Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Седмог октобра 1908. године Анђа Петровић, сестра сликарке Надежде Петровић и песника и писца Растка Петровића, девојка чију је лепоту Иван Мештровић овековечио у каријатидама на споменику Незнаном јунаку на Авали – упутила је Лаву Николајевичу Толстоју писмо у којем га као „апостола угњетених” моли да „устане у заштиту Срба”, да се својом „спасилачком речју” заузме у Русији и пред Европом за неправедно угрожену Босну и Херцеговину.

То писмо, сачувано у Толстојевој заоставштини, заслужује да буде наведено у целини.

Пресветлом грофу Толстоју, филозофу и писцу!

Волела бих изнад свега да имате довољно стрпљења да ово писмо прочитате до краја.

Обраћати се Вама, филозофу и генију XX века – велика је смелост од једне Српкиње. Опростите ми, уважени апостоле угњетаваних. Ви који умете да праштате и учите људе правичности и милосрђу, немојте одбити молбу Вашим следбеницима. Ви сте ми улили храброст да се обратим Вама молбом наше мале земље, Вама – поборнику хришћанске човечности.

Усуђујем се да Вам причам о ранама које тиште Србе, и да молим за речи утехе у име свеколике српске младежи. Ваша реч је за руско јавно мишљење глас апостола. Зато изговорите ту спасоносну реч, смекшајте срце свог народа према малом балканском народу који се налази у ропству отимача. Подигните глас за слободу Босанаца и Херцеговаца! То су Срби, то су Јужни Словени, то су људи који су се вековима борили за очување своје самобитности.

Ми, Срби, схватамо сада, боље но икад, да стојимо пред понором који нас тајанствено вуче у своје дубине. На његовом дну нејасно светлуца зрачак – да ли избављења, да ли смрти; и ми се морамо бацити у тај понор са паролом „Слобода или смрт”; и обрести се између ужаса и спасења.

Па ипак, Оче, ми смо – попут лавова које су ловци окружили огњеним обручем – испуњени неустрашивошћу и спремни да на олтар отаџбине положимо свој живот и све своје имање, остајући до последњег даха верни домовини.

Ми морамо разрушити зидове наше тамнице, који нам преграђују пут у слободу и ка остварењу наших стремљења; снаге непријатеља јаче су од наших, душманин је неумољив према јецајима и патњама својих робова, а ми ипак не [ћемо да] клонемо духом. У загушљивом ваздуху тамнице ми се не можемо борити за племените хришћанске идеале, а сва наша бодрења била би узалудна маштања, тражење измишљеног света где нема страдања и понижења.

Данас у целој раскомаданој земљи нема ниједног Србина који не би одлучно захтевао рат с Аустријом и ослобођење Босне и Херцеговине.

Срби се никад нису плашили рата, јер су уверени да у борби расту снаге и да патриотски полет сам указује пут и правац свим збивањима проистеклим у току борбе. Нека оспоравају Србима способност за друштвени живот, нека нам приписују свеколике пороке (нама, а не Немачкој са њеним интригама усмереним на наше уништење) – ниједан народ није знао за веће одушевљење и већу спремност на жртвовање себе него Срби, који су се вековима борила против непријатељских интрига и најезда.

Сада је наступио један од најкритичнијих тренутака, када се Срби налазе у ишчекивању одлуке културне Европе на конгресу великих сила.

Русија ћути! То страшно ћутање може да стаје живота цео народ. Је ли могућно да је велика Русија постала крвник и узрочник пропасти невиних Словена? Па где је истински хуманизам? Где је човекољубиво, филантропско, уједињење културних народа, ако се не чује ниједан глас у заштиту Јужних Словена од германске најезде?

Није ли истина да се тај хуманизма јавља само у односу на примитивне народе Азије и Африке, проповедајући дивљацима хришћанско милосрђе, у исто време када се на југу Европе мирно допушта уништавање целог народа који има вековну историју и културу. Тај народ уништава се само зато што пљачкашла Европа наставља да води тајну политику и што Русија штити једино интересе Бугара – потомака татарских дошљака.

Русија ћути, јер је Бугарска, под њеним старатељством, већ добила независност, а Срби нека гину. Можемо ли ми рачунати на помоћ Енглеза и Немаца који, у суштини, желе слабљење словенства?

Енглеска се више од других противи анексији Босне и Херцеговине, али не зато што се крње интереси Срба, него зато што она хоће да задовољи своју савезницу Турску. Све земље које су побољшале своје односе са Турском јесу на добитку. За Бугарску се то изразило у анексији Румелије; Грчка је добила Крит; Аустрија – српске покрајине Босну и Херцеговину. А Србија због своје лојалности није добила ништа. Такви су били циљеви европске политике. Турска се показала као врана украшена туђим перјем, али овога пута су се и друге птице грабљивице оденуле у туђа перја. А Србија је морала да стане на страну очерупане Турске, свог бившег непријатеља.

Страшно је када се у културном веку мора проливати крв за своја права. Нека Европа чува интересе германских народа у Турака, а херојска Србија ће без страха кренути у рат.

Ако је у питању заштита стремљења ка уједињењу, боље је погинути бранећи од разбојника своје интересе. Аустријска војска ће на примеру савезничке армије Србије и Црне Горе још једанпут видети шта значи бранити отаџбину а шта значи поћи у лов на туђе добро.

Јуначка смрт која ће покосити све до једнога, или слобода независној српској земљи! Чак и ако милост Свевишњег напусти српску војску на бојишту, непријатељ неће успети у Србији да лако прекорачи праг домова наших: још неиспитане силе српских жена испољиће се у освети за смрт очева и браће.

И нека во вјеки вјеков остане света успомена на последње дане краљевства које је изграђено на развалинама моћног балканског царства, достојног великог великих предака српског народа.

Ја сам Вам отворила душу, пишем оно што је крвавим словима записано у срцу сваког Србина; своје наде у Ваше симпатије према Србима ја радо поверавам хартији која, можда, никад неће доспети у руке Ваше Милости.

Али ако примите ово писмо, немојте га одбацити зато што ће Вам наш језик бити неразумљив; немојте презрети одушевљење и усхићење које сам осетила у срцу обраћајући се Вашој Преузвишености.

Дај, Боже, да је као плод мога писма српски народ стекао још једног пријатеља у личности прослављеног писца Лава Толстоја.

Нека ми Ваша Преузвишеност опрости моју смелост и прими безгранично поштовање младе Српкиње, испуњене љубављу према отаџбини и жељом да цео свет буде прожет осећањима за малену Србију.

Београд, 7. октобар 1908. г. 

Анђа Петровић

О садржини Анђиног писма Толстоја је обавестио његов лекар и секретар Душан Петрович Маковицки. Толстој је Маковицком одмах издиктирао одговор. У писму је „младу Српкињу”, задивљен њеним родољубљем, замолио да му пошаље своју фотографију.

Постоји читава прича о Анђиној преписци с руским писцем. Њу је својевремено испричала Радмила Бунушевац.

Када је једнога новембарског преподнева поштар донео писмо и пакет, мајк Анђина налазила се у дворишту. Чувши да је пошиљка из Русије, стала је убеђивати поштара да је дошао на погрешну адресу: „Али кажем вам да то није овде… Ми у Русији немамо никога ко би сада могао да нам пише… Потражите по Београду. Има још оваквих имена.”

 Срећом, нашла се ту Анђа и узела пошту. У пакету су биле Толстојеве књиге, и одговор. Пажљиво је прочитала писмо.

Маковицки, који је на крају писма оставио и свој потпис, преносио је, поред осталог, младој Српкињи: „Молио је је Лав Николајевич да Вам напишем да баш онда кад нам изгледа да је све изгубљено, тек тада почиње прави живот.”

(…)

У Толстојевом Дневнику  од 26. октобра 1908. налазимо:

Почео само да пишем српско писмо.

Четири дана доцније бележи:

Јуче сам спавао мало, а од јутра својски пишем о Србима.

Другог новембра:

Јуче сам се бавио – српским чланком. Завршавам.

Рад Толстојев О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији први пут је објављен у четири наставка. Почиње речима:

Једна Српкиња обратила ми се питањем шта мислим о припајању Босне и Херцеговине Аустрији, које је извршено ових дана. Ја сам јој одговорио кратко, али ћу тим поводом што могу јасније и подробније изнети своје мишљење о том догађају онима које то може интересовати.

(…)

Јован Пејчић, Профил и длан

Толстој и Срби>>

Фотографија: 3denglish.com.ua

Најстарији податак који се у српској периодици може наћи о Лаву Николајевићу Толстоју (1828–1919) потиче из 1867. године.

У непотписаноме чланка Словенска књижевност (руска), Световид – централни лист за просвету, новости, трговину и моду, који је 1852. покренут у Темишвару, једно време излазио у Бечу а шездесетих се година преселио у Београд – Толстојево име наводи у скупу најистакнутијих руских писаца деветнаестог столећа.

Први од Срба који је о свом сусрету са Толстојем оставио поуздано сведочанство био је извесни наш журналиста М. Бојовић.

