Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Don Rigobertove beležnice

 

Mi nemamo razumevanje za konceptualni karakter. Vi ste napravili ovaj lepi nacrt moje kuće i moje biblioteke polazeći od pretpostavke – vrlo rasprostranjene, nažalost – da su u jednom domu važne osobe, a ne predmeti. Ne kritikujem vas što ste prihvatili taj kriterijum, preko potreban za čoveka vašega zvanja koji ne odbija da uvaži mušterijino mišljenje. Ali moja koncepcija budućeg doma potpuno je suprotna. Odnosno: u ovom malom izgrađenom prostoru, koji ću zvati svojim svetom i kojim će vladati moji hirovi, prednost će imati moje knjige, slike i grafike; mi osobe, bićemo građani drugoga reda. Ove četiri hiljade svezaka i stotinu platana i grafika ono su što mora da čini praiskonski razlog za nacrt za koji sam vas zadužio. Vi ćete podrediti prijatnost, sigurnost i udobnost ljudi ovim predmetima.

Neophodan detalj je dimnjak, koji mora imati mogućnost da se, prema mojoj volji, pretvori u krematorijumsku peć za knjige i višak grafika. Zbog toga mora biti smešten vrlo blizu polica i nadohvat moje stolice, jer mi se sviđa da se igram inkvizitora književnih i umetničkih nesreća sedeći, a ne stojeći. Objasniću vam. Četiri hiljade svezaka i stotinu grafika koje posedujem nepromenljive su brojke. Nikada ih neću imati više, kako bih izbegao preobilje i nered, ali oni nikada neće biti isti, jer će se neprestano obnavljati, sve do moje smrti. To znači da za svaku knjigu koju dodajem svojoj biblioteci uklanjam neku drugu, a svaka slika – litografija, drvorez, ksilografija, crtež, rezbarija, miksografija, ulje, akvarel itd. – koju uključujem u svoju zbirku, zamenjuje najneomiljeniju od svih. Neću kriti od vas da je odabir žrtve mučan i, katkad, srceparajuć, hamletovsko dvoumljenje koje me muči danima, nedeljama, i koje se potom obnavlja u mojim noćnim morama. U početku sam poklanjao knjige i žrtvovane grafike javnim bibliotekama i muzejima. Sada ih palim, odatle uklanja dimnjaka. Odlučio sam se za tu drastičnu formulu, koja otklanja teskobu što moram da izaberem žrtvu uz ljuti osećaj da činim kulturno svetogrđe, etičku transgresiju, onoga dana, bolje rečeno noći, kad sam – odlučivši da nadomestim prekrasnim Sisleom, nadahnutim morem u Parakasu, reprodukciju višebojne konzerve Sampbell supe Endija Vorhola – shvatio kako je glupo da kažnjavam tuđe oči delom za koje sam procenio da je nedostojno mojih. Tada sam je bacio u vatru. Gledajući kako se prži taj papir, okusio sam mutnu grižu savesti, priznajem. Sad mi se to ne događa. Poslao sam desetak romantičarskih i indijanskih pesnika u plamen i ne manji broj skulptura, konceptualnih, apstraktnih, neformalističkih, pejzažnih, portretnih i svetačkih, kako bih sačuvao numerus clausus svoje biblioteke i pinakoteke, bez bola, nego, štaviše, pod stimulativnim utiskom kako proučavam kritiku književnosti i umetnosti kako bi to trebalo učiniti: na radikalan, nepovratan i sagoriv način. Dodajem, da dovršim s ovim odlomkom, kako me ta razbibriga zabavlja, ali nipošto ne deluje kao afrodizijak pa je stoga smatram ograničavajućom i slabom, sasvim duhovnom razbibrigom koja se ne odražava na telu.

Nadam se da nećete shvatiti ovo što ste upravo pročitali – nadmoć koju pripisujem slikama i knjigama nad dvonošcima od krvi i mesa – kao humorističku pobudu ili ciničnu pozu. Nije to, nego već uvreženo uverenje, posledica teških , ali i vrlo prijatnih iskustava. Nije mi bilo lako da dođem do načela koje protivreči starim tradicijama – nazovimo ih humanističkim sa smeškom na usnama – antropocentričnim filozofijama i religijama kojima je nepojmljivo da stvarno ljudsko biće, sklop od propadajuće krvi i mesa, bude smatrano manje dostojnim zanimanja i poštovanja od onoga koje je izmišljeno, koje se pojavljuje (ili, recimo, odražava, ako se tako prijatnije osećate) u umetničkim i literarnim slikama. Poštedeću vas pojedinosti ove priče i prelazim na zaključak do kojega sam došao i koji sad obznanjujem ne crveneći se.

