Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације.

andrej

Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.

Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.

Следбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који следе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти.

1. Асимилација је универзална, то је светска пракса.

Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и светски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.

Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.

Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтевају свој језик који до пре десет година није ни постојао.

Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!

2. Срби су одувек писали латиницом.

Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.

3. Ћирилица је превазиђена.

Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мери лично његово.

Подсетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.

И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику приказује на ћирилици.

4. Са ћирилицом не можемо у свет.

Много је вероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли уметници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, предност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао гусларске песме зато што ми је ментор то предложио.

5. Ћирилица није исплатива.

Тако гласи „крунски доказ” наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.

А ја их подсећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вредности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србију осиромашују.

6. Ћирилица вређа.

„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?” Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.

7. Ћирилица угрожава.

Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији пример извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.

Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.

Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви сведоци.

8. Мит о двоазбучности

То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: „Побринућемо се да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе”. Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим деловима Југославије где се говорио новопроглашени „српскохрватски” језик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.

Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?

За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:

Поједини људи понос духа сузе,

па до неке среће могу да допузе

.……………………………

Ал` народ ниједан до највеће среће,

допузио досад није, па ни одсад неће!

ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?

Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спречимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама”.

Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:

Зашто, кад је већ у „Новосадском договору” било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?

Андреј Фајгељ 

Текст: Андреј Фајгељ, „Осам заблуда о ћирилици”, Магазин Дани, 27. јануар 2015, број 4, стр. 20-24.

Тврдња из наслова толико је распрострањена у истом том српском народу да је прихваћена као општеприхваћена и необорива чињеница. Како је дошло до овог мита који се раширио као средњевековни вирус куге у задњих двадесетак година, ако не и више, можемо само да нагађамо.

За почетак, рецимо нешто о појму писменост. Писмени су људи који умеју да пишу и читају, најпростије речено, с тим да се у новије дефиниције писмености углавном рачуна и елементарно познавање рада за рачунаром, што у скорије време значи и мобилним телефоном. Према попису из 2011. године, у Србији је живело 127.463 неписмена грађанина, што процентуално чини 1,96%, од чега скоро 80% чине жене. Очекиване су и разлике у односу на регионе, градска и сеоска насеља, старосну доб и слично. На пример, у централним градским општинама Београда тај проценат износи свега 0,06%.

Ипак, у штампи ћемо скоро свакодневно наилазити на бомбастичне наслове од 30-40-50, а од скора и од 70% неписмених у Србији! На једном порталу је пре неколико месеци осванула вест и о прецизно пребројаних 76,34% неписмених у Србији (без Косова, наравно). Како аутори ових сензационалистичких текстова долазе до ових процената није тешко погодити. Прво, ради саме сензације, а бомбастичне вести данас су оне које продају новине, односно привлаче највише реклама на интернет-порталима. Међутим, у тим текстовима више него уочљива је још једна црта – елитизам. Наиме, поједини новинари, уредници, а изгледа често и политичари, имају снажну потребу да нам саопште да су они изванредни познаваоци српског језика, језичке културе и норме и правописа, док, ето, раја, плебс, појма нема.

Истина, откако постоји интернет и откако су комуникације писменим путем свима доступне, заиста можемо наићи на готово невероватна одступања од норме, на такве бисере какве нисмо могли ни да претпоставимо да постоје, али то није неписменост, није ни функционална неписменост (иначе омиљен термин којим се служе таблоиди, иако с научног становишта не значи ништа друкчије од сваке друге неписмености), то је само недовољно познавање норме и њених стриктних правила. Људи греше у говору и писању, истина је, али греше у односу на норму, не у односу на говорни језик. Норма, оличена у правопису и нормативним речницима, конвенција је која служи да уреди стање у званичном, официјелном језику, оном који би требало да се користи у новинама, радију и телевизији, научним радовима, списима, администрацији и слично. Њена сврха није да утиче на измене у говорном језику, дијалекте, жаргон, колоквијални језик, а понајмање на индивидуални стил говорника.