Збило се то у Москви 22. фебруара 1901. године, на дан објављивања одлуке Светог Синода којом је Толстој изопштен из Руске православне цркве.

И у наше дане, као казна Божија, јавио се нови лажни учитељ, гроф Лав Толстој, у свету познати писац, по рођењу Рус, по крштењу и васпитању православац; гроф Толстој саблажњен охолошћу ума својега, безочно је устао на Господа и Христа Његовог и на Његово свето добро, и одрекав се јавно предс вима матере Православне цркве, која га је отхранила и васпитала, посветио је свој књижевни рад и дани му од Бога дар ширењу у народу учења противног Христу и Цркви, и уништењу у разуму и срцима људи отачаствене вере, вере православне, у којој су живели и спасавали се наши преци, и на којој се до сада одржавала и јачала света Русија… (…)

Прочитавши текст одлучења, с примерком Службенога гласила Руске православне цркве у којем је изопштење објављено – овако се, седам година касније, сећа М. Бојовић.

Ја сам похитао у Хамовкино, у стан Толстог, и кад сам дошао тамо и стари слуга графа скинуо ми капут, у трпезарији, кроз коју сам имао проћи, нашао сам гомилу студената и неколико младића и пред њима супругу Лава Николајевича – Софију Андрејевну, која је нешто читала а сви су је пажљиво слушали.

Толстој каквог нисмо познавали >>

Софија Андрејевна намах застаде и ошто ме погледа. Једва сам успео да јој се поклоним, и она ми само рече: „Соба Лава Николајевича је лево, молим, идите тамо. Он није ту, но сад ће доћи. Причекајте га.”

И одмах је продужила своје читање. Из собе где сам остао да чекам Лава Николајевича лепо сам чуо њен глас и распознавао њене речи, но смисао онога што је она читала никако нисам могао ухватити. Доцније сам дознао да је она читала свој чувени одговор Синоду, односно одлучивања Лава Николајевича од Православне цркве.

Одједном се брзо отворише врата и у соби се појави мала, старачка фигура Лава Николајевича. Он је био у руском тулупу (бундици), опасан сеоским појасом и у чизмама. Са младићком брзином, он се отпаса, скиде тулуп и поздрави се са мном.

„Дошли сте насигурно да ме питате о овом акту Светог Синода?”

„Сасвим тачно, Лаве Николајевичу.”

 

Јован Пејчић, Профил и длан

Фотографија: flipboard.com

vasicKњи­жев­но­у­мет­нич­ком ства­ра­ла­штву у пра­вом сми­слу те ре­чи Дра­ги­ша Ва­сић се по­све­ћу­је два­де­се­тих го­ди­на 20. сто­ле­ћа. На­и­ме, аку­му­ла­ци­ја умет­нич­ке енер­ги­је у рат­ним го­ди­на­ма до­жи­ве­ла је ја­сну ар­ти­ку­ла­ци­ју 20-их го­ди­на про­шло­га ве­ка. Срп­ска ме­ђу­рат­на књи­жев­ност, сва у успо­ну, су­сти­же европ­ско књи­жев­но ства­ра­ла­штво. По­ред Ми­ло­ша Цр­њан­ског и ње­го­ве збир­ке При­че о му­шком (1920), На­ста­си­је­ви­ће­ве збир­ке Из там­ног ви­ла­је­та (1927), при­по­ве­дач­ког ра­да Раст­ка Пе­тро­ви­ћа и Иве Ан­дри­ћа, зна­чај­но при­по­ве­дач­ко ме­сто за­у­зи­ма и Дра­ги­ша Ва­сић са сво­јом збир­ком при­по­ве­да­ка Уту­ље­на кан­ди­ла, об­ја­вље­ној 1922. у из­да­њу Ге­це Ко­на, са пред­го­во­ром Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа.

Ва­сић ће исте го­ди­не об­ја­ви­ти и сво­је нај­зна­чај­ни­је де­ло, ро­ман Цр­ве­не ма­гле, у из­да­њу Срп­ске књи­жев­не за­дру­ге. И по­ред ка­сни­је об­ја­вље­них збир­ки при­по­ве­да­ка Ви­тло и дру­ге при­че (1924) и Пад са гра­ђе­ви­не (1932), збир­ка Уту­ље­на кан­ди­ла оста­ће Ва­си­ће­ва умет­нич­ки нај­у­спе­ли­ја при­по­ве­дач­ка збир­ка.

Уту­ље­на кан­ди­ла пред­ста­вља­ју сво­је­вр­сно умет­нич­ко све­до­чан­ство о рат­ним ужа­си­ма и по­сле­рат­ном по­ср­ну­ћу јед­но­га на­ро­да и ње­го­вих иде­а­ла. У вре­ме­ну ка­да све­у­куп­на европ­ска, па и срп­ска ин­те­ли­ген­ци­ја, не­га­тив­но од­го­ва­ра на пи­та­ње о сми­слу ра­та и жр­тве, Ва­сић ар­ти­ку­ли­ше иде­ју о обе­сми­шље­но­сти жр­тве. Основ­на од­ли­ка свих пет при­по­ве­да­ка у збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла је­сте ан­ти­рат­но рас­по­ло­же­ње.

Ју­на­ци Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка ре­де­фи­ни­шу мно­ге ове­шта­ле исти­не о отаџ­би­ни, па­три­о­ти­зму и ра­ту. Реч је о ин­ди­ви­ду­ал­ним суд­би­на­ма ко­је ме­то­ни­миј­ски пред­ста­вља­ју исто­риј­ску дра­му и тра­ге­ди­ју чи­та­ве на­ци­је. Осли­ка­ва­ју­ћи пси­хо­ло­шку струк­ту­ру сво­јих ју­на­ка, Ва­сић при­по­ве­да о рат­ној и по­сле­рат­ној ка­та­стро­фи, о по­ру­ше­ним иде­а­ли­ма – уту­ље­ним кан­ди­ли­ма – чи­ја је све­тлост то­ком ра­та да­ва­ла сна­гу ју­на­ци­ма-рат­ни­ци­ма да пре­жи­ве све стра­хо­те и ис­ку­ше­ња. Је­згро­ви­тим при­по­ве­да­њем Ва­сић је ис­ка­зао су­шти­ну Пр­вог свет­ског ра­та, про­го­во­рио о ње­го­вим жр­тва­ма и за­блу­да­ма; от­крио сву „ру­ди­мен­тар­ну сна­гу еро­са и та­на­то­са” срп­ских ју­на­ка-рат­ни­ка, као и еруп­тив­ну сна­гу срп­ских де­во­ја­ка и лу­цид­ност њи­хо­ве па­три­јар­хал­не „смер­но­сти”.

Су­коб „тра­ди­ци­о­нал­ног” и „мо­дер­ног”, ка­рак­те­ри­сти­чан за екс­пре­си­о­ни­зам, огле­да се у Ва­си­ће­вом при­по­ве­дач­ком по­ступ­ку као су­коб на­сле­ђе­ног – чи­ју су исти­ни­тост и вред­ност утвр­ди­ла прет­ход­на по­ко­ле­ња (па се са­мим тим при­хва­та као сле­па ну­жност: отаџ­би­на се во­ли и за њу вре­ди по­ги­ну­ти), и ис­ку­стве­ног (ствар­ног), ко­је ра­ци­о­на­ли­зу­је и ре­ла­ти­ви­зу­је утвр­ђе­не исти­не. У кон­фрон­ти­ра­њу на­сле­ђе­ног, ко­је је ис­ку­ство про­шлог, и ствар­ног, ко­је је ис­ку­ство са­да­шњег, не­ма бу­дућ­но­сти. Ра­за­пе­тост чо­ве­ка по­сле­рат­ног до­ба из­ме­ђу две под­јед­на­ко при­ма­мљи­ве си­ле, из­ме­ђу про­шлог и са­да­шњег, фру­стри­ра ње­го­во бу­ду­ће де­ла­ње. У тој ра­за­пе­то­сти та­во­ре Ва­си­ће­ви ју­на­ци са сво­јим уту­ље­ним ег­зи­стен­ци­ја­ма.

Пси­хо­ло­шка не­у­рав­но­те­же­ност ју­на­ка при­по­вет­ке „У го­сти­ма” (1921) по­сле­ди­ца је рат­не ка­та­стро­фе ко­ју је пре­жи­вео са сво­јим по­бра­ти­мом Ни­ко­лом. На­кон ра­та и Ни­ко­ла до­жи­вља­ва пот­пу­ну ка­та­кли­зму, „уту­ље­ње” нај­све­тли­јег кан­ди­ла – по­ро­ди­це. Ре­зиг­ни­ран, он се пре­да­је ал­ко­хо­лу и блуд­ни­че­њу, и сам све­стан да је реч о при­вре­ме­ном „бе­гу” од ре­ал­но­сти.