Nije svet samopokretnih grubijana, čiji smo vi i ja deo, ono što me zanima, ono zbog čega uživam i patim, već ovo mnoštvo bića pokretanih maštom, željom i umetničkim umećem, prisutnih na slikama, grafikama, u knjigama koje sam uspeo da prikupim dugogodišnjom strpljivošću i ljubavlju. Kuća koju ću izgraditi na Baranku, ona koju vi treba da nacrtate prepravljajući projekat od početka do kraja, više je namenjena njima nego meni ili mojoj novoj supruzi ili mom sinčiću. Trojstvo koje čini moja porodica, bez namere da bogohulim, u službi je tih predmeta, a vi to takođe treba da budete kad se, pošto pročitate ove retke, nagnete nad sto za crtanje kako biste ispravili ono što je loše urađeno.

Ovo što sam upravo napisao doslovna je istina, ne zagonetna metafora. Gradim ovu kuću da bih patio i zabavljao se s njima, zbog njih i za njih. Potrudite se da me oponašate tokom ograničenog perioda u kojem ćete za mene raditi.

A sada, crtajte.

Kroz promišljeno i stilizovano pojednostavljenje, u korelaciji slikarstva i književnosti, crteži i karikature domaćih pisaca nesumnjivo odišu dokumentarnom, ali i umetničkom vrednošću.

karikatura-disVladislav Petković Dis, autor: Nikola Bešević, 1917, izvor: politika.rs

 

karikatura-nusic

Branislav Nušić, autor: Pjer Križanić, izvor: ilustrator.rs

karikatura-pekic

Borislav Pekić, autor: David Levine, izvor: nybooks.com

 

karikatura-ivo-andric

Ivo Andrić, autor: Petar Pismetrović, izvor: ilustrator.rs

karikatura-kis

Danilo Kiš, autor: David Levine, izvor: nybooks.com

Izvor. sinhro.rs

jovanka-boncic-u-novinamaJovanka Bončić je prva žena sa diplomom inženjera u Nemačkoj. Akademsko zvanje ova rođena Nišlijka stekla je davne 1913. godine. Kako je, pre više od jednog veka, zabeleženo u berlinskim „Ilustrovanim novinama”, Bončićeva je prva diplomirana studentkinja Visoke tehničke škole u Darmštatu.

U Darmštatu, danas gradu nauke, 18. jula 1913. ova Nišlijka je stekla zvanje arhitekte i diplomu inženjera. Rođena je 1887. godine u Nišu, od oca Mihaila i majke Katarine, a studije arhitekture započela je u Beogradu.

Otišla je u Nemačku nakon odslušanog sedmog semestra i stečene prakse u Srpskim državnim železnicama. U gradiću na zapadu ove evropske zemlje, pored obrazovanja, našla je i ljubav svog života, Ukrajinca Andreja Katerinića.

Posle višegodišnjeg života po istočnoevropskim metropolama, ovaj bračni par inženjera je 1922. godine došao u Beograd. Jovanka je srpskoj prestonici ostavila zgrade Učiteljskog i Veterinarskog fakulteta. Njena dela su i čuveni Banski dvor u Banjaluci, kao i deo banjskog kupatila u Banji Koviljači.

Nakon Drugog svetskog rata je penzionisana i ostala je da živi u Beogradu do svoje smrti 1966. godine.

I nagrada i ulica

Koliko je Jovanka Bončić značajna u nemačkom „gradu nauke” potvrđuje i činjenica da jedna nagrada koju dodeljuje Univerzitet u Darmštatu, kao i jedna ulica u studentskom kampusu nose njeno ime. Od pre dve godine nagrada „Jovanka Bončić” dodeljuje se ženama za posebna naučna dostignuća u oblasti materijala i geonauke. Nažalost, u Nišu još nema nijedno obeležje.

Nije jedina Srpkinja

Kako pišu frankfurtske „Vesti”, Bončićeva nije jedina Srpkinja koja je pre više od 100 godina studirala u inostranstvu. Profesorka Ljubinka Trgovčević-Mitrović sa Fakulteta političkih nauka, kaže da je tih godina u Evropi bilo dosta studentkinja iz Srbije.

„Samo kao stipendistkinje Kraljevine Srbije na Ciriškom i ostalim evropskim univerzitetima visokoškolske diplome u tom periodu sticalo je 45 studentkinja”, kaže profesorka Trgovčević-Mitrović.

Najistaknutije u Ciriškom kružoku bile su upravo srpske studentkinje Milena Bota iz Kruševca, Ružica Dražić iz Šapca, Mileva Marić (Ajnštajn) iz Novog Sada i mnoge druge.