Од поменутог пописа 2011. прошло је четири Међународна дана писмености. Ова бројка (иначе преполовљена у односу на попис из 2002), да је заокружимо на 130.000, у медијима је мистериозно расла из године у годину. Године 2012. већ је стигла до 155.000, 2013. до 165.000, 2014. до округлих 200.000, да би се ове 2015. медији задовољили са 235.000 неписмених. Да мистерија буде већа, овај прогресиван и необјашњив раст броја неписмених истог тог 8. септембра сваке године сви медији синхронизовано преносе, као да ти подаци стижу из неког званично признатог центра за обавештавање о тренутном броју неписмених. Разуме се, извори се никад нигде не наводе, али ти текстови делују уверљиво јер се спомиње и Републички завод за статистику и Унеско и међународни подаци о броју неписмених у целом свету и слично.

Овом миту донекле доприносе и поједини лингвисти. Понајвише они пуристички настројени. За новинаре писменост очигледно значи неправљење грешака у односу на књижевни језик, али и за већину становништва (што доказује и контроверзна кампања „Негујмо српски језик”), док поменуте лингвисте изгледа највише узнемирава уплив енглеских речи у српски. Наравно, они и сами знају да српски спада међу језике с најлакшим усвајањем туђица, одувек је тако и било и одувек је било оних којима је то сметало, али то је једна од одлика нашег језика. Такав је и ту се ништа не може, а понајмање усвајање страних речи може да доведе до његовог уништења и сатирања. Да, неки чак и то тврде. А туђице, које се често с правом називају и позајмљенице (јер се неретко кратко задржавају у језику) никако не могу утицати на сиромашење, а још мање на затирање једног језика. Напротив, могу само на богаћење.

Да парадокс буде већи, не знам ни за један језик на свету, укључујући ту и оне велике и оне толико сићушне који се пазе као кап воде на длану, који се толико негује, пази, чува и о ком се толико расправља као што је то српски. Број људи који се код нас занима за језик, а то је скоро свако ко себе сматра интелектуалцем, скоро да је једнак броју оних који би да буду селектори фудбалске репрезентације и који се разумеју у све болести, бактерије и вирусе заједно. То је попримило толике размере да се многи осећају осрамоћени што у прст не знају читав правопис напамет и што нису упућени у оно што се најчешће назива језичким недоумицама, што је вероватно наслеђе још од чувеног Клајновог „Речника језичких недоумица”.

Узгред, иза тога се крије још једна велика и раширена заблуда – да се правопис мења неподношљиво често. У стварности, мења се отприлике тек на сваких тридесетак година и те измене су обично једва приметне, али о овом миту другом приликом.

На књигу „Највеће заблуде и митови у српском језику” можете се претплатити на имејл адресу издавачке куће „Корнет” [email protected]или на број телефона 011/263 77 41. Ова књига изаћи ће као суиздање издавачких кућа „Корнет” и „Прометеј” до краја јануара 2016. године. Имаће око 200 страна. Цена у претплати износи 800 динара, а сви пренумеранти биће потписани на крају књиге.

Павле Ћосић

Извор: www.balkanmagazin.net

jovanka-boncic-u-novinamaЈованка Бончић је прва жена са дипломом инжењера у Немачкој. Академско звање ова рођена Нишлијка стекла је давне 1913. године. Како је, пре више од једног века, забележено у берлинским „Илустрованим новинама”, Бончићева је прва дипломирана студенткиња Високе техничке школе у Дармштату.

У Дармштату, данас граду науке, 18. јула 1913. ова Нишлијка је стекла звање архитекте и диплому инжењера. Рођена је 1887. године у Нишу, од оца Михаила и мајке Катарине, а студије архитектуре започела је у Београду.

Отишла је у Немачку након одслушаног седмог семестра и стечене праксе у Српским државним железницама. У градићу на западу ове европске земље, поред образовања, нашла је и љубав свог живота, Украјинца Андреја Катеринића.

После вишегодишњег живота по источноевропским метрополама, овај брачни пар инжењера је 1922. године дошао у Београд. Јованка је српској престоници оставила зграде Учитељског и Ветеринарског факултета. Њена дела су и чувени Бански двор у Бањалуци, као и део бањског купатила у Бањи Ковиљачи.

Након Другог светског рата је пензионисана и остала је да живи у Београду до своје смрти 1966. године.

И награда и улица

Колико је Јованка Бончић значајна у немачком „граду науке” потврђује и чињеница да једна награда коју додељује Универзитет у Дармштату, као и једна улица у студентском кампусу носе њено име. Од пре две године награда „Јованка Бончић” додељује се женама за посебна научна достигнућа у области материјала и геонауке. Нажалост, у Нишу још нема ниједно обележје.