Смрт или „бек­ство” у не­ки бо­љи свет, или не­ку но­ву иде­ју, је­су је­ди­не пре­о­ста­ле мо­гућ­но­сти ју­на­ка Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка. Ме­ђу­тим, „бег” у свет, у „не­што” бо­ље, ко­је је су­прот­ста­вље­но јед­ном ве­ли­ком „ни­шта”, је­сте огром­на не­из­ве­сност, сим­бо­лич­но на­зна­че­на грч­ким мо­рем у ко­је сво­је по­уз­да­ње по­ла­жу ју­на­ци при­по­вет­ке „Ре­си­мић до­бо­шар” (1921). Ва­сић чи­та­о­ца по­сред­но, пре­ко ли­ка Се­ку­ле Ре­си­ми­ћа, упо­зна­је и са дру­гом стра­ном ра­та, у ко­јој су су­ро­вост и он­то­ло­шка оту­ђе­ност чо­ве­ка од чо­ве­ка не­из­бе­жне. У по­ме­ну­тој при­по­ве­ци не­ма ви­зи­о­нар­ске иде­је. Ва­сић ов­де „на­ги­ње“ сар­ка­зму и гро­те­ски: Се­ку­ла је исто­вре­ме­но обе­ше­њак и хе­рој, ко­ји има на па­ме­ти иде­ју да у пот­пу­но­сти „ижи­ви” сво­је да­не. Сва ње­го­ва енер­ги­ја, ис­ти­че С. Јо­ва­но­вић, ко­ја је у до­ба ми­ра би­ла је­два при­мет­на, у ра­ту до­ла­зи до пу­ног из­ра­жа­ја. Љу­ди по­пут Се­ку­ле нео­п­ход­ни су, а и су­ви­шни у са­мом ра­ту.

Иде­ја о су­ви­шно­сти и исто­вре­ме­ној по­треб­но­сти чо­ве­ка, ко­ју сре­ће­мо у при­по­ве­ци „Ре­си­мић до­бо­шар”, при­сут­на је и у „Ре­кон­ва­ле­сцен­ти­ма” (1922). У ат­мос­фе­ри Че­хо­вље­ве­ве при­по­вет­ке „Па­ви­љон бр. 6”, фи­ло­зоф­ски се оп­сер­ви­ра отаџ­би­на спрем­на да при­ми жр­тву, али не­спрем­на да се жр­тву­је. Не­сра­зме­ност ин­стинк­та и ра­зу­ма је­сте про­блем на­ци­је ко­ја пер­ма­нент­но стра­да. Ин­стинкт од­но­си пре­ва­гу над ра­зу­мом, у то­ме је тра­ге­ди­ја на­ро­да увек спрем­ног на ри­ту­ал­ну жр­тву, раз­ми­шља је­дан од Ва­си­ће­вих ре­кон­ва­ле­сце­на­та.

У „Ре­кон­ва­ле­сцен­ти­ма” је да­та сли­ка Ср­би­је у ма­лом. Без рас­пли­ну­то­сти у при­по­ве­да­њу, из­дво­је­не су нај­бит­ни­ји цр­те и раз­ми­шља­ња по­је­ди­на­ца ко­ји у сво­јој раз­ли­чи­то­сти чи­не ко­лек­тив – на­ци­ју, а чи­је схва­та­ње жи­во­та од­у­да­ра од „еп­ског кре­та­ња при­ро­де” и исто­ри­је. Ва­си­ће­ви ју­на­ци раз­ли­чи­то пер­ци­пи­ра­ју отаџ­би­ну, па сход­но то­ме за­у­зи­ма­ју и дру­га­чи­ји од­нос пре­ма њој. Али, оно што их ује­ди­њу­је је­сте спрем­ност на жр­тву и од­ба­ну отаџ­би­не; ме­ђу њи­ма не­ма из­дај­ни­ка. Сми­сао жр­тве сва­ка­ко се про­бле­ма­ти­зу­је, али нео­п­ход­ност уче­ство­ва­ња у ра­ту за од­бра­ну сло­бо­де, на­ро­да, до­сто­јан­ства, соп­стве­них иде­а­ла оди­ше искон­ском ста­ме­но­шћу. Жр­тва је за­јед­нич­ки крст Ва­си­ће­вих ју­на­ка, а по ре­чи­ма Ми­ла Лом­па­ра – и је­згро свих ње­го­вих при­по­ве­да­ка.

У ра­ту, дво­ја­кост чо­ве­ко­ве при­ро­де, тач­ни­је мрач­на стра­на те дво­ја­ко­сти би­ва из­ра­же­ни­ја у од­но­су на мир­но­доп­ски жи­вот, при­ме­ћу­је Ва­сић су­бли­ми­шу­ћи Фрој­до­ву те­о­ри­ју и соп­стве­но ис­ку­ство. Су­о­чен са там­ном стра­ном чо­ве­ка, ју­на­ку при­по­вет­ке „Аве­ти у ло­ву” (1922) оста­је је­ди­но да свој по­глед усме­ри ка не­бу, ка сим­бо­лу „обе­ћа­ног“ и са­вр­ше­ног, али ни та­мо уте­хе не­ма, јер је не­бо пре­кри­ве­но цр­ним га­вра­ни­ма. Пе­си­ми­зам као оп­ште ста­ње по­сле­рат­ног чо­ве­ка че­сто је осе­ћа­ње са ко­јим се чи­та­лац су­о­ча­ва у Ва­си­ће­вом при­по­ве­дач­ком де­лу.

Су­прот­ста­вља­ју­ћи ју­на­ка при­по­вет­ке „У пра­зном ол­та­ру” стра­вич­ним ре­пре­си­ја­ма ауто­крат­ског ре­жи­ма спрем­ног на сва­ко­ја­ку тор­ту­ру ра­ди свог оп­стан­ка, Ва­сић при­по­ве­да о по­сле­рат­ној суд­би­ни ју­на­ка-рат­ни­ка ко­ји је за исти тај ре­жим – за кра­ља и отаџ­би­ну – ги­нуо. Сви­ре­пост отаџ­би­не и дру­штва аути­стич­ног за људ­ску пат­њу и стра­да­ње ни­су иде­а­ли ју­на­ка-рат­ни­ка, па сход­но при­ли­ка­ма он уту­ље­на кан­ди­ла за­ме­њу­је не­ким но­вим, ре­во­лу­ци­о­нар­ним иде­а­ли­ма, чи­ја ће се све­тлост тек на­зре­ти. (И сам Ва­сић се, три­де­се­тих го­ди­на – огор­чен не­пра­вед­ним дру­штве­ним при­ли­ка­ма ко­је су, као и у слу­ча­ју Пе­тро­ни­ја Сви­ла­ра, ју­на­ка при­по­вет­ке „У пра­зном ол­та­ру”, по­ни­шти­ле ње­го­во це­ло­куп­но жи­вот­но ис­ку­ство и пре­тво­ри­ле ње­го­ве мр­тве дру­го­ве у ка­ри­ка­ту­ре – окре­ће „на­ци­о­на­ли­стич­ком кри­лу”, ме­ња­ју­ћи свој иде­ал отаџ­би­не, но­вим иде­а­лом – сво­јим на­ро­дом. О Ва­си­ће­вој иде­о­ло­шкој „пре­о­ри­јен­та­ци­ји” на не­по­сре­дан на­чин све­до­чи ње­го­ва при­по­вет­ка „По­ги­би­ја Ја­ћи­ма Ме­де­ни­це” (1931), у ко­јој је иде­ја ју­го­сло­вен­ства и фа­на­тич­но обо­го­тво­ре­ње те иде­је, ко­јој је ме­ди­о­кри­тет­ски дух био нај­ве­ћи по­кло­ник, до крај­них гра­ни­ца иро­ни­зо­ва­на.)

Draza-i-Dragisa-Vasic-Lipovo-6-dec-42

Генерал Дража Михаиловић и мајор Драгиша Васић, 6. децембра 1942. у селу Горње Липово изнад Колашина

Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић за­је­ди­нич­ку при­по­ве­дач­ку тач­ку збир­ке Уту­ље­на кан­ди­ла про­на­ла­зи у иде­ји да чо­ве­ко­ва сре­ћа и ње­го­во по­ште­ње за­ви­се од при­ли­ка у ко­ји­ма се на­ла­зи. Ова­ква те­о­ри­ја у мно­го­ме на­ли­ку­је те­о­ри­ји Бје­лин­ског, по ко­јој чо­ве­ка де­тер­ми­ни­шу и ње­гов мо­рал од­ре­ђу­ју спо­ља­шње окол­но­сти. Рат је, не­сум­њи­во, оста­вио ве­ли­ке по­сле­ди­це на ју­на­ке Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка, али ни­је је­ди­ни де­тер­ми­на­тор њи­хо­вих по­сту­па­ка.

По­ред ра­та, у при­по­вет­ка­ма на­зна­че­на, а у ро­ма­ну Цр­ве­не ма­гле умет­нич­ки упе­ча­тљи­во спро­ве­де­на, је­сте те­ма љу­ба­ви и ра­зор­не чул­но­сти. Ерот­ска страст не зна за огра­ни­че­ња и рат, она не во­ди ра­чу­на о па­ла­нач­ким об­зи­ри­ма, већ зах­те­ва ре­а­ли­за­ци­ју, ма­те­ри­ја­ли­за­ци­ју, сад и од­мах. За Ва­си­ће­ве ју­на­ке љу­бав је бор­ба, су­коб – бо­дле­ров­ска иде­ја о љу­ба­ви као бор­би и осва­ја­њу. И љу­бав, као рат, из­и­ску­је жр­тву.

