Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

На питање која је улога наставника у нашој земљи, која је моја улога, бићу слободан да после дугог размишљања, ако не и свакодневног, дам исти онај одговор који је дао Меша Селимовић када су га питали о смислу постојања.

На питање: „Којег онда смисла има постојање?” Меша Селимовић је одговорио:
„То је велико питање. Ја мислим оно што је Томас Вулф у једном роману рекао: ‘Ја знам да сутра неће бити боље, али ја то не смем рећи. Ја морам мислити да ће бити боље, да ће људи бити бољи…’ Зато ја овако одговарам на ваше питање: Ситно је оно што ја могу и свако може учинити, али је то ипак неко зрнце стављено у ту ризницу добрих искустава. Ја морам вјеровати да ће се добра искуства нагомилати, да ће људи на крају, једном… бити ближе Љубави. Ја уопште не бих постојао ако не бих томе тежио. Моја је заинтересованост окренута према људима. И то је моја морална обавеза — због чињенице смрти, што никад послије нећу моћи поправити ништа од онога што сада покварим. То мени намеће и моју етику и моје држање и моју хуманост.”

 

ГОДИНА ПРВА

Памтим први час. Не знам памте ли га они. Страх који сам тада осећао и одговорност осећам и данас. Не знам о чему сам им све причао, али знам да је то био најдужи час. Иначе ми увек недостаје минут-два да час довршим, али је тај први час одељењског старешине имао више минута од предвиђених, сигуран сам. Нико ме није учио да будем одељењски старешина. Предавао сам књижевност и језик годину дана пре тога, то је био мој терен. Сећам се да сам им причао о Платоновој пећини, о томе да је задатак наставника да им помогне да угледају светлост, као што су је угледали и они који су из пећине изашли. Они ће се отимати, батргати, ниховим очима, навикнутим на сенке и светлост ватре, неће пријати зрак Сунца – али је мој обавеза да их извучем из пећине. Сада схватам, задао сам себи претежак задатак, поласкао сам себи, без повода. Чиме ли сам и сȃм просветљен? Они су полако бивали моји РОЂАЦИ, ја сам полако бивао њихов ВУК. Одељење које је обећавало. Радили смо, дружили се, мотивисали су они мене, настојао да мотивишем и ја њих.

mojim-maturantima

Питају дете у вртићу: „Зашто волиш Новака Ђоковића?”
„Зато што увек побеђује!” – одговара дете.
Волео бих да једног дана на питање: „Зашто си толико волео своје рођаке?” одговорим уздигнуте главе: „Зато што су увек побеђивали!”

Било је и победа – започео је Игњат, са ликовним радом у пројекту EU PROGRESA за календар 2012. Уследили су и радови за Креативну школу, Ђорђе Ц., и Републичко из историје… И оне најважније: победили смо страхове, сујете, предрасуде, почели другачије да посматрамо себе и друге, да спознајемо свет око себе и да објашњавамо себе свету и свет себи… Било је и професорке георгафије која тражи више, и очекује много, преписивања, сналажења, читања – прескочио се Данте и Држић, и још понешто, знао сам, али сам зажмурио… Стефан Ђ. који је због географије хтео да напусти Гимназију (богами, многи су се размишљали да то учине и због мене – неки још увек размишљају), неки су претили дедама судијама; нису се часови тако лако правдали… Тражила се правда, исправљала кривда. Неуспела екскурзија. Успешна комуникација. Научили смо да је љубав брига за другог чак и кад си љут. „Ко се боји вука још?” Било је и поправних. Годину су обележили Антићеви стихови:

Да са мном
испод црног неба

пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Ил цркнеш

ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.

(Петар се наљутио Аци, то је било за време распуста, па се не рачуна.)

 

ГОДИНА ДРУГА

Прижељкивана. Баш прижељкивана та друга година. Отишао Милан, дошла Оља. Смешила се ексурзија. Насмешили смо се и ми њој. Екскурзија на Тари и Златибору – дивно дружење, пркосили смо лошем времену, нељубазним рецепционарима, запуштеном хотелу. Показали су да није важно где су, већ с ким су – 5Д биоскоп, Урош и језеро (десет година ми је скратио живот), мали манекени, дискотека без алкохола, билијар, прехлада, лоша храна, неспавање, кореографија са кишобранима, мале подвале, ноћна дежурства, активиран апарат за гашење пожара, наставнице из београдске основне школе: шта ваша деца раде нашој деци? покушај да својим телима зауставе аутобус… Професор Пера: „Ово је била најбоља екскурзија од када радим у школи”. Сви смо ишли, само Сташу болело уво, зато смо јој и купили капу.

Моја писма рођацима

Драги моји,

Мени можете да кажете свашта, и да ме не уважавате. Можете да ме вређате, понижавате, оговарате, сваљујете сву кривицу код родитеља на мене – ви сте добри, паметни, вредни, учите, ја вас мрзим, имам нешто против вас лично, против ваших родитеља, баба, стрина, тетки (које додуше честито и не познајем, али нема везе). Дакле, нема везе, све ми је то познато, али ја не замерам, време ће показати, а ја времену верујем. Значи, о мени можете све најцрње, и на мене можете и дрвље и камење – то ми је некако и у опису посла, са једне стране, а са друге стране – ја сам нико и ништа у вашим животима – пролазна фигура, неко кога ћете се можда сетити кад дође 20 година матуре, или 30, ако се сетите, ако не, опет вам нећу замерити, јер ћу ја вас памтити, а то ми је јако важно. Али, то што мени можете све да кажете, не значи да једни друге можете да вређате и понижавате. Не могу да вас натерам да једни друге волите, јер то је глупо, али могу и морам да једни друге поштујете и уважавате. Ако нема поштовања, нема ни нормалних међуљудских односа, односно – нема ни људи. Хиљаду пута сам вам говорио да се све може решити разговором, само „кромањонци” урлају и једни другима подмећу ноге. Клоните се подмуклости, лицемерја, претварања, сагледајте себе и будите самокритични, а онда погледајте и друге – не мене ради, већ вас ради. Већина вас се познаје од вртића, живите у једном месту, сусретаћете се – немојте дозволити да једни другима окрећете главу, или да се гризете за језик због изговорених речи. Да парафразирам Свето писмо, у једном делу који говори о посту, каже – много је већи грех оно што из уста изађе, него оно што у уста уђе. (И да, наравно, већина вас ће се после ове реченице насмејати, већ вам видим осмех на лицу; насмејао сам се и ја, али и то је природно – људи смо, а људски је грешити.) Дакле, мерите речи, и будите искрени и према себи, и према другима, то не значи бити прост и бахат, већ бити отвореног срца. Не ликујте туђем неуспеху, немојте се превише понети ни кад успете, јер никад се не зна, можда вас иза успеха чека пораз и бол, а кад вас заболи, неће вам утеха бити успех, већ нека особа са којом ћете бол поделити, јер успех не може да прича, да теши, да вас саветује. Када се оголимо, све нестаје, сем чињенице какви смо људи. Верујем да у свима вама постоји потенцијал да будете људи. Све разумем, и бес, и нервозу због краја школске године, и ваше родитеље и њихове захтеве, али не дозволите да то помути здраву памет у вама. Сад губим своје драгоцено време на ово писаније, али ми није жао, јер ми је јако стало до тога да међу вама влада једна пријатна атмосфера, покажите да можете да будете изнад малограђанских и ћифтанских принципа којима се свакодневно подсмевате. Нисте ви паланачки духови, ви сте изнад паланке, ја у то дубоко верујем, само је потребно да се мало потрудите. Све се може, ако желимо и ако се потрудимо. Опет, и опет понављам – немојте труд да улажете због мене, или било ког другог, трудите се због вас самих, јер ако улажете труд због мене, ја сам онда омашио све, и то би ме јако растужило кад бих знао да је тако.
Неће се сутра памтити ко је какав ђак био, шта је знао, шта није знао (мада је знање веома важно, опет због вас самих), већ ко је какав човек био. Нека вам је то на памети увек. Можете да мислите да сам вам непријатељ, да вам наносим штету овим речима, можда и јесте тако, само – немој да прође време па да се испостави да су вам најближи пријатељи заправо били највећи непријатељи, јер су вас лажно саветовали – можда моји „лекови“ јесу горки, а лекови разних надрилекара јесу слати и лепљиви за ваше уво, јер вам повлађују, па вам самим тим и пријају. Из уста тих надрилекара можете чути само најлепше речи о себи, али – да ли ће вас те лагарије извести на прави пут, да ли ћете се потрудити да будете бољи ако од неког чујете да сте најбољи? Ниче, много мудрији од мене, рече: чувајте се утешитеља и ласкаваца, они су гори од надрилекара, само залече и пруже привремену утеху.

Смејте се, и шалите, али научите да се прво шалите на свој, па онда и на туђ рачун, прихватајте шале – то свима много више прија од уштогљене атмосфере.
Могао бих још много тога, али да оставимо нешто и за други пут…

Искрено,
ваш вук

Данка – Петар, Анђела – Данка: велике свађе, мали неспоразуми.

КА ТРЕЋОЈ ГОДИНИ

Драги моји,

Остало је још свега месец дана до почетка нове школске године – није лоше да резимирамо претходну.
*ТЕД, Врање – смештај добар, терасе и храна бљак – Милица и Каћа, њихова жеља да деле собу са осталима, много морбидних вицева до ситних сати, Љубица Бељански, Муви и његово ватрено крштење, много кише, мало сунца, нова познанства, чоколаде…

*Конференција УНИЦЕФ-а у Београду – луди хостел, покушај фотографисања америчке амбасаде, шетња до Калемегдана по цичи зими, антички амфитеатар, вино које се разбило близу хостела, тераса испред хостела, јоргани, томпуси, озбиљне приче о смислу живота, добра храна, опет неспавање, закључавање, досадне конференције сутрадан и одличан наступ глумаца, сјајан ручак, мале свађе, погрешно скретање, чика Бобан, наравно…

*Посета делегацији ЕУ, наравно, амбасадор, двоспратни аутобус, свако на своју страну, много гладних, велика врућина, мајице за све и сваког, два Стефана Ђ., чекања, сликања код Коња, нутрициониста и лоше варење, плазма, глупирања, сликања, опет Калемегдан, али по дану, тренер Партизана…

Мммммм!