Није једина Српкиња

Како пишу франкфуртске „Вести”, Бончићева није једина Српкиња која је пре више од 100 година студирала у иностранству. Професорка Љубинка Трговчевић-Митровић са Факултета политичких наука, каже да је тих година у Европи било доста студенткиња из Србије.

„Само као стипендисткиње Краљевине Србије на Циришком и осталим европским универзитетима високошколске дипломе у том периоду стицало је 45 студенткиња”, каже професорка Трговчевић-Митровић.

Најистакнутије у Циришком кружоку биле су управо српске студенткиње Милена Бота из Крушевца, Ружица Дражић из Шапца, Милева Марић (Ајнштајн) из Новог Сада и многе друге.

Извор: gradjevinarstvo.rs

У временима када су се улоге жена знатно разликовале од данашњих и када је слобода деловања жене била веома сужена, оне су ипак биле довољно јаке и храбре да се међу другим женама, али и мушкарцима, истакну и оставе свој печат у историји Србије. Биле су прве међу људима који су у овој земљи постављали стандарде у књижевности, сликарству, медицини, новинарству, науци, пилотирању, дипломатији, али и у ратовању. Оне су најзнаменитије Српкиње!

znamenitesrpkinje

Јелена Анжујска, оснивач прве женске школе у Србији и прва српска краљица која је постала светитељка

Јелена Анжујска је била супруга српског краља Стефана Уроша, који је владао од 1243. до 1276. године, и мајка краљева Драгутина и Милутина. Њен двор налазио се на самом рубу Косова и Метохије у месту Брњаци. У њему је Јелена основала прву Женску школу у Србији у којој су се девојке училе ручним радовима, а по завршетку школе, краљица их је даривала миразом за удају. Била је то прва стручна женска школа, не само у Србији већ и у Европи, према мишљењу историчара.

Легенда каже да се после три године од своје смрти јавила у сну једном монаху, а када су отворили њен гроб, тело је нађено цело и очувано. Од те 1317. она се слави као светитељка 12. новембра по новом календару.

Монахиња Јефимија (Јелена Мрњавчевић), прва књижевница Србије

Јелена Мрњавчевић (око 1350–1405) је била ћерка угледног властелина ћесара Војихне и жена деспота Угљеше, рођака цара Душана. Када је деспот погинуо у бици на Марици 1371. године, Јелена је дошла на двор кнеза Лазара, будући да је била Миличина рођака. Замонашила се и узела име Јефимија, под којим је позната као прва српска књижевница. Верује се да је Јефимија помагала кнегињи Милици у вођењу државних послова у периоду њене владавине након Косовске битке и прилично утицала на образовање Миличине деце.

У српској књижевности Јефимија је остала позната по три вредна књижевна дела: Туга за младенцем Угљешом, Мољење Господу Исусу Христу и Похвала кнезу Лазару. Због материјала у којима су сачувана, ова дела представљају и споменике примењене уметности. Њени радови замишљени су као дар манастирима Хиландару и Раваници.

Кнегиња Милица Хребељановић, прва жена дипломата

Кнегиња Милица Хребељановић (око 1335–1405) била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка (Преподобна Евгенија). Милица је имала Немањићко порекло. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан.

Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су јој синови још увек били малолетни. Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, па је са монахињом Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свог сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Основала је манастир Љубостињу у коме је и дочекала смрт.

Катарина Ивановић, прва српска сликарка и прва жена међу српским академицима

Катарина Ивановић рођена је 1811. године у Весприму у Мађарској, у трговачкој породици. Када је навршила 14 година изразила је жељу да буде „живопискиња”. Школовала се у Пешти код тада најбољег сликара Мађарске, Јозефа Пешкија, и постала прва српска сликарка.

„Уздам се да ће Срби пошту одати мојим сликама и држати ме у свом спомену”, писала је Катарина након што је неколико месеци раније Народном музеју послала прву пошиљку од осам слика.

