Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

U burnom dobu Oktobarske revolucije, građanskog rata, uspostavljanja sovjetske vlasti, Staljinove epohe i strahovlade, živeo je i stvarao Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 1891 – Moskva, 1940). Život jednog od najznačajnijih sovjetskih književnika XX veka reprezentativna je ilustacija sudbine slobodnog stvaraoca okovanog totalitarnom kontrolom diktatorskog režima, slika sukoba slobodne reči sa društveno-istorijskim trenutkom koji joj tu slobodu osporava.

Početkom 1920. godine Bulgakov je napustio lekarsku službu, sa namerom da pisanje bude njegov jedini poziv – Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino pisac (zapisao je nekoliko godina kasnije u svom dnevniku). Ova odluka usmeriće njegov život u pravcu neprestane borbe sa sredinom, književnom javnošću, političkom cenzurom. Odlaskom u Moskvu 1921. godine započinju njegovi napori da opstane u mučnoj svakodnevici, duboko svestan njene izobličenosti: Stanovi, porodice, nauka, posao, komfor i dobit – sve je to u gangreni. Ništa se ne pomera s mesta. Sve je progutala sovjetska adska čeljust.

Po dolasku u velegrad uništava sve svoje prethodne dramske pokušaje, napisane i izvođene u Vladikavkazu: prvu dramu Samoodbrana, drame Braća Turbini, Glinene mladoženje, Pariski komunari, Hodžini sinovi (kopija poslednje je sačuvana). I pored finansijskih teškoća, Bulgakovljev rad odvija se brzo i kontinuirano – piše priče, hronike i feljtone o savremenoj Moskvi, autobiografske Beleške na manžetnama (1922), povesti Đavolijada (1923), Kobna jaja (1924), objavljuje odlomke romana Bela garda (1924). Prve pripovetke piše u realističkom ključu, da bi potom razvio specifičan autorski stil, preoblikujući gogoljevsku tradiciju groteske, fantastike i društvene satire.

Po pojavljivanju piščevih dela u štampi, nakon uzimanja učešća u javnim diskusijama i na skupovima u književnim kružocima, postaje predmet pažnje i nadzora ne samo u krugovima književne kritike već i političke tajne službe. Razlog tome bio je njegov otvoreno kritički stav prema aktuelnoj sovjetskoj stvarnosti, zbog čega vlast u njemu vidi opasnog protivnika. Iste godine (1926.) kada više instance ne dozvoljavaju štampanje i zaplenjuju rukopis Psećeg srca, Bulgakov radi na dramatizaciji Bele garde pod nazivom Dani Turbina, koja je, nakon brojnih nametnutih izmena, izvedena u Hudožestvenom teatru, nailazeći na oštru osudu javnosti, potom i zabranu izvođenja (u istom periodu, sa velikim uspehom se izvodi po svetu).

Napadi na pisca postaju sve ozbiljniji u vreme kada počinje pripreme za rad na romanu Majstor i Margarita (1928). Godine 1929. sa pozorišnog repertoara bivaju skinute drame Purpurno ostrvo, Zojkin stan, Bekstvo. Gonjen finansijskim teškoćama, Bulgakov upućuje izjave – molbe vlastima da ga zajedno sa suprugom „proteraju” iz SSSR-a, na koje ne dobija nijedan zadovoljavajuć odgovor. Krajem godine, u stanju teške nervne depresije, uništava deo svojih rukopisa, među kojima i rukopis „romana o đavolu” – početnu verziju Majstora i Margarite. Prvi povoljan odgovor dolazi 1930. godine, posle telefonskog poziva Staljina, pisac je upućen na mesto asistenta režije u Hudožestvenom teatru. Na repertoar su vraćeni Dani Turbina, postižući nezapamćen uspeh pred publikom; ali u narednim godinama kampanja protiv Bulgakova se nastavlja. Na negativne ocene nailaze njegove dramatizacije Mrtvih duša, Rata i mira, na zabranu prikazivanja komadi Adam i Eva, Ivan Vasiljevič, Aleksandar Puškin, Život gospodina de Molijera, Batum – napisana, kao i dramatizacija Don Kihota, po prelasku Bulgakova u Boljšoj teatar na mesto libretiste i konsultanta. Nervno rastrojen i teško bolestan, poslednje godine života započinje rad na konačnoj, osmoj redakciji romana Majstor i Margarita, na kojoj radi, unoseći prepravke, sve do smrti, februara 1940.

Sergej Jermolinski, piščev prijatelj, o njemu je zapisao: „Njegove reči su poticale od najčistijih misli, a u njega se sumnjalo da širi zlonamerno neprijateljstvo. Pisao je o revoluciji, prihvatajući je s njenim bolovima i nevoljama i, kao satiričar, pisao je o nakaznom manifestacijama pomerene svakodnevice, o njenim smešnim i jezivim crtama. Pisao je o građanskom ratu i ruskoj inteligenciji, prodirući, kao njen sin u tragično rasulo i sraman kraj onih koji su se našli van domovine, ali je i dalje verovao u njenu moralnu snagu, u njenu budućnost – a govorilo se da naginje apologiji emigracije. Pisao je o sudbini umetnika što udara po licemerju i zlu (…) – a govorilo se da kleveće sovjetsku književnost.”

Neprihvatljivost Bulgakovljevih dela za javnost nije uslovila njegovo odricanje od stavova izraženih u književnim delima. On odbija da načini politički naklon u vidu pisanja ideološki podobnog pozorišnog komada ili pokajničkog pisma vladi SSSR-a, što ga je moglo spasiti javne hajke. U jednom od obraćanja vladi, i pored očigledne posustalosti i rezigniranog tona kojim izražava uverenost u svoj krah, ipak objavljuje i nepokolebljivost u borbi protiv cenzure i odbrani slobode štampe – Vatreni sam pobornik te slobode i smatram da, ako bi neki pisac naumio da dokaže kako mu ona nije potrebna, ličio bi na ribu koja javno izjavljuje da joj voda nije potrebna. Slobodu za svoju reč nije mogao pronaći u domovini, odlazak van granica Sovjetskog Saveza nije mu bio dozvoljen, napustiti pisanje značilo bi počiniti duhovno samoubistvo – Nemogućnost pisanja za mene isto je što i sahraniti me živog.

Anatemisan, neprestano suočen sa osporavanjem sopstvenog talenta, a opet ne prihvatajući socrealističku književnu dogmu, pisac je zapadao u stanja depresije, psihičkog premora i klonuća. Ipak, njegova stvaralačka energija iznova se suprotstavljala slabosti izazvanoj spoljašnjim pritiscima. Periode obuzetosti pesimizmom, kada je sebe i svoja dela smatrao beznadežnim, smenjivali su periodi ponovnog pronalaženja snage: Mogu se i moram pozvati samo na jedno: moram i imam pravo da bar za kratko vidim – svetlost.

Tokom dugog niza godina traženja i čekanja svetlosti, sve do smrti, trajao je Bulgakovljev rad na Majstoru i Margariti. Sačuvano je osam redakcija romana nastalih između 1928.i 1940.godine. Od početne zamisli romana o đavolu, preoblikujući je i dopunjujući, Bulgakov je stvorio povest o odmazdi nad zlom i niskošću koje leže u ljudima, spasonosnoj ulozi i trijumfu ljubavi nad strahom i slabošću, slobodi ličnog izbora suprotstavljenoj lažnoj, nametnutoj vlasti. Jedna od osnovnih ideja je misao o neuništivosti slobodne, istinite reči umetnika, koja dobija atribut večnosti. Sudbina romana i njegovog tvorca najbolja je potvrda ove teze.

Prema svedočenju Ljube Bjelozorske Bulgakove (piščeve druge supruge), kao stvaralački podsticaj za pisanje Majstora i Margarite autoru je poslužila kratka povest prof. Aleksandra Vasiljeviča Čajanova o boravku Satane u Moskvi i borbi glavnog junaka (po imenu Bulgakov) da dušu voljene žene izbavi iz ruku đavola. Tokom rada na delu, Bulgakov je često menjao radni naslov (Jevanđelje po Volandu, Crni mag, Kopito inženjera, Konsultant s kopitom, Crni bogoslov, On se pojavio, Dolazak, Evo i mene, itd.), da bi u šestoj redakciji rukopisa anticipacija demonskog u naslovu bila potpuno eliminisana.

Od prvih, jednostavnijih verzija romana, u kojima se likovi naslovnih junaka još uvek ne pojavljuju, autor je razvio izuzetno složenu konstrukciju dela sa fabulom koncentrisanom na dve paralelne primarne teme. Prva se bavi neobičnim događanjima u Moskvi tridesetih godina dvadesetog veka, druga govori o rimskoj Judeji u doba vlade petog prokuratora Pontija Pilata. U dimenziji moskovske stvarnosti dominantnu ulogu ima lik Volanda – satane. Bulgakov dovodi đavola i njegovu svitu u postrevolucionarnu svakodnevicu, pri čemu uloga nečastivog nije da poseje zlo među ljude, već da na videlo iznese nakaznost društva koje je objavilo smrt Boga, i u zaštitu uzme izabrane pojedince (Majstora, Margaritu), izgnane i neprilagođene deformisanom sistemu vrednosti.

Tip Bulgakovljevog satane bitno je izmenjen i daleko kompleksniji u odnosu na tradicionalnu predstavu đavola – apologete greha i revnosnog poricatelja principa dobra, mada zadržava poziciju vrhovnog predstavnika sila tame (koja, u ovom slučaju, nije negacija svetlosti, već njena protivteža). Pripovedanje o jerusalimskim događanjima s početka nove ere ima oblik romana u romanu; rukopis Majstora je literarna rekonstukcija novozavetnog mita o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu. Svetlost je, u skladu sa tradicionalnom biblijskom simbolikom, atribut Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista), te bi se moglo reći da pomenuti junaci, kao predstavnici jevanđeoske i demonološke linije romana, otelovljuju nepomirljive suprotnosti.

Međutim, Bulgakov ne pribegava konceptu zvaničnog hrišćanstva o nemilosrdnoj borbi dva principa – svetlosti i tame kao simbolima boga i đavola, već ističe njihovu suštinsku povezanost u vidu postojanja dveju različitih, ali nužno ravnopravnih strana Apsoluta.

Autor: Zorana Popović

Elementi demonizma u Majstoru i Margariti>>

Najstariji podatak koji se u srpskoj periodici može naći o Lavu Nikolajeviću Tolstoju (1828–1919) potiče iz 1867. godine.

U nepotpisanome članka Slovenska književnost (ruska), Svetovid – centralni list za prosvetu, novosti, trgovinu i modu, koji je 1852. pokrenut u Temišvaru, jedno vreme izlazio u Beču a šezdesetih se godina preselio u Beograd – Tolstojevo ime navodi u skupu najistaknutijih ruskih pisaca devetnaestog stoleća.

Prvi od Srba koji je o svom susretu sa Tolstojem ostavio pouzdano svedočanstvo bio je izvesni naš žurnalista M. Bojović.