*Крагујевац, Смотра – лепо време, добро друштво, лепа гимназија, ИвООна, баксуз, сјајно дружење, наочари, Арнаут, велика пива, поспана Исидора, неко није хтео да се врати за Лебана, наравно, опет неки гладни, двориште гимназије, хладовина, диван возач који је пристао да нас сачека док смо ми били на „журки“…

*Петница: Милица, Петар, Младен – слике говоре хиљаду речи и уздаси…

*Такмичења: Ђоле Ц., Анђела, Сташа, Милица – сјајни резултати…

*Стрипери: Данка, Игњат, Алекса – њихове креације, изложба у Лесковцу…

*Спортисти: Каћа, Муви, Стефан Станко, Аца, Ђоле, Петар П., Урош – победе, порази – навијали смо за њих…

*Манекенство: Данка – још мало па реклама, држимо јој палчеве…

*Аплицирање за школовање у иностранству: Ђоле и Петар – навијамо и даље за њих…

*Квиз Европа, то си ти: Стефан В. К., Петар Пауновић и Ђоле М. – сјајан резултат…

*Биоскоп: Шешир професора Косте Вујића – дивно по подне са рођацима…

*Барбело, о псима и деци – много муке, на крају друго место…

*Смотра аматерских позоришта – волонтери, изостајање са часова, ко ће, шта ће…

*Милица и РТС – фолклор…

*Хуманитарна акција – ваш новац значио је Кристини, дали сте одличан пример осталима – покренули сте читаву акцију…

*Бојкот писменог, изостајање, јединице, двојке, тројке, четворке, петице, свађе, отворене дискусије, конструктивне расправе, пријатни и мање пријатни разговори код Драговића (повећавали смо му профит)…

*Ђолету М. четворка из српског језика и књижевности за крај (никад то себи нећу опростити), али петица из хемије – то Нада неће себи опростити…

*Чашћавања, колачи, торте, сокови, рођендани…

*Никола столица…

*Нисмо се сликали…

Све у свему, занимљива и узбудљива година, много тога сам можда пропустио, па опростите због тога… Нисмо имали увек довољно разумевања једни за друге, али, што рече Винавер: „ми се чудно разумемо”. Постајете бољи људи, и то ме радује – нађите простора за друге у наредној години и, верујем, биће још боље и занимљивије…
Све у свему, сигуран сам да би сваки одељењски старешина био поносан на вас, као што сам и ја поносан.
Хвала вам што постојите!
ЗАЈЕДНО У НОВЕ ПОБЕДЕ!

(Распуст. Милица и Петар – пребацивање, друштвено-језички, прича, прича, прича Хисар… Ипак остају!)

 

ГОДИНА ТРЕЋА

Фрушка гора. Стефан Ђ. – богоугодно понашање. Лола. Стражилово, Данило – зеленило. Пунолетства. Порасла деца. Славило се. Много петничара: Милица, Младен, Ђорђе М., Стефан Ђ., Петар П., Игњат. Опет такмичења: књижевност, граматика, мали и велики фудбал, кошарка… Поплаве! Одлагање ексурзије. И опет хуманитарна акција, неки су били „муфљузи”, неки душом нису данули… Одлагање ексурзије. Дан пред полазак на екскурзију земљотрес у Македонији. 27. мај – коначно крећемо. Охрид – магија. Брод – умете ли да пливате? А умеш ли ти да летиш? Плажа – само ноге. Ипак купање, сушење, гитариста, Надалина. Ноћна шетња и разговори. Т’га за југ. До Атине – 13 сати, и опет магија. Урош фали! Ноћне шетње Атином. Каменчићи са Акропоља. Музеј. Кашњење: какав разредни такви ученици. Рашко! Рашко! Лифт! Олимпијакос! Тужан је поглед испред капије. Метро. Делфи – Шпањолка водич. Паралија. Ноћно купање: а сад да поразговарамо о оценама. У соби до моје, ма ништа… :-) Успавао сам се, наравно. Солун – нема Наталије и Николине. Шопингују! Тањче је супер! Повратак – и сви на журају код Игњата и Петра.
Још једном сте показали да можете да будете Људине, и ја се јако поносим вама. Знајте, кад год будете у животу чучнули, бићу ту да вам пружим руку. Ово је заиста била МАГИЈА! Како прецизно именовање. И кад једног дана будем фалио ја, реците само магија, биће довољно.

Београд. Авала. Народна скупштина, Милица председавајућа, замало да у тренеркама одржи уводну реч.

Опет писмо

Драги моји,
Овако, да нам се ова школска година не би завршила неславно, а све до сада мирише на поражавајући завршетак, пре свега поражавајући за мене како педагога (јер како ствари стоје биће две петице, која четворка, остало тројке, двојке и јединице), што свакако сведочи и о мом неуспеху. Али, засигурно, не желим да свој неуспех маскирам тиме што ћу вам исписати и испоклањати оцене, јер не желим да лажем ни себе ни вас. Мене су учили на факултету да ученицима поклањам своје време, да се не штедим, да им будем сервилан и доступан, јер сам у школи ја због њих, а не они због мене. Дакле, свему томе су ме научили, али ме никад нису учили да поклањам оцене. С тим у вези, долазићу од понедељка до среде сваки дан, иако немам часове, да одговарате. Жртвујте и ви мало своје време, смањите кафенисање јутарње, поподневно, вечерње, шетање, изласке, блејање; будите бар мало одговорни према себи, и не доводите ме у непријатну ситуацију. Не тражите кривине, не покушавајте да ме забушите, преварите, да шибицарите (сваки човек прво потегне за таквим решењима кад загусти), већ књигу у шаке. Најадрагоценије што један човек може да поклони некоме јесте време. Пред вама ја време, па изволите – поклоните га, не мени, већ српском језику и књижевности и вама самима.
П. С. И, да, нема потребе за ургенцијама: маме, тате, стрине, ујке и остала шира и ужа родбина, и сами знате да нема вајде.

Ка четвртој години

Драги моји пријатељи, другари, ученици, рођаци (довољно је и само – драги МОЈИ),

Осећам потребу да вам се обратим већ дуже време, али никако да нађем прави начин, речи, и да смогнем снаге да то учиним. (Рећи ће Аца: „Ево, сад још једно патетично глаголање”. Можда је у праву.) Зашто вам се обраћам? Могао бих да пренебрегнем све што се догодило, и што се није догодило, а могло је; могу да се направим луд, да искулирам, да зажмурим и пређем или не пређем преко свега. Могао бих, али не желим. Нисам ни вас томе учио – инсистирао сам на разговору, не на ћутању и потаји; на искрености и отворености – не на иронији и заједљивом сарказму. Са друге стране, ја једноставно не могу гумицом да избришем 27 људи и да заборавим све оне лепе тренутке које сам са вама доживео, а било их је напретек. Сигуран сам да ћу се многих сећати до краја / можда и почетка, мотивисаће ме, биће критеријум за моја будућа очекивања (додао би сад Аца: „велика”). Не могу да игноришем чињеницу да сам за 27 делова мањи, невреднији, непотпунijи. Да почнемо испочетка, тако је ваљда најбоље. Ако се сећате, на почетку школске године сви сте добили по један златник (чоколадни), а у групи вас је сачекала парабола о талантима из Јеванђеља по Матеји. Симболично, требало је ваш талант да умножите, а не да га закопате у земљу. Да ли сте?! То је сада питање, мање-више неважно. Кад се млеко проспе, већ је штета. Огроман део кривице преузимам на себе. Прилично млад сам добио задатак да будем одељењски старешина, да усмеравам младе људе – да будем, бићу слободан да кажем, ваш Вергилије који ће вас водити. Велика одговорност, огромна – које се и дан-данас уплашим. Снаге сам имао, себе нисам штедео, умножавао сам се предајући се вама – свако моје делање било је мотивисано најдобронамернијим намерама. Настојао сам да свима помогнем, колико је било у мојој моћи, трудио сам се да вам средњошколско школовање остане у лепом сећању, да све време за живот учите, не за школу. Кажем трудио сам се, нисам посустајао, борио сам се – не жалим, то бих опет урадио, али очигледно да нисам имао довољно мудрости, знања и вештине да будем ваш водич, ваш смерничар (схватите ово у најпозитивнијем могућем смислу). Негде сам грешио, наслућујем и где – дозволио сам себи да постанете део мене, и ту је био крај. Више није било назад. Много тога сам научио од вас, спознао ваше светове, ваша размишљања, ваше идеје, енергију, луцидност, позитиву и мрачњаштво, ситне сујете, радости – и што је најважније спознао лепоту давања. Искрено, захваљујући вама (и неколицини мојих пријатеља) ја сам се променио – био сам једна егоцентрична, егоистична, можда и претерано амбициозна особа, нисам знао шта значи закочити, стати, спустити лопту. Био сам увек у праву (бар сам тако мислио), уживао сам у надмудривањима и победама, трудио се да будем супериоран – ретко сам праштао, још ређе заборављао. Враћао сам танте за танте. Не постоје велика чуда и велике победе. Али, постоје мала чуда и мале победе које се дешавају унутар човека и које човека покрећу да постаје бољи човек – ја сам са вама постајао бољи човек (бар желим да верујем да сам бољи него што сам био). Са свима вама дешавало се једно ново чудо, једна нова победа, једно ново искуство – нисам то показивао (емоције, то сте приметили, не показујем често). Много сам анализирао, много размишљао – данима, у школи, ван школе. Немојте мислити да многе ствари нисам примећивао, или нисам регистровао – све сам видео, све регистровао, о свему промишљао – о многим никада нисам говорио, нисам коментарисао. И што сам видео нисам видео, и што сам чуо нисам чуо – нисам желео да се осетите непријатно, да поцрвените, да у мом присуству осетите било какву нелагоду, да повредим вашу интиму – желео сам да испоштујем вашу личност. Настојао сам да никада не осетите да сам ја наставник, а ви ученици (кажем настојао, трудио се, а да ли сам успео – не знам). Знате онај чувени афоризам Душка Радовића: ,,Могу ли људи бити бољи? Могли би, али нико неће први да почне. Сви имају лоша искуства…” Моја основна замисао је била да вас мотивишем да се не плашите да почнете да будете бољи (у сваком погледу, пре свега као људи), искуства су често лоша – али то не значи да треба одустати, па не чине живот само победе, успеси и добра искуства. Не знам да ли сам успео да вас довољно мотивишем, али опет кажем – трудио сам се. Ви сте имали једну перспективу, један поглед, ваше сопствене околности, ваше сопствене проблеме, ваша саопствена искуства при извођењу закључака и доношењу неког суда. Ја сам има обавезу да све сагледам из 27 перспектива, 27 околности, 27 животних прича, проблема, искустава. Признаћете, нимало лак задатак са којим је требало да се носим, а опет да останем прибран, сталожен, уравнотежен и реалан. Знам, многи су мислили – форсирам неког, неки су повлашћени, неки су запостављени – могуће је, али имајте у виду број 27 и све оно што сте ви посматрали као јединке, а ја као целину, ви као тренутак, а ја као континуитет. Ви сте били пред многим животним изазовима, ја сам настојао да будем подршка. Наравно, никада нисам на силу покушавао да уђем у ваш лични простор, увек сам улазио онолико колико је свако од вас то дозвољавао и желео. Моја улога је била да подстакнем у вама вољу за уздизањем и да вас ојачам – да кроз један динамичан однос покажем свима вама да МОЖЕТЕ. Да ископам снагу у вама. Дакле, ја ћу успети само ако ВИ УСПЕТЕ. Увек сам се питао: „Славимо ли ДОБРОТУ? Ојачавамо ли ДОБРОТУ?” Ајнштајн је једном рекао: „Ако желиш да водиш испуњен живот, вежи га за циљ.” Е, видите – мој циљ са вама био је управо везан за два претходна питања, и том циљу сам имао намеру да се посветим у нашем четворогодишњем дружењу. С обзиром на то да сам у томе видео испуњење нашег заједничког суживота, прилично ме је заболео неславан завршетак школске године. И ако сам вас у једном од последњих постова замолио да и у кризним ситуацијама сачувате достојанство, знајући да су људи склони посртању када је најтеже – ви сте ипак посумњали у ДОБРО. Ви нисте ојачали добро у себи, а то значи, да ја нисам на ваљан начин трагао за добрим у вама, или да вам сопственим примером нисам показао како се ДОБРОТА слави и ојачава. Можда вам никада нисам рекао, али, ево, искористићу ову прилику – ваши мали чинови мени много значе. Тако би ми много значило да Петар није подметнуо рад свог најбољег друга, тако би ми много значило да Пауновић није изразио жељу да набраја мраве и врсте земљишта (блата) у Сеобама Милоша Црњанског, тако би ми много значило да је Андрија испоштовао договор који смо постигли, тако би ми много значило да Милица није изговорила реченицу да мисли да треба да јој се поклони оцена, тако би ми много значило да је Аца после дебакла на такмичњеу уложио бар мало труда и повадио „флеке”, тако би ми много значило да се Младен јавио да одговара граматику, тако би ми много значило да Стефани није изговорила реченицу да као одељењски старешина треба да јој поклоним оцену, тако би ми много значило да је Алекса прочитао бар пет лектира, а не интерпретације, тако би ми много значило да Данка није покушала да препише рад са интернета, тако би ми много значило да је Ђорђе М., као председник одељењске заједнице, иницирао разговор након оног неспоразума, тако би ми много значило МНОГО ТОГА МАЛОГ ОД ВАС. Као што ми је много значило што је Стефан Ђ. заиста показао видну промену, и потрудио се да тежи Добру. Све набројано и ненабројано нема за циљ да неког прозове, него да скрене пажњу како мале ствари много значе, али исто тако и много боле. И ово се не тиче мене, ово се тиче вас – јер тиме повређујете себе, делате против сопственог Добра. Међутим, све побројано не може да замагли и поништи Лепоту коју сте ми ви приуштили. Хвала вам! Ова година је по много чему специфична – улазите у свет одраслих, али вас молим да сачувате голубија срца која имате – не гушите их, ниједна оцена није вредна тога, ниједна награда, нијадан успех – оно најважније никада не може бити конкретизовано, не може бити материјализовано, не може стати у једну реч… То је оно између мене и вас, оно што можда никада нећемо моћи да изговоримо, она пријатност и радост коју осетим када сам у вашем друштву и када вас видим, па чак и онда када глумим да сам љут… Ова година је важна и за нашег друга / пријатеља Пауновића – напушта нас рођак, иде у далеки свет, у ренесансну Италију. Желим ти, драги Петре, срећан пут: буди убећен, памтићу те по добру, а ти праштај, грешио сам и ја сигурно, праштај мени и твојим друговима, и молим те, сети нас се понекад, јер ми тебе нећемо заборавити. Не заборави да се сетиш да у једном малом месту, постоје људи чији си ти део живота, и, верујем, они део твог. Драги Петре, када једног дана будеш успешан научник, правник, психолог, професор, желим ти да имаш ученика / сарадника / клијента / студента као што сам ја имао тебе, да ти залупи врата, да те пита да прича о мравима, да те замоли да га упишеш због невршења редарских дужности – и да ти поред свега тога буде драг, да му се не наљутиш, и да се поносиш њиме, јер запамти (а и ви остали) Егзиперијеве речи: ДОБРО СЕ ВИДИ САМО СРЦЕМ: ОНО БИТНО ОКУ ЈЕ НЕВИДЉИВО!