Ху­мор је, та­ко­ђе, јед­на о ка­рак­те­ри­сти­ка Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка; ху­мор ка­рак­те­ри­сти­чан за усме­на при­по­ве­да­ња о ра­ту, ко­ји – ка­ко ће при­ме­ти­ти Раст­ко Пе­тро­вић, има за циљ да скре­не па­жњу са при­по­ве­да­ња о стра­да­њу и ка­та­стро­фи. Рет­ко кад вер­ба­лан и иро­ни­чан, Ва­си­ћев ху­мор је ху­мор си­ту­а­ци­је, мај­стор­ски при­ка­за­не и ве­што уве­де­не у при­по­ве­дач­ко тки­во рат­не про­ви­ни­јен­ци­је.
Као при­меб­ду, у свом пред­го­во­ру збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла, С. Јо­ва­но­вић на­во­ди ла­ба­вост ком­по­зи­ци­је по­је­ди­них при­по­ве­да­ка. Тач­но је да Ва­сић пре­ла­зи са јед­ног на дру­ги при­по­ве­дач­ки план, ме­ђу ко­ји­ма че­сто не­ма чвр­шће ве­зе, што са­мим тим оста­вља ути­сак ла­ба­ве ко­по­зи­ци­је по­је­ди­них при­по­ве­дач­ких це­ли­на. Ме­ђу­тим, сво­је­вр­сна „раз­ба­ру­ше­ност” ком­по­зи­ци­је, ка­кву сре­ће­мо у збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла, мо­же се об­ја­сни­ти и „не­спрем­но­шћу” Дра­ги­ше Ва­си­ћа да на свој при­по­ве­дач­ки свет до­след­ни­је при­ме­ни тех­ни­ку филм­ског ка­дри­ра­ња, ко­ја је у то вре­ме већ при­сут­на у срп­ској про­зи, нај­ви­ше и нај­бо­ље у при­по­вет­ка­ма и у ро­ма­ну Кри­ла (1922) Ста­ни­сла­ва Кра­ко­ва.

Дра­ги­ша Ва­сић ве­што усме­ра­ва сво­ју при­по­ве­дач­ку па­жњу на лич­но и ко­лек­тив­но, на по­је­ди­нач­но и оп­ште. Го­во­ре­ћи о по­је­дин­цу, он го­во­ри о це­ли­ни; и сли­ка­ју­ћи чо­ве­ка, он на па­ме­ти има на­род.

По из­бо­ру те­ма и са­др­жа­ју при­по­ве­да­ња, Дра­ги­ша Ва­сић при­па­да екс­пре­си­о­ни­зму, док га иза­бра­ни на­ра­тив­ни по­сту­пак при­бли­жа­ва ре­а­ли­стич­кој тра­ди­ци­ји. Зна­чај Дра­ги­ше Ва­си­ћа као при­по­ве­да­ча у са­вре­ме­ном кон­тек­сту не­сум­њив је. Ње­го­ве при­по­вет­ке по­ста­вља­ју пи­та­ња и ре­де­фи­ни­шу оп­ште исти­не ко­је су и да­нас ка­мен спо­ти­ца­ња „мо­дер­не” срп­ске на­ци­је. Ак­ту­ел­но је још увек ста­ње, тзв. „пост­кон­фликт­ног дру­штва” ра­за­пе­тог из­ме­ђу про­шлог и са­да­шњег; на­ци­је уту­ље­них кан­ди­ла без ја­сне ви­зи­је бу­ду­ћег. Ва­сић, сво­јим при­по­вет­ка­ма, го­то­во про­роч­ки на­слу­ћу­је срп­ска „мо­дер­на вре­ме­на”.

За раз­ли­ку од ју­на­ка сво­је при­по­вет­ке „У го­сти­ма”, Дра­ги­ша Ва­сић ни­је „го­спод­ски” пу­то­вао кроз на­шу књи­жев­ну ба­шти­ну. Би­ло је то не­из­ве­сно пу­то­ва­ње, са до­ста по­ср­та­ња ве­што ин­стру­и­са­них од стра­не ра­зних „ма­ши­но­во­ђа“ и по­сле­ни­ка ко­му­ни­стич­ко-со­ци­ја­ли­стич­ке кул­ту­ре до де­ве­де­се­тих го­ди­на ми­ну­ло­га ве­ка. Уче­сник бал­кан­ских и Пр­вог свет­ског ра­та, про­гла­шен је „на­род­ним не­при­ја­те­љем“, па је са­мим тим и ње­го­во зна­чај­но књи­жев­но де­ло го­ди­на­ма би­ло мар­ги­на­ли­зо­ва­но. Ва­си­ћев по­вра­так у кон­текст срп­ске књи­жев­не тра­ди­ци­је, из ко­је је по­ти­снут си­лом иде­о­ло­шких раз­ло­га, био је, пре­ма то­ме – не­из­бе­жан.

Аутор: Душан Благојевић

Фотографије: pogledi.rs

О важности меса на средњовековној трпез српских великаша недвосмислено говори бескрајно занимљива епизода из Теодосијевог Житија Светог Саве у којој је описана Немањина (1168–1195) предаја власти Стефану Првовенчаном 1195. На пригодном, општенародном пиру који се одиграва пред црквом Светих апостола Петра и Павла у Расу, Немања се на занимљив начин опрашта од меса:

Приђите, другови и браћо, и чеда вазљубљена, приђите са мном, да се последњим пиром са вама развеселимо те да се растанем од трпезе с месом, јер ме оваква сјајна и многомесна трпеза неће више сакупити с вама, никада!

Izgon-trgovaca-iz-hrama-Decani-XIV-vek-1024x678

Иако овај необични опроштај од богате месне трпезе јасно сугерише да Немања не силази само с власти, већ се спрема да прими и монашки постриг, а монаси у средњем веку не конзумирају месо чак ни у дане мрса, бољем познаваоцу средњовековног схватања хране, њеног симболизма и ритуалних значења, неће промаћи да се Немања опроштајем од меса заправо опрашта од земаљске власти. Наиме, сходно одредницама у средњем веку тако популарне Галенове медицине, али и стриктном схватању и спровођењу прописа везаних за прехрану на основу природног квалитета, који пре свега подразумева припадност одређеном друштвеном слоју, добар владар је морао јести доста меса како би задржао своје владарске, витешке и друге квалитете који га дефинишу као супериорног лидера и војника. И то не било каквог меса, већ оног најквалитетнијег, припремљеног печењем или пржењем, јер само спој крви и ватре обезбеђују владарску и ратничку моћ. Кувана меса, изнутрице, мале птице, зечеви, прерађевине су за земљоделца и занатлију – владар и војници једу печење.

Taja-vecera-detalj-Bogorodica-Ljeviska-14.-vek

Тријада – месо, хлеб и вино је својеврсна синтеза античког медитеранског концепта хлеба и вина као максима цивилизованог човека, и западњачког конзумеризма меса као највећег извора мушког принципа, вирилитета и храбрости. Ова два схватања посебних квалитета хране задуго су била у опречном односу благодарећи доминантној позицији Римског, а затим и Византијског царства чија је елита поборник медитеранског начина исхране којим доминирају житарице, поврће, сиреви и вино. Међутим, исто онако како се Атила са својим Хунима попут отровне стреле „зарио” у најрањивију тачку римске цивилизације у опадању, тако се и варварска навика једења великих количина меса прелила са европског севера и запада, односно азијског истока, на јеловник једног света који је попут Августа, Диоклецијана и Цицерона безусловно веровао у племенита својства сочива, грашка и купуса.

Схватање о својствима хране, баш као и два различита прехрамбена обрасца, морала су се срести на балканској средокраћи, те подржана климом, вегетацијом и сталним покретом људи и робе, обликовати нарочиту гастрономску слику која синтетизује исток и запад, Римљане и варваре, те мноштво других утицаја протоком времена. Отуда балкански, а са њим и српски гастрономски атлас, неописиво подсећа на фантастични дневник неког пробирљивог гурмана који се често гостио за царским столовима, али није избегавао ни прост, али укусан оброк сељака и занатлија. Тај комплексни, шарен јеловник очигледно се саставља још од давнина.

Поред сочива, боба, дивљег грашка, купуса, црног и белог лука, зеља, роткве, репе, проса, јечма, овса, ражи, а у познијим периодима и пиринча и кукуруза који стижу на наш простор са турским освјањима средином 15. и почетком 16. века, становништво српских земаља у средњем веку конзумира месо, млеко и млечне производе, али и намирнице које на овдашње тргове и панађуре стижу из увоза. Извори нам јасно показују да се на столовима владара и угледнијих људи, високог црквеног клера и имућнијих трговаца, могли наћи и плодови мора и морска риба, смокве, бадеми, горке поморанџе, лимун, маслиново уље и скупоцена вина и зачини, као и злата вредан шећер.

