Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Поуке деци Марина Цветајева је написала у зиму 1937/38, у форми писма за дечји емигрантски часопис, који, нажалост, није изашао.

Драга децо,

Никада о вама не размишљам одвојено: увек мислим да сте ви – људи или нељуди – као и ми. Али кажу: ви постојите, ви сте посебан сој који је још подложан утицају.

Стога…

– Никада не проливајте воду узалуд, јер у истој тој секунди, због недостатка воде, у пустињи умире неки човек.

– Али ако је ја не пролијем, он свеједно неће добити ту воду!

– Неће је добити, али ће на свету бити један бесмислени злочин мање.

Из истог разлога, никада немојте бацати хлеб, а уочите ли га на улици, да се не би газио, подигните га и ставите на најближу ограду, јер не постоје само пустиње у којима људи умиру без воде, него и ћумези, где умиру без хлеба. Можда ће тај хлеб приметити неко гладан, па ће га бити мање срамота да га узме одатле него са земље.

Никада се не плашите чега смешног и ако видите човека у смешној ситуацији: 1) потрудите се да га избавите, ако није могуће; 2) скочите и ви к њему, као у воду, удвоје се глупа ситуација дели напола: свакоме по половина – или у најгорем случају – правите се да не видите ништа смешно у томе!

Никада немојте говорити да тако раде сви: сви увек раде лоше, чим се тако радо позивају на њих! (НБ! низ је примера, које сада нећу наводити.) „Сви” имају друго име – нико, а лице уопште немају – само празнина. Е, а ако вам кажу: „Тако нико не ради” (не облачи се, не размишља итд.) – одговорите: „А ја сам – неко!”

Не обазирите се на „немодерно”, већ на: „непоштено”.

Немојте се превише љутити на родитеље, сетите се да су они били оно што сте ви сада и да ћете ви бити оно што су они сада. Осим тога, они су за вас – родитељи, а за себе саме су – „ја”. Не исцрпљујте их њиховим родитељством. Не осуђујте своје родитеље на смрт пре (својих) четрдесетих година. А онда вам се рука неће подићи!

Видите ли на путу камен – узмите га и замислите да то управо ви трчите и разбијате нос; из саосећања (чак и према себи – у другоме!) узмите га.

Не снебивајте се да уступите место старијима у трамвају. Снебивајте се да га не уступите!

Не истичите се по ономе што је материјално. Други – то сте такође ви, баш исти ви. (Сви без разлике желе да једу, спавају, седну итд.)

Не славите победу над непријатељем. Довољно је сазнање. После победе – пружите му руку.

Не говорите иронично о коме блиском пред другима (чак ни о омиљеној животињи!); други ће отићи – свој остаје.

Књигу листајте са горњег угла странице. Зашто? Зато што се не чита одоздо нагоре, него одозго надоле.

Када довршавате супу, нагните тањир према себи, а не од себе према другоме: да у случају незгоде супу не проспете ни на столњак ни на оног преко пута вас, него себи у крило.

Када вам неко рекне: „То је романтизам”, питајте га: „Шта је то романтизам?” И видећете да то нико не зна; да људи узимају у уста (чак се деру! и пљују! и убацују вам у главу!) реч, чији смисао заправо не знају.

Када се коначно уверите да не знају, одговорите сами, бесмртним речима Жуковског: „Романтизам – то је душа”.

Одабрала и превела: Весна Смиљанић Рангелов

Писмо је штампано у књизи Дмитрија Бикова Борис Пастернак (Маладаја гвардија, 2005)

Извор: Детињарије

Фотографија: www.flickr.com

Како је деци која иду у школу, а не воле је? Какво знање ће из ње понети? Како се осећају деца која уче зато што морају, због оцене, а не зато што заиста желе да науче нешто корисно?

Образовање не треба и не сме да буде механички систем који функционише по принципима стандардизације, наредеби и извршења. Оно је органски систем намењен људима и њиховом учењу. Образовање мора да поштује основне законитости по којима се људски живот развија и напредује.

Они који креирају и уређују образовни систем у једној земљи увек морају имати на уму да су људи по својој природи различити, и да им треба пружити могућност да развијају све делове свог бића, да улажу у своје могућности и јачају свој потенцијал.