Ја ћу успети само ако ви успете,
ваш вук

mojim-maturantima-1

 

ГОДИНА ЧЕТВРТА / ШаљемВамЉубав

Коначно, од прве године припреман, Сајам књига у Београду. Било је и позоришта: представа „Галеб” (два и по сата – мало ли је). Ђорђе М. и Стефан Ђ. – посланици да буду у сред Европског парламента. Акција – Добар комшија за Стефана – помогли смо колико смо могли. Нажалост, иако сви путеви воде у Рим, ми до Рима не дођосмо. Не мари, биће прилике једног дана – можда Тоскана. Венеција – само покушај. Много укора, још више изостанака. Сашка није изостајала (ни Драгана – мало сарказма, да олакшам душу). Још више успеха – наша Милица првакиња државе из руског. Наши глумци – пет републичких награда. Крагујевац (пута два) – неки нови људи, нова познанства, стара Ивона. Ми се тако дивно не слажемо! Ђорђе С. – чувена петица на писменом. Алекса и неке ружичасте овчице. Проблеми! Проблеми! Проблеми! Нажалост, неки су осетили како је то кад живот заболи…

Преиспитивање

Почело је одбројавање, пресабирање, одузимање… Елем, за који месец завршава генерација којој сам био одељенски старешина, много посртања са моје стране, много затезања, покушај да будем и друг и „строг” наставник, често сам их критиковао, стално сам их критиковао, али и подржавао, кад год је некоме подршка била потребна, био сам ветар у леђе, трудио сам се… Можда сам многима и одмогао, ко би то знао… Све више и више размишљам, где сам погрешио, и да ли сам погрешио… Хоћу ли грешке моћи да исправим – не, не… Која глупост! Да ли да поделим ову цртицу са њима (можда ипак – не)… Превише сам очекивао?! Љубав је радост, а не немоћ и препуштање. Љубав је борба, без мржње. Љубав је делање, и то човечно делање достојно нашег занимања. Несебично давање. Љубав је добро које постоји само у несводивом мноштву добрих дела. Свако од нас поседује само оно што је добио – ми смо постали захваљујући другима или насупрот њима. Ми смо потрага за срећом. Ми смо покрет – покушај да покажемо другом да може. Треба ископати снагу другог, јер снага другог – то смо ми. То је Љубав. Као наставник покушавам да одгонетнем загонетку – какво је могуће делити без сабирања и множења? Мој став је будућност другог. Сваки човек је важан. Не штедети себе. Дељењем се умножаваш. То је Љубав. Трагам ли за Добрим? Мотивишем ли Добро? „Одморићемо се” – рече Чехов. Благост према другима. Смиловати се и кад осуђујемо. Све ово подразумева да човек надрасте себе – да превазиђе сопствена ограничења, да угуши своје ситне сујете и страсти. Преда мном су велики задаци. Можда их никада нећу решити…

Све се сведе на оцене. Разочарења. Можда и није тако?! Оштримо ли плугове да изоремо море, како рече директор? Зар нам ишта друго преостаје? Сваки дан је био дан за памћење – рече Алекса. Тачно је – нема лошег и доброг искуства, постоје само искуства. Да ли је све ово била игра Аске и вука у покушају да се избегне време смрти? Може бити да је тако. И куда ћемо – заиста куда? Они одлазе, ја остајем. Не може се отићи, а да се не остане!

Пун је сила свет, али од човека ништа јаче, рече Софокле.

Елем, смогните снаге и саберите силу у вама која ће вам бити потребна за дане будуће, а и садашње на путу који је најтежи – пут човечији. Сетите се самих, старих, болесних, усамљених, патника и злопатника, оних којима је потребан загрљај и људска реч. Смогните силу у себи и пожелите им Добро, оно искрено и од срца. Опростите, лепше се живи. Преиспитајте се, како бисте пронашли мир који ћете моћи да поделите са другима.

Желим вам срећан пут, рођаци, драги матуранти! Пронађите мирне забране и сигурне Итаке. Лутајте слободно, одуприте се злу и неподопштини. Пронађите снагу и да у неслагању будете сложни! Срећан вам пут!

 

Аутор: Професор

maca-1Маца је завршила менаџмент на једном приватном факултету. Уписала га је док су они били на власти, јер је кум у то време могао да јој заврши за посао у ЕПС-у. Док је стигла до дипломе, ови су дошли на власт и шема са кумом је пропала. Срећом, исплатило се што су је добростојећи родитељи слали у летње школе језика на Малту и у Лондон, а онда је завршила и онај курс у Британском савету. Јесте да је коштао ђаво и по, али је ипак на крају стигла до сертификата, истина са минималним бројем бодова, али је ипак стигла! Још је већа срећа што се стрина на време политички престројила и сада је директорка основне школе. Маца је од јула наставница енглеског!

19. август

Данас сам била на првој седници неког већа, нисам сигурна да л’ је наставничко или одељењско. Мени је то све исто. Доделили су ми ментора – неку наставницу што мисли да има све знање света, а само једном је била у Лондону, и то за време студија, пре 20 година. Мученица. Објашњавала ми је пола сата разлику између годишњег и оперативног плана, као да је то најважније у школи. Сморила ме начисто. На крају ми даде своје прошлогодишње планове и рече ми да за пет дана урадим годишњи план и оперативни за септембар, за трећи разред. Јака ствар! Има да падне на дупе кад јој однесем! Пита да л’ ми је све јасно. Јок и није, кокошко. Баш ми је компликовано!

24. август

Е, кад их данас нисам задавила, никад нећу! Значи, педагог и она менторка су ме муштрале сат и по. Те не уклапа ми се број часова у оперативном са бројем у годишњем, те не ваљају ми тип часа, облик рада, методе… Прошли пут ми ова причала да је рад у групи и у пару много важан, а сад ми тврде да то нису методе рада! Видим ја да оне немају појма! На крају је менторка рекла да ће ми она урадити годишњи и овај за септембар, али да ћу касније морати сама. Е, баш да видим!

29. август

Каква бре корелација?! И шта је то активна настава? Помињали су и неки ИОП – као то треба за два ученика. Па, дајте им ако им треба. Купите! Ако школа нема пара, ево ја ћу да ижицам од неких ортака. Ови су сви луди у школи! Није ни чудо што нико не воли просветне раднике. Јадна моја стрина.

3. септембар

Не могу да верујем да уџбеници стижу тек крајем месеца! И шта ја сад да радим с оном дечурлијом? Узгред, појма немају и много су немирни. Ајд рекох данас, пошто је први час, да мало причамо о ученицима у одељењу. Као, знају се, па им то неће бити тешко. Кад оно, појма немају о поређењу придева, а то је баш лако. Лепо им кажем – слушај ‘вамо: компаратив -er, суперлатив the -est; ако су придеви вишесложни, компаратив са more, суперлатив са the most. Је л’ то јасно? Мислим се, коме не може бити јасно! Па, тупсонима у мом одељењу. Појма н-е-м-а-ј-у!

 

11. септембар

Значи, не верујем! Данас једна мала 10 минута не може да укапира разлику између ‘inedible’ и ‘uneatable’ (обнављали смо неко воће и поврће пошто књиге још нису стигле, а то су радили прошле године). Ја јој лепо кажем да не могу да верујем да је неко толико глуп, а она поче да плаче. Плакала је 15 минута. Ја се покупим и одем да попушим цигару, да се мало смирим. Ова деца су благи ужас! После сам ја била крива што је неки мали пао и расцопао нос пре звона. Ко да би му мање текла крв да је било после звона.

19. септембар

Мислим да ова педагогица мрзи стрину. Данас ми је дошла на два часа, као фора – да види како радим. Пази богати! После је направила читаву драму због тога што нисам имала припреме! Па, шта ће ми припреме кад ја знам енглески? Шест месеци у Лондону, три месеца на Малти и курс Британског савета, хееееј! Припреме! Свашта.

3. октобар

Данас ме је стрина звала на разговор. Каже да су одржани родитељски састанци и да су се родитељи жалили на мене. На мене?! Каже не смем да вређам децу на часу и да морам да им спремам неке игрице. По слободи је питам да л’ је она нормална, а она каже – ма ћути, само се мало притаји. Следећег пута ће да се жале на неког другог, а на тебе ће да забораве. И ја се сад нешто мислим – шта бре хоће ти родитељи! У све се разумеју, а деца им ништа не знају!

29. октобар

Каже ми менторка данас да треба да осмислим неки мали тест за ученике, чисто да проверим шта су научили, да ли треба да вршим неке промене у оперативном, да ли треба да радим неку индивидуализацију и да истовремено извршим вредновање свог рада. Лепо кажем да она нема везе са животом! Тест служи да се деци дају оцене. То бар свако зна. Ко да ја нисам ишла у школу! Сад ћу лепо с интернета да скинем неки тест за почетнике и одох с другарицама на кафу.