Tajna-vecera-detalj-Bogorodica-Ljeviska-XIV-vek-1024x736Поједине фреске, попут Представе мора на Страшном суду у Грачаници или Крштења Христовог у Љевишкој, недвосмислено сугеришу да су Немањићкој Србији познате раже, лигње, јегуље и различите врсте риба и плодова мора. Већ од 12. века властела у Расу једе брескву, а тло српских земаља још од памтивека обилује најразличитијим врстама шумског воћа, гљива и дивљачи. Налази појединих отпадних јама недвосмислено доказују да у планинским регијама доминира јагњетина, али извори указују да је и свиња радо гајена животиња, а усољено и суво месо престижан српски извоз током средњег века.

Српском средњовековном производњом хране доминирају произвођачи сира и меда. Влашки или меровлашки сир справљен од козијег или овчијег млека је баш као и кисело млеко производ који страни трговци радо примају уместо новца у размени са локалним становништвом, а пчеларство практично прва професија у домаћој прехрамбеној производњи чији статус потврђују владарски укази и различити прописи.

Посебно скупоцене намирнице су били зачини, шећер и вино. Највећим делом су стизале из увоза, а да би у каснијим периодима, махом на владарским и манастирским имањима започела производња вина.

Храна се припремала печењем или кувањем. Ређе пржењем које ће као кулинарска техника задоминирати тек неупоредиво технички боље опремљеним кухињама новог века у урбаним средиштима.

Кад су у питању велике гозбе, нема сумње да се највећи део јела припремао на отвореном, а не у владарским кухињама о којима када је реч о српским земљама у средњем веку још знамо занемарљиво мало. Међутим, такозвана отворена ватришта која подразумевају већи број пећи, а откривена су унутар насеља у тврђави Рас код Новог Пазара и на подручју средњовековног Браничева, јасно указују на концепт организоване припреме веће количине хране за потребе читаве заједнице унутар неког средњовековног насеља.

Parabola-o-bogatasu-i-ubogom-Lazaru-detalj-Mansija-15.-vekХрана се кувала у лонцима и најчешће пекла у црепуљама. Поједине фреске, попут оне на којој је престављено Расејавање пепела светог у цркви Свете Тројице у Сопоћанима, наговештавају могућност постојања неке врсте металних роштиља за печење меса. Посуђе за припрему хране је у правилу од керамике, а сасвим изузетно се наилази на гвоздене или бронзане котлиће какав је онај пронађен у Расу. Веће коришћење калајисаног бронзаног посуђа почеће током 14. века када српске средњовековне земље ојачају економски.

Посуђе од глазиране и неглазиране керамике доминира и трпезом која се у нарочитим приликама застире и најфинијим ланеним столњацима и опасује занимљивом заједничком салветом какву видимо на фрескама попут оне која приказују Гозбу старозаветне Тројице у лику три анђела у Драгутиновој капели у Ђурђевим Ступовима у Расу. О дуговечности ових заједничких салвета или пешкира сведоче и наши први етнолози, који ће примере њихове употребе забележити почетком 20. века.

Staklena-kupa-Novo-brdo-14-vek-Narodni-muzej-u-Beogradu1Стаклене чаше и фине боце су права реткост чак и на богаташким трпезама пре средине 14. века. Тек јачањем српске властеле у 14. веку, односно формирањем моћних и богатих урбаних центара почетком 15. века какви су они у Београду, Новом Брду или Смедереву, на трпезама почиње да се појављује неупоредиво луксузније посуђе с посебним акцентом на скупоценим чашама за вино од племенитог метала. Највећим делом је овај луксузни мобилијар увожен из иностранства посредством окретних дубровачких трговаца или је наручиван, баш као и луксузна одећа, понајпре у венецијанским и радионицама других развијених италијанских градова-република. Сасвим изузетан пример представља такозвана чаша цара Душана за коју се претпоставља да је наручена у некој занатској радионици у Котору.

Viljuska-noz-i-tanjir-od-majolikeSopocani-Ras-13-vek-Muzej-Ras-Novi-Pazar-1024x742На врхунцу моћи крајем 14. и почетком 15. века луксузно трпезно посуђе на владарске столове деспотовине стиже из Немачке, Угарске и Италије. Углавном је реч о посуђу од стакла и метала, а сасвим изузетно од скупоцене, руком сликане мајолике.

Тамара Огњевић, из каталога изложбе Гозба

Извор: avantartmagazin.com

„Радозналост. Видети више, сазнати више, схватити више, искусити више. Стварати. И, бунити се. Борити се. Ићи против система.”

Александар Ламброс: Бог се никад не смеје

Од како је 2014. године објављена, у издању Нове поетике, књига Александра Ламброса Бог се никад не смеје са поднасловом: „Запис о атеистичком аутовању” изазива бројне контроверзе, као и сам аутор. Писаније, активизам и личност Александра Ламброса познати су читалачкој и блогерској публици у Србији. Луцидан дух, завидна ерудиција, бритак језик, провоцирајућа нарцисоидност, искључивост која није последица импулсивног и непромишљеног реаговања, аргументована расправа, специфичан смисао за хумор, отвореност, директност, смели закључци – основне су црте Ламбросовог списатљеског делања, па и саме књиге. Сам наслов Ламбросове књиге је и сувише провокативан, али не и сензационалистички – провоцира читалачки дух, читалачку мисао у нади да ће пробудити сумњу, за коју и сам аутор каже да води до сазнања. Зашто се Бог заправо не смеје? Има ли ралога за смех уопште? И, наравно, оксиморонски карактер наслова несумњиво позива на упитаност – како би се и смејао кад не постоји?!

Да разјаснимо на самом почетку, књига није научна студија, иако се Ламброс позива на бројне ауторе и истраживања из области религије, социологије, психологије, филозофије; реч је о есејистичким записима који су произашли из ауторовог дугогодишњег бављења, најшире речено – културним (верским, политичким, друштвеним, научним…) механизмима који одређују начин прихватања стварности. Посебну вредност књиге чине и аутобиографске референце из живота и рада самог аутора.

Александар Ламброс, како видимо из саме књиге, заговорник је идеје о неопходности сваког појединца да конституише сопствени културни идентитет, одбацивши концепт о унапред задатом обрасцу. Јер, идентитет није ништа другао до задатак који треба испунити, а који се формира као резултат делатности, размене искустава, гледишта и знања. Идентитет није императив, заповест која се a priori прихвата. Или јесте?! У том случају, одређене културне појаве (да не дође до забуне, када говорим о култури пре свега имам на уму речи Исидоре Секулић о култури као атрибуту живота, о култури која оплемењивање човека), као што је религија – постају истовремено и узрок и резултат, па самим тим успостављају механизам контроле који подразумева да човек у великој мери зависи од прихватања или одбацивања верских норми које саме по себи нису природне, већ су конструисане захваљујући дисциплинујућим техникама. Ламбросово критичко перо усмерено је на религије, у првом плану на хришћанску, исламску и јудаистичку доктрину, и њене апологете (док, су хиндуизам и будизам у повлашћенијем положају), односно на религиозне представе стварности које се битно разликују од ње саме.

Књига Александра Ламброса је свакако друштвено детерминисана, јер њено значење се не одвија у културној празнини, пишући о мизогенству, верском лицемерству, политизацији религије, мизогенству, хомофобији, ксенофобији, фашизму, педофилији и свим залима инспирисаним верским побудама, аутор раскринкава једну матрицу која се вековима прихвата као апсолутни ауторитет и вечита истина. У неку руку импресионистички приступ постаје објективистички, па и документаристички, само у случајевима када Ламброс настоји да обзнани недела божијих изасланика који у име Бога суспендују индивидуална права зарад неких виших, најчешће трансцедентних, колективних циљева.

Књизи се може замерити тенденциозност и субјективност, јер аутор недвосмислено религију перципира као појаву која ограничава човекову слободу, а њене проповеднике као мрачњаке који вековима оснажују модел активности који, најблаже речено, доводи до стагнације, па чак и назадовања човечанства (бар у оним деловима света где религија има неоспорно јак утицај). Међутим, Ламбросова намера и није била да не буде тенденциозан, напротив. Сам аутор јасно артикулише сопствене намере, и себе декларише као борца за слободу људи који грцају у оковима теократије и политичке диктатуре (грађане, најчешће, по унапред испробаним религиозним механизмима страховладе). Страх, застрашивање, казна – основе су механизма.

Можда неко од читалаца постави питање – зашто аутор није нашао бар једну позитиву страну религије? Очекивано би било да Александар Ламброс, као историчар уметности, помене бар оне примере када су религије инспирисале уметнике захваљујући којима су настала велика уметничка дела. Ово питање сам и сам поставио. Али, ово није књига која има за циљ да на било који начин афирмише религиозност, то би био можда најпрецизнији одговор. И кад говори о уметности која у основи има религиозне мотиве, Ламброс износи крајње инспиративана тумачења, како би афирмисао живот и уметност, а не религију. На пример, описујући скулптуру Занос свете Терезе Ђанлоренца Бернинија, аутор каже: „Берлинија није заварала визија оцвале девице. Пажљивим погледом открива да је анђео (који пробада Терезу, додао Д. Б.) заправо више Купидон или Ерос него хришћанско бестелесно и бесполно митско створење. И осмех му је помало демонски. Богата заковитлана драперија као да сугерише ту унутрашњу сласт и ватру коју Тереза описује. Тело је од ње малаксало, опуштено, као што се види по њеној руци и стопалу, које као да управо напушта грч. Изнад свега њене полузатворене очи и полуотворена уста. И последњи детаљ, лако предвидив јер зависи од угла посматрања – стрела није уперена у срце. ‘Анђео’ циља ниже. Где стрела, схватимо ли је као метафору, обично и циља. Бернини је, заправо, представио жену о оргазмичкој екстази.”

