови радови на заобилазан начин делују на оне којима су били намењени. Моћници међу његовим читаоцима заступали су и били благонаклони према њиховом ширењу. Тиме су окренули леђа и полицији која је служила њиховом задовољству. И велики Лукреције је изразито нагласио да за ширење епикурејског атеизма много дугује лепоти својих стихова.
Књижевни ниво може једном исказу да служи као заштита. Мада често може да побуди и сумњу. Тада може да се деси да писац ниво мора намерно да „рашрафи”. Тако се, на пример, у презреној форми крими-романа догађа да се на неупадљивим местима прокријумчаре описи мучних стања. Овакви описи сасвим су оправдани у једном крими-роману. Велики Шекспир је, обликујући говор Кориоланове мајке којим одвраћа сина супротстављеног отаџбини, из много финијих обзира спустио књижевни ниво до неуверљивости, јер Кориолан од свог плана није требало да се окрене због снаге стварних разлога или некаквим дубоким унутрашњим покретом – већ због инертности да се препусти једној старој навици.
Код Шекспира налазимо још један образац како се истина лукаво прошири – у говору Антонија над Цезаровим телом. Антоније непрестано наглашава да је Цезаров убица Брут човек вредан поштовања, али истовремено и описује његово дело и то тако да је опис овог дела упечатиљивији од описа његовог починиоца; говорник тиме дозвољава да буде поражен чињеницама, он сам им додељује већу уверљивост. Џонатан Свифт предложио је у једној брошури да би зарад благостања у једној земљи децу сиромаха требало усолити и продавати их као месо. Испоставио је тачне прорачуне који доказују како се може много уштедити ако се ни пред чим не устеже. Свифт се направио глуп. Са много ватре и озбиљности бранио је један одређени, њему омражени начин мишљења, и то по оном питању где се пред свима осветљава сва његова нискост. Свако би могао бити паметнији или, у најмању руку, хуманији од Свифта, а посебно онај ко своја гледишта до тада није преиспитивао.
Пропаганда за начин мишљења, а то је подручје где се увек успева, повлађује интересу потлачених. Таква пропаганда је битна. Под владама које служе експлоатацији мишљење се таква пропаганда сматра ниском. Ниским се сматра оно што је подређенима корисно. Ниским се сматрају стална брига о ситости, сазнање о срозавању угледа бранилаца државе тиме што су приморани да гладују, сумња у вођу који води у несрећу, отпор према раду који радника не храни, супротстављање принуди на бесмислени став, стављање равноправности насупрот породици чији интереси више ничем не користе. Гладне вређају да су прождрљивци, оне који немају шта изгубити да су кукавице, оне који сумњају у своје тлачитеље вређају да сумњају у властиту снагу, оне који траже надокнаду за свој рад вређају да су лењивци … Под таквом влашћу мишљење уопште сматра се ниским и бива озлоглашено.
Мишљење се више нигде не подучава и, тамо где иступи, прогања се. Постоје, ипак, подручја у којима се некажњено може указати на успехе тестирања; то су она подручја у којима је диктатурама мишљење потребно. Тако се, на пример, може указати на успехе тестирања у области војне науке и технике. И одмотавање клупка организације и изумитељства резервних материјала захтева мишљење. Кварење животних намирница, обучавање младежи за рат, све то захтева мишљење и: то се може описати. Похвала рату, бесмисленом циљу овог тестирања – може, пак, лукаво да се избегне. Тако мишљење које полази од питања како најбоље да се води рат, може се довести до питања да ли овај рат има смисла и, најзад, да се примени на питању како најбоље избећи један бесмислени рат. Ово питање, наравно, тешко да може отворено да се постави. Може ли, дакле, мишљење које је до тада пропагирано да се сирово и одлучно обликује? Може.
Да би репресија која служи експлоатацији једног (већег) дела становништва од стране другог (мањег) могла да буде могућа у времену као што је наше, неопходно јој је да становништво задржи сасвим одређени став, и то такав који се мора протезати на све области. Једно откриће у области зоологије, као што је то било Дарвиново, било је у стању да изненада угрози експлоатацију; па ипак се о њему једно време бринула само црква, полиција ништа није примећивала. Истраживања физичара довела су последњих година до промена у области логике која би, између осталог, могла постати опасна за низ постулата на којима почива репресија.
Пруски државни филозоф Хегел, запослен мукотрпним истраживањима у подручју логике, оставио је Марксу и Лењину, класицима пролетерске револуције, методе од непроцењиве вредности. Различите науке развијају се под међусобним утицајима, али ипак неравномерно, тако да држава није у стању да све држи на оку. Првоборци истине могу себи да одаберу борбена поља на која се у дотадашњим приликама није обраћала пажња. Све се своди на подучавање исправном начину мишљења које све појаве и процесе преиспитује са њихове пролазне и променљиве стране.