5. новембар

Не, не! Побићу их, мајке ми! Тачно им је криво што сам лепа и млада и што имам супер гардеробу. Вештице су се уротиле против мене! Данас су ме рибале због теста. Те није извршено добро баждарење, те нема диференцијације тамо нечега, те се из резултата не види да сам ишта радила с децом. Лепо им кажем да имам најглупља одељења у школи, да ништа не капирају чак и ако им двапут поновим, да плачу и кревеље се за ситницу, да се већ после месец дана не сећају шта сам им рекла, и да проблем дефинитивно није у мени, него у њима! Морам стрини да пријавим овај мобинг!

17. новембар

Ови у школи начисто поасили. Кажу да долази нека екстерна и да ће они да нам проверавају рад. Е, чик да видим ко из те екстерне има бољи британски акценат од мене!

25. новембар

Па где баш мени да западне онај баксуз из екстерне?! И још је завршила биологију! Ја лепо кренем све на енглеском, а она ће мени – колегинице, нисам сигурна да деца могу да вас прате. Ко да ја не знам да је њој фрка што она не може да ме прати. Пискарала је нешто све време, каже – све ћу видети у извештају. У, боли ме уво!

4. децембар

Хех! Кад је стрина била род?! Ево, данас ме је и она малтретирала. Стигли су прелиминарни извештаји екстерне, и отприлике сам ја као најгори наставник у школи. Каже да је онај баксуз питала да ли сам уопште завршила факултет, јер основне ствари не знам. Онда ми је стрина набрајала шта све не ваља: структура часа, однос са ученицима, нема диверсификације задатака (једва запамтих!), не ваља ми педагошка свеска, час ми нема динамику, нема евалуације на крају часа, једнолични су ми наставни материјали и методе рада, и још триста неких чуда којима ни име не знам! Кажем ја – све сам лудак до лудака!

Него… Чујем да ми је неки ујак из фамилије постао шеф рачуноводства у једном фином јавном предузећу. Морам да питам мајку у каквим су односима. Ова школа почиње озбиљно да ме нервира! Могао је стриц и боље да се ожени!

П.С. Срећан завршетак ове приче плод је маште аутора. Живот је сасвим другачији.

Извор: Клотфркет

Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?

Ижевски чистач снега Семјон Бухарин већ неколико година одушевљава ученике средње школе Лицеј бр. 25 својим сликама на снегу. Семјон је постао познат захваљујући ученицима који су му отворили налог на Инстаграму. Ево како су деца обелоданила таленат „чика Сење”.

crtanje-po-snegu

Радни дан школског чистача снега почиње у шест сати ујутру. Док деца спавају или се спремају да крену у школу, Семјон Бухарин чисти школско двориште од свежег снега.

Међутим, чим почне први час он метлом слика на снегу уметничка дела. На пример, портрет руског песника Александра Пушкина. Та слика два сата краси школско двориште, а затим нестаје под ногама ученика и њихових родитеља.

crtanje-na-snegu-1

Како је све почело

Семјон нам је испричао како је пре пар година по завршетку рутинског посла први пут почео метлом да црта животиње на снегу испод школских прозора. Видевши његове слике, ђаци су отворили налог на Инстаграму и почели да их постављају. Временом се број посетилаца увећао, тако да су на Семјона обратили пажњу и регионални медији.

Јунаци Бухаринових слика на снегу су руски писци и композитори, као и ликови и животиње из руских бајки. Како је сам Семјон испричао за „Руску реч”, слика најбоље испадне на тамном асфалту чим падне први снег, тј. док је снег још увек мек и лако га је обликовати. Семјон слика само на свежем снегу. Угажени снег му не одговара. Слике су најлепше увече, када се виде полусенке, али тада у школи нема никога и нема ко да их гледа, прича Бухарин.

crtanje-snegu-2

„Чика Сења редовно нешто црта за нас. Зими слика на снегу у дворишту, а лети слика пејзаже на зиду зграде преко пута школе. Он прави и скулптуре од леда! Прошле године је исклесао у леду три јагњета: најпре је набацао снег на гомилу, направио облик коцке, полио водом и затим исклесао фигуре”, испричали су дописнику „Руске речи” ученици ове школе.

Ђаци кажу да се „зграда преко пута школе” сваке године поново кречи, а после извесног времена на том новом „платну” опет се појављује неки пејзаж. „Чика Сења је прошле године насликао огроман плакат са Чајковским поводом годишњице композитора! Он прави за нас клизалишта, чисти снег и тера псе луталице из школског дворишта. Он је много добар!”

slike-na-snegu-3

Са својих седамнаест година, Семјон Бухарин је уписао уметничку школу у граду Чајковском, али је напустио школовање јер му је породица велика и морао је потражити посао како би помогао родитељима. После неколико година отпутовао је на Руски Далеки исток, где је најпре радио као рибар на Камчатки, а затим се запослио у служби Министарства за ванредне ситуације.

После свих тих лутања Бухарин се пре пет година „скрасио” на радном месту чистача снега у школи „Лицеј бр. 25” у граду Ижевску (1.215 км источно од Москве). Поред свог главног посла Семјон помаже школи тако што поправља столице, клупе и табле. Учествује и у културном животу школе – осмишљава приредбе за празнике и припрема декорације заједно са ученицима и наставницима.

Аутор: Николај Литовкин

Извор: Руска реч

 

Да почнемо испочетка…

1. Наставници глаголају: Човек је промена, покрет, стално усавршавање.
(Наставни планови и програми се годинама не мењају.)

2. Наставници глаголају: Знање је најсигурнија инвестиција.
(Од партијске књижице сигурнијег капитала нема.)

3. Наставници глаголају: Мислите својом главом, развијајте критичко мишљење.
(Мнозина је мислила својом главом, па ју је појео мрак.)

4. Наставници глаголају: Будите толерантни, заштитите слабијег, развијајте емпатију.
(Их, има и већих проблема од толеранције.)

5. Наставници глаголају: Не преписујте!
(Уф, а ректори, доктори, министри?)

6. Наставници глаголају: Не будите бахати и примитивни!
(А што? Па, како другачије да постанеш министар или посланик?!)

7. Наставници глаголају: Не крадите!
(А крадуцкање?)

8. Наставници глаголају: Не лажите!
(Мислите: „Пензије неће бити смањене!”)

9. Наставници глаголају: Право на слободу говора и мишљења је неприкосновено и загарантовано право.
(Је л’ то оним Уставом који може да се стави под мишку?)

10. Наставници глаголају: Борите се за своја права и будите јединствени и истрајни.
(Као што се ви борите?)

Душан Благојевић

Какво је српско школство?

Криза у образовању

Др Ранко Рајовић је натпросечно интелигентан човек. То није наш субјективан став, већ за то има и потврду одавно, пошто је с краја осамдесетих успешно положио Менса тест. И не само положио, већ био и у два мандата председник Менсе Србије. Овај лекар специјалиста интерне медицине, стручно се бави неуроендокринологијом и РЕМ фазом спавања, а кроз Менсу постао је аутор програма креативног учења који се данас примењује у четрнаест држава Европе.

Колико је вешт у тој материји којој је посветио године рада и истраживања сведочи и чињеница да смо делом интервјуа заправо ми били пропитивани, а на крају нам је и демонстрирао нови модел учења, кроз неколико питања и примера. Тако смо од некога ко поставља питања постали питани, и то на обострано задовољство. И ови редови које ћете прочитати испод увода су само делић неисцрпне приче која је трајала и трајала…

Још мало увода. Програм учења који се зове НТЦ (а у тексту који следи ћете сазнати детаље) довео га је у позицију да од 2010. до 2012. буде председник Комитета за даровиту децу светске Менсе, а и актуелни је сарадник УНИЦЕФ-а за рану едукацију. Гостујући је предавач на факултетима у неколико држава. Већину оног што има, како каже, управо дугује Менси, јер од ње је све почело.

– У старој СФРЈ сви смо читали „Галаксију”. То је био јако популаран часопис у то време. Док смо били млађи читао се „Политикин забавник”, а како смо већ били средња школа, то је била „Галаксија”. И 1987. године почело је да се пише о томе да ће „Галаксија” да организује националну Менсу, да долази директор светске Менсе из Лондона, да ће бити тестирање у Београду и да се млади људи пријаве. И пријавило се нас негде око хиљаду. То је било велико тестирање у Београду у Дому инжењера. „Галаксија” је онда писала да ће за најбоље који ураде тест обезбедити стипендије и рачунар. А рачунар је у оно време било као да имаш аутомобил. У то време био сам студент медицине. Отишао сам на то тестирање, прво из радозналости да видим где смо то ми и да ли ми можемо да приђемо резултатима из других земаља, да ли ћемо положити, а потајно сам се надао да ћу положити, па ћу добити и стипендију и рачунар – каже др Рајовић.

Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?

rajovic-1

И да ли су стигли стипендија и рачунар?
– Када сам положио, сећам се да сам, кад су ми јавили, био јако срећан, јер спадам у друштво натпросечно интелигентних. Међутим, после теста скоро ништа се није десило. Менса у Југославији није формирана, стипендије и компјутера нема, а оснивачка скупштина Менсе је одржана годину дана касније у Загребу. Ко је имао пара тамо да оде, отишао је, формирана је Менса СФРЈ, али није имала никакве значајније активности.

То вас, претпостављам, није баш одушевило?
– Кад је почела криза у Југославији, Љубомир Кустудић, који је био члан те старе Менсе као и ја, одлучио је да у Новом Саду формира Менсу војвођанске регије, јер нисмо знали како ће ићи разбијање Југославије. Ми смо имали ситуацију пре рата, да је наша Менса после четири тестирања постала доста велика. Менса Југославије била је регистрована у Загребу и печат је био тамо. Тражили смо да нам из Загреба дају папире, нисмо их добили и Љубомир Кустудић је формирао Менсу војвођанске регије. То је био доста паметан потез, јер 1995. године смо на основу тога обновили целу Менсу Југославије у Новом Саду. Ту је почетак.

Значи да је Нови Сад заправо био најинтелигентнији град у дружави?
– Највећи број чланова Менсе у старој Југославији имао је Нови Сад, више од Загреба и Београда. И када смо обновили Менсу 1995. године, онда смо почели преговоре са међународном Менсом да формирамо поново организацију у сада новој држави. Они су нам дали дозволу и 1997. године је организовано прво тестирање и то је практично почетак нове Менсе Југославије коју смо покренули Љубомир и ја, а изабран сам и за првог председника. А онда сам, сећајући се како сам био разочаран у рад Менсе 1989. године, почео са активностима. Обезбедили смо просторије у граду, формирали смо одсек за даровите, направили смо сарадњу са неколико Менси у окружењу. Ту морам да споменем Словачку и нашег суграђана Милана Струхара, који је помогао организацију првог тестирања, затим Чешку и Бугарску који су нам много помагали у првим активностима. Онда је за већ годину дана стигла из Лондона дозвола да сами можемо да формирамо Менсе у окружењу. Пошто сам имао позиве из Словеније и Босне и Херцеговине, договорио сам се са директором Менсе International, Едом Винсентом и већ за година дана организовао сам прва тестирања у Босни, Словенији и Црној Гори, а несто касније заједно са Едом Винсентом и у Македонији. Дакле, Менса Југославије је покренула Менсе у четири бивше републике СФРЈ. Ми смо постали регионални лидер и договорили смо се да једном годишње свако од њих организује већи скуп и да се тамо окупљамо. Менса је показала да можемо лепо да сарађујемо, да се посећујемо и да се лепо дружимо и да помажемо једни другима.

rajovic-2

Рад на унапређењу активности Менсе окренуо се у једном тренутку и младима?
– Те 2001. 2002. и 2003. године желели смо да будемо мало усмеренији ка даровитој деци, и тада смо Љубомир Кустудић, Урош Петровић и ја покренули летњу школу за децу из дијаспоре, почели смо доста амбициозно да радимо програмирања, логичке задатке, математичке проблеме… Али деца кад дођу, њима је тога преко главе у школама и видели смо да нама то не вреди, односно да нам не вреди добар програм ако неће да га раде. И ту смо, заправо, почели да конципирамо програм који ће бити мало другачији и то је основа овога што данас имамо као НТЦ систем учења. НТЦ систем се примењује у четрнаест држава Европе, а изнедрен је из наших летњих школа.