Zbilo se to u Moskvi 22. februara 1901. godine, na dan objavljivanja odluke Svetog Sinoda kojom je Tolstoj izopšten iz Ruske pravoslavne crkve.

I u naše dane, kao kazna Božija, javio se novi lažni učitelj, grof Lav Tolstoj, u svetu poznati pisac, po rođenju Rus, po krštenju i vaspitanju pravoslavac; grof Tolstoj sablažnjen ohološću uma svojega, bezočno je ustao na Gospoda i Hrista Njegovog i na Njegovo sveto dobro, i odrekav se javno preds vima matere Pravoslavne crkve, koja ga je othranila i vaspitala, posvetio je svoj književni rad i dani mu od Boga dar širenju u narodu učenja protivnog Hristu i Crkvi, i uništenju u razumu i srcima ljudi otačastvene vere, vere pravoslavne, u kojoj su živeli i spasavali se naši preci, i na kojoj se do sada održavala i jačala sveta Rusija… (…)

Pročitavši tekst odlučenja, s primerkom Službenoga glasila Ruske pravoslavne crkve u kojem je izopštenje objavljeno – ovako se, sedam godina kasnije, seća M. Bojović.

Ja sam pohitao u Hamovkino, u stan Tolstog, i kad sam došao tamo i stari sluga grafa skinuo mi kaput, u trpezariji, kroz koju sam imao proći, našao sam gomilu studenata i nekoliko mladića i pred njima suprugu Lava Nikolajeviča – Sofiju Andrejevnu, koja je nešto čitala a svi su je pažljivo slušali.

Tolstoj kakvog nismo poznavali >>

Sofija Andrejevna namah zastade i ošto me pogleda. Jedva sam uspeo da joj se poklonim, i ona mi samo reče: „Soba Lava Nikolajeviča je levo, molim, idite tamo. On nije tu, no sad će doći. Pričekajte ga.”

I odmah je produžila svoje čitanje. Iz sobe gde sam ostao da čekam Lava Nikolajeviča lepo sam čuo njen glas i raspoznavao njene reči, no smisao onoga što je ona čitala nikako nisam mogao uhvatiti. Docnije sam doznao da je ona čitala svoj čuveni odgovor Sinodu, odnosno odlučivanja Lava Nikolajeviča od Pravoslavne crkve.

Odjednom se brzo otvoriše vrata i u sobi se pojavi mala, staračka figura Lava Nikolajeviča. On je bio u ruskom tulupu (bundici), opasan seoskim pojasom i u čizmama. Sa mladićkom brzinom, on se otpasa, skide tulup i pozdravi se sa mnom.

„Došli ste nasigurno da me pitate o ovom aktu Svetog Sinoda?”

„Sasvim tačno, Lave Nikolajeviču.”

 

Jovan Pejčić, Profil i dlan

Fotografija: flipboard.com

Iako Pečorin, glavni lik Ljermontovljevog romana Junak našeg doba, ne predstavlja piščev autoportret, u Pečorinovom liku našle su odjeka neke autorove tendencije, pa je zbog toga za genezu pečorinskih motiva bitna piščeva biografija.

M. J. Ljermontov rođen je 1814. godine u Moskvi. Prerana smrt njegove majke uzrokovala je dugogodišnji sukob između njegove babe i oca oko njegovog starateljstva. Ovaj sukob nepovoljno se odrazio na duševnu ravnotežu mladog pisca, što se i vidi u njegovim ranim književnim pokušajima.
Ljermontov je bio zaljubljen u Nataliju Fjodorovnu Ivanovu, koja ga je izneverila sa njegovim drugom, pa se može reći da je ova piščeva nesrećna ljubav bila izvor pečorinskog razočaranja u žene i prijatelje. Njegov kasniji odnos prema V. A. Lopuhinoj podseća na Pečorinov odnos prema Veri.
Ljermontov je rano došao u sukob sa socijalnom sredinom koja ga je okružavala. U to vreme Rusijom je vladao surovi Nikolaj I koji je strogo kažnjavao bilo kakvu kritiku svog režima. Ljermontovljeva pesma koju je ispevao povodom Puškinove smrti, u kojoj kao vinovnike pesnikove smrti smatra halapljivu gomilu koja je okružavala presto dospela je u ruke Nikolaja I, uz komentar anonimnog dostavljača: Poziv na revoluciju.

Ipak, zahvaljujući intervencijama njegove babe i pesnika Žukovskog, Ljermontov je dobio carev oproštaj. Međutim, nije mu oproštena uvreda koju je naneo carevoj kćeri, kneginji Mariji Nikolajevnoj. Pesnik je po kazni poslat na Kavkaz, gde su vođene žestoke borbe između Rusa i Čečenaca. Ali, Ljermontova nije ubio Čečenac već ruski oficir Martinov koji je pucao iako je pesnik držao spušten pištolj.

Mihail Jurjevič Ljermontov ogledao se u različitim literarnim vrstama; pored proze, uspešno se bavio i pisanjem lirskih pesama i poema u kojima je jasno vidljivo prisustvo pečorinskih motiva. Naime, iste godine kada se pojavio roman Junak našeg doba (1840), Ljermontov je napisao tri karakteristične pesme. Jedna od njih – I mučno, i tužno sadrži gotovo sve pečorinske teme: hladno i trezveno razmišljanje, prezriv odnos prema sopstvenoj ličnosti, iščezavanje strasti pred sopstvenim razumom… U pesmama Kako često šarenom gomilom okružen i Zbogom, neumivena Rusijo Ljermontov daje sliku ljudi iz plemićkog kruga njegovog doba, predstavljajući ih kao jednu šarenu i bezdušnu gomilu, a Rusiju kao zemlju robova i zemlju gospode.

junak-naseg-doba

U Ljermontovljevom stvaralaštvu stalno je prisutna i naglašena nota skepse; u pesmi Strahovanje (1830) ističe kako je sve podložno starenju, pa je bolje ostati sam i sam primiti jedan takav udarac, nego dva – za sebe i voljenu ženu. Takva filozofija ljubavi za trenutak se može učiniti izrazom egoističnog čuvanja sićušnog mira jedne sitničave duše koja je već polumrtva jer beži od života. Deset godina nakon pesme Strahovanje, Ljermontov će u pesmi I mučno, i tužno ponovo doći do zaključka:

Da voliš… al’ koga?… na kratko – ne vredi truda,
A večno se ne može voleti.
Zaviriš li u sebe? – tamo nema ni traga od prošlosti:
I radost, i muke, i sve je tamo ništavno.

Kroz Ljermontovljevu poeziju i prozu stalno se provlači usamljena i po svojoj psihološkoj konstituciji složena ličnost koja pred sobom i drugima postavlja velike zahteve. Takvu ličnost Ljermontov je najpotpunije razvio u poemi. Mi ćemo se zadržati na poemi Demon, jer istoimeni junak ove poeme „postaje svojevrsno oličenje opšte atmosfere, opšteg stanja duha pravog psihološki individualno izdiferenciranog junaka za kojim je, reklo bi se, u celom svom prethodnom stvaralaštvu tragao, a Ljermontov ga prvi put stvara u liku Pečorina” (M. Stojnić, Ruski pisci, knjiga I).

Ljermontov svog Demona naziva duhom saznanja i sumnje i time mu pridaje duboki um i neukrotivu gordost. Demon je gord i usamljen, utonuo je u duboku tugu, a večita usamljenost stvara mu patnju. S obzirom na to da njegov um sve podvrgava nemilosrdnoj kritici, a sebe stavlja u centar svega, samom svojom prirodom Demon je osuđen na usamljenost. Ovaj spev ima simbolički karakter. Naime, ljudi obdareni izuzetnim umom i težnjom ka slobodi osuđeni su na usamljenost, tugu i nerad. U takvim uslovima živeo je i Ljermontov i njegovi savremenici, kao i Pečorin, glavni junak romana Junak našeg doba.

Junak našeg doba počinje piščevim predgovorom koji ukazuje na tipičnost glavnog junaka, na aktuelnost problema recepcije književnog dela i na piščevu nameru da, slikanjem istorije Pečorinove duše, predstavi sve poroke naše generacije u punom njihovom razvoju, jer je društvu neophodno shvatanje i prihvatanje nedostataka. Međutim, Ljermontov ne predlaže rešenje, niti daje lek kojim će se lečiti bolesti društva, već samo konstatuje: Dovoljno je i to što je na bolest skrenuta pažnja, a kako je treba lečiti – sam bog zna! Pisac ne daje lek jer ne želi da leči svog junaka.

U romanu je sva pažnja usmerena ka Pečorinovom liku: kroz dve pripovetke daje se detaljno ocrtani portret Pečorina viđen očima prostodušnog Maksima Maksimiča (Bela) i očima oficira – intelektualca koji i sam pripada Pečorinovoj sredini (Maksim Maksimič), i kroz Pečorinov dnevnik koji se sastoji iz predgovora i tri dela (Tamanj, Kneginjica Meri i Fatalist). Tri priče napisane u obliku Pečorinovog dnevnika stvaraju mogućnost da se pred čitaocima otkrije i psihološki osvetli Pečorin, njegova razmišljanja i raspoloženja. Ono što je zajedničko i što povezuje ove delove romana u celinu, upravo je analiza i samoanaliza ličnosti Pečorina.

Da bi što bolje i potpunije osvetlio Pečorinov lik, Ljermontov ga prikazuje u dodiru sa ljudima različitih društvenih slojeva i različitih karaktera. Sa Pečorinom nas upoznaje Maksim Maksimič (Bela), koji je jedno vreme živeo sa Pečorinom. Maksim Maksimič ga karakteriše kao čudnog, izdržljivog, razmaženog, ali i plemenitog čoveka sa detinjim osmehom: Divan je to bio mladić, verujte; samo malo neobičan. Eto, na primer, kad je kiša ili hladno vreme, ceo dan je u lovu, svi prozebu i zamore se, a njemu ništa. A drugi put sedi u svojoj sobi, vetrić samo malo pirne, on vas uverava da je nazebao, kapak lupne, on zadrhti i pobledi; a ja sam ga video kako ide sam na divljeg vepra; dešavalo se da čitave sate ne kaže ni reči, ali zato kad neki put počne da priča, da pukneš od smeha…

Iz ovog opisa oseća se i nazire emotivno skrhana osoba čija se nervna napetost ogleda u hipersenzitivnosti i čestim promenama raspoloženja.
Pečorin pripada tridesetim godinama 19. veka, periodu kada je društveni život u Rusiji bio još više ugušen u odnosu na prethodnu deceniju, a ljudi poput njega upali su u tešku i zagušljivu mašineriju nikolajevskog režima. Kada je Pečorin stupao u život, sebi je postavio visoke ciljeve i plemenite težnje, ali je ubrzo zaključio da će, pri datim društvenim uslovima, utonuti u osrednjost i ništavilo. Tako on počinje da svoj intelektualni potencijal i iskustvo troši na zadovoljenje svoje sujete koja je pojačana ličnim nezadovoljtsvom.