Марија Мага Магазиновић, прва модерна балерина и прва новинарка

Марија Мага Магазиновић рођена је у Ужицу 1882.године. Иако је пола века била потпуно посвећена модерној уметничкој игри, у исто време бавила се и новинарством. Писала је за „Полтику” текстове о ритмици и пластици као облицима телесног и духовног васпитања омладине. У исто време, пуних четрдесет година Мага Магазиновић је била и професор филозофије, немачког и српског језика у Првој женског гимназији. Написала је аутобиографску књигу Један живот.

Драга Љочић, прва жена лекар у Србији

Драга Љочић, прва жена лекар, рођена је у шабачкој трговачкој породици. Пошто никада није добила дозволу за рад у државној болници, основала је приватну. Чак је била принуђена да накнадно пред комисијом тада познатих лекара полаже посебан испит да се докаже, иако је имала дипломе из Цириха и Женеве и специјализацију очних болести. Драга се у балканским и светском рату прикључила као болничарка српској војсци како би неговала рањенике.

Милева Марић Ајнштајн, прва математичарка Србије и научница светског гласа

Милева Марић Ајнштајн(1875–1948) је била прва српска математичарка и прва жена Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи 20. века. У лето 1896. уписала је студије медицине на Универзитету у Цириху. У октобру се пребацила на Државну политехничку школу на студије математике и физике и била тек пета жена која је примљена у ту школу. Године 1903. у Берну се удала за Алберта Ајнштајна, фицичара и једног од највећих светских умова. Њихов брак је пропао, а многи тврде да је она допринела раним Ајнштајновим радовима, али је степен њеног учешћа у открићима непознат и предмет је бројних полемика.

Милунка Савић, најпознатија српска ратница и прва жена бомбаш

Милунка Савић рођена је 1892. године у селу Копривница код Рашке. Била је наредник у Другом пуку и српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је у борбама девет пута. У Балканским ратовима борила се као добровољац, преобучена у мушкарца. Годину дана од приступања војсци, Милунка је била рањена у Брегалничкој бици. Тада је болничко особље открило њен пол.

У Првом светском рату се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Добила је многа српска и савезничка одликовања: два ордена Карађорђеве звезде са мачевима, медаље за храброст Милош Обилић, Споменицу ослободилачких ратова (1912–1913), Албанску споменицу, два француска Ордена легије части, француски орден Ратнички крст са златном палмом и друге.

Јелисавета Начић, прва Српкиња архитекта

Јелисавета Начић (1878–1955) је била прва жена дипломирани архитекта у Србији. Дипломирала је 1900. године на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета Велике школе и тако постала део прве генерације архитеката школованих у Београду.

Највећи број грађевина које је Јелисавета пројектовала данас су заштићене као културно добро. Опробала се као урбаниста, пројектовала је значајне јавне, али и приватне објекте, бавила се сакралном и индустријском архитектуром, интересовала се за изградњу економичних зграда за колективно становање радника.

Најпознатије дело Јелисавете Начић у Београду је основна школа Краљ Петар Први, коју је пројектовала на самом почетку каријере. Нажалост, њен радни век је кратко трајао јер је 1916. одведена у логор Нежидер, а након ослобађања из логора није се више бавила архитектуром.

Даница Томић, прва жена пилот у Србији

Прва жена пилот била је Даница Томић, која је на конкурсу листа „Политика” 1931. године, заједно са још две девојке, кренула на обуку и добила пилотску дозволу 1933. Као жена команданта Шестог ваздухопловног пука, заволела је летење и својом вештином и храброшћу од пријатно изненађене комисије добила звање туристичког пилота.

Ксенија Атанасијевић, прва жена доктор наука у Србији

Ксенија Атанасијевић је прва жена која је на Београдском универзитету стекла академску титулу доктора наука. Октобра 1923. Ксенија је изабрана за доценткињу Филозофског факултета за предмет Историја класичне филозофије. Ксенија се суочавала са многим проблемима као једина жена на Универзитету, а била је и хапшена више пута. У међувремену, Енциклопедија Британика је уврстила у своје одреднице њен докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схватање Брунове мисли. На основу свега што је оставила иза себе, многи сматрају да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система.