Izvor: gradjevinarstvo.rs

U vremenima kada su se uloge žena znatno razlikovale od današnjih i kada je sloboda delovanja žene bila veoma sužena, one su ipak bile dovoljno jake i hrabre da se među drugim ženama, ali i muškarcima, istaknu i ostave svoj pečat u istoriji Srbije. Bile su prve među ljudima koji su u ovoj zemlji postavljali standarde u književnosti, slikarstvu, medicini, novinarstvu, nauci, pilotiranju, diplomatiji, ali i u ratovanju. One su najznamenitije Srpkinje!

znamenitesrpkinje

Jelena Anžujska, osnivač prve ženske škole u Srbiji i prva srpska kraljica koja je postala svetiteljka

Jelena Anžujska je bila supruga srpskog kralja Stefana Uroša, koji je vladao od 1243. do 1276. godine, i majka kraljeva Dragutina i Milutina. Njen dvor nalazio se na samom rubu Kosova i Metohije u mestu Brnjaci. U njemu je Jelena osnovala prvu Žensku školu u Srbiji u kojoj su se devojke učile ručnim radovima, a po završetku škole, kraljica ih je darivala mirazom za udaju. Bila je to prva stručna ženska škola, ne samo u Srbiji već i u Evropi, prema mišljenju istoričara.

Legenda kaže da se posle tri godine od svoje smrti javila u snu jednom monahu, a kada su otvorili njen grob, telo je nađeno celo i očuvano. Od te 1317. ona se slavi kao svetiteljka 12. novembra po novom kalendaru.

Monahinja Jefimija (Jelena Mrnjavčević), prva književnica Srbije

Jelena Mrnjavčević (oko 1350–1405) je bila ćerka uglednog vlastelina ćesara Vojihne i žena despota Uglješe, rođaka cara Dušana. Kada je despot poginuo u bici na Marici 1371. godine, Jelena je došla na dvor kneza Lazara, budući da je bila Miličina rođaka. Zamonašila se i uzela ime Jefimija, pod kojim je poznata kao prva srpska književnica. Veruje se da je Jefimija pomagala kneginji Milici u vođenju državnih poslova u periodu njene vladavine nakon Kosovske bitke i prilično uticala na obrazovanje Miličine dece.

U srpskoj književnosti Jefimija je ostala poznata po tri vredna književna dela: Tuga za mladencem Uglješom, Moljenje Gospodu Isusu Hristu i Pohvala knezu Lazaru. Zbog materijala u kojima su sačuvana, ova dela predstavljaju i spomenike primenjene umetnosti. Njeni radovi zamišljeni su kao dar manastirima Hilandaru i Ravanici.

Kneginja Milica Hrebeljanović, prva žena diplomata

Kneginja Milica Hrebeljanović (oko 1335–1405) bila je žena srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka (Prepodobna Evgenija). Milica je imala Nemanjićko poreklo. Njen otac bio je knez Vratko, u narodnoj tradiciji poznatiji kao Jug Bogdan.

Kad joj je muž 1389. poginuo u Kosovskoj bici, Milica je upravljala narodom i državom, jer su joj sinovi još uvek bili maloletni. Kneginja Milica se bavila i diplomatskom delatnošću, pa je sa monahinjom Jefimijom 1398. išla kod sulatana Bajazita da zastupa interese svog sina Stefana. Tom prilikom je izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Beograd. Osnovala je manastir Ljubostinju u kome je i dočekala smrt.

Katarina Ivanović, prva srpska slikarka i prva žena među srpskim akademicima

Katarina Ivanović rođena je 1811. godine u Vesprimu u Mađarskoj, u trgovačkoj porodici. Kada je navršila 14 godina izrazila je želju da bude „živopiskinja”. Školovala se u Pešti kod tada najboljeg slikara Mađarske, Jozefa Peškija, i postala prva srpska slikarka.

„Uzdam se da će Srbi poštu odati mojim slikama i držati me u svom spomenu”, pisala je Katarina nakon što je nekoliko meseci ranije Narodnom muzeju poslala prvu pošiljku od osam slika.

Marija Maga Magazinović, prva moderna balerina i prva novinarka

Marija Maga Magazinović rođena je u Užicu 1882.godine. Iako je pola veka bila potpuno posvećena modernoj umetničkoj igri, u isto vreme bavila se i novinarstvom. Pisala je za „Poltiku” tekstove o ritmici i plastici kao oblicima telesnog i duhovnog vaspitanja omladine. U isto vreme, punih četrdeset godina Maga Magazinović je bila i profesor filozofije, nemačkog i srpskog jezika u Prvoj ženskog gimnaziji. Napisala je autobiografsku knjigu Jedan život.

Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji

Draga Ljočić, prva žena lekar, rođena je u šabačkoj trgovačkoj porodici. Pošto nikada nije dobila dozvolu za rad u državnoj bolnici, osnovala je privatnu. Čak je bila prinuđena da naknadno pred komisijom tada poznatih lekara polaže poseban ispit da se dokaže, iako je imala diplome iz Ciriha i Ženeve i specijalizaciju očnih bolesti. Draga se u balkanskim i svetskom ratu priključila kao bolničarka srpskoj vojsci kako bi negovala ranjenike.