Pečorin se odlikuje veoma snažnom voljom, on neprestano traži avanture i izazove kako bi potisnuo i ugušio sopstvenu tugu. Jedan od njegovih izazova bila je Bela. Samo njeno otimanje predstavljalo je dvostruki izazov – jedan je Pečorin postavio sebi, a drugi njenom bratu Amazatu, koji ju je oteo. Način na koji je došao do Bele, kao i pridobijanje naklonosti, a kasnije i ljubavi ove lepe devojke, oslikava inteligentnog čoveka koji izuzetno dobro poznaje psihologiju muškarca i žene. Međutim, ovde se otkriva i egoistična priroda čoveka koji je u stanju da po cenu ostvarivanja svojih hirova povređuje druge ljude.

U početku je Bela bila više nego rezervisana prema Pečorinu, ali to je samo uslovilo da on bude uporniji i odlučniji, jer pripada ljudima koji jednostavno ne podnose poraze: Najmio sam našu krčmaricu: ona zna tatarski, paziće na nju i naučiće je na misao da je moja, jer ona nikome neće pripadati osim meni – dodao je on udarivši pesnicom po stolu.

Pečorinova izjava – naučiće je na misao da je moja, jer ona nikome neće pripadati osim meni – oslikava čoveka koji žene posmatra kao stvari koje će, nakon kraće verbalne dresure, obavezno posedovati i koje će, kada mu dosade, jednostavno odbaciti, smatrajući da, kao prava muškarčina, koja lupa pesnicom po stolu, ima potpuno pravo na to. U početku Pečorin pokušava da je osvoji raznovrsnim poklonima i lepim rečima, a konačno primenjuje krajnju taktiku za koju je siguran da uspeva – okretanje leđa. Ovo Pečorinovo sistematsko sprovođenje taktike odaje čoveka koji zaista dobro poznaje žene, a pritom ne podnosi da gubi. Međutim, Bela mu je ubrzo dosadila: Opet sam se prevario: ljubav divljakinje nije mnogo bolja od ljubavi ugledne gospođe; neznanje i jednostavnost jedne isto tako dosadi kao i kaćiperstvo druge; da vam pravo kažem, ja je još volim, ja sam joj zahvalan za nekoliko divnih trenutaka, daću za nju svoj život, ali – dosadno mi je sa njom…

U Belinoj ljubavi bilo je mnogo snage, ali se Pečorin nije mogao time zadovoljiti. Uzroke svojih osećanja i postupaka Pečorin pronalazi u svojoj prošlosti koju priča Maksimu Maksimiču. U ranoj mladosti Pečorin je uživao u raznim zadovoljstvima i svetskim razonodama, zaljubljivao se u divne lepotice koje su ga volele, čitao i učio – ali mu je sve to ubrzo postalo dosadno. Nadao se da će se dosade spasiti usred opasnosti i borbi, pa se obradovao premeštaju na Kavkaz; međutim, ni ovakav život ga nije dugo zabavljao.

Nesumnjiva je sličnost Pečorinove sudbine sa Onjeginovom, ali, za razliku od Onjegina, Pečorin je vrlo aktivan i odlikuje se snažnom voljom. Pečorinova pažnja je u velikoj meri usmerena samoanalizi sopstvenih unutrašnjih doživljaja. Tako se pred čitaocima otvaraju dva plana Pečorinovog dnevnika – jedan koji se odnosi na događaje koje Pečorin opisuje, i drugi – u kome Pečorin obrazlaže svoje postupke unutrašnjom motivacijom, u kome razmišlja, prosuđuje i analizira. Pečorinova ličnost se razdvaja i usled te razdvojenosti on pati, osuđuje sebe i postaje potpuno ravnodušan prema smrti: Već odavno ne živim srcem, nego razumom. Odmeravam i analiziram svoje strasti i postupke sa strogom radoznalošću, ali bez simpatija. U meni postoje dva čoveka: jedan živi u punom smislu te reči, a drugi razmišlja i procenjuje onog prvog…

Međutim, s obzirom na to da onaj prvi Pečorin potpuno besmisleno i uzaludno dela, njegov iskaz da živi u punom smislu te reči treba shvatiti uslovno. Zbog Pečorinove podvojenosti i sukoba sa samim sobom nastaje protivrečnost između njegove prirode i njegovih najčešće beznačajnih postupaka. Pečorin je izuzetno inteligentan i intuitivan čovek koji ništa ne radi nesvesno, a njegova urođena strast da protivreči i da dela poštujući svoje ”principe” utemeljene na predrasudama, usmerena je protiv njega samog: Čitav moj život bio je samo lanac tužnih i neuspelih protivrečnosti srcu ili razumu.

Pečorin je čovek koji je pun predrasuda o ljudima, prijateljstvu, lepoti i o mnogim drugim stvarima. Predrasude koje je sebi nametnuo onemogućavaju mu da se ostvari kako u ljubavi, tako i u prijateljstvu u koje uopšte ne veruje. Evo šta on misli o prijateljstvu: Od dvojice prijatelja jedan je uvek rob drugoga, iako često ni jedan od njih neće to da prizna; – ja ne mogu da budem rob, a da zapovedam – suviše je zamorno, zato što istovremeno treba i lagati; uz to, imam poslugu i novac.

Njegova predubeđenja se ne zaustavljaju ovde. Pečorin dalje govori: Priznajem da imam jako predubeđenje o svim slepima, ćoravima, gluvima, nemima, grbavima, bez nogu, bez ruku, itd. Zapazio sam da uvek ima neka neobična veza između čovekove spoljašnosti i njegove duše: kao kad se izgubi jedan deo tela, duša izgubi neko osećanje. Ovakvo Pečorinovo gledanje na obogaljenost čoveka ne ukazuje na njegov estetizam, već na težnju za kompaktnošću i vitalnošću duše i tela, pa ovaj kratak opis ne predstavlja samo njegovu usputnu opservaciju, već ima funkciju osvetljavanja njegove ličnosti, kao, uostalom, i sva ostala njegova razmišljanja.

Pečorin je analitični posmatrač i izuzetni poznavalac ljudi i njihovih slabih strana; detaljno opisuje ljude sa kojima je u kontaktu (Grušnjickog, doktora Vernera, kneginju Ligovsku…) i precizno tumači njihove postupke i ponašanja. Takvo poznavanje psihologije čoveka Pečorinu omogućava dominaciju nad ljudima, kao i veliki uspeh kod žena koje, kako i sam kaže, prezire da ih ne bi voleo: Trebalo bi da žene žele da ih svi muškarci tako dobro poznaju kao ja, zato što ih ja volim sto puta više od kako ih se ne bojim i od kako sam prozreo sve njihove sitne nedostatke.

Međutim, Pečorin se i te kako boji karakternih žena koje bi mogle da ga zavedu i da mu oduzmu slobodu do koje mu je toliko stalo, pa, s tim u vezi, on kaže: Priznajem da zaista ne volim žene s karakterom: to nije njihova stvar!

Svojom hladnom razboritošću i sistematskom taktikom Pečorin zavodi kneginjicu Meri, iako mu uopšte nije stalo do nje, a zatim joj govori da je ne voli i ostavlja je. On se i sam pita zbog čega se uopšte upetljao u to besmisleno zavođenje, pa hladno i sebično kaže: A ipak postoji neizmerno uživanje osvojiti mladu, tek rascvetalu dušu! Ona je kao cvetić čiji najbolji miris isparava u susret prvom sunčevu zraku; treba ga otkinuti upravo u tom trenutku i kad se dovoljno zasitiš njegovim mirisom, baciš ga na put: možda će ga neko podići.

Pečorinova ljubav nikada nikome nije donela sreću, jer i kada je voleo, voleo je isključivo zbog sebe, ne žrtvujući ništa zarad onih koje je voleo. Njegova ljubav prema Veri bila je njegova najduža privrženost – ona je bila jedina žena koja ga je u potpunosti razumela. Međutim, ni sa njom nije mogao da ostvari trajnu vezu jer je za tako nešto nesposoban; on ne želi da izgubi svoju slobodu, iako ni sam ne zna kakva je i šta je, u stvari, prava sloboda.

Svi suvišni ljudi, pa i Pečorin među njima, kategorični su protivnici braka. Razlog tome je njihova egocentričnost i strah od gubitka slobode. S obzirom na to da osećaju delatnu zatočenost, strah od gubitka lične slobode kod njih je posebno izražena, posebno zbog toga što se (i bez žene) ne osećaju potpuno slobodnim. Pored toga, Pečorin priznaje da se u njegovoj duši stvorila neizreciva odvratnost prema ženidbi još dok je bio dečak – kada mu je vračara prorekla smrt od neke rđave žene.

Da bi postigao svoj cilj i uzvisio se u tuđim očima, Pečorin unižava sebe (to čine i Onjegin i Ruđin). Praveći se da je duboko uzbuđen, Pečorin priča kneginjici Meri svoju tužnu sudbinu: Bio sam skroman, optužili su me da sam lukav; postao sam povučen. (…) Bio sam spreman da vodim ceo svet – niko me nije razumeo: i ja sam se naučio da mrzim. (…) Govorio sam istinu – nisu mi verovali: počeo sam da varam. (…) Postao sam moralni invalid: jedna polovina moje duše nije postojala, ona se sasušila, isparila, umrla, ja sam je odsekao i odbacio; a druga polovina je još bila živa i spremna da svakoga usluži, ali to niko nije opazio, zato što niko nije znao da je postojala ona druga polovina koja je umrla…

junak-naseg-doba-2

Međutim, pišući o ovom događaju, Pečorin ne kaže da je kneginjicu Meri lagao. Ako imamo u vidu Pečorinovu samokritičnost i detaljnu samoanalizu koja je prisutna na gotovo svakoj stranici njegovog dnevnika, razlog neobrazlaganja i nepominjanja ovog monologa možemo tražiti u njegovoj istinitosti – patetično rečenoj zbog efekta koji treba da izazove.

S obzirom na to da Pečorin događaje, osećanja i razmišljanja povereva svom dnevniku koji ne planira da objavljuje, niti da ga čita pred nekim, sasvim je logično da on sve to beleži potpuno iskreno. Ipak, iz nekih mesta u Pečorinovom dnevniku vidi se da on, u stvari, sebe prikazuje gorim nego što jeste. Na primer, posle neuspelog pokušaja da stigne Veru, Pečorin pada na mokru travu i plače. Nesumnjivo je da je uzrok ovakvog izliva osećanja Pečorinova patnja i njegove emocije prema Veri, međutim, Pečorin to ne može da sebi prizna, pa svoje plakanje objašnjava svojim rastrojenim živcima i praznim želucem. U sceni opraštanja sa kneginjicom Meri, vidi se jedno dragoceno Pečorinovo priznanje: da je još koji minut stajao tu, pao bi pred njene noge.

