Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Треће одељење личне канцеларије његовог императорског величанства
I експедиција.
Санкт Петербург
22. априла 1849.
Бр. 675.

Тајно.

 

Господину мајору санктпетербуршког жандармеријског дивизиона, Чудинову!

По највишој заповести наређујем вашем високоблагородству да сутра у четири сата после поноћи ухапсите инжињериjског поручника у оставци и књижевника Фјодора Михајловича Достојевског, који станује на углу Мале Морске улице и Вазнесенског проспекта,  у дому Шиља, на трећем спрату, у стану Бремера, да запечатите његове папире и књиге и да исте, заједно са Достојевским, донесете у Треће одељење личне канцеларије његовог императорског величанства.
У том случају дужни сте да строго водите рачуна да ништа од папира нађених код Достојевског не буде утајено.

Може се догодити да код Достојевског пронађете велику количину хартија и књига и да неће бити могуће да све то истога часа доставите у Треће одељење; у том случају дужни сте да и једно и друго ставите у једну или у две собе према томе како потребе буду налагале, да собе запечатите а да самог Достојевског хитно приведете у Треће одељење.

Ако приликом печаћења хартија Достојевског он буде говорио да нешто од тога припада неком другом лицу на таква упозорења не обраћати пажњу него и то све запечатити.

Узимајући овакву обавезу дужни сте да се понашате најопрезније и са максималном будношћу, за шта сносите личну одговорност.

Господин начелник Штаба жандармеријског корпуса генерал лајтнант Дубељт издаће наређење да се у вашој пратњи нађу официр из санктпетербуршке полиције и потребан број жандарма.

Генерал ађутант
гроф Орлов

Извор: Ф. М. Достојевски, Чланци, у Достојевски као мислилац, 1982.

Фотографија: wikimedia.org

У бурном добу Октобарске револуције, грађанског рата, успостављања совјетске власти, Стаљинове епохе и страховладе, живео је и стварао Михаил Афанасијевич Булгаков (Кијев, 1891 – Москва, 1940). Живот једног од најзначајнијих совјетских књижевника XX века репрезентативна је илустација судбине слободног ствараоца окованог тоталитарном контролом диктаторског режима, слика сукоба слободне речи са друштвено-историјским тренутком који јој ту слободу оспорава.

Почетком 1920. године Булгаков је напустио лекарску службу, са намером да писање буде његов једини позив – Ништа друго не могу да будем, могу да будем једино писац (записао је неколико година касније у свом дневнику). Ова одлука усмериће његов живот у правцу непрестане борбе са средином, књижевном јавношћу, политичком цензуром. Одласком у Москву 1921. године започињу његови напори да опстане у мучној свакодневици, дубоко свестан њене изобличености: Станови, породице, наука, посао, комфор и добит – све је то у гангрени. Ништа се не помера с места. Све је прогутала совјетска адска чељуст.

По доласку у велеград уништава све своје претходне драмске покушаје, написане и извођене у Владикавказу: прву драму Самоодбрана, драме Браћа Турбини, Глинене младожење, Париски комунари, Хоџини синови (копија последње је сачувана). И поред финансијских тешкоћа, Булгаковљев рад одвија се брзо и континуирано – пише приче, хронике и фељтоне о савременој Москви, аутобиографске Белешке на манжетнама (1922), повести Ђаволијада (1923), Кобна јаја (1924), објављује одломке романа Бела гарда (1924). Прве приповетке пише у реалистичком кључу, да би потом развио специфичан ауторски стил, преобликујући гогољевску традицију гротеске, фантастике и друштвене сатире.

По појављивању пишчевих дела у штампи, након узимања учешћа у јавним дискусијама и на скуповима у књижевним кружоцима, постаје предмет пажње и надзора не само у круговима књижевне критике већ и политичке тајне службе. Разлог томе био је његов отворено критички став према актуелној совјетској стварности, због чега власт у њему види опасног противника. Исте године (1926.) када више инстанце не дозвољавају штампање и заплењују рукопис Псећег срца, Булгаков ради на драматизацији Беле гарде под називом Дани Турбина, која је, након бројних наметнутих измена, изведена у Художественом театру, наилазећи на оштру осуду јавности, потом и забрану извођења (у истом периоду, са великим успехом се изводи по свету).

Напади на писца постају све озбиљнији у време када почиње припреме за рад на роману Мајстор и Маргарита (1928). Године 1929. са позоришног репертоара бивају скинуте драме Пурпурно острво, Зојкин стан, Бекство. Гоњен финансијским тешкоћама, Булгаков упућује изјаве – молбе властима да га заједно са супругом „протерају” из СССР-а, на које не добија ниједан задовољавајућ одговор. Крајем године, у стању тешке нервне депресије, уништава део својих рукописа, међу којима и рукопис „романа о ђаволу” – почетну верзију Мајстора и Маргарите. Први повољан одговор долази 1930. године, после телефонског позива Стаљина, писац је упућен на место асистента режије у Художественом театру. На репертоар су враћени Дани Турбина, постижући незапамћен успех пред публиком; али у наредним годинама кампања против Булгакова се наставља. На негативне оцене наилазе његове драматизације Мртвих душа, Рата и мира, на забрану приказивања комади Адам и Ева, Иван Васиљевич, Александар Пушкин, Живот господина де Молијера, Батум – написана, као и драматизација Дон Кихота, по преласку Булгакова у Бољшој театар на место либретисте и консултанта. Нервно растројен и тешко болестан, последње године живота започиње рад на коначној, осмој редакцији романа Мајстор и Маргарита, на којој ради, уносећи преправке, све до смрти, фебруара 1940.

Сергеј Јермолински, пишчев пријатељ, о њему је записао: „Његове речи су потицале од најчистијих мисли, а у њега се сумњало да шири злонамерно непријатељство. Писао је о револуцији, прихватајући је с њеним боловима и невољама и, као сатиричар, писао је о наказном манифестацијама померене свакодневице, о њеним смешним и језивим цртама. Писао је о грађанском рату и руској интелигенцији, продирући, као њен син у трагично расуло и сраман крај оних који су се нашли ван домовине, али је и даље веровао у њену моралну снагу, у њену будућност – а говорило се да нагиње апологији емиграције. Писао је о судбини уметника што удара по лицемерју и злу (…) – а говорило се да клевеће совјетску књижевност.”

Неприхватљивост Булгаковљевих дела за јавност није условила његово одрицање од ставова изражених у књижевним делима. Он одбија да начини политички наклон у виду писања идеолошки подобног позоришног комада или покајничког писма влади СССР-а, што га је могло спасити јавне хајке. У једном од обраћања влади, и поред очигледне посусталости и резигнираног тона којим изражава увереност у свој крах, ипак објављује и непоколебљивост у борби против цензуре и одбрани слободе штампе – Ватрени сам поборник те слободе и сматрам да, ако би неки писац наумио да докаже како му она није потребна, личио би на рибу која јавно изјављује да јој вода није потребна. Слободу за своју реч није могао пронаћи у домовини, одлазак ван граница Совјетског Савеза није му био дозвољен, напустити писање значило би починити духовно самоубиство – Немогућност писања за мене исто је што и сахранити ме живог.

Анатемисан, непрестано суочен са оспоравањем сопственог талента, а опет не прихватајући соцреалистичку књижевну догму, писац је западао у стања депресије, психичког премора и клонућа. Ипак, његова стваралачка енергија изнова се супротстављала слабости изазваној спољашњим притисцима. Периоде обузетости песимизмом, када је себе и своја дела сматрао безнадежним, смењивали су периоди поновног проналажења снаге: Могу се и морам позвати само на једно: морам и имам право да бар за кратко видим – светлост.

Током дугог низа година тражења и чекања светлости, све до смрти, трајао је Булгаковљев рад на Мајстору и Маргарити. Сачувано је осам редакција романа насталих између 1928.и 1940.године. Од почетне замисли романа о ђаволу, преобликујући је и допуњујући, Булгаков је створио повест о одмазди над злом и нискошћу које леже у људима, спасоносној улози и тријумфу љубави над страхом и слабошћу, слободи личног избора супротстављеној лажној, наметнутој власти. Једна од основних идеја је мисао о неуништивости слободне, истините речи уметника, која добија атрибут вечности. Судбина романа и његовог творца најбоља је потврда ове тезе.

Према сведочењу Љубе Бјелозорске Булгакове (пишчеве друге супруге), као стваралачки подстицај за писање Мајстора и Маргарите аутору је послужила кратка повест проф. Александра Васиљевича Чајанова о боравку Сатане у Москви и борби главног јунака (по имену Булгаков) да душу вољене жене избави из руку ђавола. Током рада на делу, Булгаков је често мењао радни наслов (Јеванђеље по Воланду, Црни маг, Копито инжењера, Консултант с копитом, Црни богослов, Он се појавио, Долазак, Ево и мене, итд.), да би у шестој редакцији рукописа антиципација демонског у наслову била потпуно елиминисана.

Од првих, једноставнијих верзија романа, у којима се ликови насловних јунака још увек не појављују, аутор је развио изузетно сложену конструкцију дела са фабулом концентрисаном на две паралелне примарне теме. Прва се бави необичним догађањима у Москви тридесетих година двадесетог века, друга говори о римској Јудеји у доба владе петог прокуратора Понтија Пилата. У димензији московске стварности доминантну улогу има лик Воланда – сатане. Булгаков доводи ђавола и његову свиту у постреволуционарну свакодневицу, при чему улога нечастивог није да посеје зло међу људе, већ да на видело изнесе наказност друштва које је објавило смрт Бога, и у заштиту узме изабране појединце (Мајстора, Маргариту), изгнане и неприлагођене деформисаном систему вредности.