Mileva Marić Ajnštajn, prva matematičarka Srbije i naučnica svetskog glasa

Mileva Marić Ajnštajn(1875–1948) je bila prva srpska matematičarka i prva žena Alberta Ajnštajna, jednog od najgenijalnijih ljudi 20. veka. U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike i bila tek peta žena koja je primljena u tu školu. Godine 1903. u Bernu se udala za Alberta Ajnštajna, ficičara i jednog od najvećih svetskih umova. Njihov brak je propao, a mnogi tvrde da je ona doprinela ranim Ajnštajnovim radovima, ali je stepen njenog učešća u otkrićima nepoznat i predmet je brojnih polemika.

Milunka Savić, najpoznatija srpska ratnica i prva žena bombaš

Milunka Savić rođena je 1892. godine u selu Koprivnica kod Raške. Bila je narednik u Drugom puku i srpska heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Ranjavana je u borbama devet puta. U Balkanskim ratovima borila se kao dobrovoljac, preobučena u muškarca. Godinu dana od pristupanja vojsci, Milunka je bila ranjena u Bregalničkoj bici. Tada je bolničko osoblje otkrilo njen pol.

U Prvom svetskom ratu se naročito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Dobila je mnoga srpska i saveznička odlikovanja: dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, medalje za hrabrost Miloš Obilić, Spomenicu oslobodilačkih ratova (1912–1913), Albansku spomenicu, dva francuska Ordena legije časti, francuski orden Ratnički krst sa zlatnom palmom i druge.

Jelisaveta Načić, prva Srpkinja arhitekta

Jelisaveta Načić (1878–1955) je bila prva žena diplomirani arhitekta u Srbiji. Diplomirala je 1900. godine na novoosnovanom Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta Velike škole i tako postala deo prve generacije arhitekata školovanih u Beogradu.

Najveći broj građevina koje je Jelisaveta projektovala danas su zaštićene kao kulturno dobro. Oprobala se kao urbanista, projektovala je značajne javne, ali i privatne objekte, bavila se sakralnom i industrijskom arhitekturom, interesovala se za izgradnju ekonomičnih zgrada za kolektivno stanovanje radnika.

Najpoznatije delo Jelisavete Načić u Beogradu je osnovna škola Kralj Petar Prvi, koju je projektovala na samom početku karijere. Nažalost, njen radni vek je kratko trajao jer je 1916. odvedena u logor Nežider, a nakon oslobađanja iz logora nije se više bavila arhitekturom.

Danica Tomić, prva žena pilot u Srbiji

Prva žena pilot bila je Danica Tomić, koja je na konkursu lista „Politika” 1931. godine, zajedno sa još dve devojke, krenula na obuku i dobila pilotsku dozvolu 1933. Kao žena komandanta Šestog vazduhoplovnog puka, zavolela je letenje i svojom veštinom i hrabrošću od prijatno iznenađene komisije dobila zvanje turističkog pilota.

Ksenija Atanasijević, prva žena doktor nauka u Srbiji

Ksenija Atanasijević je prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla akademsku titulu doktora nauka. Oktobra 1923. Ksenija je izabrana za docentkinju Filozofskog fakulteta za predmet Istorija klasične filozofije. Ksenija se suočavala sa mnogim problemima kao jedina žena na Univerzitetu, a bila je i hapšena više puta. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika je uvrstila u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Na osnovu svega što je ostavila iza sebe, mnogi smatraju da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.

Izvor: serbia.com

Žao mi je, ali ne želim da budem vladar. To nije moja stvar. Ne želim vladati niti osvajati. Želim pomoći svima. Jevrejima, paganima, crncima, belcima. Ljudi smo, a oni se žele međusobno pomagati. Želimo deliti sreću, a ne patnju. Ne želimo se mrzeti. Na ovom svetu ima mesta za sve. Majka Zemlja je bogata i može nas sve prehraniti. Možemo živeti slobodno i lepo; ili smo promašili put.

Pohlepa je zatrovala naše duše. Postavila je prepreke od mržnje. Odvela nas je u patnju i krvoproliće. Razvili smo brzinu, ali smo se zatvorili u sebe. Izobilje nas ostavlja izgubljenim. Nauka nas je učinila ciničnim, a intelekt bezdušnim. Razmišljamo previše, a osećamo premalo.

Više nego mašine, mi trebamo humanost. Više od inteligencije, trebamo dobrotu i velikodušnost. Bez tih kvaliteta život bi bio nasilan i sve bi bilo izgubljeno. Avioni i radio-aparati su nas približili jedne drugima. Priroda tih pronalazaka čezne za našom dobrotom, za opštim bratstvom i jedinstvom duha.

I sada, moj glas doseže do miliona ljudi u svetu, miliona očajnih muškaraca, žena i dece, žrtava sistema koji muči i zatvara nevine ljude. Onima koji me čuju, kažem: ne očajavajte. Nesreće koja je nad nama događa se zbog pohlepe i gorčine čoveka koji se boji ljudskog napretka. Mržnja prolazi, diktatori umiru, i vlast oduzeta od naroda biće vraćena narodu. Dok ljudi umiru, sloboda neće iščeznuti.