Pečorin sebe prikazuje gorim nego što jeste zbog svoje ogorčenosti, a ne zbog hladnoće. „Na jednom stepenu ogorčenosti često se javlja ovakva težnja ka jednom ovakvom pečorinskom samooptuživanju, ili, da budemo precizniji, prema jednom ovakvom pečorinskom samounižavanju. Pečorinova tobožnja iskrenost umnogome je samo jedan specifičan oblik samounižavanja” (N. Milošević, Predgovor knjizi Junak našeg doba).

Ljermontovljev junak je doživeo razočaranja na društvenom i ličnom planu; on često govori o slomu svojih iluzija i sa gorčinom pristupa temi izdajstva u ljubavi i prijateljstvu.

Sukob karaktera u romanu Junak našeg doba vidljiv je u samoj ličnosti glavnog junaka – Pečorina. S jedne strane, Pečorin sebe posmatra kao potpuno razvijenog i formiranog čoveka koji je sve u životu već iskusio, pa mu pomisao na smrt ne izaziva strah, već potpunu ravnodušnost: Pa šta, ako treba umreti – neka umrem: gubitak neće biti veliki za ovaj svet, pa i meni samome je već prilično dosadno, ja sam kao čovek koji zeva na zabavi i koji ne ide da spava samo zato što njegova kola još nisu stigla. Međutim, sa druge strane, Pečorin u svojoj duši oseća neizmernu snagu koju ispoljava na krajnje besmislen i surov način; osnovni pokretač njegovog celokupnog delanja jeste volja za moć.

Pečorin ne želi da bude inertan, ali ne radi ništa istinski korisno, jer ne nalazi delatnost koja odgovara njegovoj snazi i duhu. On je, kako sam kaže, sličan geniju prikovanom za činovnički sto i osuđenom da prepisuje akta. „Pečorini su iznad stvarnosti koja ih okružuje i zato imaju pravo da preziru život i ljude; čitav njihov život jeste negiranje – kao reakcija na postojeći poredak stvari” (N. A. Dobroljubov, Šta je oblomovština).

U dvoboju sa Grušnjickim Pečorin kaže doktoru Verneru da možda i želi da bude ubijen. „Ova Pečorinova čudna želja – ma koliko se to možda paradoksalno činilo – baca novu svetlost na držanje samog Ljermontova za vreme dvoboja sa Martinovom. Zašto je pisac nepokretno i s oborenim pištoljem čekao da mu Martinov metkom oduzme život? Nije li, poput svog junaka, razočaran i ogorčen nepravdama i patnjama koje su ga snašle, i sam u stvari, želeo da bude ubijen? Samo ako Grušnjicki nije ispunio Pečorinovu želju, Martinov piščevu, na žalost, jeste” (N. Milošević, Predgovor knjizi Junak našeg doba).

Suvišni ljudi u ruskoj književnosti>>

Autor: Dušica Čukić

Puškin je svoj roman Evgenije Onjegin pisao punih devet godina, od 1823. do 1831. godine. Međutim, svom romanu definitivnu formu dao je godinu dana ranije, 1830. godine, dok je boravio na imanju svoga oca, u Boldinu. Usled karantina koji je propisan zbig epidemije kolere, na imanju u Boldinu Puškin je morao nepredviđeno provesti celu jesen. Taj period bio je za Puškina stvaralački izuzetno plodan, a u istoriji književnosti poznat je kao Puškinova boldinska jesen. Najznačajniji rezultat boldinske jeseni jeste dovršavanje Evgenija Onjegina koji je prvi put u celini objavljen 1833. godine.

Kroz lik Evgenija Onjegina, glavnog junaka istoimenog romana, Puškin je predstavio opšte društvene pojave iz dvadesetih godina 19. veka, kao i čoveka čija je tragedija ne samo u njegovom karakteru već i u tome što je prozreo i shvatio besmisao svoje sredine, ali nikada nije mogao da uguši u sebi predrasude sredine u kojoj je vaspitavan.

Onjegin-LenskiRomanom Evgenije Onjegin obuhvaćen je veliki broj ličnosti koje, svaka na svoj način, svojim postupcima i udelom u fabuli, stvaraju upečatljivu sliku istorijske epohe u Rusiji. Najznačajniji među njima svakako jesu Evgenije Onjegin, Tatjana Larin i Vladimir Lenski. Sva tri junaka predstavljaju plod društva, sredine u kojoj obitavaju, vaspitanja koje su stekli i literature pod čijim uticajem su se kao karakteri formirali, a istovremeno su u stalnom nerazrešivom kontrastu sa realnošću koja ih okružuje. Ovakav njihov odnos prema stvarnosti, koji istovremeno motiviše njihove postupke, mišljenja i izlaganja, pisac pokazuje posredno, nenametljivo, više nalik nagoveštaju i sugestiji, ali sa besprekornom tačnošću svakog, čak i naizgled sporednog detalja. Puškinov realistički umetnički postupak karakteriše njegova težnja da objašnjava karaktere glavnih junaka, pa zbog toga siže obuhvata događaje koji se dešavaju mnogo ranije od trenutka kada počinje sama fabula romana.

Onjegin – junak iz plemićke gradske sredine i Tatjana – junakinja iz plemićke (spahijske) seoske sredine, čine predstavnike dva pola ruskog društva 19. veka. „Tema Evgenija Onjegina je ljubav. Iz te okvirne teme grana se niz drugih: mimoilaženje srodnih ljudi; individualistička otuđenost; skepticizam; naivno idealizovanje života; emocionalni i moralni preporod; odnos književnosti prema životu” (M. Sibinović, Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina). Temi svog romana Puškin je prilazio analitički, stvarao je karakter u razvoju i otkrivao uzročnoposledične odnose između materijalnog sveta i psiholoških pojava. Puškin nam otkriva sve uslove pod kojim se Onjegin formirao, kako se razvijao i šta je to što je dovelo do njegovog prezasićenja životom i demonstrativnog odlaska iz tog sveta.

Objektivnost pripovedanja Puškinovog realizma došla je do punog ispoljavanja u njegovom načinu prikazivanja karaktera. Izrazita psihološka tačnost, produbljenost i reljefnost u slikanju likova ne postiže se temeljnom analizom od strane pisca ili pak drugih likova, odnosno samoanalizom junaka, već opisom njihovih akcija, postupaka, okruženja, to jest – postupkom indirektne karakterizacije likova. U Onjeginov lik Puškin je uneo izvestan deo autobiografskog materijala i otuda pesnikova simpatija prema glavnoj ličnosti ( Ja ogorčen, on setom svladan. / Obojica smo u to doba / Poznali igru strasti jasno; / U oba srca žar je zgasno, / Obojicu je srela zloba / Fortune slepe i zlog sveta / Na samom jutru naših leta ); međutim, pisac upozorava da nije naslikao svoj portret i da uvek rado ističe razliku između sebe i svog junaka.

Evgenije Onjegin, potpuni predstavnik ruskog plemstva dvadesetih godina 19. veka, pažljivo je oblikovan i realistično prikazan dinamični književni lik. Puškin na specifičan način uvodi svog junaka u priču:

S junakom mojega romana
Bez predgovora, odmah sada,
Upoznaću vas k’o što spada:
Moj Onjegin svoj život poče
Kraj Neve; kraj te reke iste
Gde možda i vi rođeni ste
Il’ blistali ste, čitaoče.
Onuda nekad šetah i ja,
Al’ meni sever slabo prija.

Posle ovog uvoda, postepeno, iz strofe u strofu, baš kao što će kasnije raditi realisti, predočava psihološki portret svoga junaka. Za razliku od Tatjane, čija se ličnost oformila u sredini najbližoj prirodi, on se formirao u okruženju na najvišem stepenu civilizacije. Po običaju koji je tada vladao u ruskom plemstvu, Onjegin je sticao obrazovanje od vaspitača i učitelja, pretežno Francuza, međutim to obrazovanje je bilo krajnje površno, pa se Puškin prema njemu odnosi ironično:

Pun znanja bio, al’ po modi;
(…)
Sad latinski u modi nije,
Na znanje ću vam ipak dati;
Znao je dosta Evgenije
Da može epigraf da shvati.
(…)
I pamtio je ko đak vredan
Iz Eneide distih jedan.

Onjegin nije posedovao istrajnost, upornost i sposobnost za praktičan društveni rad, pa, diže ruke od „učenja”, i uplovljava u krajnje lagodan i neplodan život bogatog plemstva. Međutim, ovaj slabo obrazovani plemić bio je prvak u zavođenju (Al’ ono što je ko genije / Od svih veština znao bolje / (…) / Beše veština nežne strasti.)  U sklopu opisivanja aktivnosti kojima je ispunjen Onjeginov dan, a koje ne idu dalje od doterivanja u kabinetu, ručkova, vremena provedenog u pozorištu, koje nezainteresovano prekraćuje ne bi li stigao na bal, Puškin prikazuje jedan prazan, jednodimenzionalan i jalov život prosečnog predstavnika mladog ruskog plemstva, koji ni po čemu bitnom ne odstupa od ostalih, njemu sličnih.

Pisac je ironičan prema Onjeginovom doterivanju i njegovoj kozmetici koju koristi kao pravi metroseksualac:

Brušeni kristal pun parfema;
Češljići, sjajne testerice,
(…)
Sto vrsta četki:nežne, grube,
Za nokte, kosu i za zube.
(…)
On dnevno pred ogledalima
Provede barem dva-tri sata,
I kad se najzad javi s vrata,
Kao Venera izgled ima,
Kad boginja u maske krene
Pa se u muško preodene.

Karakterističan je opis Onjeginovog odlaska u pozorište zato što se ovde ugao gledanja udvaja: jedan ugao gledanja je Puškinov, a drugi je Onjeginov odnos prema pozorištu. Naime, dok je pisac oduševljen pozorištem (Čarobni kute, divno mesto!), Onjegin tamo stiže poslednji i ubrzo počinje da se dosađuje, gledajući Didroov balet koji je pun mašte i nesvakidašnje lepote.

U vrlo protivrečnom karakteru Onjegina uporno egzistiraju različite i međusobno isključive osobine koje ukazuju na njegovu potrebu da bude u centru pažnje, pritvorenost (Iako zloba ljudskog roda / Njega da štedi nije znala), kao i na njegov izuzetan glumački dar:

Znao je nevešt da se tvori,
Da ljubomoran, mračan biva,
Da razuveri, nagovori,
Da tuguje, da nadu skriva,
Da bude ohol i poslušan,
Pun pažnje ili ravnodušan.
Kako je bio rečit sjajno,
A kako ćutljiv osećajno,
I nehajan u pismu strasnom,
Znao je dušu da unese
U ono čime obuzme se,
I mogla je u oku jasnom
Stidljivost, drskost, nežnost čista,
I suza poslušna da blista.

Ovaj tipični lik plemića s početka 19. veka, nezadovoljan svojom sredinom koju kasnije i napušta, ipak ostaje vezan tragovima te sredine od koje beži u vidu predrasuda, vaspitanja i konvencija, tako da, iako se i fizički i deklarativno razilazi sa okruženjem, opet sa njim ostaje povezan, jer ono određuje njegov karakter, motiviše njegovo ponašanje, diktira njegovu sudbinu.