Тип Булгаковљевог сатане битно је измењен и далеко комплекснији у односу на традиционалну представу ђавола – апологете греха и ревносног порицатеља принципа добра, мада задржава позицију врховног представника сила таме (која, у овом случају, није негација светлости, већ њена противтежа). Приповедање о јерусалимским догађањима с почетка нове ере има облик романа у роману; рукопис Мајстора је литерарна реконстукција новозаветног мита о Исусу Христу и Понтију Пилату. Светлост је, у складу са традиционалном библијском симболиком, атрибут Јешуе Ха-Ноцрија (Исуса Христа), те би се могло рећи да поменути јунаци, као представници јеванђеоске и демонолошке линије романа, отеловљују непомирљиве супротности.

Међутим, Булгаков не прибегава концепту званичног хришћанства о немилосрдној борби два принципа – светлости и таме као симболима бога и ђавола, већ истиче њихову суштинску повезаност у виду постојања двеју различитих, али нужно равноправних страна Апсолута.

Аутор: Зорана Поповић

Елементи демонизма у Мајстору и Маргарити>>

Најстарији податак који се у српској периодици може наћи о Лаву Николајевићу Толстоју (1828–1919) потиче из 1867. године.

У непотписаноме чланка Словенска књижевност (руска), Световид – централни лист за просвету, новости, трговину и моду, који је 1852. покренут у Темишвару, једно време излазио у Бечу а шездесетих се година преселио у Београд – Толстојево име наводи у скупу најистакнутијих руских писаца деветнаестог столећа.

Први од Срба који је о свом сусрету са Толстојем оставио поуздано сведочанство био је извесни наш журналиста М. Бојовић.

Збило се то у Москви 22. фебруара 1901. године, на дан објављивања одлуке Светог Синода којом је Толстој изопштен из Руске православне цркве.

И у наше дане, као казна Божија, јавио се нови лажни учитељ, гроф Лав Толстој, у свету познати писац, по рођењу Рус, по крштењу и васпитању православац; гроф Толстој саблажњен охолошћу ума својега, безочно је устао на Господа и Христа Његовог и на Његово свето добро, и одрекав се јавно предс вима матере Православне цркве, која га је отхранила и васпитала, посветио је свој књижевни рад и дани му од Бога дар ширењу у народу учења противног Христу и Цркви, и уништењу у разуму и срцима људи отачаствене вере, вере православне, у којој су живели и спасавали се наши преци, и на којој се до сада одржавала и јачала света Русија… (…)

Прочитавши текст одлучења, с примерком Службенога гласила Руске православне цркве у којем је изопштење објављено – овако се, седам година касније, сећа М. Бојовић.

Ја сам похитао у Хамовкино, у стан Толстог, и кад сам дошао тамо и стари слуга графа скинуо ми капут, у трпезарији, кроз коју сам имао проћи, нашао сам гомилу студената и неколико младића и пред њима супругу Лава Николајевича – Софију Андрејевну, која је нешто читала а сви су је пажљиво слушали.

Толстој каквог нисмо познавали >>

Софија Андрејевна намах застаде и ошто ме погледа. Једва сам успео да јој се поклоним, и она ми само рече: „Соба Лава Николајевича је лево, молим, идите тамо. Он није ту, но сад ће доћи. Причекајте га.”

И одмах је продужила своје читање. Из собе где сам остао да чекам Лава Николајевича лепо сам чуо њен глас и распознавао њене речи, но смисао онога што је она читала никако нисам могао ухватити. Доцније сам дознао да је она читала свој чувени одговор Синоду, односно одлучивања Лава Николајевича од Православне цркве.

Одједном се брзо отворише врата и у соби се појави мала, старачка фигура Лава Николајевича. Он је био у руском тулупу (бундици), опасан сеоским појасом и у чизмама. Са младићком брзином, он се отпаса, скиде тулуп и поздрави се са мном.

„Дошли сте насигурно да ме питате о овом акту Светог Синода?”

„Сасвим тачно, Лаве Николајевичу.”

 

Јован Пејчић, Профил и длан

Фотографија: flipboard.com

Иако Печорин, главни лик Љермонтовљевог романа Јунак нашег доба, не представља пишчев аутопортрет, у Печориновом лику нашле су одјека неке ауторове тенденције, па је због тога за генезу печоринских мотива битна пишчева биографија.

М. Ј. Љермонтов рођен је 1814. године у Москви. Прерана смрт његове мајке узроковала је дугогодишњи сукоб између његове бабе и оца око његовог старатељства. Овај сукоб неповољно се одразио на душевну равнотежу младог писца, што се и види у његовим раним књижевним покушајима.
Љермонтов је био заљубљен у Наталију Фјодоровну Иванову, која га је изневерила са његовим другом, па се може рећи да је ова пишчева несрећна љубав била извор печоринског разочарања у жене и пријатеље. Његов каснији однос према В. А. Лопухиној подсећа на Печоринов однос према Вери.
Љермонтов је рано дошао у сукоб са социјалном средином која га је окружавала. У то време Русијом је владао сурови Николај I који је строго кажњавао било какву критику свог режима. Љермонтовљева песма коју је испевао поводом Пушкинове смрти, у којој као виновнике песникове смрти сматра халапљиву гомилу која је окружавала престо доспела је у руке Николаја I, уз коментар анонимног достављача: Позив на револуцију.

Ипак, захваљујући интервенцијама његове бабе и песника Жуковског, Љермонтов је добио царев опроштај. Међутим, није му опроштена увреда коју је нанео царевој кћери, кнегињи Марији Николајевној. Песник је по казни послат на Кавказ, где су вођене жестоке борбе између Руса и Чеченаца. Али, Љермонтова није убио Чеченац већ руски официр Мартинов који је пуцао иако је песник држао спуштен пиштољ.

Михаил Јурјевич Љермонтов огледао се у различитим литерарним врстама; поред прозе, успешно се бавио и писањем лирских песама и поема у којима је јасно видљиво присуство печоринских мотива. Наиме, исте године када се појавио роман Јунак нашег доба (1840), Љермонтов је написао три карактеристичне песме. Једна од њих – И мучно, и тужно садржи готово све печоринске теме: хладно и трезвено размишљање, презрив однос према сопственој личности, ишчезавање страсти пред сопственим разумом… У песмама Како често шареном гомилом окружен и Збогом, неумивена Русијо Љермонтов даје слику људи из племићког круга његовог доба, представљајући их као једну шарену и бездушну гомилу, а Русију као земљу робова и земљу господе.

junak-naseg-doba

У Љермонтовљевом стваралаштву стално је присутна и наглашена нота скепсе; у песми Страховање (1830) истиче како је све подложно старењу, па је боље остати сам и сам примити један такав ударац, него два – за себе и вољену жену. Таква филозофија љубави за тренутак се може учинити изразом егоистичног чувања сићушног мира једне ситничаве душе која је већ полумртва јер бежи од живота. Десет година након песме Страховање, Љермонтов ће у песми И мучно, и тужно поново доћи до закључка:

Да волиш… ал’ кога?… на кратко – не вреди труда,
А вечно се не може волети.
Завириш ли у себе? – тамо нема ни трага од прошлости:
И радост, и муке, и све је тамо ништавно.

Кроз Љермонтовљеву поезију и прозу стално се провлачи усамљена и по својој психолошкој конституцији сложена личност која пред собом и другима поставља велике захтеве. Такву личност Љермонтов је најпотпуније развио у поеми. Ми ћемо се задржати на поеми Демон, јер истоимени јунак ове поеме „постаје својеврсно оличење опште атмосфере, општег стања духа правог психолошки индивидуално издиференцираног јунака за којим је, рекло би се, у целом свом претходном стваралаштву трагао, а Љермонтов га први пут ствара у лику Печорина” (М. Стојнић, Руски писци, књига I).

Љермонтов свог Демона назива духом сазнања и сумње и тиме му придаје дубоки ум и неукротиву гордост. Демон је горд и усамљен, утонуо је у дубоку тугу, а вечита усамљеност ствара му патњу. С обзиром на то да његов ум све подвргава немилосрдној критици, а себе ставља у центар свега, самом својом природом Демон је осуђен на усамљеност. Овај спев има симболички карактер. Наиме, људи обдарени изузетним умом и тежњом ка слободи осуђени су на усамљеност, тугу и нерад. У таквим условима живео је и Љермонтов и његови савременици, као и Печорин, главни јунак романа Јунак нашег доба.

Јунак нашег доба почиње пишчевим предговором који указује на типичност главног јунака, на актуелност проблема рецепције књижевног дела и на пишчеву намеру да, сликањем историје Печоринове душе, представи све пороке наше генерације у пуном њиховом развоју, јер је друштву неопходно схватање и прихватање недостатака. Међутим, Љермонтов не предлаже решење, нити даје лек којим ће се лечити болести друштва, већ само констатује: Довољно је и то што је на болест скренута пажња, а како је треба лечити – сам бог зна! Писац не даје лек јер не жели да лечи свог јунака.

У роману је сва пажња усмерена ка Печориновом лику: кроз две приповетке даје се детаљно оцртани портрет Печорина виђен очима простодушног Максима Максимича (Бела) и очима официра – интелектуалца који и сам припада Печориновој средини (Максим Максимич), и кроз Печоринов дневник који се састоји из предговора и три дела (Тамањ, Кнегињица Мери и Фаталист). Три приче написане у облику Печориновог дневника стварају могућност да се пред читаоцима открије и психолошки осветли Печорин, његова размишљања и расположења. Оно што је заједничко и што повезује ове делове романа у целину, управо је анализа и самоанализа личности Печорина.