Извор: serbia.com

Постаје неопходно да се пажња европских влада скрене на један наоко тако сићушан догађај да га те владе, изгледа, ни не запажају. Ево тог догађаја: убијају један народ. Где? У Европи. Постоје ли за то и сведоци? Постоји један, а то је читав свет. Виде ли то и владе? Не. Нације имају над собом нешто што је испод њих, а то су владе. У извесним тренуцима тај бесмисао боде очи: цивилизација је у народима, а варварство у владама. Је ли то варварство хотимично? Не, оно је просто-напро-сто професионално. Оно што људски род зна, то владе не знају. То долази отуда што владе на све гледају кратковидим погледом који се зове државни разлог; поглед људског рода је нешто друго, то је савест.

Изазваћемо чуђење европских влада откривајући им да су злочини — злочини, да ни некој влади, нимало више него неком појединцу, није допуштено да буде убица, да је Европа заједнички одговорна, јер све што се у њој чини, то чини она сама, и да према некој влади, ако се понаша као дивља звер, треба и поступати као са дивљом звери; да се у овом истом тренутку, ту, сасвим близу нас, пред нашим очима, убија, пали, пљачка, истребљује, да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци, да се деца која су још сувише мала да би била продана секу сабљом на двоје; да се заједно с кућама спаљују породице; да је број становника у некој вароши, за неколико часова смањен од девет хиљада на хиљаду триста; да су гробља пренатрпана лешевима који се не могу покопати, тако да живима, који им шаљу све те жртве покоља, мртви узвраћају кугом, што је и право; откривамо европским владама да трудним женама секу стомаке да би им убили дете у утроби, да се на јавним местима налазе гомиле женских костура са траговима тог чина, да пси на улицама глођу лобање силованих девојака, да је све то језиво, да би био довољан један миг европских влада да се то спречи, и да су дивљаци који чине та недела страшни, док су цивилизовани људи који их пуштају да то чине ужасни.

Време је да се дигне глас. Настало је свеопште негодовање. Има тренутака кад људска савест узима реч и наређује владама да је слушају. Владе нешто муцају као одговор. Већ су покушале да нешто промуцају. Кажу: претерује се. Да, претерује се. Варош та и та није била истребљена за неколико часова него за неколико дана; кажу да је спаљено двеста села, а било их је само деведесет девет; оно што зовете кугом у ствари је само тифус; све жене нису силоване, све девојчице нису продане, понека је измакла. Шкопили су заробљенике, али су им и одсецали главе, што ублажава ствар; дете о коме се прича да су га бацали са копља на копље било је, у ствари, само натакнуто на бајонет, свако један ви замењујете са два, све удвостручавате, итд., итд., итд.

А затим, зашто се тај народ побунио? Зашто једно људско стадо неће да буде нечији посед као неко стадо животиња? Зашто? … Зашто? Итд.

Овакво заташкавање чини ужас још већим. Нема ничег јаднијег него кад се запоставља јавно негодовање. Ублажавање погоршава ствар. То значи да се лукавством брани варварство. То Визант оправдава Истанбул. Назовимо ствари њиховим именом. Кад неко убије човека у окриљу шуме која се зове Бондијева или пак Црна шума, то је злочин; кад неко убија народ у окриљу друге шуме која се зове дипломатија, то је такође злочин. Али већи. То је једина разлика.

Да ли злочин постаје мањи тиме што бива огроман? Авај! То је заиста стари закон историје. Ако убијете шест људи, ви сте Тропман; ако их убијете шесто хиљада, ви сте Цезар. Бити чудовишан значи бити прихватљив. То доказују Вартоломејска ноћ коју је благословио Рим, драгонаде које је славио Босије, Други децембар који је поздравила Европа.

Али време је да стари закон буде замењен новим; ма колико ноћ била мрачна, на видику се најзад мора помолити освит. Да, ноћ је мрачна; време је кад васкрсавају сабласти; оно што је чинио Силлабус сада чини Куран; настаје братимљење једне Библије с другом; јунгамус деxтрас; иза Свете столице уздиже се Узвишена Порта; можемо да бирамо између једног или другог мрака; и Турска, видећи да нам је Рим пружио свој средњи век, сад је помислила да може да нам понуди свој. Отуда оно што се збива у Србији. Кад ће то престати?

Кад ће се завршити мучеништво тог херојског малог народа?
Време је да се зачује величанствени глас цивилизације који забрањује да се с тим настави.
Ми, народи, изричемо владама ту забрану да се и даље врши злочин.