Vojnici! Ne pokoravajte se okrutnima koji vas preziru, porobljavaju, koji vam uređuju živote, govore šta da radite, mislite, osećate. Koji vas tretiraju kao životinje, topovsko meso. Ne dajte se tom neprirodnom čoveku sa mehaničkim mozgom, mehaničkim srcem. Vi niste mašine, vi niste životinje. Vi ste ljudi! Sa svom ljubavi i humanošću u srcima! Vi ne mrzite, samo nevoljeni mrze. Ne borite se za ropstvo, borite se za slobodu! Kraljevstvo nije u jednom čoveku ili grupi, već u svim ljudima. Vama ljudima!

Imate moć da stvarate mašine. Moć da stvarate sreću. Vi, ljudi, imate moć da učinite život slobodnim i srećnim, da život bude divna avantura. U ime demokratije, iskoristimo našu moć, ujedinimo se svi. Borimo se za novi svet, prijatan svet, u kojem će čovek moći raditi, mladost imati budućnost, a starost sigurnost. Obećanjima da će vam sve to pružiti, ovi neljudi su preuzeli vlast. Ali lagali su i nikada ih neće ispuniti. Diktatori su oslobodili sebe, a porobili narod. Ostvarimo sami ta obećanja!

Borimo se za oslobođenje sveta, za ukidanje nacionalnih barijera, pohlepe, mržnje i netolerancije. Borimo se za razuman svet nauke i napretka, koji će svima doneti sreću. U ime demokratije, ujedinimo se svi!

Čarli Čaplin, završni govor iz filma „Veliki diktator”

Živeti u Dablinu Džejmsa Džojsa značilo je pokoravati se idejnim klišeima diktiranim od strane tadašnje ideologije, crkve, kao i predrasudama malograđanskog društva. Džojs se čitavog života gnušao malograđanštine i neobrazovanosti Dablinaca, ali je istovremeno voleo njihovu toplinu, neposrednost i jednostavnost. Upravo u tim dablinskim protivrečnostima, u spoju ljubavi i mržnje koju je prema njima osećao, Džojs je pronalazio inspiraciju i građu za svoj književni opus.

Žan Pari ovako je opisao Dablin u godini Džojsovog rođenja: „Štrajkovi, bune, bombe. Da li će engleski poredak ukrotiti ove rodoljube koje je štampa već nazvala buntovnicima? Dugo nesređena borba sa Parnelom uzimala je odlučujući obrt. Njegov izlazak iz parnice proslavljen je u Dablinu radosno, govorima i sa bakljadama. Sutradan, da bi poželeli dobrodošlicu kralju, Nepobedivi su ubili engleske doglavnike za irska pitanja. Parnel je optužen za saučesništvo. Sve se završilo jednostavnom klevetom – 1891. godine Parnel je umro u rukama neprijatelja, napušten i obeščašćen…” (Žan Pari, Džejms Džojs, njim samim)

U autobiografskom romanu Portet umetnika u mladosti, Džojs je zavirio u sebe i ponovo proživeo svoje detinjstvo i mladost, kroz lik Stivena Dedalusa, čiji će razvojni put biti u znaku non serviam (neću da služim) i per aspera ad astra (trnovitim putem ka zvezdama).

James_Joyce_1888Razvoj ličnosti Stivena Dedalusa predstavlja veliki revolt protiv svih dogmi kojima je bio vezan za porodicu, crkvu i zavičaj. Introvertni dečak Stiven, čija je hipersenzitivnost praćena neobično slabim vidom, obdaren je snažnim umetničkim temperamentom koji se ispoljava u njegovim ranim godinama: „On nije želeo da se igra. Hteo je da u stvarnom svetu nađe bestelesnu sliku koju je njegova duša tako stalno posmatrala”. Ova potreba za bestelesnom slikom predstavlja nagoveštaj sazrevanja Džojsove umetničke vizije, koja će se afirmisati otuđenjem od roditelja, društva i katoličke demagogije. Otuđenost od društva, nazire se i u kafanskoj atmosferi pića i pesme, u koju Stiven ne može i ne želi da se uklopi. Iz te osame izrašće Džojsovi pogledi na svet, izgradiće se odnos prema njemu i uzdignuće se njegova umetnost. Usamljen u svojoj različitosti od ostale dece, Stiven je meta njihovoj surovosti. Zbog toga, kao i zbog neljudskosti i rigidnosti jezuitskog koledža koji je pohađao, još više se povlači u sebe kako bi stvorio svoje kodekse ponašanja i izgradio svoje samopouzdanje.