Puškin postepeno počinje da govori o Onjeginovim pokušajima da živi drugačije; ukazuje na njegovo hlađenje prema zadovoljstvima prestoničkog života i na splin koji je ovladao Onjeginom. Miodrag Sibinović ističe da Puškin, „konkretizujući predstavu o toj bolesti, upotrebljava rusku reč handra (u prevodu na naš jezik – čamotinja) kojom kao da, depoetizujući pomodnu uvoznu pojavu, raspoloženje koje ona označava – spušta u rusku svakodnevnicu, u realnu stvarnost. Jer, ako se Puškin tako sistematično, kako je učinio u prvoj glavi romana, osvrće na junakovo vaspitanje, obrazovanje, način i sadržaj junakovog prethodnog života, nije li to upravo izraz – osmišljenog nastojanja da se poreklo, uzrok ove bolesti pronađe u konkretnim životnim uslovima junakove, ruske društvene sredine” (M. Sibinović, Ruski književni istočnici). Ovim je Puškin u svoj roman uneo shvatanje o čovekovom karakteru kao proizvodu društvene sredine u kojoj se formira i živi.

onjegin-tatjana

Nesposoban za nastavak uživanja u dotadašnjem načinu života koji u njemu izaziva dosadu, razočaranje i indiferentnost prema svemu što ga okružuje, Onjegin odlazi na selo, ali ne zbog toga što tamo vidi spas, već zbog nasleđenog imanja. Puškin je svoj roman počeo Onjeginovim razmišljanjima koja svojom iskrenošću na prvi pogled deluju surovo i bezosećajno:

Moj časni stric je uzor pravi
Otkad je sasvim zanemogo
I misli sad u staroj glavi:
Svi treba da ga štuju mnogo.
Nek drugom to za primer služi,
Al’, Bože, kako to dotuži
Kraj bolesnika stalno biti,
Ni dan ni noć ne odlaziti;
Kakvo je to pritvorstvo ružno
Davati lek sa setnim licem,
Ćaskati s polumrtvim stricem
I popravljati jastuk tužno-
Misleći pri tom, al’ za sebe:
Kad će već doći vrag po tebe!

Mnogi čitaoci izraziće negodovanje zbog ovakve Onjeginove „bezosećajnosti” prema stricu koji mu ostavlja imanje koje mu, inače, zakonski i pripada. Puškin nije želeo da prikaže navodno brižnog i tužnog rođaka, već iskrenog i realnog čoveka koji nimalo nije blizak sa svojim stricem, pa bi, s tim u vezi, bilo licemerno žaliti i plakati ako se iskreno ne oseća tako, samo zato što umire neko koga nasleđuje.

Revolucionarni demokrata, književni kritičar Dmitrij Pisarev, oštro je opovrgao ocenu Bjelinskog da je Evgenije Onjegin „enciklopedija ruskog života”, zasnivajući svoje stavove na negativnoj oceni Onjeginove ljudske vrednosti: „Onjegin ne tuguje zbog toga što ne može da pronađe mogućnost za razumnu aktivnost, niti zbog toga što je sam visoka priroda, niti pak zato što svaki razumni stvor tuguje, nego jednostavno zbog toga što ima u džepu lude pare koje mu pružaju mogućnost da mnogo jede, mnogo pije i da, kako mu se prohte, krivi lice u razne grimase. Njegov um nije ništa ohladilo – on je samo netaknut i nerazvijen”. Međutim, ukoliko Onjegina posmatramo kao „suvišnog čoveka”, Pisarevljeva ocena (iako vrlo smislena i logična) je – neistorična.

Onjegin nikako ne spada u red prosečnih ljudi koji, ne želeći mnogo, bivaju zadovoljni i srećni sobom i svima. On, možda, ne zna šta mu treba i šta bi hteo, ali sigurno zna šta ne želi. U nadi da će se bolje osećati, Onjegin se okreće selu i prirodi, ali vrlo brzo shvata da se promenom mesta ne menja suština neizbežnih okolnosti koje ne zavise od nas samih:

I on već jasno vide tada:
Iako dvorci bulevara,
Balovi, karte ne postoje,
Da i u selu dosadno je;
Stražari i tu čama stara
I progoni ga svakog trena
Ko senka ili verna žena.

U krilu prirode Onjeginu je bilo dosadno. Pokušao je da izvrši neke socijalne promene, upoznao se sa Lenskim, išao kod Larinih – i sve to iz dosade! (Da je morao da obezbeđuje svoju egzistenciju, radio bi, pa se, verovatno, ne bi toliko dosađivao.)

Protivrečnosti u ličnosti Onjegina upadljivo se ogledaju u njegovom odnosu prema Tatjani Larin. Pri prvom susretu on će zapaziti Tatjanu, ona će na njega ostaviti pozitivan utisak, ali daleko od toga da će ga zainteresovati kao žena. U susretu Onjegina i Tatjane, Puškin je doveo u vezu dve, po prirodi jake ličnosti. „Sučeljavanjem svojih junaka on je ostvario susret dveju suprotnih koncepcija života (optimističke i rezignantne), dvaju tipova ljudske ličnosti (jedne, koja je celovita, spontana, samopožrtvovana i druge, koja je nagrižena skepsom, duhovno raspolućena i egoistična), i susret dveju sredina (plemićke, spahijske seoske, koja je, u bližem kontaktu sa prirodom i narodom, ljudski neposredna, spontana i relativno zdrava, ali je intelektualno nedovoljno razvijena, i plemićke gradske, koja je na višem stupnju civilizacije, ali je odnarođena i dehumanizovana)” (M. Sibinović, Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina).

Iako je raskinuo sa konvencijama faze svog plemićkog života, one su ipak duboko usađene u ovom čoveku koji je nesposoban za nežnost i ljubav pa, s tim u vezi, ocenjuje da mu ona nije par, niti on njoj. Iako je Tatjanino pismo uspelo živo da ga trone, a njena iskrenost oživela roj davno mrtvih osećaja, Onjegin odbija njenu ljubav, a svoje odbijanje obrazlaže nespremnošću da svoj život ograniči mirnim, kućnim krugom i ubeđenošću da nije stvoren za sreću. Između ostalog, govori joj kako je nije dostojan, ali kada bi ga mamile slike porodične, / srce u meni tad zacelo, / nevestu drugu ne bi htelo.

Onjegin, pošto nije bio u stanju da voli onako kao Tatjana, kad je primio njeno pismo pravedno i pošteno odlučuje da joj to direktno kaže, kako bi odmah ubio u njoj svaku nadu i samim tim joj pomogao da se oslobodi od nepotrebne i beznadežne ljubavi. Međutim, Onjegin u tome nije dosledan, pa, iskvaren u prestoničkim salonima, u teškim trenucima za Tatjanu, ne može da se uzdrži od koketiranja i otvara joj nadu: Ja gajim ljubav prema Vama / Ko brat, il’ veću, može biti . Bondi zaključuje da se u tim postupcima ispoljava Onjeginov ”egoizam i nepažnja prema ljudima”, tj. nepažnja prema tuđim osećanjima.

Da li je Onjegin bio iskren prema Tatjani? Može li on, uopšte, da voli? Da li je pravi uzrok njegovog odbijanja, u stvari, to što mu je Tatjana dala svoje srce na dlanu, pa je ljubav bez borbe za njega izgubila svaku draž? Ovo su pitanja čiji bi odgovori mogli biti različiti, međutim, ako Onjegina posmatramo kao člana porodice suvišnih ljudi, odgovor je jedan i treba ga tražiti u samom Onjeginu. Puškin ga daje kroz sledeće stihove:

U mladosti je i on bio
Žrtva žestokih, divljih strasti.
Al’ razmažen životom sjajnim
I navikama svojim trajnim,
Očaran jednim ne za dugo,
Razočaran u nešto drugo,
Mučen i željom i uspehom-
Moro je večno on da guši
Roptanja glas u svojoj duši
I zevanje da davi smehom.

U lepe žene što zanose
Više se nije zaljubljivo;

Napuštao ih je sve bez tuge
I tražio bez želje druge.

Da Tatjana nije potpuno otvoreno i naivno pristupila ljubavi koju je osetila, da je bila malo proračunata, tj. kako Puškin kaže:

Odložimo dok skoči cena,
Zapletimo u mrežu dublje,
Budimo nadom samoljublje,
A kad u našoj bude vlasti,
Umorimo ga sumnjom sporom
I prenimo ga ljubomorom,
Jer inače će, lišen slasti,
Lukavi sužanj rad slobode
Da zbaci okov i da ode…,

verovatno bi zainteresovala Onjegina, ali, ako imamo u vidu njegov karakter, oduševljenje ne bi trajalo predugo.

Onegin-TatjanaSukob suprotnih polova karaktera Onjegina, kao stalni pratilac njegovog delanja i kontakta sa ljudima, ispoljila se i u odnosu sa Vladimirom Lenskim. Za razliku od Onjegina, koji je naoružan skepsom i realan u svemu, Lenski potpuno idealistički posmatra stvarnost, pogrešno procenjuje ljude i ne uspeva da pronađe sebe, bez obzira na svoje poštenje i čiste namere.

Iako u razgorima koja ova dvojica vode primećujemo superiorni stav Onjegina prema svom mlađem sagovorniku bez dovoljno životnog iskustva, ipak u njemu ima i dosta pokroviteljskog razumevanja i blagonaklonosti prema nečemu što je bilo sastavni deo njegove (Onjeginove) prošlosti. Hercen ističe: „Lenski je poslednji krik Onjeginove savesti, zato što je on sam Onjegin, što je – ideal njegove mladosti. Puškin je video da takav čovek u Rusiji nema šta da traži, i ubio ga je rukom Onjegina koji ga je voleo i, nišaneći, čak nije hteo da ga rani” . (I. Gercen, Sočinenija v 9-ti tomah). 

Iako prezire društvo i njegove moralne norme, Onjeginu je stalo do javnog mišljenja tog društva, pa sve to, u kombinaciji sa strastvenim osećanjem duga i časti romantičnog Lenskog, prouzrokuje dvoboj sa fatalnim posledicama. Uzrok Onjeginovog razočaranja i nesreće je u sukobu koji je zasnovan na dubokim protivrečnostima u samoj njegovoj ličnosti. On je na sopstvenom sudu strogom priznao svoju krivicu i osudio sebe, čak je i poželeo da Lenskom sve objasni i da pokaže da predrasuda sužanj nije, / ni neki deran prek i smeo, / već častan čovek i muž zreo, ali je, ipak, pucao na svog prijatelja i ubio ga, iako ga je mogao samo raniti.