НТЦ? Можете ли појаснити мало ту скраћеницу?
– Ми смо у Менси имали договор да направимо одсек за таленте, па смо хтели некако да га назовемо. И онда смо одлучили да га назовемо Никола Тесла центар. Онда су то направили и у Босни и Херцеговини, у Хрватској и Словенији. То функционише од 2002. године. Урош Петровић и ја смо радили на развоју програма и назвали смо га НТЦ систем учења. А већ 2005. године почели смо да предајемо у Словенији, па у Босни и Херцеговини и Србији и програм је тако почео да се шири, а 2007. године на Конгресу светске Менсе наш програм, проглашен је за један од најбољих програма за даровиту децу и онда су почеле да се укључују и друге Менсе.

Избором на чело Комитета за даровиту децу имплементирали сте НТЦ програм по многим државама. Коме је намењен НТЦ програм?
– Тај програм је за даровиту децу. То су људи прихватили и видели су да има резултата. Поједине Менсе су слале своје извештаје о квалитету програма и резултатима. У НТЦ програму није потребно да годинама пратимо децу, пошто се резултати виде већ за два-три месеца. Пуно смо радили и на стручном праћењу и започели смо лонгитудиналну студију, имамо анализу постугнућа ученика после 4 године рада, а резултати су изнад сваког очекивања. Из школа у Србији које раде НТЦ програм од првог до четвртог разреда стално стижу извештаји учитеља да су деца боља у односу на друга одељења која не раде. То је субјективна оцена учитеља, јер свако свом добром ученику даје четворку или петицу, али су нама за евалуацију врло важна била школска такмичења из математике. И општинска, али она крећу у четвртом разреду. Ми смо у неким школама пратили децу четири године. Добили смо податке да се из НТЦ одељења 30 одсто ученика пласира на општинско такмичење из математике, а из осталих разреда исте школе, исте генерације (уз податак да су одељења уједначавана приликом уписа) пласира се од три до пет одсто. Замислите ту разлику. Али, то није једна школа, већ из многих добијамо извештаје и види се резултат који је сад и мерљив. Наставићемо да пратимо децу и до осмог разреда. Ми смо и у оквиру светске Менсе добили пуно подршке и похвала. Ове године ће на Конференцији о даровитој деци на Педагошком факултету у Љубљани бити приказани примери рада и резултати НТЦ програма из десетак држава Европе.

rajovic-3

Да ли је оно што одређује интелигенцију предиспозиција која се добија рођењем? Шта се мери Менсиним тестом?
– Потенцијал. Ми у Менси меримо потенцијал. Да ли је потенцијал висок или низак, то некад и родитељи погреше, чак ни учитељи не препознају неке велике потенцијале. То делује као да неко израсте два метра, али ако није тренирао кошарку, не зна да води лопту, он ће бити само потенцијал који није ништа урадио. Исто тако и Менса. Наши чланови имају висок потенцијал. То се мери на тестовима. А како ће га искористити, ту сад има јако пуно фактора. Од вртића, родитеља, школе, друштва, оркужења… Јако пуно фактора утиче на тај развој. Америчка Менса је радила истраживање да од двадесет генијалних на 1.000 становника, а то је потенцијал нације, у животу успева троје. А где се изгубило оних седамнаест? Е то је важно питање. И онда смо одлучили да видимо ко су ти људи на време. Хајде да им помогнемо. И тако смо конципирали програм који се управо и базира на примени медицине у педагогији и на развоју интелигенције. Можда је и касно када неко дође у Менсу са седамнаест година, те смо програм конципирали тако да почне што раније, од вртића, а ми се трудимо да едукујемо родитеље, јер родитељи направе тако пуно грешака да буквално спрече нормалан развој свог детета, ако не знају шта и како треба да раде. За њих сам и написао две књиге: ИQ детета брига родитеља и Развој интелигенције кроз игру.

А које су то грешке које родитељи праве и какве су последице по учење?
– У првом делу програма циљ нам је да научимо родитеље и васпитаче да не погреше. Ако родитељи направе грешке које успоравају или оштећују развој детета, могу да настану проблеми у кори великог мозга и то дете ће вероватно, касније у школи, имати проблеме са учењем. Не дају детету да скаче на кревету, да се врти, да скаче по блату, не дају детету да се пење на дрво да не падне… И ја имам четворо деце и све сам то прошао, али сам их пуштао. Родитељи су уплашени за своје дете и презаштићују их. Имате ситуацију да се двогодишње дете врти док не падне. Ротација активира јако велике регије у мозгу и развија их. Мозак се највише развија до треће, пете, седме године и ако то родитељи ураде како треба, дете је спремно за школу. А у школи креће учење, али морамо да пређемо на виши ниво, а не да учење почива на репродукцији. А кад дете уз помоћ учитеља оде на виши ниво, онда ће се развити и функционално знање. С тим да ми програм учења започињемо већ од треће године да би дете што пре овладало оваквим системом размишљања.

Изричити сте противник репродуктивног система учења, односно да се понављањем стиче знање. Repetitio est mater studiorum више није примењива изрека?
– Ја кажем да је то било некада, када смо имали ограничен број информација. Ишли смо у школу осам, дванаест и шеснаест година, и то што смо учили примењујемо док смо живи. А данас то више не може. Отворите „Форбсову” листу најтраженијих занимања данас. Од десет најтраженијих, осам није ни постојало пре деценију. И ако тако гледамо, то значи да ми децу спремамо за занимања која још не постоје. И шта је функција школе? Да их учимо напамет или да знају да размишљају и повезују? Јер то што уче данас можда неће бити актуелно за десет година. Ми морамо да учимо децу да размишљају, а то је рак-рана образовног система целе Европе, а не само Србије. Наша деца не повезују. Учитељ даје детету упутство да лекцију прочита више пута и више дана узастопце и да ће тако научити. Али мозак тако не ради. И онда дете дође у школу, научило песмицу на памет, чека учитељицу, седи, не помера се, зноје се дланови, лупа му срце и има сто двадесет откуцаја у минути; то је акутни стрес. А мозак је орган за преживљавање и ако смо у акутном стресу, мозак шаље поруку – бежи, спашавај се. А где дете да побегне? И на крају дете почне и да бежи из школе. И ми заправо стално детету правимо стрес. Што је најгоре, оно што дете и научи на тај начин, већину тога заборави за десет до петнаест дана. И зашто тако и даље учимо? Нама је образовни систем у Европи базиран на репродукцији, а то је застарели метод.

rajovic-4

Па како учити децу? Можете ли нам навести неки пример?
– То је други део НТЦ програма, односно учимо их да на један физиолошки природнији начин, памте лекцију, да добију информације на начин који личи на игру. А кад то науче, онда долази најважнији део програма – функционално знање, где они повезују информације. Ми комплетан програм постављамо тако да дете размишља кроз загонетке и асоцијације. И деца у школу иду мислећи да је то квиз, играју се, решавају питања, а касније сами постављају оваква питања. Ми им у ствари дајемо да мисле. Ево за пример једно од таквих питања које постављамо деци: У каквој су вези уплашена кртица и слово М? Онда деца кажу да је то зато што кртица бежи у мрак. Па кажу да бежи кад види мотику. Па онда кажу да бежи кад види мачку. Онда кажем да то није почетно слово речи, већ само слово М. И онда тајац у учионици. Ја их питам, шта значи реч „уплашена”? Не спомињем кртицу овај пут. Они врте по глави ту информацију, па се сете да када смо уплашени, срце лупа убрзано. Онда им кажем да преформулишу мало то у каквој су вези уплашена кртица којој лупа срце и слово М? Онда се неко сети да је М заправо ЕКГ уплашене кртице, али им кажем да још нико није снимао ЕКГ уплашеној кртици. Крене смех, а заправо, они се смеју, уживају, дају идеје и једна, друга, пета идеја… Сви покушавају да одгонетну шта значи М. Онда им кажем да су сви то учили у четвртом разреду. И онда се неко сети да је М римски знак за 1000. И дођемо до одговора да уплашена кртица има толико откуцаја срца у минути. Дакле, успут деца науче и друге информације о кртици. А репродуктивно питање би гласило отприлике овако: Колико откуцаја има уплашена кртица у минути? Јави се неко дете које је то прочитало и добије пет. Интересантно је да када се постави репродуктивно питање увек се јави један до два ученика. Шта раде друга деца? Ако је за оцену, спуштају главу и поглед да их учитељ не прозове и они су под стресом. Ако није за оцену, онда се досађују. Њима се у том случају чини да школски час траје не 45, већ 55-65-75 минута и никако да се заврши. И досада је врста стреса. Како год окренемо, то репродуктивно учење нама прави стрес. А овај други модел, који личи на игру, у њему сви желе да учествују. Урош Петровић је аутор овог дела програма (Загонетне приче и питања), а заједно настојимо да научимо учитеље да све лекције претворе у загонетке попут ове поменуте и када за месец или три месеца тестирамо децу, онда она знају све што су учила на овај начин.

Колико се цени знање у данашњем друштву?
– Мислим да се код нас не цени довољно. Изузетни људи из Менсе који су хтели да остану овде да раде, нису могли да нађу посао, па су отишли у друге земље и тамо нашли запослење и то на високим позицијама. Ако гледам из тог угла, онда се овде не цени знање. Мада, последњих пар година се дешава да неке фирме желе да запосле нове људе, а међу њима да су чланови Менсе. И онда нас контактирају да се додатно распитају о њима. Јер ако је неко члан Менсе то не значи да је генијална особа, већ да има висок потенцијал. Ако је та особа завршила факултет и бави се науком и истраживањима, онда је та особа стварно добра да га препоручимо у сваку фирму. Али и у Менси имамо људи који још студирају у четрдесетој години, не раде ништа… То су људи као и сви остали, с тим да су неки људи искористили своје потенцијале, а неки нису.

Има ли међу политичарима чланова Менсе? Да ли представници власти долазе да се тестирају?
– Политиачари који су већ афирмисани никад нису дошли на тест. Вероватно не желе да их неко види, јер ипак су то јавне личности, па да се постави питање да ли је положио или није. Али имамо чланова Менсе који су положили, па су били добри у својим пословима, бавили се неким другим стварима и ушли у политику. Али, пошто они неће да говоре да су чланови Менсе да то неко не би изокренуо или злоупотребио, о њима не причамо. Тако да имамо чланова Менсе који су активни у политици.

Јел има високопозиционираних?
– Има.

Сада, у овом мандату?
– И у Републичкој и Покрајинској влади.