U prvoj glavi romana, upoznajemo petogodišnjeg Stivena Dedalusa kome rođaka kaže da se za nešto mora izviniti, ili će doleteti orlovi koji će mu iskopati oči. Malom Dedalusu se ova slika urezala u sećanje – slika da se on mora izviniti, a ne navodi zašto (jer, razlog je, verovatno, beznačajan ili ga uopšte i nema). Ipak, kazna je strašna. Drugo bezrazložno i nadasve nepravedno i surovo kažnjavanje desiće se na koledžu (u kome se iza uglađene forme duhovnosti krije grubost i licemerje) gde Stiven biva kažnjen šibanjem po rukama i ponižavajućim i pokajničkim klečanjem na podu. Tada se u njemu budi prva pobuna protiv nepravde.

Tragajući za sopstvenim identitetom, Stiven je lutao dablinskim trgovima, kejovima, ulicama, i zalazio u kvartove koji odzvanjaju „tako malo katolički”. U jednom od takvih kvartova, Stiven će sa samo šesnaest godina, u postelji jedne prostitutke, doživeti svoje prvo seksualno iskustvo i ujedno jednu od svojih epifanija. U kontekstu ovog čina, epifanija ima svetovno značenje, dobija značenje otkrovenja. Ono što daje smisao i značaj ovom činu, jeste pobuna – pobuna protiv crkve i njenih propovedi o bezgrešnom životu na zemlji zarad nebeskog raja i strašnom paklenom ognju zbog neokajanog greha; pobuna protiv katoličkih dogmi i zemlje koja kontroliše libido i inteligenciju svojih podanika, pobuna iz želje da se upozna celovitost života.

„U njenom naručju osetio je da najednom postaje jak, i neustrašiv i siguran u sebe. Ali njegove usne nisu htele da se sagnu da je poljube. Naglim pokretom ona mu prisloni glavu i priljubi svoje usne uz njegove i on pročita smisao njenih pokreta u iskrenom uzdignutom pogledu.(…)I nije bio svestan ničeg drugog u svetu do tajanstvenog pritiska njenih poluotvorenih usana. One su mu pritiskale mozak kao i usne, i kao da su bile sredstvo nekog neodređenog govora; i između njih on oseti neki nepoznat i slab pritisak, mračniji od poniranja u greh, nežniji od zvuka ili mirisa.”

Smisao poljupca sa ženom Stiven će napokon shvatiti i raskrstiti sa dilemom koja ga je do tada vezivala samo za majku: „Je li trebalo da ljubi majku, ili nije trebalo da ljubi majku? (…) Zašto to ljudi rade sa svojim licem?”

Dakle, njegovo prvo sagrešenje o božanske zakone, jeste telesno ogrešenje, nakon kojeg „njegova pobožnost bejaše iščezla”.

Problem Stivenovog odbijanja da služi onome u šta više ne veruje, Džojs vezuje za poglavlje o Luciferu, blistavom sinu jutra, moćnom velmoži koji je pao zbog svoje gordosti: Non serviam. I dok se prorovednik sprema da održi pompezni govor o postanju, Premudrosti Božjoj i večnosti patnje koja grešnike čeka u paklu, Dedalus sluša kišu koja pada na kapelu i vrt i vizualizuje bešumnu nadolazeću vodu koja će poplaviti lice zemlje i ugušiti sav život na njoj. Propovednikov govor o veličanstvenoj dobroti i premudrosti Svevišnjeg, i o kazni koja neminovno čeka one koji su se drznuli protiv Reči Gospodnje, na Stivena ostavlja snažan utisak – oseća da je svaka propovednikova reč upućena njemu i njegovom grehu protiv kojeg je sada usmeren sav božanski gnev.

Pobunjenik, sam po sebi, nije toliko važan – to može biti bilo ko, bilo kad i iz bilo kog razloga, ali pobuna – to je reč kojoj se odaje priznanje. U zavisnosti od veličine njenog cilja, kod počinioca (pobunjenika!) javlja se odgovarajuće osećanje: poštovanje prema sebi, ili – malodušnost. Malodušnost otvara pitanje kajanja. Usled prisustva kajanja, kao i svih sadržaja koje ono sa sobom nosi, javlja se anksioznost, koja, kao izuzetno dekadentna pojava, počinje progresiju u cilju degradiranja jedinke, koja tada bezobzirno moli za oproštaj.

Da bi odlučno uzviknuo – non serviam i krenuo per aspera ad astra, Dedalus se još jednom vraća Bogu, da bi još jednom, kroz ispovest i molitvu pokajanja bio Njegov pomazanik. Moraće da prođe kroz sopstveni pakao, da bi slobodno krenuo ka svom raju – Večnoj Reči, Logosu. Pre no što će se potpuno odreći katoličke crkve, Stiven joj se vraća i dušom i telom, predan svakim atomom svog bića Svetom Trojstvu. Logičan sled događaja, duboko determinisan njegovim vaspitanjem i obrazovanjem, posle greha, bilo je ispaštanje i kajanje. Međutim, čak i kada glasovi tela postanu dovoljno jaki, a ispovesti samo kanal za neokajane grehove, Dedalusa duboko usađeno osećanje krivice neće napustiti. To osećanje napustiće ga onda kada bude krenuo svojim putem, onim kome je njegov duh predodređen, a to je Umetnost.

