Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Је л’ и јер нису синоними.

Јер је узрочни везник који значи зато/зато што.

– Осећам се лепо јер сам недавно положио испит – исто је што и – Осећам се лепо зато што сам недавно положио испит.

Је л’ је 3. лице једнине презента помоћног глагола јесам и скраћени облик речце ли.

Је л’ си добро/Јеси ли добро?/Да ли си добро?

Речца ли пише се увек одвојено, и у скраћеном облику писаћемо је одвојено и с апострофом уместо изостављеног слова и.

 

 

Овај прилог треба писати састављено – понекад или понекада, а не по некад и по некада.

Понекад(а) значи с времена на време, повремено, каткад.

Не треба или нетреба?

Уопште или у опште?

НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 вазна  ваза
 вакум  вакуум
 вариоц  варилац
 вебсајт  веб-сајт
 вагета  вегета
 вегетеријанац  вегетаријанац
 вештицин  вештичин
 виртоуз  виртуоз
 височији, вишљи  виши
 владаоцу (вокатив)  владаоче (вокатив)
 власницин  власничин
 возење  вожење
 водка  вотка
 воћство  вођство
 вредити  вредети
 Ваљевчанин, Ваљевчанка  Ваљевац, Ваљевка
 вамбрачни  ванбрачни
 ванаставни  ваннаставни
 варалицин  вараличин
 варијациа  варијација
 Вашинктон, Вашигтон  Вашингтон
 вежбанки (дат. јд.)  вежбанци (дат. јд.)
 Велика госпојина  Велика Госпојина
 Велика морава  Велика Морава
 Велика Сеоба народа  Велика сеоба народа
 Версаће  Версаче
 веце  ве-це
 веш машина  веш-машина
 видео касета  видео-касета

Најчешће правописне грешке (на слово Б)>>

Уколико видимо миша (животињу), рећи ћемо – Видео/видела сам миша.

Међутим, како гласи акузатив именице миш, у значењу – периферни рачунарски уређај? Да ли ову именицу треба деклинирати као живо или као неживо биће?

Именице мушког рода које означавају нешто живо имају у једнини акузатив једнак генитиву (Гледао је човека у очи). Именице које означавају нешто неживо имају акузатив једнак номинативу (Гледао је филм, не филма).

На основу овога, исправно је рећи – Помери миш, јер овај уређај није живо биће.

Међутим, овоме би требало додати да се често и именице које означавају појмове који на неки начин подсећају на човека (по својој способности да се крећу, мисле или реагују као човек) мењају као нешто живо, дакле – као што мењамо именицу човек. Тако ћемо рећи – Видим робота, без обзира на то што робот није живо биће, али он, по свом изгледу, подсећа на човека, по узору на ког је и настао.

С обзиром на то да уређај миш по свом облику подсећа на животињу по којој је добио назив (а када означава животињу, именицу миш мењамо по падежима као живо биће), сасвим је оправдано рећи – Помери миша.

Глагол протестовати изведен је од именице протест и суфикса -овати. Међутим, аналогијом према глаголима изведеним од именица на -ство, на пример присуствовати, редовно се јавља в и у глаголима изведеним од именица у којима нема овог сугласника. Зато веома често чујемо – протествовати. Међутим, овај облик норма не прихвата, па је исправно само протестовати.

Онај који протестује је протестант. Реч је о особи која јавно изражава свој протест, своје неслагање са нечим, углавном на јавним окупљањима. Ова реч је латинског порекла, а у српски је дошла из немачког. Означавала је припадника протестантске вере. Данас, има много шире значење.

Именица протестантизам и придев протестантски употребљавају се само у религиозном значењу, које се односи на верски протестантизам.

До даљег или до даљњег?

Откад, откада и од када су прилози у значењу – од ког времена, колико дуго.

Спојеви предлога од и до с предлозима кад(а), сад(а), тад(а) и онда могу се писати на следеће начине:

докад, до када и докада; досад, до сада и досада; дотад, до тада и дотада; до онда и доонда; откад, од када и откада; одсад, од сада и одсада; отад, од тада и отада; од онда и одонда.