Да би што боље и потпуније осветлио Печоринов лик, Љермонтов га приказује у додиру са људима различитих друштвених слојева и различитих карактера. Са Печорином нас упознаје Максим Максимич (Бела), који је једно време живео са Печорином. Максим Максимич га карактерише као чудног, издржљивог, размаженог, али и племенитог човека са детињим осмехом: Диван је то био младић, верујте; само мало необичан. Ето, на пример, кад је киша или хладно време, цео дан је у лову, сви прозебу и заморе се, а њему ништа. А други пут седи у својој соби, ветрић само мало пирне, он вас уверава да је назебао, капак лупне, он задрхти и побледи; а ја сам га видео како иде сам на дивљег вепра; дешавало се да читаве сате не каже ни речи, али зато кад неки пут почне да прича, да пукнеш од смеха…

Из овог описа осећа се и назире емотивно скрхана особа чија се нервна напетост огледа у хиперсензитивности и честим променама расположења.
Печорин припада тридесетим годинама 19. века, периоду када је друштвени живот у Русији био још више угушен у односу на претходну деценију, а људи попут њега упали су у тешку и загушљиву машинерију николајевског режима. Када је Печорин ступао у живот, себи је поставио високе циљеве и племените тежње, али је убрзо закључио да ће, при датим друштвеним условима, утонути у осредњост и ништавило. Тако он почиње да свој интелектуални потенцијал и искуство троши на задовољење своје сујете која је појачана личним незадовољтсвом.

Печорин се одликује веома снажном вољом, он непрестано тражи авантуре и изазове како би потиснуо и угушио сопствену тугу. Један од његових изазова била је Бела. Само њено отимање представљало је двоструки изазов – један је Печорин поставио себи, а други њеном брату Амазату, који ју је отео. Начин на који је дошао до Беле, као и придобијање наклоности, а касније и љубави ове лепе девојке, осликава интелигентног човека који изузетно добро познаје психологију мушкарца и жене. Међутим, овде се открива и егоистична природа човека који је у стању да по цену остваривања својих хирова повређује друге људе.

У почетку је Бела била више него резервисана према Печорину, али то је само условило да он буде упорнији и одлучнији, јер припада људима који једноставно не подносе поразе: Најмио сам нашу крчмарицу: она зна татарски, пазиће на њу и научиће је на мисао да је моја, јер она никоме неће припадати осим мени – додао је он ударивши песницом по столу.

Печоринова изјава – научиће је на мисао да је моја, јер она никоме неће припадати осим мени – осликава човека који жене посматра као ствари које ће, након краће вербалне дресуре, обавезно поседовати и које ће, када му досаде, једноставно одбацити, сматрајући да, као права мушкарчина, која лупа песницом по столу, има потпуно право на то. У почетку Печорин покушава да је освоји разноврсним поклонима и лепим речима, а коначно примењује крајњу тактику за коју је сигуран да успева – окретање леђа. Ово Печориново систематско спровођење тактике одаје човека који заиста добро познаје жене, а притом не подноси да губи. Међутим, Бела му је убрзо досадила: Опет сам се преварио: љубав дивљакиње није много боља од љубави угледне госпође; незнање и једноставност једне исто тако досади као и каћиперство друге; да вам право кажем, ја је још волим, ја сам јој захвалан за неколико дивних тренутака, даћу за њу свој живот, али – досадно ми је са њом…

У Белиној љубави било је много снаге, али се Печорин није могао тиме задовољити. Узроке својих осећања и поступака Печорин проналази у својој прошлости коју прича Максиму Максимичу. У раној младости Печорин је уживао у разним задовољствима и светским разонодама, заљубљивао се у дивне лепотице које су га волеле, читао и учио – али му је све то убрзо постало досадно. Надао се да ће се досаде спасити усред опасности и борби, па се обрадовао премештају на Кавказ; међутим, ни овакав живот га није дуго забављао.

Несумњива је сличност Печоринове судбине са Оњегиновом, али, за разлику од Оњегина, Печорин је врло активан и одликује се снажном вољом. Печоринова пажња је у великој мери усмерена самоанализи сопствених унутрашњих доживљаја. Тако се пред читаоцима отварају два плана Печориновог дневника – један који се односи на догађаје које Печорин описује, и други – у коме Печорин образлаже своје поступке унутрашњом мотивацијом, у коме размишља, просуђује и анализира. Печоринова личност се раздваја и услед те раздвојености он пати, осуђује себе и постаје потпуно равнодушан према смрти: Већ одавно не живим срцем, него разумом. Одмеравам и анализирам своје страсти и поступке са строгом радозналошћу, али без симпатија. У мени постоје два човека: један живи у пуном смислу те речи, а други размишља и процењује оног првог…

Међутим, с обзиром на то да онај први Печорин потпуно бесмислено и узалудно дела, његов исказ да живи у пуном смислу те речи треба схватити условно. Због Печоринове подвојености и сукоба са самим собом настаје противречност између његове природе и његових најчешће безначајних поступака. Печорин је изузетно интелигентан и интуитиван човек који ништа не ради несвесно, а његова урођена страст да противречи и да дела поштујући своје ”принципе” утемељене на предрасудама, усмерена је против њега самог: Читав мој живот био је само ланац тужних и неуспелих противречности срцу или разуму.

Печорин је човек који је пун предрасуда о људима, пријатељству, лепоти и о многим другим стварима. Предрасуде које је себи наметнуо онемогућавају му да се оствари како у љубави, тако и у пријатељству у које уопште не верује. Ево шта он мисли о пријатељству: Од двојице пријатеља један је увек роб другога, иако често ни један од њих неће то да призна; – ја не могу да будем роб, а да заповедам – сувише је заморно, зато што истовремено треба и лагати; уз то, имам послугу и новац.

Његова предубеђења се не заустављају овде. Печорин даље говори: Признајем да имам јако предубеђење о свим слепима, ћоравима, глувима, немима, грбавима, без ногу, без руку, итд. Запазио сам да увек има нека необична веза између човекове спољашности и његове душе: као кад се изгуби један део тела, душа изгуби неко осећање. Овакво Печориново гледање на обогаљеност човека не указује на његов естетизам, већ на тежњу за компактношћу и виталношћу душе и тела, па овај кратак опис не представља само његову успутну опсервацију, већ има функцију осветљавања његове личности, као, уосталом, и сва остала његова размишљања.

Печорин је аналитични посматрач и изузетни познавалац људи и њихових слабих страна; детаљно описује људе са којима је у контакту (Грушњицког, доктора Вернера, кнегињу Лиговску…) и прецизно тумачи њихове поступке и понашања. Такво познавање психологије човека Печорину омогућава доминацију над људима, као и велики успех код жена које, како и сам каже, презире да их не би волео: Требало би да жене желе да их сви мушкарци тако добро познају као ја, зато што их ја волим сто пута више од како их се не бојим и од како сам прозрео све њихове ситне недостатке.

Међутим, Печорин се и те како боји карактерних жена које би могле да га заведу и да му одузму слободу до које му је толико стало, па, с тим у вези, он каже: Признајем да заиста не волим жене с карактером: то није њихова ствар!

Својом хладном разборитошћу и систематском тактиком Печорин заводи кнегињицу Мери, иако му уопште није стало до ње, а затим јој говори да је не воли и оставља је. Он се и сам пита због чега се уопште упетљао у то бесмислено завођење, па хладно и себично каже: А ипак постоји неизмерно уживање освојити младу, тек расцветалу душу! Она је као цветић чији најбољи мирис испарава у сусрет првом сунчеву зраку; треба га откинути управо у том тренутку и кад се довољно заситиш његовим мирисом, бациш га на пут: можда ће га неко подићи.

Печоринова љубав никада никоме није донела срећу, јер и када је волео, волео је искључиво због себе, не жртвујући ништа зарад оних које је волео. Његова љубав према Вери била је његова најдужа приврженост – она је била једина жена која га је у потпуности разумела. Међутим, ни са њом није могао да оствари трајну везу јер је за тако нешто неспособан; он не жели да изгуби своју слободу, иако ни сам не зна каква је и шта је, у ствари, права слобода.

Сви сувишни људи, па и Печорин међу њима, категорични су противници брака. Разлог томе је њихова егоцентричност и страх од губитка слободе. С обзиром на то да осећају делатну заточеност, страх од губитка личне слободе код њих је посебно изражена, посебно због тога што се (и без жене) не осећају потпуно слободним. Поред тога, Печорин признаје да се у његовој души створила неизрецива одвратност према женидби још док је био дечак – када му је врачара прорекла смрт од неке рђаве жене.

Да би постигао свој циљ и узвисио се у туђим очима, Печорин унижава себе (то чине и Оњегин и Руђин). Правећи се да је дубоко узбуђен, Печорин прича кнегињици Мери своју тужну судбину: Био сам скроман, оптужили су ме да сам лукав; постао сам повучен. (…) Био сам спреман да водим цео свет – нико ме није разумео: и ја сам се научио да мрзим. (…) Говорио сам истину – нису ми веровали: почео сам да варам. (…) Постао сам морални инвалид: једна половина моје душе није постојала, она се сасушила, испарила, умрла, ја сам је одсекао и одбацио; а друга половина је још била жива и спремна да свакога услужи, али то нико није опазио, зато што нико није знао да је постојала она друга половина која је умрла…

junak-naseg-doba-2

Међутим, пишући о овом догађају, Печорин не каже да је кнегињицу Мери лагао. Ако имамо у виду Печоринову самокритичност и детаљну самоанализу која је присутна на готово свакој страници његовог дневника, разлог необразлагања и непомињања овог монолога можемо тражити у његовој истинитости – патетично реченој због ефекта који треба да изазове.