Треба да буду свесни да је радозналост мотор постигнућа и да деца спонтано и задовољно уче само уколико их заинтересујете, уколико пробудите и подстакнете њихову креативност и индивидуалност. Само тако ће заиста научити.

Кен Робинсон кроз поређење са Долином смрти објашњава какви су системи образовања данас заступљени у већини земаља и зашто су нам што пре потребне промене у образовању.

Долина смрти је најпустије место у Америци јер тамо никада нема кише. Међутим, у зиму 2004. године, пала је киша и у пролеће 2005. десило се чудо – Долина смрти била је прекривена цвећем. Ово је показало да Долина смрти, заправо, није мртва, већ само успавана.

Користећи овај сликовити пример, Робинсон у ствари говори да се одмах испод површине крије семе којем су неопходни одговарајући услови да би изникло. За све органиске системе важи да је напредак неизбежан ако су услови повољни и прави.

Ако ову метафору применимо на образовни систем: променимо услове рада и учења, проширимо могућности, променимо однос између наставника и ученика на виши ниво, понудимо право ученицима да буду креативни и иновативни, школе би „процветале”.

Суштина је у томе да се у образовном систему створи клима могућности. Све остало ће доћи природно.

Фотографија: www.thirteen.org

Погледајте шта се дешава образовању. У последње време, нагласак је на оцењивању и деце и наставника, па се учење своди на припреме за тестове. А тестирања утичу како на судбину ученика тако и наставника.

То гарантовано уништава сваки смислени образовни процес. Наставник не може да буде креативан, маштовит нити да узима у обзир различите потребе ученика. Ученици, с друге стране, не могу да следе своја интересовања, јер морају да уче за сутрашњи контролни задатак. А од резултата тестова зависи и будућност ученика и наставника.

Бирократе које седе по канцеларијама нису лоши људи, већ раде унутар система чије идеологија и доктрине су изузетно штетне.

За почетак, не морате све време оцењивати људе… Они не морају стално бивати рангирани према неким вештачким стандардима. Сам систем вредновања је потпуно вештачки. Наставници се не рангирају према својој способности да помогну деци да остваре своје потенцијале и истраже своја креативна интересовања. Те ствари не подлежу тестовима.

Ви рангирате, али то је углавном бесмислено и само по себи штетно. Претвара нас у особе које своје животе посвећују бољем рангирању, уместо да чинимо ствари које су вредне и важне.

У основној школи то је веома разорно, што сам увидео када су моја деца била основци. Већ када стигну до трећег разреда, ствара се подела на глупе и паметне. Ако си сврстан међу глупе, онда те школа третира на потпуно другачији начин него кад си међу паметнима.

Замислите шта то чини деци. Она то веома озбиљно схватају, што је погубно за њих, а притом нема никакве везе са образовањем.

Образовање – то је развијање сопствених потенцијала и сопствене креативности. Можда нећете бити сјајни у школи, али ћете бити одличан уметник. Шта је лоше у томе? То је само другачији начин да живите испуњеним животом, да оплемените и себе и оне око вас.

Сама идеја рангирања је штетна. Она је део система који треба да створи тзв. „економског човека”. То је неко ко рационално калкулише како да побољша сопствени статус и своје богатство, не обраћајући пажњу ни на шта друго. Ко тежи да гомила материјална добра, јер је то оно што може да се измери. Ако сте добри у томе, онда сте рационална особа која доноси одлуке на основу чињеница. Повећавате свој „људски капитал” који можете да продате на тржишту.

О каквом то човеку говоримо? Да ли је то људско биће које желимо да створимо? Сви ти механизми – тестирање, процењивање, мерење, вредновање – присиљавају људе да развију такве особине… А такве идеје имају своје последице…

(Транскрипт дела интервјуа са Ноамом Чомским, датог магазину „Прогресив”)

Извор: www.detinjarije.com
Фотографија: www.popularresistance.org

Трећу смену су нам увели након штрајка родитеља, кад су се жалили што се њиховом децом нико не бави увече, па само гледају телевизију и играју игрице, пише у дневнику

Сутра пуним 67 година. Боле ме кости, имао сам два инфаркта, имам три стента.

Данас сам одржао редовних 17 часова. Морао сам у 61. да упишем још један факултет, па сада предајем 6 предмета. У школи од 836 ђака, ради нас дванаесторо.