Дакле, у наведеном случају, правилно је писати откад (поред од када и откада), а не одкад.

При том или притом?

 

 

Писање нуле испред једноцифрених бројева у датуму није препоручљиво, осим у пословној кореспонденцији.

Писању нула обично се прибегава приликом попуњавања меница, чекова, плаћања рачуна, како неко не би дописао други број испред и тиме увећао износ.

Сва три броја – дан, месец и година – могу се означити арапским цифрама, с тачком, или се месец означава римским бројем, без тачке. Дакле, 1. 7. 2015. или 1. VII 2015.

Такође, правилно је и 1. јул (јули) 2015.

Сва три броја треба одвојити белином (размаком). Није исправно 1.7.2015.

Иза последњег броја није неопходно додавати реч године или год.

 

Ако гајите „алузије” да сте писмени, онда треба да прочитате овај текст.

Алузија и илузија су две потпуно различите речи веома сличног гласовног састава и треба их разликовати и, у складу са тиме, употребљавати у говору и писању.

Алузија значи посредно указивање на нешто што се изричито не помиње, посредно напомињање нечега, посредан наговештај – Учинити алузију на нешто.

Илузија је варљива, неодговарајућа представа о нечему заснована на обмани чула или мисли, по којој се оно што се причињава узима као реалност; доживљавање нечега нестварног што у реалности не постоји – Његове илузије су се убрзо распале.

Дакле, гајите илузије, а чините алузију на нешто.

НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 Багминтон, бадмингтон  Бадминтон, бедминтон
 Банбадава  Бамбадава
 Банкошки (према Бангкок)  Бангкочки (према Бангкок)
 Бабске приче  Бапске приче
 Београђанци  Београђанки
 Батињање  Батинање
 Бдем  Бдим
 Безживотан  Беживотан
 Безобзира (на то)  Без обзира (на то)
 Безвезе  Без везе
 Бегство  Бекство
 Беранима  Беранама
 Безсадржајан  Бесадржајан
 Бескорисан  Бескористан
 Беснити  Беснети
 Бешики  Бешици
 Богаство  Богатство
 Богојављање Богојављење
 Болесан  Болестан
 Бонбона  Бомбона
 Бројиоц  Бројилац
 Бест-селер  Бестселер
 Бројки  Бројци
 Брусхалтер  Брустхалтер
 Баново Брдо (део Београда)  Баново брдо  (део Београда)
 Безпредметан  Беспредметан
 Бабицин (према бабица)  Бабичин (према бабица)
 Бакцил  Бацил
 Белешци  Белешки

Најчешће правописне грешке (на слово А)>>

Тврдња из наслова толико је распрострањена у истом том српском народу да је прихваћена као општеприхваћена и необорива чињеница. Како је дошло до овог мита који се раширио као средњевековни вирус куге у задњих двадесетак година, ако не и више, можемо само да нагађамо.

За почетак, рецимо нешто о појму писменост. Писмени су људи који умеју да пишу и читају, најпростије речено, с тим да се у новије дефиниције писмености углавном рачуна и елементарно познавање рада за рачунаром, што у скорије време значи и мобилним телефоном. Према попису из 2011. године, у Србији је живело 127.463 неписмена грађанина, што процентуално чини 1,96%, од чега скоро 80% чине жене. Очекиване су и разлике у односу на регионе, градска и сеоска насеља, старосну доб и слично. На пример, у централним градским општинама Београда тај проценат износи свега 0,06%.

Ипак, у штампи ћемо скоро свакодневно наилазити на бомбастичне наслове од 30-40-50, а од скора и од 70% неписмених у Србији! На једном порталу је пре неколико месеци осванула вест и о прецизно пребројаних 76,34% неписмених у Србији (без Косова, наравно). Како аутори ових сензационалистичких текстова долазе до ових процената није тешко погодити. Прво, ради саме сензације, а бомбастичне вести данас су оне које продају новине, односно привлаче највише реклама на интернет-порталима. Међутим, у тим текстовима више него уочљива је још једна црта – елитизам. Наиме, поједини новинари, уредници, а изгледа често и политичари, имају снажну потребу да нам саопште да су они изванредни познаваоци српског језика, језичке културе и норме и правописа, док, ето, раја, плебс, појма нема.