С обзиром на то да Печорин догађаје, осећања и размишљања поверева свом дневнику који не планира да објављује, нити да га чита пред неким, сасвим је логично да он све то бележи потпуно искрено. Ипак, из неких места у Печориновом дневнику види се да он, у ствари, себе приказује горим него што јесте. На пример, после неуспелог покушаја да стигне Веру, Печорин пада на мокру траву и плаче. Несумњиво је да је узрок оваквог излива осећања Печоринова патња и његове емоције према Вери, међутим, Печорин то не може да себи призна, па своје плакање објашњава својим растројеним живцима и празним желуцем. У сцени опраштања са кнегињицом Мери, види се једно драгоцено Печориново признање: да је још који минут стајао ту, пао би пред њене ноге.

Печорин себе приказује горим него што јесте због своје огорчености, а не због хладноће. „На једном степену огорчености често се јавља оваква тежња ка једном оваквом печоринском самооптуживању, или, да будемо прецизнији, према једном оваквом печоринском самоунижавању. Печоринова тобожња искреност умногоме је само један специфичан облик самоунижавања” (Н. Милошевић, Предговор књизи Јунак нашег доба).

Љермонтовљев јунак је доживео разочарања на друштвеном и личном плану; он често говори о слому својих илузија и са горчином приступа теми издајства у љубави и пријатељству.

Сукоб карактера у роману Јунак нашег доба видљив је у самој личности главног јунака – Печорина. С једне стране, Печорин себе посматра као потпуно развијеног и формираног човека који је све у животу већ искусио, па му помисао на смрт не изазива страх, већ потпуну равнодушност: Па шта, ако треба умрети – нека умрем: губитак неће бити велики за овај свет, па и мени самоме је већ прилично досадно, ја сам као човек који зева на забави и који не иде да спава само зато што његова кола још нису стигла. Међутим, са друге стране, Печорин у својој души осећа неизмерну снагу коју испољава на крајње бесмислен и суров начин; основни покретач његовог целокупног делања јесте воља за моћ.

Печорин не жели да буде инертан, али не ради ништа истински корисно, јер не налази делатност која одговара његовој снази и духу. Он је, како сам каже, сличан генију прикованом за чиновнички сто и осуђеном да преписује акта. „Печорини су изнад стварности која их окружује и зато имају право да презиру живот и људе; читав њихов живот јесте негирање – као реакција на постојећи поредак ствари” (Н. А. Доброљубов, Шта је обломовштина).

У двобоју са Грушњицким Печорин каже доктору Вернеру да можда и жели да буде убијен. „Ова Печоринова чудна жеља – ма колико се то можда парадоксално чинило – баца нову светлост на држање самог Љермонтова за време двобоја са Мартиновом. Зашто је писац непокретно и с обореним пиштољем чекао да му Мартинов метком одузме живот? Није ли, попут свог јунака, разочаран и огорчен неправдама и патњама које су га снашле, и сам у ствари, желео да буде убијен? Само ако Грушњицки није испунио Печоринову жељу, Мартинов пишчеву, на жалост, јесте” (Н. Милошевић, Предговор књизи Јунак нашег доба).

Сувишни људи у руској књижевности>>

Аутор: Душица Чукић

Пушкин је свој роман Евгеније Оњегин писао пуних девет година, од 1823. до 1831. године. Међутим, свом роману дефинитивну форму дао је годину дана раније, 1830. године, док је боравио на имању свога оца, у Болдину. Услед карантина који је прописан збиг епидемије колере, на имању у Болдину Пушкин је морао непредвиђено провести целу јесен. Тај период био је за Пушкина стваралачки изузетно плодан, а у историји књижевности познат је као Пушкинова болдинска јесен. Најзначајнији резултат болдинске јесени јесте довршавање Евгенија Оњегина који је први пут у целини објављен 1833. године.

Кроз лик Евгенија Оњегина, главног јунака истоименог романа, Пушкин је представио опште друштвене појаве из двадесетих година 19. века, као и човека чија је трагедија не само у његовом карактеру већ и у томе што је прозрео и схватио бесмисао своје средине, али никада није могао да угуши у себи предрасуде средине у којој је васпитаван.

Onjegin-LenskiРоманом Евгеније Оњегин обухваћен је велики број личности које, свака на свој начин, својим поступцима и уделом у фабули, стварају упечатљиву слику историјске епохе у Русији. Најзначајнији међу њима свакако јесу Евгеније Оњегин, Татјана Ларин и Владимир Ленски. Сва три јунака представљају плод друштва, средине у којој обитавају, васпитања које су стекли и литературе под чијим утицајем су се као карактери формирали, а истовремено су у сталном неразрешивом контрасту са реалношћу која их окружује. Овакав њихов однос према стварности, који истовремено мотивише њихове поступке, мишљења и излагања, писац показује посредно, ненаметљиво, више налик наговештају и сугестији, али са беспрекорном тачношћу сваког, чак и наизглед споредног детаља. Пушкинов реалистички уметнички поступак карактерише његова тежња да објашњава карактере главних јунака, па због тога сиже обухвата догађаје који се дешавају много раније од тренутка када почиње сама фабула романа.

Оњегин – јунак из племићке градске средине и Татјана – јунакиња из племићке (спахијске) сеоске средине, чине представнике два пола руског друштва 19. века. „Тема Евгенија Оњегина је љубав. Из те оквирне теме грана се низ других: мимоилажење сродних људи; индивидуалистичка отуђеност; скептицизам; наивно идеализовање живота; емоционални и морални препород; однос књижевности према животу” (М. Сибиновић, Евгеније Оњегин Александра Пушкина). Теми свог романа Пушкин је прилазио аналитички, стварао је карактер у развоју и откривао узрочнопоследичне односе између материјалног света и психолошких појава. Пушкин нам открива све услове под којим се Оњегин формирао, како се развијао и шта је то што је довело до његовог презасићења животом и демонстративног одласка из тог света.

Објективност приповедања Пушкиновог реализма дошла је до пуног испољавања у његовом начину приказивања карактера. Изразита психолошка тачност, продубљеност и рељефност у сликању ликова не постиже се темељном анализом од стране писца или пак других ликова, односно самоанализом јунака, већ описом њихових акција, поступака, окружења, то јест – поступком индиректне карактеризације ликова. У Оњегинов лик Пушкин је унео известан део аутобиографског материјала и отуда песникова симпатија према главној личности ( Ја огорчен, он сетом свладан. / Обојица смо у то доба / Познали игру страсти јасно; / У оба срца жар је згасно, / Обојицу је срела злоба / Фортуне слепе и злог света / На самом јутру наших лета ); међутим, писац упозорава да није насликао свој портрет и да увек радо истиче разлику између себе и свог јунака.

Евгеније Оњегин, потпуни представник руског племства двадесетих година 19. века, пажљиво је обликован и реалистично приказан динамични књижевни лик. Пушкин на специфичан начин уводи свог јунака у причу:

С јунаком мојега романа
Без предговора, одмах сада,
Упознаћу вас к’о што спада:
Мој Оњегин свој живот поче
Крај Неве; крај те реке исте
Где можда и ви рођени сте
Ил’ блистали сте, читаоче.
Онуда некад шетах и ја,
Ал’ мени север слабо прија.

После овог увода, постепено, из строфе у строфу, баш као што ће касније радити реалисти, предочава психолошки портрет свога јунака. За разлику од Татјане, чија се личност оформила у средини најближој природи, он се формирао у окружењу на највишем степену цивилизације. По обичају који је тада владао у руском племству, Оњегин је стицао образовање од васпитача и учитеља, претежно Француза, међутим то образовање је било крајње површно, па се Пушкин према њему односи иронично:

Пун знања био, ал’ по моди;
(…)
Сад латински у моди није,
На знање ћу вам ипак дати;
Знао је доста Евгеније
Да може епиграф да схвати.
(…)
И памтио је ко ђак вредан
Из Енеиде дистих један.

Оњегин није поседовао истрајност, упорност и способност за практичан друштвени рад, па, диже руке од „учења”, и упловљава у крајње лагодан и неплодан живот богатог племства. Међутим, овај слабо образовани племић био је првак у завођењу (Ал’ оно што је ко геније / Од свих вештина знао боље / (…) / Беше вештина нежне страсти.)  У склопу описивања активности којима је испуњен Оњегинов дан, а које не иду даље од дотеривања у кабинету, ручкова, времена проведеног у позоришту, које незаинтересовано прекраћује не би ли стигао на бал, Пушкин приказује један празан, једнодимензионалан и јалов живот просечног представника младог руског племства, који ни по чему битном не одступа од осталих, њему сличних.

Писац је ироничан према Оњегиновом дотеривању и његовој козметици коју користи као прави метросексуалац:

Брушени кристал пун парфема;
Чешљићи, сјајне тестерице,
(…)
Сто врста четки:нежне, грубе,
За нокте, косу и за зубе.
(…)
Он дневно пред огледалима
Проведе барем два-три сата,
И кад се најзад јави с врата,
Као Венера изглед има,
Кад богиња у маске крене
Па се у мушко преодене.

Карактеристичан је опис Оњегиновог одласка у позориште зато што се овде угао гледања удваја: један угао гледања је Пушкинов, а други је Оњегинов однос према позоришту. Наиме, док је писац одушевљен позориштем (Чаробни куте, дивно место!), Оњегин тамо стиже последњи и убрзо почиње да се досађује, гледајући Дидроов балет који је пун маште и несвакидашње лепоте.

У врло противречном карактеру Оњегина упорно егзистирају различите и међусобно искључиве особине које указују на његову потребу да буде у центру пажње, притвореност (Иако злоба људског рода / Њега да штеди није знала), као и на његов изузетан глумачки дар:

Знао је невешт да се твори,
Да љубоморан, мрачан бива,
Да разувери, наговори,
Да тугује, да наду скрива,
Да буде охол и послушан,
Пун пажње или равнодушан.
Како је био речит сјајно,
А како ћутљив осећајно,
И нехајан у писму страсном,
Знао је душу да унесе
У оно чиме обузме се,
И могла је у оку јасном
Стидљивост, дрскост, нежност чиста,
И суза послушна да блиста.