Дијагноза градске деце: недостатак природе>>

Извор: mojnovisad.com

 

„Сви очекујемо превише од школе, па ако нешто не буде у реду, онда су нам криви учитељи. Наравно да није тако, морамо да кренемо са стимулацијом још у вртићу. Тешко је касније надокнадити неке пропусте.”

Какаво је српско школство? Или најбоље или најгоре – у зависности од тога са ким разговарате. Неки се прво сете свих оних прича о нашим ђацима који „разбијају” када оду у иностранство, а неки разочаравајућих резултата на међународним тестирањима школског знања. Једни мисле не треба ништа мењати, други да треба променити све. Трећи, да и кад почнемо нешто да мењамо, радимо то на погрешан начин.

О томе каква је заиста ситуација у српском школству, да ли и како га треба мењати и јесу ли школе једине одговорне за ниво дечјег знања и интелектуалних способности говори др Ранко Рајовић, извршни директор организације Менса Србије, председник светског Менса комитета за даровиту децу и један од твораца НТЦ (Никола Тесла Центар) система учења.

kakvo-je-skolstvo-u-srbiji

Код нас још увек постоји мишљење да су деца која се образују у српским школама испред својих вршњака у западним земљама, колико је то реално? Где су ђаци са ових простора, када је реч о знању?

И ја сам веровао да су наша деца боља од својих вршњака, јер сам у Менси скоро двадесет година. Увек сам од наших чланова слушао приче о томе како су се лепо снашли, да су међу најбољим ученицима или студентима, имају добре послове. И онда су неке државе одлучиле да провере свој образовни систем тако што ће учествовати у међународном тестирању где ће се видети колико је који образовни систем бољи или лошији. Нажалост, Србија ту није добро прошла; заправо, 2003. године смо на ПИСА тесту били међу најслабије пласираним државама Европе. Ти тестови се раде сваке три године, а Србија је релативно мало напредовала 2006. и 2009. Ове године је поново рађен ПИСА тест у преко 70 држава света (можда и више, немам званичне податке), па ће бити интересантно да видимо да ли смо бар још мало напредовали, када почетком 2013. године буду објављени резултати.

Времена и деца се мењају, а школски систем не. Да ли су и зашто су потребне промене у начину на који школе раде са децом?

Мислим да је то најважније – променити начин приступа школи. Ако се мало озбиљније погледа значај ПИСА теста, јасно се уочава да је репродуктивно знање наше деце солидно, али да је функционално-употребно знање веома лоше. А оно што морамо знати, то је да заправо постоји директна веза између функционалног знања и бруто националног дохотка. Управо због тога је функционлано знање приоритет за образовну политику ЕУ, а пошто смо ми међу најслабијима у Европи, онда бих рекао да је функционално знање за нас дупли приоритет. Јасно је да морамо нешто да мењамо, јер без значајних промена нема ни значајнијег напретка.

Неки школски системи су отишли јако далеко са реформама, нпр. скандинавски, али постоје многе недоумице о стварним резултатима тих промена. Да ли треба баш радикално мењати српску школу, и има ли смисла копирати сваку иновацију из иностранства?

Копирање неће помоћи. Ми морамо да прилагодимо наш школски систем нашој деци, нашим обичајима, традицији, играма које наша деца воле, да користимо оно што нас окружује и да помажемо деци да максимално развијају своје потенцијале.

Зашто је уопште функционално знање важно, и шта је узрок те наше „функционалне неписмености”?

Ако реално сагледамо школски систем, он се споро мења, а погледајте око себе. Државе које се прилагоде, лакше ће функционисати, а уколико школујемо децу на застарео начин, који очигледно не даје врхунске резултате, не знам шта нас очекује у будућности. Ево, на пример, од десет најтраженијих занимања данас у свету, ниједно од тих занимања раније није ни постојало! Онда морамо да се упитамо шта наше дете учи, за које занимање га ми спремамо… Ту је важно да разумемо да је битно научити дете да размишља, повезује и доноси одлуке. Али са овим процесом морамо да кренемо много раније него што то уобичајено чинимо у Европи. Деца морају већ у другој, трећој години да имају окружење које ће развити њихове способности. Али, нажалост и ту грешимо, јер имамо пуно примера да родитељи из незнања дају деци игре које успоравају њихов развој или чак оштећују. Написали смо и књигу „IQ детета, брига родитеља” као својеврстан водич за родитеље, како би у периоду развоја деце правили што мање грешака.

Да ли се превише очекује од саме школе? Може ли добар школски систем да надомести недостатак стимулације у ранијем добу?

Сви очекујемо превише од школе, па ако нешто не буде у реду, онда су нам криви учитељи. Наравно да није тако, морамо да кренемо са стимулацијом још у вртићу. Тешко је касније надокнадити неке пропусте. Званична статистика каже да је све више деце са развојним сметњама, а за то школа није крива. Неуроанатомске промене код те деце су формиране пре школе, али се неки проблеми примете тек када дете крене у школу, тј. када дете почне да пише, чита, учи… Онда имамо мало простора да то исправимо. Али морамо и тај мали простор да искористимо, а то захтева додатну едукацију учитеља и наставника, што радимо преко Савеза учитеља Србије (наш програм, НТЦ систем учења, је званично акредитован и спроводи се у вртићима и школама које нас позову).

Модернизација школства за многе значи само увођење савремених помагала у наставу, пре свега рачунара. Колико медији и технологија помажу, а колико можда чак одмажу развоју дечјих способности?

Свакако да помажу, али морамо да знамо да претерана употреба рачунара код мале деце може да доведе до неких проблема у развоју. До пете или шесте године морамо да будемо јако опрезни, јер то је период најбржег развоја мозга, па ако радимо нешто што није физиолошки (нпр. када дете проведе у лежећем или седећем положају по 4-5 сати дневно, гледа у екран, не изговара ниједну реч за то време…) можемо да успоримо или оштетимо развој детета.

Да ли се и колико НТЦ програм уводи у школски систем у Србији? Како деца реагују на овај систем? Каква су ваша искуства и досадашњи резултати?

Програм се уводи преко Министарства образовања, тј. Завода за унапређење образовања и васпитања (ЗУОВ), а спроводи се у преко педесет школа и вртића у Србији (Београд, Нови Сад, Ниш, Суботица, Врбас, Сомбор, Кикинда, Шабац, Рума, Панчево, Крагујевац, Ужице, Чачак, Пирот, Зајечар). Надам се да ћемо у наредних неколико година успети да спроведемо обуку за васпитаче и учитеље у већини градова Србије. Резултати су изнад сваког очекивања, деца поново доживљавају школу као омиљено место, имају осећај да се играју, а заправо све науче некако успут, без напора. Део програма су и „Загонетне приче”, јер је коаутор програма наш писац, Урош Петровић, а његов посао је да научи учитеље/васпитаче да сами саставе питања из актуелних лекција. По анкетама које смо радили, деца и буквално мисле да су дошла у школу да се играју. Више детаља о програму има на сајту Менсе Србије.

На почетку сваке школске године родитељи размишљају о томе које ваншколске активности још могу да понуде детету како би му отворили различите могућности у будућности. Страни језици, приватни часови, тренинзи… Да ли и претрпан распоред некада може више да одмогне, него помогне развоју дечјих способности?

Амбициозни родитељи морају да знају да је за дете најважнија игра. Па, ако дете доживљава учење музике као игру, то није оптерећење. Ако дете воли неки спорт и тренинге, то није оптерећење. У школи се води рачуна да дете не буде оптерећено. Дете тек негде у трећем разреду почиње да осећа отпор према школи (по анкети коју смо спровели у осам школа, а обухватили смо две хиљаде ученика). Један део НТЦ програма се бави управо овим проблемом, јер је неприродно да дете осећа отпор према школи, због тога што дете заправо природно, инстиктивно воли да учи. Али не репродуктивно, како деценијама радимо, јер репродуктивно учење за мозак не постоји. Тако уче најпримитивније врсте, понове нешто по сто пута, па опет забораве. Људски мозак ради на вишем нивоу, тако да је наш посао да научимо учитеље и децу како се активирају скривени потенцијали мозга.

Интервју објављен у часопису „Родитељ и дете”, септембар 2012.

Извор: Детињарије

Фотографија: mojnovisad.com

Општа криза која је обузела савремени свет, посвуда и готово у свакој сфери живота, манифестује се различито у свакој држави, обухватајући различита подручја и припремајући различите облике. У Америци је то један од њених најкарактеристичнијих аспеката кризе, која је, барем у последњих десет година, постала политички проблем на највишем нивоу, о којем готово сваки дан пишу новине.

Засигурно није потребно имати бујну машту да се открију опасности све већег пада нивоа основних стандарда у целокупном образовном систему и озбиљност проблема коју су правилно истакнула бројна настојања образовних ауторитета да спрече даље пропадање. Ипак, ако упоредимо ову кризу у образовању с политичким искуствима других земаља у двадесетом веку, с револуционарним превирањима након Првог светског рата, с концентрационим логорима, или чак с општом депресијом која се шири Европом од краја Другог светског рата, тешко је кризу у образовању схватати онако озбиљно како би требало. Заиста је изазов проматрати је као локални феномен, неповезан с већим проблемима, за који треба окривити неке посебности живота у САД, а каквих нема у осталим деловима света.

Да, да је све ово тачно, криза у нашем образовном систему не би постала политичко питање, а образовни ауторитети не би били немоћни и бавили би се тим проблемом на време. Овај проблем свакако се не своди на пуко питање зашто неко не зна читати. Штавише, увек желимо веровати да се бавимо специфичним проблемима који не прелазе историјске и националне оквире, те су важни само онима који су њима непосредно погођени. Баш се то веровање у наше доба стално показује нетачним. Можемо као опште правило узети чињеницу да штогод је могуће у једној земљи једнако је могуће, у ближој будућности, у готово свакој другој.

kriza-u-obrazovanju-1

Изузев ових уопштених разлога због којих би лаицима било препоручљиво да се баве проблемима на подручјима о којима, у специјалистичком смислу те речи, не знају ништа, постоји чак један бољи разлог због којег би се требало бавити неком критичном ситуацијом која га директно не дира. И то је прилика, уколико се заиста ради о кризи – која разара фасаду и миче предрасуде – за истраживање и пропитивање свега што је огољено до саме бити ствари, а бит образовања је наталитет, чињеница да се на свету рађају људска бића.

Нестајање предрасуда, једноставно, значи да смо изгубили одговоре на које се обично ослањамо, а да и не схватамо да су, у основи, то одговори на питања. Криза нас враћа на сама питања и од нас тражи старе или нове одговоре, но у сваком случају тражи директан закључак. Криза постаје катастрофа само кад на њу одговоримо унапред обликованим закључцима, то јест предрасудама. Такав став не само да продубљује кризу већ тиме губимо право на реално искуство и прилику за размишљања које оно нуди.

Без обзира на то како се јасно неки уопштени проблем може приказати у тренуцима кризе, никад није могуће у потпуности изоловати елемент универзалности од тачно одређених и специфичних околности у којима се криза догађа. Иако криза у образовању можда погађа цели свет, карактеристично је то да нам се чини да је најгора у Америци, из разлога што можда једино у Америци криза у образовању може заиста постати неки фактор у политици. У ствари, у Америци образовање има различиту и, политички гледано, неупоредиво важнију улогу него у другим земљама. Технички, наравно, објашњење лежи у чињеници да је Америка одувек земља усељеника; очито је да се јако тешки процес сједињавања најразличитијих етничких скупина – који није потпуно успешан, али је непрестано успешнији него што смо очекивали – може постићи само путем школовања, образовања и американизације усељеничке деце. С обзиром на то да већини те деце енглески није материњи језик, већ га морају учити у школи, школе очито морају преузети улоге за које се у националној држави претпоставља да их обавља породица.