Истина, откако постоји интернет и откако су комуникације писменим путем свима доступне, заиста можемо наићи на готово невероватна одступања од норме, на такве бисере какве нисмо могли ни да претпоставимо да постоје, али то није неписменост, није ни функционална неписменост (иначе омиљен термин којим се служе таблоиди, иако с научног становишта не значи ништа друкчије од сваке друге неписмености), то је само недовољно познавање норме и њених стриктних правила. Људи греше у говору и писању, истина је, али греше у односу на норму, не у односу на говорни језик. Норма, оличена у правопису и нормативним речницима, конвенција је која служи да уреди стање у званичном, официјелном језику, оном који би требало да се користи у новинама, радију и телевизији, научним радовима, списима, администрацији и слично. Њена сврха није да утиче на измене у говорном језику, дијалекте, жаргон, колоквијални језик, а понајмање на индивидуални стил говорника.

Од поменутог пописа 2011. прошло је четири Међународна дана писмености. Ова бројка (иначе преполовљена у односу на попис из 2002), да је заокружимо на 130.000, у медијима је мистериозно расла из године у годину. Године 2012. већ је стигла до 155.000, 2013. до 165.000, 2014. до округлих 200.000, да би се ове 2015. медији задовољили са 235.000 неписмених. Да мистерија буде већа, овај прогресиван и необјашњив раст броја неписмених истог тог 8. септембра сваке године сви медији синхронизовано преносе, као да ти подаци стижу из неког званично признатог центра за обавештавање о тренутном броју неписмених. Разуме се, извори се никад нигде не наводе, али ти текстови делују уверљиво јер се спомиње и Републички завод за статистику и Унеско и међународни подаци о броју неписмених у целом свету и слично.

Овом миту донекле доприносе и поједини лингвисти. Понајвише они пуристички настројени. За новинаре писменост очигледно значи неправљење грешака у односу на књижевни језик, али и за већину становништва (што доказује и контроверзна кампања „Негујмо српски језик”), док поменуте лингвисте изгледа највише узнемирава уплив енглеских речи у српски. Наравно, они и сами знају да српски спада међу језике с најлакшим усвајањем туђица, одувек је тако и било и одувек је било оних којима је то сметало, али то је једна од одлика нашег језика. Такав је и ту се ништа не може, а понајмање усвајање страних речи може да доведе до његовог уништења и сатирања. Да, неки чак и то тврде. А туђице, које се често с правом називају и позајмљенице (јер се неретко кратко задржавају у језику) никако не могу утицати на сиромашење, а још мање на затирање једног језика. Напротив, могу само на богаћење.

Да парадокс буде већи, не знам ни за један језик на свету, укључујући ту и оне велике и оне толико сићушне који се пазе као кап воде на длану, који се толико негује, пази, чува и о ком се толико расправља као што је то српски. Број људи који се код нас занима за језик, а то је скоро свако ко себе сматра интелектуалцем, скоро да је једнак броју оних који би да буду селектори фудбалске репрезентације и који се разумеју у све болести, бактерије и вирусе заједно. То је попримило толике размере да се многи осећају осрамоћени што у прст не знају читав правопис напамет и што нису упућени у оно што се најчешће назива језичким недоумицама, што је вероватно наслеђе још од чувеног Клајновог „Речника језичких недоумица”.

Узгред, иза тога се крије још једна велика и раширена заблуда – да се правопис мења неподношљиво често. У стварности, мења се отприлике тек на сваких тридесетак година и те измене су обично једва приметне, али о овом миту другом приликом.

На књигу „Највеће заблуде и митови у српском језику” можете се претплатити на имејл адресу издавачке куће „Корнет” [email protected]или на број телефона 011/263 77 41. Ова књига изаћи ће као суиздање издавачких кућа „Корнет” и „Прометеј” до краја јануара 2016. године. Имаће око 200 страна. Цена у претплати износи 800 динара, а сви пренумеранти биће потписани на крају књиге.

Павле Ћосић

Извор: www.balkanmagazin.net