James_Joyce2Dedalus odbija sveštenički poziv jer ne želi da kao posrednik između Boga i čoveka kontroliše nečiju dušu. Takva vrsta moći njemu nije potrebna. Njemu je potrebno da oseti život u svim njegovim oblicima, on želi da bude odan životu, ne želi da ga se odrekne da bi sebi „kupio” raj na nebu. On želi da se prepusti prirodi, imaginaciji, literaturi i svojim epifanijama, i da, kao takav, bude Propovednik Umetnosti, čije propovedi neće počinjati rečima: Introibo ad altare Dei (Stupiću na Božji oltar – reči kojima je nekada katolički sveštenik započinjao misu). Odbija da bude dobar vernik koji će primiti sveto pričešće, sagnuti glavu i ljubiti ruke bogougodnicima, kao da nisu obični ljudi. Odbija i da bude bogougodnik koji će opatijski delovati na narod, stavljajući ga time u svoju vlast. On želi i mora odgovoriti zahtevu vlastitog umeća kojim otvara vrata umetnosti, ostavljajući iza sebe prazno odjekivanje glasova katoličkih propovednika.

Stiven se odriče crkve jer je upravo ona ta koja čini da voljenje Boga bude tako teško. On odbija hramove i svetilišta, osim onih koje je podigla sama priroda. Kao čovek prirode, Dedalus je izuzetno poetičan, a usamljeničko opštenje sa Nevidljivim, najviši je izraz verskog života. Stivenov religiozni duh ne negira postojanje Boga, već ne želi da služi nečemu u šta više ne veruje, a to je: dom, otadžbina i crkva. Odbijanjem da primi svetu pričest, on se ne odvaja samo od crkve, već i od porodice.

U njegovom prezimenu je mitski Dedal (le dedale na francuskom znači lavirint), antički umetnik, uzumitelj i arhitekta, graditelj lavirinta u kome je kralj Minos držao čudovište Minotaura. Dedal je sa sinom Ikarom bio zatočenik lavirinta koji je sam izgradio. Da bi se spasio, sebi i sinu je napravio krila od voska i perja. Ikar se, međutim, ushićen letom, vinuo previsoko, sunce mu otopilo krila, pao u more i utopio se. Ali, Dedal je uspeo da se domogne slobode, isto kao što se i Džojsov Dedalus jasnim i odlučnim non serviam, domogao sopstvene slobode.

Svaki lavirint je putovanje do čijeg se cilja teško stiže. Što je put komplikovaniji, izazov je veći, a dostizanje cilja značajnije. Ako se pravilno slede njegove okuke i prevoji, svetlost cilja jasnije se vidi. Stiven svojim rođenjem ulazi u lavirint, sam i odlučan da u njemu istraje do kraja, birajući svoje skretnice koje će ga dovesti do slobode.

Stiven Dedalus gradi sebi krila kojima će slobodno leteti u pravcu umetnosti, ne strepeći od mogućeg pada, jer, pad i nije toliko strašan ako ima smer i smisao. On kreće putem na kome se materija i duh uobličuju zarad estetskog cilja, putem traganja za lepim na kome će formulisati svoje teorije o književnosti i umetnosti, putem logosa: „Iz slobode i moći svoje duše on će, kao veliki izumitelj čije ime nosi, ponosno stvarati nešto živo, novo i uzvišeno i lepo, nedokučivo i neuništivo…”

Fotografija – Džojs kao šestogodišnjak, 1888. godine – preuzeta je sa en.wikipedia.org.

 

Autor: Dušica Čukić

bojanBojan Jokanović iz Doboja, diplomirani bogoslov i teolog, prosvetni radnik, slikar i karikaturista, autor je serije ilustracija o Sizifovoj neumornoj borbi protiv pravopisnih grešaka, koja je postala izuzetno popularna, najpre na društvenim mrežama, pa onda i šire. Njegove karikature doprinele su usvajanju brojnih pravopisnih pravila, a  ovaj izuzetno zanimljiv način interpretacije mnogi su pozdravili kao sajajnu ideju, koja je pomogla u nastavi i obrazovanju uopšte. Pismenica je razgovarala sa Bojanom o njegovom zalaganju za poštovanje pravopisnih pravila i negovanje srpskog jezika.

Vaše karikature su veoma poznate i ljudi vole Vaš rad. Šta je, pored talenta, za to potrebno?

Dopreti do publike nije naročito teško ukoliko imate sadržaj koji je zanimljiv. Fokus su mi aktuelne teme iz različitih oblasti, tako da se za svakoga nađe ponešto. Ljudi se javljaju sa idejama, komentarima, predlozima, sugestijama, što mi dosta pomaže. Komuniciram sa svojom publikom, to je takođe dosta važno.