Postavlja se pitanje zbog čega je Onjegin uopšte prihvatio izazov na dvoboj sa čovekom prema kome gaji prijateljska osećanja, kad i sam zna da ne postoji pravi razlog za taj dvoboj. U literaturi o Evgeniju Onjeginu postoje različita tumačenja ovog dvoboja koja se mogu sistematizovati u tri grupe najzanimljivijih. Prvu grupu predstavlja već navedeno Hercenovo tumačenje. Prema drugom tumačenju, Onjegin prihvata izazov na besmisleni dvoboj, jer, iako ima visoko mišljenje o sebi i prezire sve što ga okružuje, ipak ne uspeva da se oslobodi društvenih predrasuda – boji se da će biti ismejan i proglašen kukavicom. Takvo tumačenje zastupa i Bjelinski . Prema trećem tumačenju, Onjegin prihvata dvoboj iz egoističke težnje da sačuva svoj mir. Ovo tumačenje obrazlaže Tamarčenko, koji polazi od toga da je Onjeginova ohlađenost prema životu rezultirala težnjom da se izoluje od života, da ogradi svoj mir. I Bondi smatra da je do besmislenog dvoboja i do nesreće došlo zbog egoističke prirode Onjegina, koji prema svima i svemu odnosi pasivno i ravnodušno, osim prema narušavanju sopstvenog mira: Onjegin pasivno ide za događajima: dolazi na mesto dvoboja, ne rešava se da Lenskom objasni svu neosnovanost njegove ljubomore i, uopšte ne misleći šta čini, ubija na mestu svog mladog prijatelja…

Ipak, ishod ovog dvoboja Onjegina duboko potresa i izbacuje ga iz dotadašnjeg životnog koloseka. Pritisnut grižom savesti, Onjegin gubi svoj mir, a u seoskoj sredini biva za svagda žigosan kao nepoželjan i opasan čovek.

Dok je Lenski primio smrt i u tome našao izlaz, Onjegin, kao podeljena ličnost prezasićena praznim bitisanjem, gubi spontanost u životu i naoružava se skepsom, jednom od njegovih najdominantnijih crta. Pogibija Lenskog je stvorila uslove da Onjegin i Tatjana prošire svoja iskustva o životu – Onjegin na širokim prostorima Rusije, a Tatjana u visokom moskovskom i petrogradskom društvu. Ponovni susret sa Tatjanom, doduše sada novom i drugačijom, učiniće preokret u Onjeginovoj svesti i životu, prouzrokovaće iznenadni, okrepljujući emocionalni preporod na planu zakržljalih osećanja. Međutim, to će se desiti tek pošto Onjegin sazna da je ona sada tuđa žena koja prema njemu više ne pokazuje nikakve emocije:

Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il’ rumena…
Na njoj se ništa ne pokrene;
Ni obrva, ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći…

Savremeni analitičari Evgenija Onjegina uglavnom se slažu u tome da je na kraju Onjegin zaista doživeo iskrenu i duboku ljubav prema Tatjani.  Posle njenog neodgovaranja na pismo i odbijanja njegovog udvaranja u razgovoru, besmisao i krajnja bezvoljnost dobijaju vrednost nepobitnih činjenica. Psihički stabilna i moralno jaka Tatjana kojoj je još uvek stalo do Onjegina, odbija njegovu ljubav delom i zbog toga što, verovatno, ne veruje da je on zaista voli:

A šta je sada vas dovelo
Pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete sitnoj strasti?

Glavni junak sebe konačno pronalazi u redu ljudi koji su suvišni na svetu i, da bi pobegao iz mučne praznine, kreće na putovanja u Nižnji Novgorod, Astrahan, na Kavkaz, Tavridu. Onjegin ostaje bez tako potrebne mogućnosti da pronađe cilj u životu, da vidi svrhu svog postojanja, osećaj da je suvišan na svetu, i po tome postaje preteča suvišnih ljudi, koji će biti predmet postpuškinovske književnosti, poput Pečorina Ljermontova ili Ruđina Turgenjeva.

Autor: Dušica Čukić

Suvišni ljudi u ruskoj književnosti>>

Ilustracije: en.wikipedia.org, krasnov.tv, illustrada.ru.

Puškinov Onjegin (Evgenije Onjegin) i Ljermontovljev Pečorin (Junak našeg doba) otvaraju galeriju takozvanih suvišnih ljudi, čija je pojava u književnosti uslovljena posebnom društvenopolitičkom i duhovnom klimom u Rusiji tog doba.

Ruski kritičar Nikolaj Dobroljubov je u članku Šta je to oblomovština? Onjegina uvrstio u poseban književni tip ruske literature 19. veka, u tip takozvanih suvišnih ljudi, zajedno sa Ljermontovljevim Pečorinom, Hercenovim Beljtovom, Turgenjevljevim Ruđinom i Gončarovljevim Oblomovom. „Suvišan čovek je tip ljudi koji ne nalaze mogućnosti za primenu svojih natprosečnih potencijalnih sposobnosti zbog toga što im to ne dozvoljavaju objektivni uslovi u društvu na koje gledaju kritički. Suvišan čovek se prema ljudima odnosi visokomerno. Potcenjuje ih i drži se nadmeno. U odnosu prema ženi je egoista: uživa u igri ženskim srcima, ali ne prihvata obaveze i, po pravilu, izbegava bračnu vezu. Obrazovanje suvišnih ljudi je površno. Njihov odnos prema radu je nesistematičan. Nedostaje im upornost. Zbog toga su, iako mnogo šta u svojoj sredini ne prihvataju i negiraju, nesposobni za delotvornu, konstruktivnu akciju, radi otklanjanja nedostataka u ime pozitivnih promena u društvu” (M. Sibinović, Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina).

suvisni-ljudi

Godine 1785. Katarina II je Podarenom poveljom propisala prava i dužnost plemića. Za vreme vladavine Katarine II visoko plemstvo, koje je činio prosvećen i obrazovan stalež, dostiglo je najviši stepen u svom razvoju. Odmah za visokim plemstvom formirala se klasa srednjeg plemstva. Za vreme vladavine cara Aleksandra Blagoslovenog, plemićki ugled je sve više rastao, pa se tako obrazovalo društvo za koje su plemenita uživanja već postala životna potreba, kao obeležje novog duhovnog života. Plemićka klasa je bila ne samo glavni predstavnik društva, već i glavni neposredni izvor obrazovanosti čitavog društva. „Dvadesetih godina 19. veka ruska književnost, koja je bila podražavalačka, počinje težiti za originalnošću: pojavio se Puškin. On je voleo stalež u kome se skoro isključivo ispoljio napredak ruskoga društva kome je i sam pripadao – i odlučio je da nam u Onjeginu prikaže duševni život toga staleža, a zajedno sa njim i društvo, onakvo kakvo je bilo u eposi koju je izabrao, tj. dvadesetih godina 19. veka” (V. G. Bjelinski, Književno-kritički članci).

Međutim, iako društveni roman u koji ulazi čitav ruski život sa političkim idejama, tadašnjom kulturom, vaspitanjem, kao i celokupna ideologija epohe, Puškinov Evgenije Onjegin predstavlja izuzetnu psihološku studiju karaktera junaka.

Dok je Puškin kroz Onjeginov lik dao sliku plemića dvadesetih godina, Ljermontov je glavnim likom svog romana Junak našeg doba – Pečorinom, dao sliku tipičnog predstavnika epohe tridesetih godina 19. veka, a književna kritika ga ubrzo prihvatila kao predstavnika takozvanih suvišnih ljudi u ruskoj književnosti. Pečorinov lik pisac izoštrava osvetljavajući ga iznutra, navodeći čitaoce da se i sami pridruže univerzalnim filozofsko-etičkim pitanjima o sreći, nesreći, ljubavi, prijateljstvu, sudbini, strasti, egoizmu, genijalnosti, koja Pečorin postavlja sebi i drugima. Junak našeg doba smatra se jednim od prvih vrhunskih psiholoških i filozofskih romana u ruskoj proznoj književnosti 19. veka.
„Junak tridesetih godina”, Junak našeg doba bio je „dekabrista” – aristokrata, vojno lice i čovek političke prakse, a „junak četrdesetih” svoje obrazovanje sticao je na Moskovskom univerzitetu – poezija, nauka i filozofija bili su u centru njegovih interesovanja i oduševljenja. Takvog jednog čoveka, „nepraktičnog viteza reči”, prikazao je Turgenjev kroz lik Ruđina, koji predstavlja još jednu od varijanti suvišnih ljudi, ali ne i ponavljanje onjeginsko-pečorinskog tipa.

Ličnosti poput Onjegina, Pečorina, Ruđina, Oblomova – tipovi koje su stvorili veliki talenti, žive i danas – u malo drugačijim društvenim uslovima. To su ljudi koji ne čine ništa ni za ličnu niti za opštu korist; za njih ne postoje stvari koje bi im predstavljale životnu potrebu bez koje ne bi mogli da žive.

Iako postoji razlika u temperamentu Onjegina, Pečorina i Ruđina, svi oni imaju karaktere koji su u velikoj meri sputani nepovoljnim društvenim prilikama. Možda bi njihovo besmisleno (ne)delanje dobilo neki plemenitiji smisao u drugačijim društvenim okolnostima. Međutim, njihovo (ne)delanje nisu samo uzrokovale dvadesete, tridesete i četrdesete godine 19. veka u Rusiji, već prvenstveno njihovi karakteri i njihova samoživa priroda. Oni su razmaženi egocentrici, koji misle da su centar sveta koji se oko njih i zbog njih okreće, pa, s tim u vezi, sebi daju za pravo da povređuju ljude koji to uopšte ne zaslužuju, i to isključivo radi ličnih nezadovoljstava, hirova i kompleksa.

Suvišni ljudi nisu samo po svojoj prirodi lišeni sposobnosti da se kreću i delaju po sopstvenoj volji – njihova apatija i splin rezultat su njihovog vaspitanja, neostvarenih težnji i sredine u kojoj se kreću. Svi članovi porodice suvišnih ljudi imaju sličan odnos prema ljudima – preziru njihov „sitan” rad i njihove skučene težnje, iako ni sami ne uspevaju da ostvare svoje. Oni vrlo dobro znaju za čim ne teže, ali uopšte ne znaju šta žele i kakav je njihov cilj (ako ga uopšte i imaju) i smisao njihovog delanja, što ih, između ostalog, čini aktuelnim i danas.

Oni ne znaju šta treba tražiti u životu, kao ni u ljubavi – plaše se gubitka slobode koju i ne poseduju, pa ne uspevaju da se vežu ni za žene, a ni za prijatelje. Vođeni idejom o slobodi, a ne i samom slobodom i emocijama koje su im na putu do samoostvarivanja zakržljale, nikada ne dosežu do potpune slobode. Svi su oni puni samoljublja i potpuno su svesni taštine društva koje ih okružuje. Međutim, njihove reči nikada ne postaju dela; oni imaju svoje principe, ali ne i snažne unutrašnje potrebe koje bi, zajedno sa tim principima, predstavljale njihovu pokretačku snagu, koja bi im, pre svega, stvorila potrebu i cilj, a potom i put do ostvarenja istih.