Жена ме је напустила пре четири године. Каже: нити ме виђа, нити доносим паре у кућу. И јесте тако. Све што зарадим дајем на стручно усавршавање, на које идем три викенда месечно. Ако и претекне нешто пара, то дајем на папир, тонер, поправку рачунара и штампача. Сваке недеље код своје куће одштампам око 320 страна извештаја, и 450 страна наставног материјала. Ако. Није ми тешко и не жалим. Ја бар имам посао.

Напокон сам савладао технику брзог спавања. Сада спавам осам сати за три сата. Тај семинар нам је платила држава. Био сам и на семинару Како скувати ручак за два дана, за 80 динара, али то ми ни раније није био проблем. И да не помислите да се жалим – не, никако! Ја бар имам посао.

Сваког јутра се прво помолим за здравље Канцелара, који ми је омогућио да радим и доприносим нашој домовини да изађе из кризе. Кажу да неће још дуго потрајати та криза – 12, 13 година максимално! То ме радује.

Данас сам имао наставу код шеснаестогодишњака. Више их не делимо по разредима, него по годишту, да се они што су понављали за време затуцане прошле деценије не би осећали дискриминисано. На часу су ми била четири ученика, од њих 28. Остали су имали нека посла. Ако. Деца и треба да имају нека посла.

Присутни су бирали данас шта ће да уче, и које оцене да им упишем. Дивни су ти млади људи. Тако самостални!

Након наставе сам морао да обиђем ове одсутне по кућама, и доставим им тестове, па ће ми их они вратити, када их попуне. Кад стигну. Млади су они. Имају пуно интересовања, и ми за то морамо имати разумевања.

Вечерас радим и трећу смену. Мењам колегиницу која је сломила кук јуче. Каже – сутра ће у школу, али данас не може. Трећу смену су нам увели након штрајка родитеља, кад су се жалили што се њиховом децом нико не бави увече, па само гледају телевизију и играју игрице.

Немојте, молим вас, да помислите да се жалим! Не, никако!

Пресрећан сам што радим у школи, и жао ми је што до пензије имам још само 17 година.

Извор: Клотфркет

✉ Прочитајте писмо које је Абрахам Линколн написао учитељу свог сина.

Данас мој мали син креће у школу – и све ће му онде неко време бити страно и ново и зато бих молио да будете нежни према њему. Он креће у пустоловину која га може одвести преко континената у авантуру коју ће вероватно пратити ратови, трагедија, патња. Такав ће живот захтевати веру, љубав и храброст.

Зато, драги учитељу, молим вас, ухватите га за руку и научите га ономе што мора знати. Научите га, али благо, ако можете. Научите га да на сваког непријатеља долази и један пријатељ. Мораће научити да нису сви људи праведни, ни искрени. Али научите га такође да на сваког лошег долази један херој, на сваког поквареног политичара један предани вођа.

Научите га да десет зарађених центи вреди много више него један нађени долар, да је у школи много часније грешити, него варати. Научите га како достојанствено да губи и како да ужива у победи када добија. Научите га да буде обазрив с обазривима, а недопустив с грубима. Научите га одмах да је најлакше надвладати насилнике.

Одвратите га од зависти ако можете и научите га тајни спокојног осмеха. Научите га, ако можете, како се насмејати када си тужан; научите га да сузе нису срамота; научите га да слава може бити и у поразу, а очај у успеху.

Научите га да се не обазире на цинике. Научите га, ако можете, чудесности књига, али дајте му времена да дубоко размишља о вечној загонетки птица на небу, пчела на сунцу и цвећа на зеленом брежуљку. Научите га да верује у властите идеје, чак и ако му сви кажу да су оне погрешне.

Покушајте мом сину дати снагу да не следи гомилу када сви то чине. Научите га да свакога слуша, али научите га такође, да пробере све што чује и задржи само оно добро што прође кроз сито истине.

Научите га да прода своје таленте и мозак најбољим понуђачима, али да никада нема цену свог срца и душе. Нека има храбрости да буде нестрпљив, нека има стрпљена да буде храбар.

Научите га да увек има узвишену веру у себе, јер тада ће увек имати узвишену веру у човечанство и Бога. Ово је велики захтев, али погледајте што можете учинити. Он је тако драг мали дечак, и он је мој син.

Извор: ucenici.info

Фотографија: pinterest.com