Надаље, још је од пресуднијег значаја за наше разматрање улога коју континуирано усељавање има у политичкој свести и менталном оквиру земље. Америка није тек колонијална држава која има потребу за усељеницима да би се напучио неки простор, који би имао независну политичку структуру. За Америку је одредбени фактор одувек био мото отиснут на свакој новчаници долара: Novus Ordo Seclorum, Нови светски поредак. Усељеници, придошлице, су држави гаранција да она представља нови светски поредак. Значење, тог новог светског поретка, то оснивање новог света насупрот старом, било је и јесте још увек укидање сиромаштва и потлачености. Но истовремено, величина тога лежи у чињеници да се од почетка тај нови поредак није искључио из спољашњег света – као што је иначе био случај код оснивања утопистичких заједница – да би му се супротставио као савршен узор, нити му је сврха провођење империјалних тежњи или проповедање Јеванђеља другима. Његов однос са спољашњим светом од почетка карактерише чињеница да су у овој републици, која је наумила укинути сиромаштво и ропство, добродошли сви сиромашни и поробљени на земљи. Речима Џона Адамса из 1765. године – што је пре Декларације независности: Одувек сматрам насељавање Америке почетком општег закона и плана Провидности за просветљењем и ослобођењем поробљеног дела човечанства целог света. То је основна намера основног закона у складу с којим је Америка започела своје историјско и политичко постојање.

Невероватан ентузијазам према ономе што је ново, који се очитава у готово свим аспектима свакодневног америчког живота, те веровање у бесконачну поправљивост – коју је Tocqueville истакнуо као крилатицу обичног неуког човека и која као таква претходи готово стотину година развоју у осталим западним земљама – које би у сваком случају вероватно резултирао тиме да се пажња посвећује и већа важност придаје придошлицама по рођењу, деци, коју су кад би прерасли детињство и требало као млади људи да уђу у заједницу одраслих, Грци једноставно звали οί νεοί, нови.

Постоји још једна чињеница, чињеница која је постала пресудна за значење образовања, а који је тај патос новог, иако је знатно старији од осамнаестог века, у том веку тек развио концептуално и политички. Из тог извора је на почетку био развијен образовни идеал, на који је у ствари Rousseau директно утицао, а у којем је образовање постало инструмент политике, а сама политичка активност се сматрала обликом образовања.

Улога коју образовање игра у свим политичким утопијама од давнина наовамо показује колико је природно започети нови свет с онима који су по рођењу и природи нови. Што се тиче политике, то укључује озбиљно погрешно схватање: уместо да се удруже са себи једнакима у постизању циља, чак и с ризиком неуспеха, долази до диктаторске интервенције, која се заснива на апсолутној супериорности одраслих, и до покушаја стварања новог као fait accompli, то јест као да ново већ постоји. Из тог се разлога, у Европи, веровање да уколико желимо остварити нове услове морамо почети с децом, задржало као монопол тиранске касте која је, кад дође на власт, одузимала децу родитељима и једноставно их индоктринирала.

Образовање не сме бити део политике, јер се у политици бавимо онима који су већ образовани. Ко год жели образовати одрасле у ствари жели бити њихов старатељ и спречити њихово политичко деловање. С обзиром на то да не можемо образовати одрасле, реч образовање у политици има негативан призвук; постоји кринка образовања, али прави је циљ присила без упорабе силе. Онај ко заиста жели створити нови политички поредак кроз образовање, односно, не кроз силу и ограничавање, нити кроз уверавање, мора доћи до грозног платонског закључка: мора се установити начело избацивања свих старијих људи из државе. Но, чак и деци коју би тај неко хтео образовати да буду грађани утопијске сутрашњице у ствари се одузима њихова будућа улога у политичком телу, јер, са стајалишта нових, било шта ново што би свет одраслих могао предложити је нужно старије од њих самих. У самој је људској природи да свака нова генерација одраста у старом свету, па би стога припремање нове генерације за нови свет значило да би нетко новопридошлима хтео одузети прилику за нови почетак.

kriza-u-obrazovanju-2

Све ово никако не вреди за Америку, и управо због те чињенице тешко је та питања правилно просудити. Политичка улога коју образовање заправо има у земљи усељеника, чињеница да школе не служе само за американизацију деце, већ утичу и на њихове родитеље, да овде, у ствари, у одбацивању старог света и уласка у нови, све то подупире илузију да се нови свет гради кроз образовање деце. Наравно да стварна ситуација уопше није таква.

Свет на који деца долазе, чак и у Америци, стари је свет, односно, постојећи свет, који се састоји од живих и мртвих, и који је нови само за оне који су у њега тек ушли усељењем. Но, овде је илузија јача од стварности јер долази директно из темељног америчког искуства, искуства да се нови поредак може утемељити и, штавише, основати с пуном свешћу о историјском континууму, јер фраза нови свет своје значење узима из Старог свиета, који је, колико год био задивљујућ по неким достигнућима, одбачен јер није могао решити проблем сиромаштва и потлачености.

Што се тиче самог образовања, илузија која произлази из патоса новог је проузроковала озбиљне проблеме тек у нашем (овом) веку. Као прво, омогућила је да разне савремене теорије образовања, које су настале у Средњој Европи и састоје се од невероватне мешавине смислених и бесмислених ствари, под маском прогресивног образовања, остваре најрадикалнију револуцију у целокупном образовном систему. Оно што у Европи није отишло даље од експеримента, што је ту и тамо испробано у појединим школама и изолованим образовним институцијама, да би потом поступно ширило утицај на одређене четврти, у Америци је пре отприлике двадесет и пет година потпуно заменило, готово у једном дану, све традиције и све устаљене методе поучавања и учења.

Значајна је чињеница да су због неких теорија, добрих или лоших, сва правила здравог људског разума стављена са стране. Такви поступци увек имају велико и кобно значење, посебно у држави која у толико великој мери зависи од здравог разума у свом политичком животу. Кад год у питањима политике здрав људски разум доживи неуспех или одустане од проналажења одговора, суочавамо се с кризом; јер је управо тај разум, у ствари здрав разум, њиме смо ми и наших пет појединачних чула одређени у нама знаном свету и помоћу њега се по том свету крећемо. Нестанак здравог разума данас је најсигурнији показатељ савремене кризе. У свакој се кризи делић света, нешто што нам је свима познато, уништи. Нестанак здравог разума, попут вилиних рашља показује место на којем се такво урушавање догодило.

У сваком случају, одговор на питање зашто школски стандарди просечне америчке школе толико заостају за просечним стандардима у свим земљама Европе, на несрећу, једноставно није тај да је ова земља млада и још није достигла стандарде старог света. Напротив, ова је земља на овом пољу једна од најнапреднијих и најсавременијих на свету. И то је истина на два начина: нигде проблеми образовања масовног друштва нису постали тако акутни и нигде се савремене теорије на пољу педагогије нису тако некритички и дословно прихватале. Због тога криза америчког образовања, с једне стране, најављује пропаст прогресивног образовања, а с друге стране, представља јако тежак проблем, који се појавио у условима и као одговор на масовно друштво. У свези с тим морамо имати на уму још један узрок који засигурно није проузроковао кризу, али ју је у знатној мери погоршао, а то је јединствена улога коју једнакост има и одувек је имала у америчком животу. То подразумева много више од једнакости пред законом, више од изједначавања класних разлика, више чак и од онога што је изражено фразом недостатак дискриминације, иако је то од већег значаја у вези с овим, јер је америчко стајалиште да је право на образовање једно од неотуђивих грађанских права. Друго је било од пресудне важности за структуру државног образовног система, па средње школе у европском смислу постоје тек као изузеци.

С обзиром на то да је школовање обавезно до шеснаесте године, свако дете се мора уписати у средњу школу, па је средња школа, у ствари, нека врста продужене основне школе. Због тога средње школе не припремају ученике за упис на колеџ, па сами колеџи морају имати припремне програме, стога је њихов распоред кронично претрпан, што, опет, утиче на квалитет наставе која се тамо одвија.

На први поглед могли бисмо помислити да ова аномалија извире из саме природе масовног друштва у којем образовање више није привилегија богатих. Ако бацимо поглед на Енглеску, у којој је, као што сви знамо, средњошколско образовање последњих година такође постало доступно свим слојевима становништва, видећемо да ова теза није тачна. Јер у Енглеској на крају основне школе, кад ученици имају једанаест година, постоји страшан испит који одстрањује све осим неких 10% ученика, који су способни за средњошколско образовање.

Строгост овакве селекције није ни у Енглеској прихваћена без негодовања; но у Америци би то било, једноставно, немогуће. Оно што се у Енглеској жели постићи је меритокрација, што је очито опет успостављање олигархије, овај пут не по богатству или по рођењу, већ по надарености. Но то уједно значи и, иако људима у Енглеској можда то није јасно, да ће се земљом, чак и под социјалистичком владом, наставити управљати онако како је то од памтивека, односно, не као монархијом или демократски, већ ће владати олигархија или аристократија, ово последње у случају да се увиди да су најнадаренији уједно и најбољи, што није сигурно.

У Америци би таква, готово физичка, подела на надарене и ненадарене била неприхватљива. Меритокрација је међусобно искључива с начелом једнакости. Оно што образовну кризу у Америци чини још гором је политичка нарав земље, која се сама у себи бори да уједначи или да што је више могуће избрише разлике између младог и старог, надареног и ненадареног, на крају и између деце и одраслих, посебно између ученика и наставника. Очито је да се такво изједначавање заиста може постићи једино по цену ауторитета наставника и на штету надарених ученика. Исто је тако очито, барем свима онима који су икад дошли у додир с америчким образовним системом, да ова потешкоћа, која је укорењена у политичком ставу земље, има и велике предности не само на људском нивоу, већ и на образовном; у сваком случају ови општи услови не могу објаснити кризу у којој се данас налазимо, нити оправдати мере којима се та криза сузбија.

kriza-u-obrazovanju-3

У нормалним условима деца се са светом упознају у школи. Школа није свет и не сме се тако понашати; то је институција коју смо поставили између дома с једне стране, и света с друге, да би прелазак из породице у свет уопште био могућ. И у овој су фази одрасли одговорни за дете, но сад то више није одговорност за добробит бића које расте, већ за оно што називамо слободан развој квалитета и надарености. То је, уопштено гледајући, нешто по чему се сваки човек разликује од другог.

С обзиром на то да дете још није навикло на свет, мора се поступно упознавати с њим. Јер је нови, мора се пазити да се у односу на свет оствари као особа. У сваком случају, педагози у односу према младом човеку представљају свет и за то морају преузети одговорност, иако они сами нису тај свет створили онаквим какав јесте, и иако можда, отворено или потајно, желе да је друкчији. Та одговорност није педагозима дата произвољно, имплицирана је чињеницом да одрасли младе упознају са светом који се непрестано мења. Нико ко не жели преузети колективну одговорност за свет не би требало да има децу и не би смео бити део образовног процеса.

У образовању се та одговорност за свет јавља у облику ауторитета. Ауторитет педагога и стручност наставника нису исто. Иако је ниво стручности преко потребна за постизање ауторитета, ни највећа могућа стручност сама по себи не може бити ауторитет. Стручност наставника састоји се од познавања света и могућности поучавања других томе, но његов се ауторитет налази у његовом преузимању одговорности за тај свет.

