Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Енглески је несумњиво глобални језик – језик којим ће говорити све већи број људи. Да ли то подразумева опасност за друге, „мање” језике? Да ли доминација енглеског језика негативно утиче на наш културни идентитет? Да ли феномен глобализације представља проблем или погодност?

globalizacija

Феномен глобализације је за једне неопходна реалност која доноси позитивне ефекте: уклапање и напредак, а за друге је нужно зло, које изазива изумирање националности и губљење идентитета. За прве, глобализација шири видике, културно уздиже и пружа огроман број могућности за лично усавршавање и напредовање: за друге, она је исто што и „издаја” националних обележја, занемаривање и избегавање сопствених вредности. Језичка глобализација за једне представља разлог за радовање: у њој виде подлогу за лексичко богаћење, док је други оштро критикују и у њој треже и проналазе разлоге за угрожавање традиционалних квалитета.

Постепено губљење националних граница услед тржишног повезивања света, по мишљењу многих, значи превелики ударац регионалним и националним културама, традицијама, обичајима, који чине културни идентитет сваке земље или регије. Све што људском роду даје фолклорну и етнолошку разноврсност постепено нестаје, а прво што је на удару јесте – језик, чувар националног идентитета. Скептици и лингвистички националисти дубоко верују да ће позајмљивање речи из других језика довести до промене карактера самог језика, а на крају и до његове пропасти, односно нестанка.

Ипак, цела „параноја” око изумирања језика више представља сукоб интереса идеолошких димензија, него што је реч о реалном стању ствари.

Опасност од апсолутног нестанка језика не постоји. Енглески језик на свом примеру можда то најбоље доказује. Према Oxford English Dictionary, енглески језик је преузео речи из триста педесет језика, што је у великој мери утицало на његову промену, те се он у великој мери разликује од оног језика из периода Англосаксонаца. Гледано са аспекта лексике, заправо, 4/5 енглеског вокабулара чине речи романског, латинског или грчког, а не германског порекла. Зашто би се онда било другачије за друге језике? Језици су одувек долазили у контакт са другим језицима, и увек је постојало „позајмљивање” речи из тих језика. Ниједна заједница, до сада, није успела да заустави овај процес. Зашто очекујемо да ћемо ми бити другачији?

Енглески језик није нешто што нам је неко наметнуо, присилио нас да га користимо; ми сами уводимо енглески у српски језик. Истина је да се данас у неким сферама живота не може функционисати без употребе енглеских речи и израза. Међутим, то не значи да, из лењости или помодарства, треба употребљавати анлицизме или, што је још непожељније, извитоперене варијанте англицизама, уколико за одређени појам имамо сасвим валидну реч.

Да ли појава англицизама у српском језику нужно мора бити негативна? Да ли из ње можемо извући оно најбоље?

Решење је у конструктивном прихватању неминовних промена и улагању у напредовање и усавршавање. Лингвистичка глобализација никако не мора донети штету нашој националној култури – то можемо урадити и сами, без енглеског језика. Оно што треба да урадимо јесте да чувамо и негујемо свој језик, а не да трошимо енергију и време у размишљању како ће нам језик нестати, како се читав свет уротио против нас да нам га одузме. Свет сигурно има паметнија посла.

Наша обавеза није да прогонимо англицизме, већ да се трудимо да се српски језик не заборави. Никада ниједан језик није нестао због позајмљеница, па неће ни наш. Пронађимо корисну средину. Држава, научне институције, школа и медији треба да се усагласе у тежњи да се очува српски језик и да дају свој допринос –употреба англицизама се мора довести у склад са српским језиком, како се неке српске речи не би заборавиле. Не идимо у крајност. Сами најбоље можемо сачувати/уништити свој језик.

Кампања „Негујмо српски језик”, коју је покренуо Филолошки факултет у Београду с намером да јавности укаже на честе језичке грешке и усмери на правилно изражавање, изазвала је опречне реакције у стручној и научној јавности. На њу се надовезује и објављивање текстова наших најпознатијих лингвиста и лингвисткиња на тему „Сачувајмо српски језик”, које подржава Министарство културе и информисања. У дискусију о кампањи укључио се и лингвиста др Марко Симоновић, истраживач на Институту за језик Универзитета у Утрехту и предавач на Департману за холандски истог универзитета као противник таквих интервенција.

Зашто је ова кампања спорна? Зар нема никакве користи од ње?