Владаоци имају јаку одбојност спрам великих промена. Они би желели да све остане како јесте, по могућности и хиљаду година. Било би најбоље замрзнути месец и зауставити сунце! Нико тада не би био гладан, нико тражио вечеру. Ако су они пуцали, како то да се непријатељ усуђује да узврати па, њихов пуцањ, побогу, треба да је последњи. Угао посматрања који посебно истиче оно што је пролазно представља добро средство да се охрабре потлачени… пре него што се у свакој ствари и стању јави и почне расти противречност, победницима мора нечим да се супротстави.
Један такав угао посматрања (као што је дијалектика или учење о животној реци) може се примењивати на оним предметима који неко време измичу пажњи владалаца. Може се применити у биологији или хемији. Али се може применити и при описивању судбина једне породице, а да се притом не привуче превише пажње. Зависност једне ствари од многих других, а које су и саме у сталној промени, такво мишљење је за диктатуре опасно и може наступити у разним видовима, не пружајући полицији ништа опипљиво.
Потпуни опис свих околности и процеса с којима се сусреће неко ко хоће да отвори дуванџиницу, такав опис може да зада тежак ударац диктатури. Владе које масу људи доводе до беде морају избећи да се у беди на њих мисли. Зато много говоре о судбини. Јер је судбина, не они, крива за немаштину. Ко немаштини тражи узрок, бива затворен и пре него што спомене владу. Али, могуће је уопштено се супротставити говору о судбини; може се показати да је за човекову судбину одговоран човек. Ово, опет, може се остварити на различите начине.
Може, на пример, да се исприча прича о једном сеоском имању, рецимо о сеоском имању на Исланду. Цело село прича о томе да је на ово имање бачена клетва. Једна сељанка је скочила у бунар, један сељак се обесио. Једног дана бива венчање, млади наследник имања жени се девојком која у мираз доноси неколико њива. И клетва је скинута. Село, пак, није јединствено у тумачењу овог срећног преокрета. Једни га приписују ведрој природи младог сељака, други њивама које је млада сељанка донела и тиме учинила имање способним за живот. Али, чак и у песми која описује неки пејзаж може нешто да се постигне; наиме, када се природи придодају ствари које су створили људи. Лукавство је неопходно да би се истина проширила.
Закључак
Велика истина нашег доба (чијим се спознавањем још није бавило, а без чије спознаје ниједна друга истина од значаја не може бити пронађена) јесте да наш део планете тоне у варварство зато што су односи поседништва над средствима производње насилно успостављени. Каква је корист од писања нечег храброг, нечег из чега произилази да је стање у које тонемо нешто варварско (што је истина) ако није јасно зашто смо у тај положај доспели? Морамо рећи да до злостављања долази јер поседнички односи остају исти. Наравно, кад ово кажемо, изгубићемо многе пријатеље који су, додуше, против злостављања, али који верују да се поседнички односи и без злостављања могу одржати (што је неистина).
Ми морамо да кажемо истину о варварском стању у нашој земљи, да морамо учинити оно што ће варварство довести до нестанка, оно што ће променити поседничке односе.
Даље, ми то морамо да кажемо онима који због поседничких односа највише испаштају и који у њиховој промени имају највише интереса, радницима, као и свима онима које можемо придобити за савезнике зато што немају власништво над средствима производње, чак и када имају удео у профиту.
И морамо, као пето, да поступамо лукаво. И свих ових пет тешкоћа морамо да савладавамо истовремено, јер не можемо рећи истину о стању варварства, а да не мислимо на оне који због варварства испашутају, и док, непрестано са себе стресајући сваки напад малодушности и стално држећи пред очима истинске односе, тражимо оне који су спремни искористити знање – морамо да мислимо и на то да им истину подаримо такву да буде оружје у њиховим рукама и све то тако лукаво да непријатељ ову примопредају не може да примети и спречи.
Толико је потребно када се од писца захтева да пише истину.
Овај антифашистички програмски спис Брехт је написао у француском егзилу, а са циљем растурања у Хитлеровој Немачкој. Први пут је објављен 1935. у немачком емигрантском часопису Unsere Zeit (Парис, Хефт 2–3, април).
Извор: gledista.blog.com
Фотографије: politicsanddiplomacy.files.wordpress.com, jaapderuyter.files.wordpress.com
Коментари