Али одговарају нам: Ви заборављате да постоје „питања”. Кад убију човека, то је злочин, а кад убијају народ, то је „питање”. Свака влада има своје питање: Русија има Цариград, Енглеска Индију, Француска Пруску, Пруска Француску. Ми одговарамо: И човечанство има своје питање, и ево тог питања које је веће од Индије, Енглеске и Русије: то је питање детета у утроби мајке. Заменимо политичка питања питањем човечности. У томе лежи будућност.

Кажимо без увијања, ма шта се радило, будућност ће се збити. Њој служи све, па чак и злочини. Страшне су то слуге. Оно што се догађа у Србији показује колико су неопходне Сједињене Европске Државе. Нека уместо разједињених влада дођу уједињени народи. Докрајчимо убилачка царства. Обуздајмо фанатизме и деспотизме. Скрхајмо мачеве који служе празноверју и догме које витлају сабљама. Нека престану ратови, убијање, покољи; нека дође време слободне мисли, слободне размене; братство. Зар је мир тако недостижна ствар?

Виктор Иго
Париз, 29. августа 1876.

 

Извор: www.disput.me

Фотографија: wikimedia.org

Национализам је, пре свега, параноја. Колективна и појединачна параноја. Као колективна параноја, она је последица зависти и страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести; те према томе, колективна параноја и није ништа друго од збир индивидуалних параноја доведен до пароксизма. Ако појединац, у оквиру друштвеног пројекта, није у стању да се „изрази”, или зато што му тај друштвени пројект не иде на руку, не стимулише га као индивидуу, или га спречава као индивидуу, што ће рећи не даје му да дође до свог ентитета, он је приморан да свој ентитет тражи изван идентитета и изван тзв. друштвене структуре. Тако он постаје припадник једне слободнозидарске скупине која поставља себи, бар на изглед, за задатак и циљ проблеме епохалне важности: опстанак и престиж нације, или нација, очување традиције и националних светиња, фолклорних, филозофских, етичких, књижевних итд.

Са теретом такве, тајне, полујавне или јавне мисије, Н. Н. постаје човек акције, народни трибун, привид индивидуума. Кад смо га већ свели на ту меру, на његову праву меру, пошто смо га издвојили из крда, и скинули га са слободнозидарске ложе, у коју се он сам сместио, или где су га други сместили, имамо пред собом индивидуум без индивидуалности, националисту, рођака Жила. То је онај Сартров Жил, који је породична и друштвена нула, чија је једина особина да уме да пребледи на помену једне једине теме: Енглеза. То бледило, то дрхтање, та његова „тајна” да уме да пребледи на помен Енглеза, то је једино његово друштвено биће и то га чини значајним, постојећим: немојте пред њим помињати енглески чај, јер ће вам сви за столом почети намигивати, даваће вам знаке рукама и ногама, јер Жил је осетљив на Енглезе, забога, па то сви знају, Жил мрзи Енглезе (а воли своје, Французе), једном речју, Жил је личност, он постаје личност захваљујући енглеском чају. Овај и овакав портрет, применљив на све националисте, може се слободно, а по овој схеми, развити до краја: националиста је, по правилу, као друштвено биће, и као појединац, подједнако ништаван. Изван овог опредељења, он је нула. Он је запоставио породицу, посао (углавном чиновнички), литературу (ако је писац), друштвене функције, јер су оне сувише ситне у односу на његов месијанизам. Треба ли рећи да је он, по опредељењу, аскета, потенцијални борац, који чека свој час.

danolokis

Национализам је, да парафразирам Сартров став о антисемитизму, потпун и слободан избор, глобалан став који човек прихвата не само према другим нацијама, него и према човеку уопште, према историји и друштву, то је истовремено страст и концепција света. Националиста је, по дефиницији, игнорант. Национализам је, дакле, линија мањег отпора, комоција. Националисти је лако, он зна, или мисли да зна, своје вредности, своје, што ће рећи националне, што ће рећи вредности нације којој припада, етичке и политичке, а за остале се не интересује, не интересују га, пакао то су други (друге нације, друго племе). Њих не треба ни проверавати. Националиста у другима види искључиво себе – националисте. Позиција, рекосмо ли, комотна. Страх и завист. Опредељење, ангажовање, које не изискује труда. Не само пакао то су други, у оквиру националног кључа наравно, него и: све што није моје (српско, хрватско, француско…) то ми је страно. Национализам је идеологија баналности. Национализам је, уз то, не само по етимолошком значењу, још последња идеологија и демагогија која се обраћа народу.