Овај типични лик племића с почетка 19. века, незадовољан својом средином коју касније и напушта, ипак остаје везан траговима те средине од које бежи у виду предрасуда, васпитања и конвенција, тако да, иако се и физички и декларативно разилази са окружењем, опет са њим остаје повезан, јер оно одређује његов карактер, мотивише његово понашање, диктира његову судбину.

Пушкин постепено почиње да говори о Оњегиновим покушајима да живи другачије; указује на његово хлађење према задовољствима престоничког живота и на сплин који је овладао Оњегином. Миодраг Сибиновић истиче да Пушкин, „конкретизујући представу о тој болести, употребљава руску реч хандра (у преводу на наш језик – чамотиња) којом као да, депоетизујући помодну увозну појаву, расположење које она означава – спушта у руску свакодневницу, у реалну стварност. Јер, ако се Пушкин тако систематично, како је учинио у првој глави романа, осврће на јунаково васпитање, образовање, начин и садржај јунаковог претходног живота, није ли то управо израз – осмишљеног настојања да се порекло, узрок ове болести пронађе у конкретним животним условима јунакове, руске друштвене средине” (М. Сибиновић, Руски књижевни источници). Овим је Пушкин у свој роман унео схватање о човековом карактеру као производу друштвене средине у којој се формира и живи.

onjegin-tatjana

Неспособан за наставак уживања у дотадашњем начину живота који у њему изазива досаду, разочарање и индиферентност према свему што га окружује, Оњегин одлази на село, али не због тога што тамо види спас, већ због наслеђеног имања. Пушкин је свој роман почео Оњегиновим размишљањима која својом искреношћу на први поглед делују сурово и безосећајно:

Мој часни стриц је узор прави
Откад је сасвим занемого
И мисли сад у старој глави:
Сви треба да га штују много.
Нек другом то за пример служи,
Ал’, Боже, како то дотужи
Крај болесника стално бити,
Ни дан ни ноћ не одлазити;
Какво је то притворство ружно
Давати лек са сетним лицем,
Ћаскати с полумртвим стрицем
И поправљати јастук тужно-
Мислећи при том, ал’ за себе:
Кад ће већ доћи враг по тебе!

Многи читаоци изразиће негодовање због овакве Оњегинове „безосећајности” према стрицу који му оставља имање које му, иначе, законски и припада. Пушкин није желео да прикаже наводно брижног и тужног рођака, већ искреног и реалног човека који нимало није близак са својим стрицем, па би, с тим у вези, било лицемерно жалити и плакати ако се искрено не осећа тако, само зато што умире неко кога наслеђује.

Револуционарни демократа, књижевни критичар Дмитриј Писарев, оштро је оповргао оцену Бјелинског да је Евгеније Оњегин „енциклопедија руског живота”, заснивајући своје ставове на негативној оцени Оњегинове људске вредности: „Оњегин не тугује због тога што не може да пронађе могућност за разумну активност, нити због тога што је сам висока природа, нити пак зато што сваки разумни створ тугује, него једноставно због тога што има у џепу луде паре које му пружају могућност да много једе, много пије и да, како му се прохте, криви лице у разне гримасе. Његов ум није ништа охладило – он је само нетакнут и неразвијен”. Међутим, уколико Оњегина посматрамо као „сувишног човека”, Писаревљева оцена (иако врло смислена и логична) је – неисторична.

Оњегин никако не спада у ред просечних људи који, не желећи много, бивају задовољни и срећни собом и свима. Он, можда, не зна шта му треба и шта би хтео, али сигурно зна шта не жели. У нади да ће се боље осећати, Оњегин се окреће селу и природи, али врло брзо схвата да се променом места не мења суштина неизбежних околности које не зависе од нас самих:

И он већ јасно виде тада:
Иако дворци булевара,
Балови, карте не постоје,
Да и у селу досадно је;
Стражари и ту чама стара
И прогони га сваког трена
Ко сенка или верна жена.

У крилу природе Оњегину је било досадно. Покушао је да изврши неке социјалне промене, упознао се са Ленским, ишао код Лариних – и све то из досаде! (Да је морао да обезбеђује своју егзистенцију, радио би, па се, вероватно, не би толико досађивао.)

Противречности у личности Оњегина упадљиво се огледају у његовом односу према Татјани Ларин. При првом сусрету он ће запазити Татјану, она ће на њега оставити позитиван утисак, али далеко од тога да ће га заинтересовати као жена. У сусрету Оњегина и Татјане, Пушкин је довео у везу две, по природи јаке личности. „Сучељавањем својих јунака он је остварио сусрет двеју супротних концепција живота (оптимистичке и резигнантне), двају типова људске личности (једне, која је целовита, спонтана, самопожртвована и друге, која је нагрижена скепсом, духовно располућена и егоистична), и сусрет двеју средина (племићке, спахијске сеоске, која је, у ближем контакту са природом и народом, људски непосредна, спонтана и релативно здрава, али је интелектуално недовољно развијена, и племићке градске, која је на вишем ступњу цивилизације, али је однарођена и дехуманизована)” (М. Сибиновић, Евгеније Оњегин Александра Пушкина).

Иако је раскинуо са конвенцијама фазе свог племићког живота, оне су ипак дубоко усађене у овом човеку који је неспособан за нежност и љубав па, с тим у вези, оцењује да му она није пар, нити он њој. Иако је Татјанино писмо успело живо да га троне, а њена искреност оживела рој давно мртвих осећаја, Оњегин одбија њену љубав, а своје одбијање образлаже неспремношћу да свој живот ограничи мирним, кућним кругом и убеђеношћу да није створен за срећу. Између осталог, говори јој како је није достојан, али када би га мамиле слике породичне, / срце у мени тад зацело, / невесту другу не би хтело.

Оњегин, пошто није био у стању да воли онако као Татјана, кад је примио њено писмо праведно и поштено одлучује да јој то директно каже, како би одмах убио у њој сваку наду и самим тим јој помогао да се ослободи од непотребне и безнадежне љубави. Међутим, Оњегин у томе није доследан, па, искварен у престоничким салонима, у тешким тренуцима за Татјану, не може да се уздржи од кокетирања и отвара јој наду: Ја гајим љубав према Вама / Ко брат, ил’ већу, може бити . Бонди закључује да се у тим поступцима испољава Оњегинов ”егоизам и непажња према људима”, тј. непажња према туђим осећањима.

Да ли је Оњегин био искрен према Татјани? Може ли он, уопште, да воли? Да ли је прави узрок његовог одбијања, у ствари, то што му је Татјана дала своје срце на длану, па је љубав без борбе за њега изгубила сваку драж? Ово су питања чији би одговори могли бити различити, међутим, ако Оњегина посматрамо као члана породице сувишних људи, одговор је један и треба га тражити у самом Оњегину. Пушкин га даје кроз следеће стихове:

У младости је и он био
Жртва жестоких, дивљих страсти.
Ал’ размажен животом сјајним
И навикама својим трајним,
Очаран једним не за дуго,
Разочаран у нешто друго,
Мучен и жељом и успехом-
Моро је вечно он да гуши
Роптања глас у својој души
И зевање да дави смехом.

У лепе жене што заносе
Више се није заљубљиво;

Напуштао их је све без туге
И тражио без жеље друге.

Да Татјана није потпуно отворено и наивно приступила љубави коју је осетила, да је била мало прорачуната, тј. како Пушкин каже:

Одложимо док скочи цена,
Заплетимо у мрежу дубље,
Будимо надом самољубље,
А кад у нашој буде власти,
Уморимо га сумњом спором
И пренимо га љубомором,
Јер иначе ће, лишен сласти,
Лукави сужањ рад слободе
Да збаци оков и да оде…,

вероватно би заинтересовала Оњегина, али, ако имамо у виду његов карактер, одушевљење не би трајало предуго.

Onegin-TatjanaСукоб супротних полова карактера Оњегина, као стални пратилац његовог делања и контакта са људима, испољила се и у односу са Владимиром Ленским. За разлику од Оњегина, који је наоружан скепсом и реалан у свему, Ленски потпуно идеалистички посматра стварност, погрешно процењује људе и не успева да пронађе себе, без обзира на своје поштење и чисте намере.

Иако у разгорима која ова двојица воде примећујемо супериорни став Оњегина према свом млађем саговорнику без довољно животног искуства, ипак у њему има и доста покровитељског разумевања и благонаклоности према нечему што је било саставни део његове (Оњегинове) прошлости. Херцен истиче: „Ленски је последњи крик Оњегинове савести, зато што је он сам Оњегин, што је – идеал његове младости. Пушкин је видео да такав човек у Русији нема шта да тражи, и убио га је руком Оњегина који га је волео и, нишанећи, чак није хтео да га рани” . (И. Герцен, Сочиненија в 9-ти томах). 

Иако презире друштво и његове моралне норме, Оњегину је стало до јавног мишљења тог друштва, па све то, у комбинацији са страственим осећањем дуга и части романтичног Ленског, проузрокује двобој са фаталним последицама. Узрок Оњегиновог разочарања и несреће је у сукобу који је заснован на дубоким противречностима у самој његовој личности. Он је на сопственом суду строгом признао своју кривицу и осудио себе, чак је и пожелео да Ленском све објасни и да покаже да предрасуда сужањ није, / ни неки деран прек и смео, / већ частан човек и муж зрео, али је, ипак, пуцао на свог пријатеља и убио га, иако га је могао само ранити.