– Кампања би се могла звати „Смањимо свој језик”. Из ње сазнајемо да већина говорника нашег језика или нису наши (те га користе бесправно) или га не користе добро. Нашег језика, испоставља се, готово и да нема: све врви од грешака, аљкавштина, туђица, латиница и других неподопштина. Кампања ипак јесте корисна јер коначно имамо јавно доступан преглед текстова нормативистичких ауторитета. Саговорници ми, наиме, често не верују да србијански нормативисти озбиљно говоре како је „српски језик надређен свим својим варијантама” (мислећи ту на хрватски, босански и црногорски), како је „више него јасно какав је статус српског језика” на лекторатима где је лектор етнички Хрват или како је „ван борбених редова Србин увек био мета напада и предмет угњетавања”. Јасно је и да се текстови лаика ни тоном ни садржајем не разликују од текстова „професионалних” нормативиста. То је зато што се нормирањем углавном баве људи без лингвистичког образовања или знања о другим језицима, па су и њихови текстови засновани на лаичким заблудама о језику.

Можете ли издвојити неке од тих заблуда?

– Две су заблуде у основи кампање. Прва је да постоји некаква судбинска повезаност „доброг” језика и етничке припадности. По хиљадити се пут говори о томе шта с језиком раде Срби, Хрвати, Бошњаци итд., а једини који ту било шта „раде” су малобројне националистичке елите убеђене да имају мандат за управљање језиком. Друга заблуда јесте да се језик може „сачувати” нормом. У социолингвистици није познат ниједан случај језика који је изумро јер говорници нису слушали савете нормативиста, али има добро описаних случајева угрожених језика где норма показује тенденцију да „докрајчи језик”. Данашњи фризијски у Холандији и бретонски у Француској у свом стандардном облику обилују „очишћеним” формама, које форсирају и користе само нормативисти, па последњи компетентни говорници, сви већ билингвали, одустају од јавне употребе угроженог језика уверени да би га говорили „неправилно” и „кварили”.

Да ли се и наш језик повлачи због нормативних интервенција?

– Не драстично, али догађа се да га говорници избегавају у одређеним контекстима. Многи се компетентни двојезични говорници који нису похађали школу на нашем језику боје своје „неписмености”, па оклевају да га користе у писаној комуникацији. Говорници из Словеније и Македоније често прелазе на енглески у страху да ће им се омаћи „крух” или „хлеб” у погрешном друштву или да ће промашити падеж и бити исмејани. Има чак и образованих говорника из Србије који су дигли руке од глагола требати. На крају, ко озбиљно схвати препоруке Рајне Драгићевић о борби против „атачовања”, „селфија” итд., о селфијима и атачовању говориће само на енглеском све док србисти за око сто година не понуде „исправне” еквиваленте.

Докторирали сте на туђицама. Шта мислите о енглеским речима попут селфија, атачовања, лајковања…?

– То су наше речи. Енглески нема реч селфи, мушког рода, с краткосилазним акцентом и множином селфији. Наш је језик у контакту са енглеским развио обрасце којима говорници на основу енглеских коренова без икаквог напора граде наше речи. То је знање које наш језик чини виталним, а не угроженим.

selfie-nasa-rec

Како вам се чини својко као идеја за замену речи селфи? Која је сврха таквих интервенција?

– Треба правити разлику између језичне креативности (нпр. настанка речи својко) и протеривања туђица (наметања својка да би се искоренио селфи). Илузија је да не могу мирно и трајно једна поред друге постојати позајмљеница и кованица, тисућа и хиљада, ћирилица и латиница итд. Својко неће заживети јер се уводи негативном идеологијом, али и зато што је као реч слабо употребљив: подсећа на стојко, не може се ставити у множину, и има акузатив једнине као да означава нешто живо (нпр. Видим својка). Много би веће шансе имала женска верзија: својка.

Како видите будућност нашег језика?

– Елите које покрећу овакве кампање саме себе дискредитују ригидним нормативизмом и национализмом, па очекујем да ће се све озбиљније постављати питање њиховог легитимитета и корисности. Но бојим се да ће до статусних промена долазити искључиво под вањским диктатом. Европске бирократе неће прихватити финансирање превођења на четири верзије истог језика, па ћемо вероватно под притиском и преко ноћи уводити властити језик и властиту латиницу.

Како гледате на родно осетљиву употребу језика и прављење женских еквивалената за некада типично мушка занимања (ловкиња, ноћна чуварка итд.)?

– И ту има много нетолеранције због илузије да је најбоље да сви говоримо исто, те да је свака разлика проблем. Речи као што је ловкиња се разумеју, па нема смисла негодовати ако их неко употреби, баш као што нема смисла такве речи наметати саговорнику. Овде, као и у свим осталим доменима о којима смо говорили, важи једноставно правило: језик служи споразумевању. Ако ви кажете или напишете нешто што ја савршено разумем, а ја вас осудим само зато што не одобравам лингвистичка средства која сте употребили, онда проблем с језиком имам ја, а не ви, па све да иза моје осуде стану све кампање, компаније и најстарије новине на свету.

Извор: www.danas.rs