Gde pronalazite inspiraciju za svoje crteže i karikature?

Otkako znam za sebe – crtam. Dar za likovno stvaralaštvo nasledio sam od oca, koji se bavi crtanjem i duborezom. Teško bih mogao precizno da izdvojim šta me inspiriše. Uglavnom inspiracija nađe mene.

Kako ste došli na ideju da pravopisne teme uvrstite u one kojima ste inače posvećeni u svom radu?

Karikaturista danas ima mnogo, ali nijedan od njih se do sada nije bavio pravopisom u svojim radovima. Ipak, nisam počeo namenski da se bavim ovim. Ideja mi je došla sasvim slučajno. Budući da radim karikature po narudžbini, dobijem mnogo nepismenih ili polupismenih poruka. Nije lako dešifrovati te poruke… Dok protumačim šta je klijent hteo da kaže, ja izgubim želju za crtanjem, tako da me je, slobodno mogu da kažem, nevolja naterala da počnem da radim na pravopisnim karikaturama. I drago mi je da je tako.

Na osnovu čega birate šta će biti tema? Slušate ljude kako govore i uočavate greške, čitate Pravopis…?

Kontakt sa ljudima, aktivno slušanje i čitanje, televizija, novine, predlozi prijatelja i onih koji prate moj rad – sve to je izvor informacija i ideja.

Kako mladi reaguju na ovu zanimljivu interpretaciju pravopisa?

Crtanje karikatura je, u početku, za mene bilo razonoda. Kasnije su došle izložbe, reportaže za televizije, novine, portale na internetu… Tako je hobi prerastao u nešto ozbiljnije. Pratioci moje stranice na Fejsbuku mi svakodnevno pišu, zajedno rešavamo pravopisne nedoumice, pronalazimo nove ideje. Sve više je ponuda za saradnju – narudžbine ilustracija, karikatura, rad na knjigama i sl. Došlo je do ogromnog napretka i nadam se da će ubuduće biti još bolje.

Da li mislite da ovaj slikoviti način objašnjavanja gramatičkih i pravopisnih pravila možda može nešto promeniti u inače suvoparnom načinu interpretiranja u školi na kakav smo uglavnom navikli?

Tekst nije uvek potreban jer danas malo ko čita. Da nema društvenih mreža, možda bismo zaboravili čitati i pisati. Moji crteži su slikovnica za oštroumne, ali ujedno i za one lenje i nepismene. S obzirom na to koliko je prosvetnih radnika počelo koristiti moje radove kao ilustraciju – mislim da se ova ideja pokazala kao izuzetno korisna.

Ilustracija koje pravopisne greške je privukla najveću pažnju?

Sve pravopisne karikature su bile odlično zapažene. Ne znam koju bih posebno izdvojio… Uglavnom najpopularnije budu one koje se bave greškama koje su najčešće – tako, valjda, ljudi prepoznaju sebe ili nekoga koga poznaju.

Koja je Vama najdraža?

Najdraža mi je karikatura o pisanju „ne znam”. To je ujedno moj prvenac; nakon nje je usledila serija drugih, pa mi je, zbog toga, nekako omiljena.

ne-znam

Da li Vaš rad prate profesori i nastavnici srpskog jezika i učitelji? Kakvi su njihovi komentari?

Mnogo ljudi je zainteresovano za ovu oblast mog rada – učitelji, nastavnici i profesori srpskog jezika i književnosti, filolozi… Žele da rade panoe na tu temu u školama, kancelarijama…. S obzirom na to da deca najlakše i najradije vizuelno pamte, oni su u mojim karikaturama prepoznali način da doprinesu obrazovanju. To me posebno raduje. Pored Veronauke, vodim u školi i likovnu sekciju tako da se trudim da svoje umeće prensem mladima i volim da čujem da su prosvetni radnici posvećeni tome.

Da li Vam se desilo da napravite neku grešku, s obzirom na to da je mnogo dubleta i različitih mišljenja o tome da li je nešto pravilno ili ne?

Uvek ima onih koji se ne slažu sa nekim jezičkim pravilom, to je normalno i očekivano. Međutim, uvek proverim u adekvatnoj literaturi, konsultujem se sa ljudima koji su stručni na tom polju, i onda ne dolazi do grešaka.

Da li ste razmišljali o tome da proširite ideju na književnost? Možda karikature pisaca i pesnika? Obrada motiva iz književnosti?

Razmisliću… Što da ne.

 

Hvala Bojanu na intervjuu. Pismenica im želi, njemu i Sizifu, mnogo sreće u borbi protiv pravopisnih grešaka.

Evo još nekoliko Bojanovih ilustracija, a njegov rad možete pratiti na Fejsbuk stranici Bojan Jokanović – crteži i karikature.

hvali-ili-fali
jerbezveze

 

 

 

 

sumljam

cemo