Књига Бог се никад не смеје започиње поглављем „Госпа од Марса” које суштински одређује два главна мисаона тока самог аутора: манипулисање верника разноразним чудима из светих књига, од стране матине-пророка, и дијаметралну супротстављност верских учења научним сазнањима и открићима. Заиста, и сам се питам како је могуће да још увек човечанство здраво за готово узима да је Марија безгрешно зачела и родила Христа, и након порођаја остала дева, а као будалаштину и са подсмехом говори о Атинином рођењу из Зевсове главе? Има ли разлике? О овом питању можда не би било лоше да се расправља на часовима верске наставе. (Иначе, Ламбросова књига би могла, да смо либералнија земља, бити нека врста приручника о коме би се баш на часовима верске наставе дискутовало – многобројна су питања за дискусију, верујем, крајње интересантну за ученике старијих разреда средње школе.)

Далеко је Ламбросова визија Земље од ,,долине плача” и привременог човековог станишта. Нити је тело храм духа, нити је душа бесмртна: „Земља јесмо, / остало су све привиди”. Зато аутор и предлаже да на овом месту, сада, без одлагања и илузија о неком лепшем и бољем месту, потврдимо своје постојање: „Потврдити моћ постојања, неким чином који појачава чисто иманентну димензију живљења, испуњава ме срећом. Као пливање наг у мору, трчање, а посебно туширање и мирис купке од лимунове траве након њега, добар мохито… секс. Баш секс, не вођење љубави, јер секс, чисто телесног задовољства ради, леп је и добар колико и онај из љубави (а често и бољи) и време је да збацимо окове антиживотног јудеохришћанског сексуалног морала.” (Мораћу да направим једну дигресију, и да се позовем на књигу професора Драгана Жунића Отићи, која на духовит начин проговара о сексу као једној врсти трансцедентног измештања човека са земаљског простора у неки метафизички: ,,Према причању неких мојих пријатеља, једна дама, претежно фолколорнога културног профила, у досезању врхунца задовољства, у екстази, узвикнула је: ‘Одох…!’ То се препричавало као неки мушки виц (мангупска посла), и изазивало мушки смех (што више није ни мангупски). А, заправо, дама је била на правом путу одлажења, привременога одлажења из равнине и учмалости свакодневнога живота. Она је била на врхунцу, и већ скоро с оне стране света и живота, у трансу, и последњим трачком свести, ‘известила’ о томе да ‘одлази’. Какав доживљај – такво именовање! Како тачно означавање! Хвала јој. Она је доживела, она зна! То је било одлажење у бољи и лепши свет.” Ето, лепшег света, бољег од овог, земаљског, ипак изгледа има. Стиче се утисак да је Ламброс свом снагом проповедник баш таквог бољег и лепшег света.

Последње поглавље Ламбросове књиге носи назив „Чујте, Срби! Чувајте се себе”. У овом поглављу аутор анализира друштвено-историјске прилике у Србији, осврће се на лош образовни систем: „Мени НАТО бомбардовање из 1999. изгледа, по далекосежности последица, мање трагично од тренутног стања у српском образовању”, као и на националне заблуде и параноје. Са много емпатије проговара о сопственом народу, о заблудама, митолошким конструктима, епској свести, предрасудама, сујеверју и интелектуалној јаловости политичких моћника. Проговара о нашем незнању, и о шансама које смо у историји пропустили. Звучаће претерано, али морам да констатујем истински и јасан патритизам којим је читаво поглавље инспирисано: „Поента је да станемо. Да не трзамо. Погледамо у огледало. Повучемо црту. Видимо шта можемо да учинимо за себе саме. Засучемо рукаве. Помогнемо себи. Кренемо да се дижемо. Помогнемо и ономе до нас да се дигне. Солидарност не може да промаши. Да променимо слику, не ону коју свет има о нама, већ ону коју имамо о себи.”

Да резимирам, књига Бог се никад не смеје пример је књиге са којом се полемише, која може читаоце да одушеви или разгневи, али никог не може оставити равнодушним. Књига инспирише на нова истраживања, узнемирава и увесељава самог читаоца. Ово је књига о избору, слободи, о нетолеранцији нетолерантности.

Аутор: Душан Благојевић

Фотографије: alexandarlambros.wordpress.com

Уловио наш човек златну рибицу, а она му рече: „Испунићу ти три жеље, само кажи шта желиш”.

Човек ће ко из топа: „Прва ми је жеља да комшији цркне крава”. Рибица се запрепасти: „Шта?! Зар немаш неку бољу жељу, на пример да добијеш велики ЛЦД телевизор, да путујеш око света, да ти деца нађу добар посао, да пронађеш ћуп са благом итд”.

„Не, не, само ти тако уради. Ја баш хоћу то.” И комшији црче крава.

Дошао је ред и на другу жељу: „Хоћу да и другом комшији цркне крава”.

„Човече”, рече згранута рибица, „нећеш ваљда на такве жеље да потрошиш ову животну шансу. Зар је теби највећи добитак туђа несрећа? Зар ништа разумније ниси могао да смислиш? Зар није боље да ти дам сто крава, или да имаш фирму, или нешто слично…”

На то се наш човек, дубоко убеђен у сопствену мудрост и врлину, издра на рибицу: „Знаш ли ти какви су то злотвори, те моје комшије? Овај први подигао кућу на спрат, и сад ми баца сенку на башту. Умислио да је већи домаћин од мене што има боља кола! Па шта ако му син ради у Немачкој? А са овим другим се спорим око међе већ двадесет година. А он и даље пушта баш ту краву да ми пасе око ограде, само што је није срушила, а његове козе ми брсте лозу јер прелази преко ограде на његову страну. Па шта ако је прешла на његову страну? Опет је моја лоза, није његова!”

„Па човече, што не тражиш да и теби дам кућу, хотел, мотел, камион, авион, да имаш и ти и он, а не овако? Упропастићеш и комшије и себе из ината и зависти!”

„Јеси ли ти рибица или поп? Шта ти мени ту држиш проповеди и придике? Дај ми шта сам ти рекао ил’ ћу тако малу да те испржим за ручак.”

И тако и другом комшији црче несрећна крава, ни крива ни дужна.

Смркнута и тужна рибица упита нашег човека која му је трећа жеља. Подсети га, тек да не погреши у избору, да му се пружа и последња могућност да се усрећи без зноја и муке. Није ли то сан сваког човека који не воли да једе хлеб који је сам зарадио? „Дакле, шта хоћеш да ти дам?”, упита рибица нашег човека.

„Хоћу да и мени цркне крава!”, рече овај са чудним сјајем у очима и грчем на лицу.

Рибица исколачи оне своје ионако буљаве очи, и заћута ко риба. Коначно нађе снаге да се обрати овом чудном двоношцу:

„Да ти цркне крава?! Па човече, ти си луд! Како то до сада нисам схватила? Па ти ћеш и себе да упропастиш! Јесу ли ти вране попиле мозак или је ђаво ушао у тебе?”

„Нисам ја уопште луд; паметнији сам него што мислиш. Све сам предвидео. Сад кад су комшијама цркле краве, још ми само фали да долазе к мени по млеко!”

krava-1

Овај црнохуморни приказ већ пословичне црте нашег менталитета није, као и обично, далеко од истине. Завист, себичност и неслога заиста су тешко зло међу људима, било да је у питању породица или народ.

Већ вековима многи у нашем народу попреко гледају сваког ко хоће да ради што он не ради, да стекне више и напредује, да предузме нешто ново и другачије. Зато фолклорна мудрост налаже да се ћути, живи неупадљиво и гледају своја посла.

Зашто многи међу нама завиде на срећи и успеху својим сународницима? Зашто је наш човек завидљив кад је његов брат или комшија богатији од њега? С друге стране, странцима, изгледа, праштамо кад су успешнији и богатији, и кад им је држава сређена. Њима се дивимо, а свога не волимо, чим је по нечему бољи или напросто другачији од нас. И баш зато што смо свесни да је бољи, баш зато нећемо да му то признамо и да га поштујемо. Туђа срећа и врлина као да нас угрожава и као да нам прети. Да ли је тако зато што је успех другога укор и опомена, прст уперен у лењост и инат нашег човека, у његову непредузимљивост и препуштање безвољности, те стога треба угасити то светло уперено у мрак онога који се мраку препустио?

Тако је и у школама. Лоши ђаци често прете добрима да не смеју да се јављају на часу, јер ће професор то очекивати и од осталих. Добри не смеју да покажу колико су добри јер тиме показују колико су заправо они други лоши.