Знамо како данас ствари стоје по питању ауторитета. Какав год да је нечији став о томе, очито је да у јавном и политичком животу ауторитет или нема никакву улогу – јер насиље и терор какав проводе тоталитарне државе нема никакве везе с ауторитетом – или већином има врло оспоравану улогу. То, једноставно, значи да људи не желе тражити и не желе дати да било ко преузме одговорност за све, јер где је год прави ауторитет постојао, морао је преузети одговорност за стање ствари у свету. Ако из јавног и политичког живота макнемо ауторитет, то би могло значити да од свих људи понаособ тражимо да преузму, сваки свој део одговорности за ситуацију у свету. Но, то може значити и да се одричемо захтева света и потребе реда у њему; одбацује се свака одговорност за свет, одговорност и за давање, али и за извршавање наредби. Нема сумње да је у савременом губитку ауторитета и једно и друго имало утицаја.

У образовању не сме бити такве недоречености у погледу губитка ауторитета данас. Деца не могу одбацити образовне ауторитете, иако су потлачени од стране већине одраслих – но чак и тај апсурд поимања деце као потлачене мањине коју треба ослободити може се искористити у савременој образовној пракси. Ауторитет су одбацили одрасли, а то може значити само једно: да одрасли одбијају преузети одговорност за свет на који су донели своју децу.

Што је неповерење према ауторитету у јавном животу веће, мања је вероватноћа да ће и приватна сфера остати нетакнута. Уз то је и чињеница, а та је од пресудне важности, да смо од памтивека у традицији наше политичке мисли навикнути поимати ауторитет родитеља над дететом, наставника над учеником, као модел према којем схватамо политички ауторитет. Управо тај модел, који можемо наћи чак и код Платона и Аристотела, концепт политичког ауторитета чини тако нејасним. Као прво, заснива се на апсолутној надмоћи каква никад не може постојати међу одраслима и која, са стајалишта људског достојанства, никад не би ни смела постојати. Као друго, према моделу дечјег вртића, заснива се на привременој надмоћи, која тако постаје контрадикторна сама са собом ако се примењује на односе који по својој природи нису привремени – као што је однос владара и народа којим влада. Стога оно што је узрок – и по природи данашње кризе ауторитета и по природи наше традиционалне политичке мисли – а то је губитак ауторитета, који је почео у политичкој сфери, али завршиће у приватној. Зато не чуди да је место на којем је политички ауторитет први пут поткопан, а то је Америка, управо и место на којем се савремена криза образовања најјаче осећа.

kriza-u-obrazovanju-4

Стваран проблем у савременом образовању лежи у чињеници да, упркос модерном причању о новом конзервативизму, чак је и тај минимум очувања и таквом става, без којег образовање, једноставно, није могуће, у данашње време заиста тешко постићи. За то постоје добри разлози. Криза ауторитета у образовању је уско повезана с кризом традиције, односно с кризом у нашем ставу о реалитетима прошлости. Овај део савремене кризе тешко пада наставницима, јер је управо њихова улога посредовати између старог и новог, тако да само то занимање захтева од особе поштовање према прошлости. Кроз дуга раздобља римске и хршћанске цивилизације, човек није нужно требало да има ту особину, јер је обожавање прошлости било нормално за римски ментални склоп, а то се у хршћанству није променило, већ се само променила основа обожавања.

(…)

Образовати, по речима Полибија, је једноставно значило видети јеси ли достојан својих предака . (…) Проблем образовања у савременом свету лежи у чињеници да се образовање по својој природи не може одрећи ни ауторитета ни традиције, а мора деловати у свету који нити је структуриран ауторитетом, нити га на окупу држи традиција. То значи да не само наставници и педагози, већ ми сви, док год у том свету живимо са својом децом и младим људима, морамо према њима заузети радикално друкчији став од онога који заузимамо једни према другима. Морамо одлучно одвојити реалитет образовања од других реалитета, посебно од реалитета јавног и политичког живота, да бисмо само на њега применили концепт ауторитета и става о прошлости, који су том реалитету примерени и немају општу вредност у свету одраслих.

Стога оно што је важно за све нас не може бити предмет бављења искључиво уског круга стручњака педагога, а то је однос одраслих и деце уопшт, или наш став према рођењу: чињеници да смо сви ми на овај свет дошли рођењем, те да се тај свет непрестано рођењем обнавља. Образовање је тачка у којој се одлучујемо волимо ли тај свет довољно да преузмемо одговорност за њега и да га спасимо од пропасти која би, да није обнављања, да није доласка нових и млађих, била неизбежна. Образовање је и поље на којем показујемо волимо ли своју децу довољно да их не терамо из свог света и не препуштамо њима самима, да им не одузимамо прилику да покушају нешто ново, већ да их унапред припремимо на задатак обнављања тог нашег света.

Како избећи долину смрти у образовању?

Прочитајте и: Сумња у модерне начине подучавања

 

Одломци су део есеја: Криза у образовању, Хана Аренд

Извор: Филозофски магазин

Правилник о оцењивању ученика у основном образовању и васпитању тврди да се у ђачке књижице мора писати „врло добар”, одвојено.

Ученик који остварује значајан напредак у савладавању школског програма и у достизању захтева који су утврђени на основном и средњем нивоу посебних стандарда постигнућа, као и део захтева са напредног нивоа посебних стандарда постигнућа, односно захтева који су одређени индивидуалним образовним планом и прилагођеним стандардима постигнућа, уз висок степен ангажовања, добија оцену врло добар (4).

Правопис, међутим, каже другачије: правилно је „врлодобар”, спојено, као један реч.

vrlo-dobar

У наставној пракси се, логично, јавља недоумица да ли треба поштовати правописна правила или законске прописе. Републичка просветна инспекција захтева одвојено писање јер је тако наведено у Правилнику.  Правопис каже да је исправно писати спојено.

Требало би дати предност правописном правилу, али с обзиром на то да непоштовање правописних правила није кажњиво, а непоштовање Правилника јесте, знате и сами чему ћете дати предност при писању званичних докумената.

Oцене: одличан, врлодобар, добар, довољан, недовољан, испод писмених састава, пишу се почетним великим словом, пошто се исписују издвојено.

О штетности оцењивања и рангирања деце и наставника>>

Поуке деци Марина Цветајева је написала у зиму 1937/38, у форми писма за дечји емигрантски часопис, који, нажалост, није изашао.

Драга децо,

Никада о вама не размишљам одвојено: увек мислим да сте ви – људи или нељуди – као и ми. Али кажу: ви постојите, ви сте посебан сој који је још подложан утицају.

Стога…

– Никада не проливајте воду узалуд, јер у истој тој секунди, због недостатка воде, у пустињи умире неки човек.

– Али ако је ја не пролијем, он свеједно неће добити ту воду!

– Неће је добити, али ће на свету бити један бесмислени злочин мање.

Из истог разлога, никада немојте бацати хлеб, а уочите ли га на улици, да се не би газио, подигните га и ставите на најближу ограду, јер не постоје само пустиње у којима људи умиру без воде, него и ћумези, где умиру без хлеба. Можда ће тај хлеб приметити неко гладан, па ће га бити мање срамота да га узме одатле него са земље.

Никада се не плашите чега смешног и ако видите човека у смешној ситуацији: 1) потрудите се да га избавите, ако није могуће; 2) скочите и ви к њему, као у воду, удвоје се глупа ситуација дели напола: свакоме по половина – или у најгорем случају – правите се да не видите ништа смешно у томе!

Никада немојте говорити да тако раде сви: сви увек раде лоше, чим се тако радо позивају на њих! (НБ! низ је примера, које сада нећу наводити.) „Сви” имају друго име – нико, а лице уопште немају – само празнина. Е, а ако вам кажу: „Тако нико не ради” (не облачи се, не размишља итд.) – одговорите: „А ја сам – неко!”

Не обазирите се на „немодерно”, већ на: „непоштено”.

Немојте се превише љутити на родитеље, сетите се да су они били оно што сте ви сада и да ћете ви бити оно што су они сада. Осим тога, они су за вас – родитељи, а за себе саме су – „ја”. Не исцрпљујте их њиховим родитељством. Не осуђујте своје родитеље на смрт пре (својих) четрдесетих година. А онда вам се рука неће подићи!

Видите ли на путу камен – узмите га и замислите да то управо ви трчите и разбијате нос; из саосећања (чак и према себи – у другоме!) узмите га.

Не снебивајте се да уступите место старијима у трамвају. Снебивајте се да га не уступите!

Не истичите се по ономе што је материјално. Други – то сте такође ви, баш исти ви. (Сви без разлике желе да једу, спавају, седну итд.)

Не славите победу над непријатељем. Довољно је сазнање. После победе – пружите му руку.

Не говорите иронично о коме блиском пред другима (чак ни о омиљеној животињи!); други ће отићи – свој остаје.

Књигу листајте са горњег угла странице. Зашто? Зато што се не чита одоздо нагоре, него одозго надоле.

Када довршавате супу, нагните тањир према себи, а не од себе према другоме: да у случају незгоде супу не проспете ни на столњак ни на оног преко пута вас, него себи у крило.

Када вам неко рекне: „То је романтизам”, питајте га: „Шта је то романтизам?” И видећете да то нико не зна; да људи узимају у уста (чак се деру! и пљују! и убацују вам у главу!) реч, чији смисао заправо не знају.

Када се коначно уверите да не знају, одговорите сами, бесмртним речима Жуковског: „Романтизам – то је душа”.

Одабрала и превела: Весна Смиљанић Рангелов

Писмо је штампано у књизи Дмитрија Бикова Борис Пастернак (Маладаја гвардија, 2005)

Извор: Детињарије

Фотографија: www.flickr.com

Како је деци која иду у школу, а не воле је? Какво знање ће из ње понети? Како се осећају деца која уче зато што морају, због оцене, а не зато што заиста желе да науче нешто корисно?

Образовање не треба и не сме да буде механички систем који функционише по принципима стандардизације, наредеби и извршења. Оно је органски систем намењен људима и њиховом учењу. Образовање мора да поштује основне законитости по којима се људски живот развија и напредује.

Они који креирају и уређују образовни систем у једној земљи увек морају имати на уму да су људи по својој природи различити, и да им треба пружити могућност да развијају све делове свог бића, да улажу у своје могућности и јачају свој потенцијал.

Треба да буду свесни да је радозналост мотор постигнућа и да деца спонтано и задовољно уче само уколико их заинтересујете, уколико пробудите и подстакнете њихову креативност и индивидуалност. Само тако ће заиста научити.

Кен Робинсон кроз поређење са Долином смрти објашњава какви су системи образовања данас заступљени у већини земаља и зашто су нам што пре потребне промене у образовању.

Долина смрти је најпустије место у Америци јер тамо никада нема кише. Међутим, у зиму 2004. године, пала је киша и у пролеће 2005. десило се чудо – Долина смрти била је прекривена цвећем. Ово је показало да Долина смрти, заправо, није мртва, већ само успавана.

Користећи овај сликовити пример, Робинсон у ствари говори да се одмах испод површине крије семе којем су неопходни одговарајући услови да би изникло. За све органиске системе важи да је напредак неизбежан ако су услови повољни и прави.

Ако ову метафору применимо на образовни систем: променимо услове рада и учења, проширимо могућности, променимо однос између наставника и ученика на виши ниво, понудимо право ученицима да буду креативни и иновативни, школе би „процветале”.

Суштина је у томе да се у образовном систему створи клима могућности. Све остало ће доћи природно.

Фотографија: www.thirteen.org