Promašeni životi u Čehovljevom Ujka Vanji>>

Autor: Dušica Čukić

Slika poslerevolucionarne Moskve u Majstoru i Margariti zapravo je slika krajnje apsurdne svakodnevice u kojoj ljudi ono što im je dato i dozvoljeno preživaljavaju tromo, pasivno i ravnodušno, te čak i neverovatne pojave, koje iziskuju pomeranje sa normalne linije života, ne provociraju nikakve trzaje njihovoj svesti. Osnovno i neprikosnoveno merilo je bezuslovno poštovanje principa poslušnosti i pokornosti prema svemu onome što je kanonizovano kao istina i pravilo, a odstupanje od toga izaziva upuštanje u drugu lažnu krajnost, koja će se manifestovati kroz mržnju, potkupljivost, krađu, laž, razvrat, dostavljaštvo, prevaru. Kroz priču o dubokom čovekovom padu, koji se ogleda u krajnjoj liniji poremećenih vrednosti, da i sam Crni Đavo postaje belji od čoveka, Bulgakov u Majstoru i Margariti afirmiše ideju o mogućnosti čovekovog napretka i ozdravljenja, koja se može realizovati jedino kroz razumevanje, milosrđe, ljubav, praštanje i pomeranje sa ustaljene linije života.

Neočekivani gosti u Moskvi, „društvo, neveliko, mešovito i bezazleno”, kako ga Voland karakteriše u razgovoru sa Margaritom, objaviće borbu sa učmalom svakodnevicom, koja odbija da poveruje u čudo, a oni odabrani, koji će se prikloniti đavolu, uradiće to sa ciljem da bi upoznali čudo i izbegli zla svakodnevnog života, a ne da bi pospešili i veličali đavolju tiraniju ili učestvovali u njoj.

Struktura Majstora i Margarite podstakla je, u jednom planu, približavanje linije svakodnevice i demonološke linije u fabuli romana. Ta veza počinje u prvom poglavlju gde Voland diktira zanimljivi razgovor s Berliozom i Bezdomnim o postajanju Isusa, a završiće se u epilogu gde, uprkos okolnosti da je Volandova družina već napustila poslerevolucionarnu Moskvu, svet Kneza Tmine po inerciji produžava svoje prisustvo u rasuđivanjima svakodnevice o neobičnoj pojavi (Milivoje Jovanović, „Utopija Mihaila Bulgakova”).

majstor

U svetskoj književnosti prisutna su, uglavnom, dva načina slikanja Satane. Srednjovekovna folklorna tradicija uvodi lik Satane u niz komičnih ispoljavanja, u kome on uvek gubi bitku sa Bogom, a i sa čovekom, dok romantičarska tradicija negde u osnovi ima biblijsku priču o pobuni i padu anđela. Demonološki sistem Majstora i Margarite predstavlja dva odnosa prema tradiciji. Prvim se tradicija usvaja bukvalno, uz istovetnu semantiku detalja. Drugi je, u stvari, njeno preobražavanje do nivoa kad se već može govoriti o inovaciji sistema. Prvi tip odnosa prema tradiciji prisutan je u manjoj meri i predstavlja književnu interpetaciju srednjovekovne folklorne koncepcije demonizma, kao i interpretaciju izvora – tekstova o crnoj magiji astrologiji, ali i ovde uz povremena odstupanja i inovacije. Na tradicionalne opise pretvaranja u vešticu svakako podseća opis Margaritinog fizičkog i mentalnog preobražaja uz pomoć čudotvorne Azazelove kreme, koja će je učiniti mlađom i lepšom, zatim njen nevidljivi noćni let na metli iznad grada, scena kupanja u reci, kao i njeno kupanje u krvi. Članovi Volandove družine imaju moć čudotvornih transformacija (iz vidljivog u nevidljivo, iz jednog oblika u drugi, sa jednog mesta na drugo) i pojavljivanja na pomen njihovog imena. Demoni bivaju lišeni svojih moći sa približavanjem jutra i oglašavanjem prvih petlova (u krajnjem času Hela i Varenuha odleću iz kabineta Rimskog); međutim, sa druge strane, Voland poseduje moć da po svojoj volji produži noć demonske svečanosti i trajanje bala kod Satane. Ustaljene predstave o nečastivim silama drže do uverenja da one plaše krsta i pasa. Ipak, napuštajući u društvu Majstora i Margarite njihov stan, Azazelo preduzimačevoj kuvarici koja, okružena prosutim krompirom i lukom, želi da se krstom zaštiti od nečastivih sila, superiorno dobacuje: „Ruku ću ti odseći”.

Na odstupanje od tradicionalnih predstava ukazuju i završni prizori romana u kojima Voland Majstoru i Margariti govori o Pilatovom psu kao oličenju vernosti: „… kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega, već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli.”

Stara koncepcija nudi uverenje da Sunce i svetlost dana oličavaju Božju volju, a tama i mesečina u njoj ostavljaju beskrajni prostor za slobodno delanje mračnih sila i oličavaju Satanu kao Kneza Tame. U duhu ovog shvatanja, snagom vere ili odsustvom iste, ljudi daju prevlast dobru, odnosno zlu. Bulgakov se zalaže za afirmisanje ideje o globalnoj ravnoteži ova dva carstva, smatrajući da su dva sveta – svet mraka i svet svetlosti – jedinstveni i neodvojivi u svojoj suprotnosti. Semantika mesečine naglašena je i time što se zbivanja odigravaju između jednog haranja sunčeve svetlosti i poslednje plime uštapa, pritom u periodu koji se podudara sa onim iz biblijske legende o Hristovom mučeništvu, smrti i vaskrsenju. Okolnost da se Volandova misionarska akcija odvija u dane Hristove fizičke bespomoćnosti u znak odmazde za nju, predstavlja mesečevu svetlost kao simbol dobra i iskupljenja, koji tradicionalna književnost nije poznavala. Svetlost meseca pratilac je junakovih susreta sa večnošću, presudnih odluka i saznanja, oslobađanja.

Demonska družina u Moskvu stiže ne bi li uvidela da li su se ljudi promenili iznutra. Postavlja se pitanje postoji li ikakva nada za ekstremno racionalistički nastrojenu, anonimnu, tromu, bezličnu i okrutnu svakodnevicu. Ovo pitanje muči i Volanda, tako da njegova misija treba da bude odgovor na pitanja o mogućnostima menjanja ljudi u duši – iznutra, na šta će sam dati odgovor nešto kasnije, za vreme seanse u pozorištu: „Oni su – ljudi kao ljudi… Vole novac, ali, to je uvek i bilo tako… Čovečanstvo voli novac, pa ma od čega da je napravljen (…) No, lakomisleni su… pa šta se tu može… i milosrđe ponekad zastruji u njihovim srcima. Obični ljudi… rečju, liče na pređašnje, samo ih je stabmeno pitanje iskvarilo…” Vinovnik akcije provere mogućnosti promene u svesti građana Moskve ovim rečima ih je upravo lišio svake nade u moguće poboljšanje.

Sa predvodnikom demonske družine upoznajemo se već u prvom poglavlju romana:
„Bio je u skupocenom sivom odelu, u inostranim cipelama iste boje kao odelo. Siva bereta bila mu je nešto nakrivljena na uvo, pod miškom je nosio štap sa crnom drškom u obliku pudličine glave. Na izgled – četrdesetak i kusur godina. Usta nekako kriva. Izbrijan glatko. Brinet. Desno oko crno, levo iz nekih razloga zeleno. Obrve crne, ali jedna viša od druge. Rečju – stranac.” Ime je dobio prema izvorima hrišćanske mitologije. Srednjovekovni pisci nemačkog jezika upotrebljavali su reč Faland u značenju varalice i nečastivog. Bulgakov Volanda situira u različite položaje, pod raznim obličjima u pogledu fizičkog izgleda i ponašanja, tako da ovog demona srećemo stalno nanovo prerušenog. Žitelji Moskve, koji su meta njegovog posmatranja, shvataju ga dvojako, u zavisnosti od situacije i svog psihološkog profila: za njih je ovaj „čudni čovek” poremećen, lud, ili je inostrani špijun koga hitno treba zatvoriti, ili je predstavnik nečiste sile.

Voland poseduje sposobnost istovremenog egzistiranja u sva tri vremenska odseka: „I na balkonu sam bio, kod Pontija Pilata, i u vrtu kad je on razgovarao s Kaifom, i na podijumu, ali samo potajno, takoreći inkognito, i zato vas molim – nikome ni reči i u najdubljoj tajnosti, psst…” Njemu je poznato da je Anuška prosula suncokretovo ulje, koje će biti razlog Berliozove smrti, da Sokov u bifeu prodaje pokvarenu ribu, da Berliozov rođak živi u Kijevu i kakve on planove ima, pogađa misli i skrivene želje svojih sagovornika; s druge strane, samouvereno baca pogled u budućnost. Voland zna sve o životu, svetu, sudbini.

Ovaj đavo nije vinovnik greha. On ne traži i ne čini zlo, već kažnjava zlo i grešne. Voland se pojavljuje u ulozi sudije grehu i grešnicima, svima onima koji su krivovernici, koji jednu stvar ispovedaju javno, pred svetom, a čine upravo drugačije, suprotno. Krivice na koje će se okomiti mač kazne Kneza Tame kreću se od preljube do izdaje. Izdaja je najstrašniji zločin, najgori greh, pa su dva najveća izdajnika ubijena – Juda i baron Majgel. Voland predstavlja napredak u odnosu na Mefista, on želi da pomogne ljudima, delujući na njih etički, navodeći ih da budu i ostanu verni svojoj prirodi. Zlo koje on kažnjava ne dolazi spolja, ono je unutra, u ljudima – oni su ti koji razmotavaju večno klupko zla. Nijedna kazna nije bez razloga. Iz sveprisutnog zla Voland treba da spase Majstora i Margaritu.

majstor3Ne želeći mešanje u zemaljske tokove i menjanje sveta, on se istinski suprotstavlja usko kanonizovanim pogledima na život, moral i veru. „Imajte u vidu da je Isus postojao”, govori Voland Berliozu i Bezdomnom, koji ne prezaju od javnog i nadmenog isticanja svog ateizma. Po njemu, u životu svakako ima dovoljno prostora i za Isusa i za Đavola. Čovekovom sudbinom, bez obzira na njegovu smrtnost ili iznenadnu smrtnost, upravlja neko drugi, a ne čovek sam. Dobro neizostavno postoji, iako se uporno gubi, nestaje, a odsustvo dobra treba kazniti. U ovakvoj filozofiji afirmisano je i uporište zla, što njen zastupnik superiorno dokazuje Levom Mateju: „Još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: Šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kad bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi (…) Ti si –glup.”

Voland nije revolucionarni moralista koji želi da promeni svet takav kakav jeste; on nepristrasno posmatra sve ono što bi se i inače desilo; Njegovo mešanje u inače planirani tok pojava jeste, u stvari, ubrzavanje ili ukazivanje na to da će se nešto desiti. Ne može se promeniti ono što je bilo. Kretanje je unapred predodređeno, čovek ne upravlja svojom egzistencijom, a kao jedino rešenje da se ovaj bespomoćni stvor spase od takvog zatvorenog kretanja nameće se put ka transcedenciji. Voland je nosilac i propagator ove teorije.