Поставља се питање због чега је Оњегин уопште прихватио изазов на двобој са човеком према коме гаји пријатељска осећања, кад и сам зна да не постоји прави разлог за тај двобој. У литератури о Евгенију Оњегину постоје различита тумачења овог двобоја која се могу систематизовати у три групе најзанимљивијих. Прву групу представља већ наведено Херценово тумачење. Према другом тумачењу, Оњегин прихвата изазов на бесмислени двобој, јер, иако има високо мишљење о себи и презире све што га окружује, ипак не успева да се ослободи друштвених предрасуда – боји се да ће бити исмејан и проглашен кукавицом. Такво тумачење заступа и Бјелински . Према трећем тумачењу, Оњегин прихвата двобој из егоистичке тежње да сачува свој мир. Ово тумачење образлаже Тамарченко, који полази од тога да је Оњегинова охлађеност према животу резултирала тежњом да се изолује од живота, да огради свој мир. И Бонди сматра да је до бесмисленог двобоја и до несреће дошло због егоистичке природе Оњегина, који према свима и свему односи пасивно и равнодушно, осим према нарушавању сопственог мира: Оњегин пасивно иде за догађајима: долази на место двобоја, не решава се да Ленском објасни сву неоснованост његове љубоморе и, уопште не мислећи шта чини, убија на месту свог младог пријатеља…

Ипак, исход овог двобоја Оњегина дубоко потреса и избацује га из дотадашњег животног колосека. Притиснут грижом савести, Оњегин губи свој мир, а у сеоској средини бива за свагда жигосан као непожељан и опасан човек.

Док је Ленски примио смрт и у томе нашао излаз, Оњегин, као подељена личност презасићена празним битисањем, губи спонтаност у животу и наоружава се скепсом, једном од његових најдоминантнијих црта. Погибија Ленског је створила услове да Оњегин и Татјана прошире своја искуства о животу – Оњегин на широким просторима Русије, а Татјана у високом московском и петроградском друштву. Поновни сусрет са Татјаном, додуше сада новом и другачијом, учиниће преокрет у Оњегиновој свести и животу, проузроковаће изненадни, окрепљујући емоционални препород на плану закржљалих осећања. Међутим, то ће се десити тек пошто Оњегин сазна да је она сада туђа жена која према њему више не показује никакве емоције:

Бар да се тргла кад га срете,
Да поста бледа ил’ румена…
На њој се ништа не покрене;
Ни обрва, ни усна њена;
Мада је гледо најбудније,
Ни трага старе Тање није
Могао наћи…

Савремени аналитичари Евгенија Оњегина углавном се слажу у томе да је на крају Оњегин заиста доживео искрену и дубоку љубав према Татјани.  После њеног неодговарања на писмо и одбијања његовог удварања у разговору, бесмисао и крајња безвољност добијају вредност непобитних чињеница. Психички стабилна и морално јака Татјана којој је још увек стало до Оњегина, одбија његову љубав делом и због тога што, вероватно, не верује да је он заиста воли:

А шта је сада вас довело
Пред моје ноге? Раскош ова!
Зар с вашим срцем, с вашом части
Да робујете ситној страсти?

Главни јунак себе коначно проналази у реду људи који су сувишни на свету и, да би побегао из мучне празнине, креће на путовања у Нижњи Новгород, Астрахан, на Кавказ, Тавриду. Оњегин остаје без тако потребне могућности да пронађе циљ у животу, да види сврху свог постојања, осећај да је сувишан на свету, и по томе постаје претеча сувишних људи, који ће бити предмет постпушкиновске књижевности, попут Печорина Љермонтова или Руђина Тургењева.

Аутор: Душица Чукић

Сувишни људи у руској књижевности>>

Илустрације: en.wikipedia.org, krasnov.tv, illustrada.ru.

Пушкинов Оњегин (Евгеније Оњегин) и Љермонтовљев Печорин (Јунак нашег доба) отварају галерију такозваних сувишних људи, чија је појава у књижевности условљена посебном друштвенополитичком и духовном климом у Русији тог доба.

Руски критичар Николај Доброљубов је у чланку Шта је то обломовштина? Оњегина уврстио у посебан књижевни тип руске литературе 19. века, у тип такозваних сувишних људи, заједно са Љермонтовљевим Печорином, Херценовим Бељтовом, Тургењевљевим Руђином и Гончаровљевим Обломовом. „Сувишан човек је тип људи који не налазе могућности за примену својих натпросечних потенцијалних способности због тога што им то не дозвољавају објективни услови у друштву на које гледају критички. Сувишан човек се према људима односи високомерно. Потцењује их и држи се надмено. У односу према жени је егоиста: ужива у игри женским срцима, али не прихвата обавезе и, по правилу, избегава брачну везу. Образовање сувишних људи је површно. Њихов однос према раду је несистематичан. Недостаје им упорност. Због тога су, иако много шта у својој средини не прихватају и негирају, неспособни за делотворну, конструктивну акцију, ради отклањања недостатака у име позитивних промена у друштву” (М. Сибиновић, Евгеније Оњегин Александра Пушкина).

suvisni-ljudi

Године 1785. Катарина II је Подареном повељом прописала права и дужност племића. За време владавине Катарине II високо племство, које је чинио просвећен и образован сталеж, достигло је највиши степен у свом развоју. Одмах за високим племством формирала се класа средњег племства. За време владавине цара Александра Благословеног, племићки углед је све више растао, па се тако образовало друштво за које су племенита уживања већ постала животна потреба, као обележје новог духовног живота. Племићка класа је била не само главни представник друштва, већ и главни непосредни извор образованости читавог друштва. „Двадесетих година 19. века руска књижевност, која је била подражавалачка, почиње тежити за оригиналношћу: појавио се Пушкин. Он је волео сталеж у коме се скоро искључиво испољио напредак рускога друштва коме је и сам припадао – и одлучио је да нам у Оњегину прикаже душевни живот тога сталежа, а заједно са њим и друштво, онакво какво је било у епоси коју је изабрао, тј. двадесетих година 19. века” (В. Г. Бјелински, Књижевно-критички чланци).

Међутим, иако друштвени роман у који улази читав руски живот са политичким идејама, тадашњом културом, васпитањем, као и целокупна идеологија епохе, Пушкинов Евгеније Оњегин представља изузетну психолошку студију карактера јунака.

Док је Пушкин кроз Оњегинов лик дао слику племића двадесетих година, Љермонтов је главним ликом свог романа Јунак нашег доба – Печорином, дао слику типичног представника епохе тридесетих година 19. века, а књижевна критика га убрзо прихватила као представника такозваних сувишних људи у руској књижевности. Печоринов лик писац изоштрава осветљавајући га изнутра, наводећи читаоце да се и сами придруже универзалним филозофско-етичким питањима о срећи, несрећи, љубави, пријатељству, судбини, страсти, егоизму, генијалности, која Печорин поставља себи и другима. Јунак нашег доба сматра се једним од првих врхунских психолошких и филозофских романа у руској прозној књижевности 19. века.
„Јунак тридесетих година”, Јунак нашег доба био је „декабриста” – аристократа, војно лице и човек политичке праксе, а „јунак четрдесетих” своје образовање стицао је на Московском универзитету – поезија, наука и филозофија били су у центру његових интересовања и одушевљења. Таквог једног човека, „непрактичног витеза речи”, приказао је Тургењев кроз лик Руђина, који представља још једну од варијанти сувишних људи, али не и понављање оњегинско-печоринског типа.

Личности попут Оњегина, Печорина, Руђина, Обломова – типови које су створили велики таленти, живе и данас – у мало другачијим друштвеним условима. То су људи који не чине ништа ни за личну нити за општу корист; за њих не постоје ствари које би им представљале животну потребу без које не би могли да живе.

Иако постоји разлика у темпераменту Оњегина, Печорина и Руђина, сви они имају карактере који су у великој мери спутани неповољним друштвеним приликама. Можда би њихово бесмислено (не)делање добило неки племенитији смисао у другачијим друштвеним околностима. Међутим, њихово (не)делање нису само узроковале двадесете, тридесете и четрдесете године 19. века у Русији, већ првенствено њихови карактери и њихова саможива природа. Они су размажени егоцентрици, који мисле да су центар света који се око њих и због њих окреће, па, с тим у вези, себи дају за право да повређују људе који то уопште не заслужују, и то искључиво ради личних незадовољстава, хирова и комплекса.

Сувишни људи нису само по својој природи лишени способности да се крећу и делају по сопственој вољи – њихова апатија и сплин резултат су њиховог васпитања, неостварених тежњи и средине у којој се крећу. Сви чланови породице сувишних људи имају сличан однос према људима – презиру њихов „ситан” рад и њихове скучене тежње, иако ни сами не успевају да остваре своје. Они врло добро знају за чим не теже, али уопште не знају шта желе и какав је њихов циљ (ако га уопште и имају) и смисао њиховог делања, што их, између осталог, чини актуелним и данас.

Они не знају шта треба тражити у животу, као ни у љубави – плаше се губитка слободе коју и не поседују, па не успевају да се вежу ни за жене, а ни за пријатеље. Вођени идејом о слободи, а не и самом слободом и емоцијама које су им на путу до самоостваривања закржљале, никада не досежу до потпуне слободе. Сви су они пуни самољубља и потпуно су свесни таштине друштва које их окружује. Међутим, њихове речи никада не постају дела; они имају своје принципе, али не и снажне унутрашње потребе које би, заједно са тим принципима, представљале њихову покретачку снагу, која би им, пре свега, створила потребу и циљ, а потом и пут до остварења истих.