Но, има ту нешто још горе – недостатак солидарности са заједницом, са другим човеком. Док у другим народима видимо како појединци мисле не само о себи и свом џепу, него и о друштву и држави, наш човек гледа само себе, поготово кад је на власти, а бригу за опште добро оставља другима. Проблем је само у томе што смо друштво и држава – сви ми.

Укратко, својим кратковидим и себичним понашањем већина наших људи, од обичног службеника до министра, у суштини гледа да учини добро себи, а не колективу. Не живи и за друге, него само за себе. Не мисли на опште добро, него само на своје. Не мисли на сутра, него само на данас, сад. То нас подсећа на размишљање покојног Мома Капора о задужбинама, којих је данас мало. Та себичност показује карактер данашњих успешних људи. Колико они воле свој народ? Не остављају за собом, као некада, јавне грађевине, паркове и чесме, школе и болнице. Остављају за собом само лош пример саможивости.

Често се, код одраслих особа којима то не приличи, види појава коју је неко згодно назвао синдромом разбијеног прозора. Сигурно сте чули или видели неку напуштену фабрику или зграду, сабласно пусту и мрачну. Онда се, једног дана, неки мангуп осмели да, ко зна зашто, разбије прозор на напуштеном здању. Можда је у питању била само једна фудбалска лопта чија се путања укрстила са прозором. Шта год да је, ускоро дечаци почињу да разбијају и друге прозоре, уместо да поправе тај један. А зашто да га поправе? Та зграда није ничија, ником не припада, и они ником неће одговарати што су разбили један прозор. Пошто нема казне, могу да разбијају и остале. И тако, један за другим, прозори остају без стакала која су штитила здграду од пропадања.

Шта овим желимо да кажемо? Само то да, када видимо да кола иду низбрдо, уместо да помогнемо, ми смо склони да их препустимо пропасти или чак гурамо кола да брже потону. Не верујемо или не желимо да обрнемо тенденцију, да спасемо оно што је посрнуло. Тако се односимо не само према људима и породицама, него и према сопственој држави и њеним институцијама, према народној имовини, која, веровали или не, ипак још увек постоји; тако се односимо према свему међу нама што се мучи или има проблеме.

Еволуционисти би вероватно рекли да је то механизам којим се слабији одстрањују из утрке за преживљавање. Нека им буде тако. Како год, веома често, када видимо да нам фирма или држава пропада, рачунамо да нас се то уопште не тиче или бар да ми ионако ништа не можемо да учинимо да се то спречи. То, међутим, није тачно, и народи и земље који су се подигли из пепела то јасно показују.

Немојмо да мислимо да су велики кредити били довољни да се Немачка или Јапан издигну из пепела. Кредите смо имали и ми. И сад живимо од њих. Немојмо да мислимо да је новац довољан да би народ и држава процветали. Много су за то важнији одговорност, вредан рад и осећање дужности према свом народу. Посебно онда кад је том народу веома тешко, и када се вредан рад слабо исплати; и онда када се одговорност сматра лудошћу и исмева.

Мржња према комшији због које страда његова крава вековима као рак-рана разара наше животе, доводећи у питање будућност друштва. Нажалост, није потребно трагати за примерима оваквог понашања, јер је оно део целокупне наше стварности. Ево једног обичног примера.

У старој и оронулој згради у центру града, скупштина станара разматра предлог реномиране фирме која нуди да им финансира уградњу лифта, лифта који они никада нису имали, под условом да на бочном зиду њихове зграде наслика рекламни мурал. Како у згради има доста света у веома озбиљним годинама, замисао о лифту звучала је одлично. Спратова нема мало, па пењање, чак и силажење, нису више једноставне свакодневне активности.

Међутим, председник скупштине станара, угледни интелектуалац, томе се успротивио: „Шта? Ми њих да рекламирамо? Знате ли ви колико ће они да зараде на тој реклами? Зашто неко на нама да зарађује?” Остали станари су покушали да га уразуме, објашњавајући му да свакако немају новца да лифт уграде сами. Према томе, и они ће бити на добитку. Узалуд. Председник је био упоран и чак је успео да убеди довољан број станара да не дозволе да их нека богата фирма искористи, те на крају остадоше без лифта и са оронулом фасадом на бочном зиду. Ова фирма је касније исту понуду дала суседној здради, која је добила и лифт и реновирану фасаду.

Неко ће рећи: „Стари су такви, млади нису”. Напротив, млади су често и безосећајнији и неразумнији.

Прошетајте се ујутро парковима између зграда: око клупа и поред стабала затећи ћете лименке од пива, згужване пакле цигарета опушке, кесе… То су трагови ноћног живота наше омладине. При том, на само неколико метара, налази се корпа за смеће. И тако од клупе до клупе, док неком комшији у озбиљним годинама, који има осећај за опште добро, не дозлогрди па се прихвати да покупи то смеће. То је будућност нације, која живи ноћу, предајући се необуздано нагонима, у време док разумни људи спавају; потом, дању, та наша младост до подне труне у кревету, уместо да ствара и учи.

Питамо се само: зар после стотина година несреће, издајстава, подметања, рушења, ропства, свакојаке беде и зла, нисмо научили, нити учимо своју децу да нико не живи сам за себе, да сви зависимо једни од других, да у целом свету људи зависе више од комшије, него од рођеног брата (посебно ако са њим не причају)? Зар нисмо увидели из искуства да чинећи другима добро, чинимо добро и себи, јер цео свет функционише по принципу спојених судова? Јер нико не живи сам за себе.

У Светом писму, које је мерило вере за све хришћане, јасно стоји пословица коју је изнедрило искуство: „Један просипа [дели], и све више има; а други тврдује сувише, и све је сиромашнији. Подашна рука бива богатија, и ко напаја, сам ће бити напојен.” (Приче Соломунове 11:24,25)

На другом месту налазимо пословицу коју одавно осећамо као своју: „Ко другом јаму копа, сам ће у њу упасти” (Проповедник 10:8).

Пронаћи ћемо и следеће упозорење: „Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје. Јер би видео Господ и не би му било мило […] Немој се жестити ради неваљалаца, немој завидети безбожницима” (Приче Соломунове 24:17-19).

Питамо се, са жалошћу у срцу, зашто из свих својих несрећа и грешака, у миру и у бројним ратовима, не научимо да само народ у ком људи један другом помажу може да опстане у злу, док народ који сам себе једе пропада и у миру.

Не треба да се изговарамо тиме што нам је историја била сурова, и чињеницом да је готово свако поколење имало своје ратове, који су рушили и односили многа добра изграђена рукама предака. Тачно је да су нам други нанели много зла, и још увек то чине. Међутим, тачно је и оно што народ каже, да је човек сам себи највећи непријатељ. Неслога је гора од спољног непријатеља. Сами себи смо много наудили, а себичност, незајажљивост и завист кочили су сваки напредак.

Постоје неки други народи чија је целокупна историја препуна рушења и страдања, народи који су окусили геноцид и вековну тирању туђинаца. Ипак, борећи се да опстану, где год би се нашли, ови су људи приањали једни за друге, помагали једни другима, и ослањали се једни на друге. Били су једни другима браћа.

Чини се да је, од свега нашег, остао само народ. Све друго је твоје и моје. Премало размишљамо да смо и сами део целине, и да, секући дрво, рушимо и грану на којој седимо. Уколико свако од нас гледа само своја посла и пуни само своју касу, заједничка каса остаје празна. Ако нема нашег, народ се претвара у мноштво себичних појединаца који гледају само своје интересе и крију се у својој јазбини чим загуде тешка времена.

Истинско родољубље није урлање пијаних беспосличара на стадионима у уверењу да воле свој народ. Родољубље није када толико мрзите туђе да из беса уништавате своје, што год вам се нађе на путу. Родољубље није кад се више трудимо да мрзимо него да радимо. То није самоубилачко инаћење, бацање дрвља и камења на другу странку, на супарнички фудбалски тим, на комшију, на брата коме је отац дао сто евра више, на сестру која има већу собу. Патриотизам, напротив, значи дати себе онима који сачињавају ту отаџбину – људима. Патриотизам значи, пре свега, РАДИТИ ВРЕДНО И СТАЛНО. Не сањати вечито о земљи Дембелији, где не радиш, а ‘леба једеш. Патриотизам је учити своју децу да је рад Божији дар, јер нам омогућује да и сами стварамо и улепшавамо свет. Да се не стиде кад их неко види да раде или уче, него да се тиме диче. У противном, ако се међусобно једемо и истребљујемо, и ако сањамо велик новац стечен без великог рада, нестаћемо са лица земље.

Можемо ли да кренемо напред ако међу нама има тако много оних који се боље осећају када комшији цркне крава него кад музу своју сопствену?

Татјана Самарџија

Извор: znakoviporedputa.com

У новије време, посебно у језику средстава јавног информисања изван Србије, владају шаренило и недоумице око употребе присвојних придева српски и србијански  у спојевима са именицом владаполицијаустав и сл. Неки новинари уз њих употребљавају атрибут српски, а неки – србијански. Шта је правилно? – поставља се питање. (А боље би било да га постављају новинари!)