„Ah, pa da, pa da! Dragi moj, otkriću vam tajnu. Ja uopšte nisam umetnik, već sam, naprosto, hteo da vidim Moskovljane u masi, a najzgodnije je bilo da se to izvede u pozorištu.” Posmatrajući ljude, on temeljno analizira pravdu, podrobno razlučivajući istinu od laži, pritom vršeći selekciju na one bezlične, anonimne, lažljive i pritvorene, koji nemaju hrabrosti niti volje za iskreno delanje, sa jedne strane, i na one slobodne, hrabre, iskrene i autentične, koji umeju da se nose sa promenama i iskoriste slobodu izbora, koja je čoveku data, sa druge strane.

Volandov kriterijum u ovom ozbiljnom poslu jeste ličnost. Prema prvoj grupi, on se ophodi ironično, nadmeno i introvertno, ne pružajući prostor za sporazum i ravnopravan dijalog, a pokušaj komuniciranja je u znaku osude i ismevanja. Velika seansa Volandove svite u Varijeteu služi razobličavanju maskiranih karaktera među građanima Moskve. Akcija demona usmerena je samo ka pospešivanju realizacije ovog procesa, jer građani, doduše nesvesno, sami sebe razotkrivaju, pokazujući šta je ispod maske koja je gotovo srasla sa licem. Dvanaesto poglavlje romana nosi naziv Crna magija i njeno demaskiranje, a u stvari nije magija ta koja će bitri demaskirana, već će biti ogoljeni i razotkriveni upravo oni koji zahtevaju negiranje čuda i racionalno objašnjenje.

U romanu su prisutna tri odnosa prema fenomenu čuda. Po shvatanjima jedne grupe, u duhu tradicionalnih shvatanja, čudo zadržava svoju mističnu i nadrealnu suštinu, pa je, s toga, delo nečastivih sila. Sa druge strane, čudne stvari su porizvod rastrojenih umova i halucinacija, pa se nisu ni dogodile i ne postoje realno u životu. Treće stanovište, koje okuplja mali broj pristalica, predstavlja čudo kao realnost podjednako ravnopravnu ovoj postojećoj realnosti; prihvata čudo kao veru u postojanje čudnog, veru u postojanje večnog i apsolutnog. Mali broj njih bezrezervno veruje da Voland zaista postoji, egzistira kao pojava iracionalnog, apsolutnog i večnog principa. Jedino što se navodno može potkrepiti dokazima jeste prisustvo nečastivih sila, a to opet ne bi trebalo da ima veze sa večnošću.

Svest građana ne prihvata tezu o ravnopravnom postojanju dobra i zla, za koju se zalaže Voland. Njegov nivo razmišljanja pristupačan je, pored Majstora i kasnije Bezdomnog, pre svega Margariti, koja veruje da je Voland realnost: „Đavo će znati šta je ovo, đavo će, veruj mi, sve da sredi (…) kako sam srećna, kako sam srećna što sam sklopila s ćim sporazum! O, đavole, đavole! (…) Veliki Voland!”. On u junakinji pronalazi sve ono čega su lišeni ostali građani Moskve: iskrenost, nesebičnost, smelost, otvorenost, ponos i snagu ljubavi koja daje smisao njenom životu. Sve to doprinosi laskavom položaju koji će uživati Margarita da, na osnovu toga što je procenjena kao ličnost u gomili bezličnih, sa Volandom stoji gotovo na ravnopravnoj nozi.
Voland koriguje Ješuinu propoved da su svi ljudi dobri, deleći ljude na zle i dobre (a u okviru toga na one obične i one neobične). Ovakva nova podela ruši iluziju o nastanku carstva istine i pravičnosti. Svojom pojavom Voland podvlači jasniju granicu između dva gorenavedena sveta, čineći razumljivijim njihove razlike. „Volandova interpretacija Ješuine filozofije je manje plemenita i iluzionistička; ona deli ljude na zle i dobre i pretpostvlja da je carstvo o kome je reč nemogućno ostvariti, budući da je u svetu povučena granica između zlih i dobrih ljudi” (Milivoje Jovanović).

Korovjev – Fagot je najuticajnija ličnost u Volandovoj sviti. Kao i njegov pretpostavljeni, Korovjev ima dvojaku funkciju: u kontaktu sa Majstorom i Margaritom, i sa svim ostalim predstavnicima moskovske svakodnevice. Ovaj „prozračni građanin čudnog izgleda”, sa džokejskim kačketom, mršavog i podrugljivog lica, u otrcanom kariranom kaputu, predstavlja se ljudima na najrazličitije načine, ali obavezno pritom ostavlja prvi utisak malog čoveka u Moskvi. U Varijeteu, Korovjev razobličava i otkriva sve prisutne: pre svega građanina Parčevskog, objavivši da se špil karata nalazi „između novčanice od tri rublja i sudskog poziva radi uplate alimentacije građanki Zeljkovoj”, preko Bengalskog kome, na njegovo naređenje, Behemot otkida glavu i kasnije opet vraća na vrat, do izazivanja masovne pomame za novcem i haljinama, da bi iza toga Arkadija Apolonoviča Semplejarova, predsednika Komisije za akustiku moskovksih pozorišta, ućutkao podsetivši ga pred suprugom gde je proveo deo prošle noći.

Korovjev je zastupnik filozofije neočekivanih, neverovatnih principa. U razgovoru koji je vodio sa Nikanorom Ivanovičem Bosim, predsednikom zajednice stanara u zgradi u Sadovoj ulici, Korovjev će reći: „Šta je to zvanično lice, ili nezvanično? Sve zavisi od toga sa koje strane se posmatra stvar, sve je to, Nikanore Ivanoviču, klimavo i uslovno. Danas nisam zvanično lice, a kad pogledaš sutra – jesam! A biva i obrnuto, i to još kako biva!”. Bilo zvanična, bilo nezvanična, Ivanovičeva ličnost i nije bila ličnost po mišljenju Korovjeva, a i Volanda. Labilnost navodnih principa Ivanoviča izaći će na videlo nešto kasnije – on završava u zatvoru zbog posedovanja strane valute, što je u Rusiji, u to vreme, bilo strogo kažnjivo.

majstor2Mačak Behemot, drugi član Volandove svite, takođe ima posebnu misiju i predstavnik je određenog filozofskog pogleda na svet. Njega prvi put u romanu susrećemo u četvrtom poglavlju: „Mačak se pokazao ne samo kao platežno sposobna, već i kao disciplinovana životinja. Samo što je kondukterka podviknula, on se povukao, sišao sa stepenika, seo na stanicu, tarući brkove novčićem.” Ovaj gospodin pije votku, viljuškom jede pečurke, za vreme masovne seanse u pozorištu uzima mere damama, prenosi obuću i tašne, preuzima ulogu vratara u damskom magazinu i sl. U pripremama za bal kod Satane pomaže u kupanju glavne junakinje, a za vreme bala izvodi štoseve sa konjakom umesto šampanjca. Stjopu Lihodejeva jednim „šic” prebacuje na Jaltu. Pored funkcije vragolana koji treba da zabavi čitaoca, ovaj mačak ipak, u skladu sa svojim ograničenim mogućnostima, obavlja određene dužnosti u okviru Volandove misije. Njemu je dodeljen zadatak da iz kovčega ukrade Berliozovu glavu. Behemot je u određenim situacijama bezobziran i nemilosrdan prema onima koji to zaslužuju, ali nije on taj koji odlučuje o kriterijumima podele, niti je u njegovoj nadležnosti da oduzme život. Njegova uloga svedena je na sprovođenje u delu izdatih naređenja, provociranje i ulivanje straha. Zanimljivo je da Behemot, iako samo mačka, od svih članova družine jedini dopušta sebi luksuz provokacije upućene, doduše ne direktno, samom Volandu, što uviđamo za vreme igranja šaha, kada traži figuru pod krevetom i na prevaru pokušava da spase partiju.

Azazelo se prvi put pojavljuje u sedmom poglavlju romana, u stanu Stjope Lihodejeva, direktno iz trokrilnog ogledala. U svom delovanju, Azazelo često biva nasilan – tuče Varenuhu u javnom toaletu, brutalno se obračunava sa Poplavskim, sveti se Anuški što je uzela Margaritinu potkovicu. O toj strani svog karaktera i sam priča Margariti za vreme njihovog prvog razgovora. On ubija Majstora i Margaritu i spaljuje njihov stan. Za sve vreme kontakta sa Margaritom, ovaj đavo iskazuje izrazite simpatije za njenu hrabrost i ponašanje u sasvim novoj i posve neočekivanoj demonskoj sredini. Što se odnosa sa Majstorom tiče, Azazelo je pun poštovanja za njegovu umetnost i njegov roman. Besan je na Mogariča, koji se nije pohvalno izrazio u vezi sa Majstorovim delom. Posebnost Azazelova u odnosu na ostale članove Volandove svite potvrđena je, između ostalog, i činjenicom da upravo njegove reči, upućene Majstoru, formulišu siže Volandove filozofije i mudrosti, a samim tim i najdragocenije misli romana, koje afirmišu autentični, stvaralački život svakog pojedinca: „Ah, molim vas… da li su to vaše reči?! Pa vaša draga vas naziva Majstorom, pa vi razmišljate, i kako onda možete biti mrtvi? Da bi čovek smatrao sebe živim, zar mu je neizostavno potrebno da sedi u suterenu, da ima na sebi košulju i bolničke gaće? To je smešno!”

Bulgakov je majstorski nadvisio uobičajeno značenje ove demonske pojave, podarivši mu izuzetno složen psihološki profil i vrlo odgovrnu funkciju u realizovanju misije u Moskvi. U trideset drugom poglavlju romana vidimo Azazela koji je bliži književnoj tradiciji od onog kakvog ga je oblikovao Bulgakov: „Mesec je izmenio i njegovo lice. Iščezao je bez traga nakazni očnjak i vrljavost se pokazala lažnom. Oba Azazelova oka bila su jednaka, pusta i crna, a lice belo i hladno. Sada je Azazelo leteo u svom pravom obličju, kao demon bezvodne pustinje, demon – ubica.”

Jevanđelje po Volandu, koje je dovelo u vezu Volanda i Majstora, obelodanjuje se kao „jevanđelje po Bulgakovu”. Time je rešeno najvažnije pitanje vezano za demonološku sliku Majstora i Margarite: zbog čega predstava o Volandu i družini odstupa od tradicionalne, zbog čega su ovi likovi čak nadmoćno simpatični u odnosu na likove predstavnika svakodnevice. Bulgakov je svoj roman pisao sa Volandovih pozicija, Volandova projekcija sudbine i situacija Majstora i Margarite je projekcija Bulgakova, koji nam svojim romanom kazuje da živeti u svakodnevici, zapravo, ne znači živeti.

Autor: Zorana Pejković

Ilustracije su preuzete sa www.masterandmargarita.