Промашени животи у Чеховљевом Ујка Вањи>>

Аутор: Душица Чукић

Слика послереволуционарне Москве у Мајстору и Маргарити заправо је слика крајње апсурдне свакодневице у којој људи оно што им је дато и дозвољено преживаљавају тромо, пасивно и равнодушно, те чак и невероватне појаве, које изискују померање са нормалне линије живота, не провоцирају никакве трзаје њиховој свести. Основно и неприкосновено мерило је безусловно поштовање принципа послушности и покорности према свему ономе што је канонизовано као истина и правило, а одступање од тога изазива упуштање у другу лажну крајност, која ће се манифестовати кроз мржњу, поткупљивост, крађу, лаж, разврат, достављаштво, превару. Кроз причу о дубоком човековом паду, који се огледа у крајњој линији поремећених вредности, да и сам Црни Ђаво постаје бељи од човека, Булгаков у Мајстору и Маргарити афирмише идеју о могућности човековог напретка и оздрављења, која се може реализовати једино кроз разумевање, милосрђе, љубав, праштање и померање са устаљене линије живота.

Неочекивани гости у Москви, „друштво, невелико, мешовито и безазлено”, како га Воланд карактерише у разговору са Маргаритом, објавиће борбу са учмалом свакодневицом, која одбија да поверује у чудо, а они одабрани, који ће се приклонити ђаволу, урадиће то са циљем да би упознали чудо и избегли зла свакодневног живота, а не да би поспешили и величали ђавољу тиранију или учествовали у њој.

Структура Мајстора и Маргарите подстакла је, у једном плану, приближавање линије свакодневице и демонолошке линије у фабули романа. Та веза почиње у првом поглављу где Воланд диктира занимљиви разговор с Берлиозом и Бездомним о постајању Исуса, а завршиће се у епилогу где, упркос околности да је Воландова дружина већ напустила послереволуционарну Москву, свет Кнеза Тмине по инерцији продужава своје присуство у расуђивањима свакодневице о необичној појави (Миливоје Јовановић, „Утопија Михаила Булгакова”).

majstor

У светској књижевности присутна су, углавном, два начина сликања Сатане. Средњовековна фолклорна традиција уводи лик Сатане у низ комичних испољавања, у коме он увек губи битку са Богом, а и са човеком, док романтичарска традиција негде у основи има библијску причу о побуни и паду анђела. Демонолошки систем Мајстора и Маргарите представља два односа према традицији. Првим се традиција усваја буквално, уз истоветну семантику детаља. Други је, у ствари, њено преображавање до нивоа кад се већ може говорити о иновацији система. Први тип односа према традицији присутан је у мањој мери и представља књижевну интерпетацију средњовековне фолклорне концепције демонизма, као и интерпретацију извора – текстова о црној магији астрологији, али и овде уз повремена одступања и иновације. На традиционалне описе претварања у вештицу свакако подсећа опис Маргаритиног физичког и менталног преображаја уз помоћ чудотворне Азазелове креме, која ће је учинити млађом и лепшом, затим њен невидљиви ноћни лет на метли изнад града, сцена купања у реци, као и њено купање у крви. Чланови Воландове дружине имају моћ чудотворних трансформација (из видљивог у невидљиво, из једног облика у други, са једног места на друго) и појављивања на помен њиховог имена. Демони бивају лишени својих моћи са приближавањем јутра и оглашавањем првих петлова (у крајњем часу Хела и Варенуха одлећу из кабинета Римског); међутим, са друге стране, Воланд поседује моћ да по својој вољи продужи ноћ демонске свечаности и трајање бала код Сатане. Устаљене представе о нечастивим силама држе до уверења да оне плаше крста и паса. Ипак, напуштајући у друштву Мајстора и Маргарите њихов стан, Азазело предузимачевој куварици која, окружена просутим кромпиром и луком, жели да се крстом заштити од нечастивих сила, супериорно добацује: „Руку ћу ти одсећи”.

На одступање од традиционалних представа указују и завршни призори романа у којима Воланд Мајстору и Маргарити говори о Пилатовом псу као оличењу верности: „… као што видите, мучи га несаница. Она не мучи само њега, већ и његовог верног стражара, пса. Ако је тачно да је кукавичлук највећи порок, онда је пас можда сасвим недужан. Једино чега се бојао храбри пас, биле су олује. Али шта ћемо, онај ко воли, мора да дели судбину онога кога воли.”

Стара концепција нуди уверење да Сунце и светлост дана оличавају Божју вољу, а тама и месечина у њој остављају бескрајни простор за слободно делање мрачних сила и оличавају Сатану као Кнеза Таме. У духу овог схватања, снагом вере или одсуством исте, људи дају превласт добру, односно злу. Булгаков се залаже за афирмисање идеје о глобалној равнотежи ова два царства, сматрајући да су два света – свет мрака и свет светлости – јединствени и неодвојиви у својој супротности. Семантика месечине наглашена је и тиме што се збивања одигравају између једног харања сунчеве светлости и последње плиме уштапа, притом у периоду који се подудара са оним из библијске легенде о Христовом мучеништву, смрти и васкрсењу. Околност да се Воландова мисионарска акција одвија у дане Христове физичке беспомоћности у знак одмазде за њу, представља месечеву светлост као симбол добра и искупљења, који традиционална књижевност није познавала. Светлост месеца пратилац је јунакових сусрета са вечношћу, пресудних одлука и сазнања, ослобађања.

Демонска дружина у Москву стиже не би ли увидела да ли су се људи променили изнутра. Поставља се питање постоји ли икаква нада за екстремно рационалистички настројену, анонимну, трому, безличну и окрутну свакодневицу. Ово питање мучи и Воланда, тако да његова мисија треба да буде одговор на питања о могућностима мењања људи у души – изнутра, на шта ће сам дати одговор нешто касније, за време сеансе у позоришту: „Они су – људи као људи… Воле новац, али, то је увек и било тако… Човечанство воли новац, па ма од чега да је направљен (…) Но, лакомислени су… па шта се ту може… и милосрђе понекад заструји у њиховим срцима. Обични људи… речју, личе на пређашње, само их је стабмено питање искварило…” Виновник акције провере могућности промене у свести грађана Москве овим речима их је управо лишио сваке наде у могуће побољшање.

Са предводником демонске дружине упознајемо се већ у првом поглављу романа:
„Био је у скупоценом сивом оделу, у иностраним ципелама исте боје као одело. Сива берета била му је нешто накривљена на уво, под мишком је носио штап са црном дршком у облику пудличине главе. На изглед – четрдесетак и кусур година. Уста некако крива. Избријан глатко. Бринет. Десно око црно, лево из неких разлога зелено. Обрве црне, али једна виша од друге. Речју – странац.” Име је добио према изворима хришћанске митологије. Средњовековни писци немачког језика употребљавали су реч Фаланд у значењу варалице и нечастивог. Булгаков Воланда ситуира у различите положаје, под разним обличјима у погледу физичког изгледа и понашања, тако да овог демона срећемо стално наново прерушеног. Житељи Москве, који су мета његовог посматрања, схватају га двојако, у зависности од ситуације и свог психолошког профила: за њих је овај „чудни човек” поремећен, луд, или је инострани шпијун кога хитно треба затворити, или је представник нечисте силе.

Воланд поседује способност истовременог егзистирања у сва три временска одсека: „И на балкону сам био, код Понтија Пилата, и у врту кад је он разговарао с Каифом, и на подијуму, али само потајно, такорећи инкогнито, и зато вас молим – никоме ни речи и у најдубљој тајности, псст…” Њему је познато да је Анушка просула сунцокретово уље, које ће бити разлог Берлиозове смрти, да Соков у бифеу продаје покварену рибу, да Берлиозов рођак живи у Кијеву и какве он планове има, погађа мисли и скривене жеље својих саговорника; с друге стране, самоуверено баца поглед у будућност. Воланд зна све о животу, свету, судбини.

Овај ђаво није виновник греха. Он не тражи и не чини зло, већ кажњава зло и грешне. Воланд се појављује у улози судије греху и грешницима, свима онима који су кривоверници, који једну ствар исповедају јавно, пред светом, а чине управо другачије, супротно. Кривице на које ће се окомити мач казне Кнеза Таме крећу се од прељубе до издаје. Издаја је најстрашнији злочин, најгори грех, па су два највећа издајника убијена – Јуда и барон Мајгел. Воланд представља напредак у односу на Мефиста, он жели да помогне људима, делујући на њих етички, наводећи их да буду и остану верни својој природи. Зло које он кажњава не долази споља, оно је унутра, у људима – они су ти који размотавају вечно клупко зла. Ниједна казна није без разлога. Из свеприсутног зла Воланд треба да спасе Мајстора и Маргариту.

majstor3Не желећи мешање у земаљске токове и мењање света, он се истински супротставља уско канонизованим погледима на живот, морал и веру. „Имајте у виду да је Исус постојао”, говори Воланд Берлиозу и Бездомном, који не презају од јавног и надменог истицања свог атеизма. По њему, у животу свакако има довољно простора и за Исуса и за Ђавола. Човековом судбином, без обзира на његову смртност или изненадну смртност, управља неко други, а не човек сам. Добро неизоставно постоји, иако се упорно губи, нестаје, а одсуство добра треба казнити. У оваквој филозофији афирмисано је и упориште зла, што њен заступник супериорно доказује Левом Матеју: „Још ниси ни стигао на кров, а већ си успео да одвалиш бесмислицу, и рећи ћу ти у чему се она састоји – у твојој интонацији. Изговорио си своје речи тако као да не признајеш сенке, а ни зло такође. А да ли би хтео да будеш добар па да се замислиш над питањем: Шта би радило твоје добро кад не би било зла, и како би изгледала Земља, кад би са ње ишчезле сенке? Јер сенке бацају предмети и људи (…) Ти си –глуп.”