На први поглед, изгледа да то и није неки проблем, али се показује да јесте, и то компликован проблем. („Заслуга” је то историје и политике.) О томе су, нарочито у последње време, писали најпознатији српски лингвисти Е. Фекете, М. Николић, И. Клајн, и (критички, испитивачки) М. Шипка, чији рад ће нам послужити да – у најкраћем, али целовито – укажемо на узроке проблема и могућности његовог превладавања.

Додајмо, није проблем само у придевима српски и србијански него и у именицама Срби и Србијанци.

У речницима српског језика (Матице српске и Једнотомном) значење придева српски је: који се односи на Србе и на Србију (земља, народ, језик и др.). Дакле, припадање народу чија већина живи у Србији, тј. Србима у целини (етничко значење) и припадање земљи у којој живи већина Срба (територијално значење).

У етничком значењу, кад означава припадност Србима у целини, придев српски не изазива неспоразуме: српски језик, српски народ, српска култура, српски обичаји, српска историја… Проблем настаје кад се придев српски употребљава у значењу припадања Србији (територијално значење), дакле, у везама речи: српска влада, српска полиција, српски устав… Овде долази до „судара” два значења придева српски – етничког и територијалног. Јер српска влада није влада свих Срба, нити у Србији, као држави, живе само Срби. Зато неки у овом значењу употребљавају придев србијански: србијански премијер, србијанска полиција…

Јесте једноставно, али то није решење проблема, јер и придев србијански има – као и српски – два значења: а) који се односи на Србију и б) који се односи на Србијанце. А ни Србијанци нису само грађани Србије него и Срби из Србије (насупрот Србима из БиХ, Црне Горе итд.). Да Србијанац значи (и) Србин из Србије, потврђује и песма „Јелек, антерија и опанци – по томе се знају Србијанци”, тј. Срби из Србије. (Ту ношњу не носе ни Шиптари ни Лале.) Према томе, србијанска влада, србијанска полиција и сл. може бити схваћено као влада и полиција Срба, а не других становника Србије. Као двозначан и неодређен, и придев србијански је у овим спојевима, дакле, неприхватљив.

Неприхватљивости придева србијански у овим везама речи, као и назива Србијанац, доприноси негативан емоционални однос Срба у Србији према тим речима. Сматрају их национално увредљивим, јер им се одузима национално име (Србинсрпски) и замењује територијалним, географским. (Из истог разлога ни Срби изван Србије не прихватају да буду, нпр., босански Срби, хрватски Срби и сл., већ Срби из Босне, Срби из Хрватске…)

Тако имамо два супротстављена мишљења – да све што се односи на Србију (као земљу, државу) треба означити придевом српски: српске реке, српске планине…, па тако и: српска влада, српска полиција… Употреба придева србијански у овим везама за њих је неприхватљива. Друго мишљење је да у свим тим случајевима треба употребљавати придев србијански, а никако српски, јер он има етничко значење, те би значило да те реке, планине, па и влада и полиција припадају свим Србима, нацији као целини.

Какав је, онда, одговор на питање из наслова?

Придев српски треба употребљавати уз појмове који се односе на Србе као нацију: српски народ, српски језик, српска култура… Није га добро употребљавати у значењу припадања држави Србији: српски премијер, српски устав, српска полиција… С циљем избегавања двозначности и неспоразума, у овим синтагмама уместо присвојног придева (било српски, било србијански) боље је употребљавати присвојни генитив – Србије: Влада Србије, председник Србије, Устав Србије, полиција Србије.

Придев србијански може се употребљавати када се односи на Србију у ужем смислу или на њен део (у прошлости и садашњости): србијанске вароши, србијански говори и сл. – у опозицији према, нпр., војвођанским варошима, војвођанским говорима… Овај придев се, додуше, може употребити и кад се односи на Србију у целини, нарочито у смислу разграничавања: србијанско-босанска или србијанско-црногорска граница, на пример.

Милорад Телебек, Како се каже

Буџет за културу и информисање за наредну годину мањи је за око пет милијарди динара, изјавио је данас министар културе и информисања Иван Тасовац.

Одбор за културу и информисање прихватио је у начелу предложени буџет за наредну годину и предложио га парламенту на усвајање.

„Ако поредимо 2015. и 2016. годину, у 2015. буџет је био 16,4 милијарди динара, а у 2016. је 11,4 милијарди, то је смањење од неких пет милијарди. Када од тога одузмемо субвенције за јавне сервисе, Танјуг, Радио Југославију, видимо да је на тој позицији са 8,9 милијарди смањено на четири милијарде динара, чиме је ту остварена уштеда од око четири милијарде динара”, рекао је Тасовац.

Министар је појаснио да ће, међутим, новац за културу бити нешто већи и то за 392 милиона динара.

„Влада Србије изванредно препознаје значај културе, али морамо бити свесни да нити се снажна култура може развијати без снажне културе и да нема јаког друштва без јаке културе. Ми смо се руководили тим елементима када смо правили буџет”, рекао је Тасовац.

Пошто је председница Одбора Весна Марјановић (ДС) питала зашто се најављено повећање плата у јавном сектору не односи и на запослене у култури, Тасовац је одговорио да ће култура бити прва следећа када је повећање плата у питању.

„Ја бих био најсрећнији да је култура била прва област која је добила повећање, али мислим да смо ове године успели нешто друго, дуги низ година је била примедба што култура иде уз просвету и друге системе који имају много запослених. Јасно је да ћемо разматрати културу као област, први пут посебно”, рекао је Тасовац.

Марјановић је Тасовца питала и за аргументацију за наставак делимичног финансирања из буџета РТС и РТВ, а министар је рекао да је законом прописан максималан износ таксе, а да ће управни одбори те две куће донети коначну одлуку.

Министар је рекао и да предложене измене и допуне Закона о јавним медијским сервисима предвиђају да се РТС и РТВ делимично финансирају из републичког буџета и из такси.

Извор: Танјуг

У време када је Србија улазила у једно од најбурнијих и најмрачнијих раздобља своје историје, Владислав Петковић Дис је 1910. написао песму Наши дани – лирску црну хронику почетка двадесетог века. Њена актуелност траје и дан-данас.

 

НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подигô се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата,
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији,
Кô једина успомена на џинове,
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци,
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу кô пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

 

Владимир Јовичић, Изабране песме – Владислав Петковић Дис, Београд, 1986.

Фотографија Владислава Петковића Диса у војном оделу (шињелу), снимљена највероватније у Француској током Првог светског рата, извор: Завичајне колекције Чачка.

Трећу смену су нам увели након штрајка родитеља, кад су се жалили што се њиховом децом нико не бави увече, па само гледају телевизију и играју игрице, пише у дневнику

Сутра пуним 67 година. Боле ме кости, имао сам два инфаркта, имам три стента.

Данас сам одржао редовних 17 часова. Морао сам у 61. да упишем још један факултет, па сада предајем 6 предмета. У школи од 836 ђака, ради нас дванаесторо.

Жена ме је напустила пре четири године. Каже: нити ме виђа, нити доносим паре у кућу. И јесте тако. Све што зарадим дајем на стручно усавршавање, на које идем три викенда месечно. Ако и претекне нешто пара, то дајем на папир, тонер, поправку рачунара и штампача. Сваке недеље код своје куће одштампам око 320 страна извештаја, и 450 страна наставног материјала. Ако. Није ми тешко и не жалим. Ја бар имам посао.

Напокон сам савладао технику брзог спавања. Сада спавам осам сати за три сата. Тај семинар нам је платила држава. Био сам и на семинару Како скувати ручак за два дана, за 80 динара, али то ми ни раније није био проблем. И да не помислите да се жалим – не, никако! Ја бар имам посао.

Сваког јутра се прво помолим за здравље Канцелара, који ми је омогућио да радим и доприносим нашој домовини да изађе из кризе. Кажу да неће још дуго потрајати та криза – 12, 13 година максимално! То ме радује.

Данас сам имао наставу код шеснаестогодишњака. Више их не делимо по разредима, него по годишту, да се они што су понављали за време затуцане прошле деценије не би осећали дискриминисано. На часу су ми била четири ученика, од њих 28. Остали су имали нека посла. Ако. Деца и треба да имају нека посла.

Присутни су бирали данас шта ће да уче, и које оцене да им упишем. Дивни су ти млади људи. Тако самостални!

Након наставе сам морао да обиђем ове одсутне по кућама, и доставим им тестове, па ће ми их они вратити, када их попуне. Кад стигну. Млади су они. Имају пуно интересовања, и ми за то морамо имати разумевања.

Вечерас радим и трећу смену. Мењам колегиницу која је сломила кук јуче. Каже – сутра ће у школу, али данас не може. Трећу смену су нам увели након штрајка родитеља, кад су се жалили што се њиховом децом нико не бави увече, па само гледају телевизију и играју игрице.

Немојте, молим вас, да помислите да се жалим! Не, никако!

Пресрећан сам што радим у школи, и жао ми је што до пензије имам још само 17 година.

Извор: Клотфркет