Писци то најбоље знају. Стога је под сумњом национализма сваки писац који декларативно изјављује да пише „из народа и за народ”, који свој индивидуални глас, тобоже потчињава вишим националним интересима. Национализам је кич: у српскохрватској варијанти, борба за превласт око националног порекла лицитарског срца. Националиста, у принципу, не зна ни један језик, нити тзв. варијанте, не познаје друге културе (не тичу га се). Али ствар није тако проста. Ако зна неки језик, што ће рећи да као интелектуалац има увид у културно наслеђе неке друге нације, велике или мале, то му знање служи само томе да успоставља аналогије, на штету оних других, наравно. Кич и фолклор, фолклорни кич, ако вам се тако више свиђа, нису ништа друго до камуфлирани национализам, плодно поље националистичке идеологије. Замах фолклоризма, код нас и у свету, није антрополошке природе, него националистичке. Инсистирање на фамозном цоулеур лоцале такође је, ако је изван уметничког контекста (што ће рећи ако није у служби уметничке истине), један од видова национализма, прикривеног.

Национализам је, дакле, превасходно негативитет, национализам је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања. Ми нисмо оно што су они. Ми смо позитиван пол, они негативан. Наше вредности, националне, националистичке, имају функцију тек у односу на национализам оних других: ми јесмо националисти, али они су то још и више; ми кољемо (кад се мора), али они још и више; ми смо пијанци, они алкохоличари; наша историја је исправна само у односу на њихову, наш је језик чист само у односу на њихов. Национализам живи од релативизма. Не постоје опште вредности, естетичке, етичке итд. Постоје само релативне. И у том смислу, у првом реду, национализам јесте назадњаштво. Треба бити бољи само од свога брата или полубрата, остало ме се и не тиче. То је оно што смо назвали страх. Остали чак имају право да нас достигну, да нас престигну, то нас се не тиче.

Циљеви национализма увек су достижни циљеви, достижни јер су скромни, скромни јер су подли. Не скаче се, не баца се камена с рамена, да би се достигао свој сопствени максимум, него да би се надиграли они, једини, слични, а тако различни, због којих је игра започета. Националиста се, рекосмо, не боји никог, осим свога брата. Али од њега се боји страхом егзистенцијалним, патолошким; победа изабраног непријатеља јесте његов апсолутни пораз, укидање његовог бића. Пошто је страшљивац и никоговић, националиста не истиче себи више циљеве. Победа над изабраним непријатељем, оним другим, јесте апсолутна победа. Стога је национализам идеја безнађа, идеологија могућне победе, загарантована победа, пораз никад коначан. Националиста се не боји никога, „никог до бога”, а његов бог јесте бог по његовој мери, бледи рођак Жил, негде за неким другим столом, његов брат рођени, исто толико немоћан колико и он сам, „понос породице”, породични ентитет, свесни и организовани део породице и нације – бледи рођак Џим. Рекли смо, дакле, бити националиста значи бити индивидуум без обавезе.

То је кукавица која не жели да призна свој кукавичлук; убица који потискује своју наклоност ка убиству, немоћан сасвим да је пригуши а који се, ипак, не усуђује да убије, осим из потаје или у анонимности гомиле; незадовољник који се не усуђује да се побуни из страха од консеквенци своје побуне” – слика и прилика цитираног Сартровог антисемите. И одакле, питамо се, тај кукавичлук, то опредељење, тај замах национализма у наше доба? Притиснут идеологијама, на маргинама друштвених кретања, збијен и изгубљен међу конфронтираним идеологијама, недорастао индивидуалној побуни, јер му је она ускраћена, индивидуум се нашао у процепу, у празнини, не учествује у друштвеном животу а друштвено биће, индивидуалиста а индивидуалност му ускраћена у име идеологије, и шта му преостаје друго него да своје друштвено биће тражи другде? Националиста је рефулирани индивидуалиста, национализам је рефулирани (колективни) израз тог и таквог индивидуализма, идеологија и антиидеологија…

(1973)
Извор: По-етика, књига друга, 1974.

Фотографија: www.e-novine.com

Данило Киш: Баналност је неуништива као пластична боца