Воланд није револуционарни моралиста који жели да промени свет такав какав јесте; он непристрасно посматра све оно што би се и иначе десило; Његово мешање у иначе планирани ток појава јесте, у ствари, убрзавање или указивање на то да ће се нешто десити. Не може се променити оно што је било. Кретање је унапред предодређено, човек не управља својом егзистенцијом, а као једино решење да се овај беспомоћни створ спасе од таквог затвореног кретања намеће се пут ка трансцеденцији. Воланд је носилац и пропагатор ове теорије.

„Ах, па да, па да! Драги мој, открићу вам тајну. Ја уопште нисам уметник, већ сам, напросто, хтео да видим Московљане у маси, а најзгодније је било да се то изведе у позоришту.” Посматрајући људе, он темељно анализира правду, подробно разлучивајући истину од лажи, притом вршећи селекцију на оне безличне, анонимне, лажљиве и притворене, који немају храбрости нити воље за искрено делање, са једне стране, и на оне слободне, храбре, искрене и аутентичне, који умеју да се носе са променама и искористе слободу избора, која је човеку дата, са друге стране.

Воландов критеријум у овом озбиљном послу јесте личност. Према првој групи, он се опходи иронично, надмено и интровертно, не пружајући простор за споразум и равноправан дијалог, а покушај комуницирања је у знаку осуде и исмевања. Велика сеанса Воландове свите у Варијетеу служи разобличавању маскираних карактера међу грађанима Москве. Акција демона усмерена је само ка поспешивању реализације овог процеса, јер грађани, додуше несвесно, сами себе разоткривају, показујући шта је испод маске која је готово срасла са лицем. Дванаесто поглавље романа носи назив Црна магија и њено демаскирање, а у ствари није магија та која ће битри демаскирана, већ ће бити огољени и разоткривени управо они који захтевају негирање чуда и рационално објашњење.

У роману су присутна три односа према феномену чуда. По схватањима једне групе, у духу традиционалних схватања, чудо задржава своју мистичну и надреалну суштину, па је, с тога, дело нечастивих сила. Са друге стране, чудне ствари су поризвод растројених умова и халуцинација, па се нису ни догодиле и не постоје реално у животу. Треће становиште, које окупља мали број присталица, представља чудо као реалност подједнако равноправну овој постојећој реалности; прихвата чудо као веру у постојање чудног, веру у постојање вечног и апсолутног. Мали број њих безрезервно верује да Воланд заиста постоји, егзистира као појава ирационалног, апсолутног и вечног принципа. Једино што се наводно може поткрепити доказима јесте присуство нечастивих сила, а то опет не би требало да има везе са вечношћу.

Свест грађана не прихвата тезу о равноправном постојању добра и зла, за коју се залаже Воланд. Његов ниво размишљања приступачан је, поред Мајстора и касније Бездомног, пре свега Маргарити, која верује да је Воланд реалност: „Ђаво ће знати шта је ово, ђаво ће, веруј ми, све да среди (…) како сам срећна, како сам срећна што сам склопила с ћим споразум! О, ђаволе, ђаволе! (…) Велики Воланд!”. Он у јунакињи проналази све оно чега су лишени остали грађани Москве: искреност, несебичност, смелост, отвореност, понос и снагу љубави која даје смисао њеном животу. Све то доприноси ласкавом положају који ће уживати Маргарита да, на основу тога што је процењена као личност у гомили безличних, са Воландом стоји готово на равноправној нози.
Воланд коригује Јешуину проповед да су сви људи добри, делећи људе на зле и добре (а у оквиру тога на оне обичне и оне необичне). Оваква нова подела руши илузију о настанку царства истине и правичности. Својом појавом Воланд подвлачи јаснију границу између два горенаведена света, чинећи разумљивијим њихове разлике. „Воландова интерпретација Јешуине филозофије је мање племенита и илузионистичка; она дели људе на зле и добре и претпоствља да је царство о коме је реч немогућно остварити, будући да је у свету повучена граница између злих и добрих људи” (Миливоје Јовановић).

Коровјев – Фагот је најутицајнија личност у Воландовој свити. Као и његов претпостављени, Коровјев има двојаку функцију: у контакту са Мајстором и Маргаритом, и са свим осталим представницима московске свакодневице. Овај „прозрачни грађанин чудног изгледа”, са џокејским качкетом, мршавог и подругљивог лица, у отрцаном карираном капуту, представља се људима на најразличитије начине, али обавезно притом оставља први утисак малог човека у Москви. У Варијетеу, Коровјев разобличава и открива све присутне: пре свега грађанина Парчевског, објавивши да се шпил карата налази „између новчанице од три рубља и судског позива ради уплате алиментације грађанки Зељковој”, преко Бенгалског коме, на његово наређење, Бехемот откида главу и касније опет враћа на врат, до изазивања масовне помаме за новцем и хаљинама, да би иза тога Аркадија Аполоновича Семплејарова, председника Комисије за акустику московксих позоришта, ућуткао подсетивши га пред супругом где је провео део прошле ноћи.

Коровјев је заступник филозофије неочекиваних, невероватних принципа. У разговору који је водио са Никанором Ивановичем Босим, председником заједнице станара у згради у Садовој улици, Коровјев ће рећи: „Шта је то званично лице, или незванично? Све зависи од тога са које стране се посматра ствар, све је то, Никаноре Ивановичу, климаво и условно. Данас нисам званично лице, а кад погледаш сутра – јесам! А бива и обрнуто, и то још како бива!”. Било званична, било незванична, Ивановичева личност и није била личност по мишљењу Коровјева, а и Воланда. Лабилност наводних принципа Ивановича изаћи ће на видело нешто касније – он завршава у затвору због поседовања стране валуте, што је у Русији, у то време, било строго кажњиво.

majstor2Мачак Бехемот, други члан Воландове свите, такође има посебну мисију и представник је одређеног филозофског погледа на свет. Њега први пут у роману сусрећемо у четвртом поглављу: „Мачак се показао не само као платежно способна, већ и као дисциплинована животиња. Само што је кондуктерка подвикнула, он се повукао, сишао са степеника, сео на станицу, тарући бркове новчићем.” Овај господин пије вотку, виљушком једе печурке, за време масовне сеансе у позоришту узима мере дамама, преноси обућу и ташне, преузима улогу вратара у дамском магазину и сл. У припремама за бал код Сатане помаже у купању главне јунакиње, а за време бала изводи штосеве са коњаком уместо шампањца. Стјопу Лиходејева једним „шиц” пребацује на Јалту. Поред функције враголана који треба да забави читаоца, овај мачак ипак, у складу са својим ограниченим могућностима, обавља одређене дужности у оквиру Воландове мисије. Њему је додељен задатак да из ковчега украде Берлиозову главу. Бехемот је у одређеним ситуацијама безобзиран и немилосрдан према онима који то заслужују, али није он тај који одлучује о критеријумима поделе, нити је у његовој надлежности да одузме живот. Његова улога сведена је на спровођење у делу издатих наређења, провоцирање и уливање страха. Занимљиво је да Бехемот, иако само мачка, од свих чланова дружине једини допушта себи луксуз провокације упућене, додуше не директно, самом Воланду, што увиђамо за време играња шаха, када тражи фигуру под креветом и на превару покушава да спасе партију.

Азазело се први пут појављује у седмом поглављу романа, у стану Стјопе Лиходејева, директно из трокрилног огледала. У свом деловању, Азазело често бива насилан – туче Варенуху у јавном тоалету, брутално се обрачунава са Поплавским, свети се Анушки што је узела Маргаритину потковицу. О тој страни свог карактера и сам прича Маргарити за време њиховог првог разговора. Он убија Мајстора и Маргариту и спаљује њихов стан. За све време контакта са Маргаритом, овај ђаво исказује изразите симпатије за њену храброст и понашање у сасвим новој и посве неочекиваној демонској средини. Што се односа са Мајстором тиче, Азазело је пун поштовања за његову уметност и његов роман. Бесан је на Могарича, који се није похвално изразио у вези са Мајсторовим делом. Посебност Азазелова у односу на остале чланове Воландове свите потврђена је, између осталог, и чињеницом да управо његове речи, упућене Мајстору, формулишу сиже Воландове филозофије и мудрости, а самим тим и најдрагоценије мисли романа, које афирмишу аутентични, стваралачки живот сваког појединца: „Ах, молим вас… да ли су то ваше речи?! Па ваша драга вас назива Мајстором, па ви размишљате, и како онда можете бити мртви? Да би човек сматрао себе живим, зар му је неизоставно потребно да седи у сутерену, да има на себи кошуљу и болничке гаће? То је смешно!”

Булгаков је мајсторски надвисио уобичајено значење ове демонске појаве, подаривши му изузетно сложен психолошки профил и врло одговрну функцију у реализовању мисије у Москви. У тридесет другом поглављу романа видимо Азазела који је ближи књижевној традицији од оног каквог га је обликовао Булгаков: „Месец је изменио и његово лице. Ишчезао је без трага наказни очњак и врљавост се показала лажном. Оба Азазелова ока била су једнака, пуста и црна, а лице бело и хладно. Сада је Азазело летео у свом правом обличју, као демон безводне пустиње, демон – убица.”

Јеванђеље по Воланду, које је довело у везу Воланда и Мајстора, обелодањује се као „јеванђеље по Булгакову”. Тиме је решено најважније питање везано за демонолошку слику Мајстора и Маргарите: због чега представа о Воланду и дружини одступа од традиционалне, због чега су ови ликови чак надмоћно симпатични у односу на ликове представника свакодневице. Булгаков је свој роман писао са Воландових позиција, Воландова пројекција судбине и ситуација Мајстора и Маргарите је пројекција Булгакова, који нам својим романом казује да живети у свакодневици, заправо, не значи живети.

Аутор: Зорана Пејковић

Илустрације су преузете са www.masterandmargarita.