Живети у Даблину Џејмса Џојса значило је покоравати се идејним клишеима диктираним од стране тадашње идеологије, цркве, као и предрасудама малограђанског друштва. Џојс се читавог живота гнушао малограђанштине и необразованости Даблинаца, али је истовремено волео њихову топлину, непосредност и једноставност. Управо у тим даблинским противречностима, у споју љубави и мржње коју је према њима осећао, Џојс је проналазио инспирацију и грађу за свој књижевни опус.
Жан Пари овако је описао Даблин у години Џојсовог рођења: „Штрајкови, буне, бомбе. Да ли ће енглески поредак укротити ове родољубе које је штампа већ назвала бунтовницима? Дуго несређена борба са Парнелом узимала је одлучујући обрт. Његов излазак из парнице прослављен је у Даблину радосно, говорима и са бакљадама. Сутрадан, да би пожелели добродошлицу краљу, Непобедиви су убили енглеске доглавнике за ирска питања. Парнел је оптужен за саучесништво. Све се завршило једноставном клеветом – 1891. године Парнел је умро у рукама непријатеља, напуштен и обешчашћен…” (Жан Пари, Џејмс Џојс, њим самим)
У аутобиографском роману Портет уметника у младости, Џојс је завирио у себе и поново проживео своје детињство и младост, кроз лик Стивена Дедалуса, чији ће развојни пут бити у знаку non serviam (нећу да служим) и per aspera ad astra (трновитим путем ка звездама).
Развој личности Стивена Дедалуса представља велики револт против свих догми којима је био везан за породицу, цркву и завичај. Интровертни дечак Стивен, чија је хиперсензитивност праћена необично слабим видом, обдарен је снажним уметничким темпераментом који се испољава у његовим раним годинама: „Он није желео да се игра. Хтео је да у стварном свету нађе бестелесну слику коју је његова душа тако стално посматрала”. Ова потреба за бестелесном сликом представља наговештај сазревања Џојсове уметничке визије, која ће се афирмисати отуђењем од родитеља, друштва и католичке демагогије. Отуђеност од друштва, назире се и у кафанској атмосфери пића и песме, у коју Стивен не може и не жели да се уклопи. Из те осаме израшће Џојсови погледи на свет, изградиће се однос према њему и уздигнуће се његова уметност. Усамљен у својој различитости од остале деце, Стивен је мета њиховој суровости. Због тога, као и због нељудскости и ригидности језуитског колеџа који је похађао, још више се повлачи у себе како би створио своје кодексе понашања и изградио своје самопоуздање.
У првој глави романа, упознајемо петогодишњег Стивена Дедалуса коме рођака каже да се за нешто мора извинити, или ће долетети орлови који ће му ископати очи. Малом Дедалусу се ова слика урезала у сећање – слика да се он мора извинити, а не наводи зашто (јер, разлог је, вероватно, безначајан или га уопште и нема). Ипак, казна је страшна. Друго безразложно и надасве неправедно и сурово кажњавање десиће се на колеџу (у коме се иза углађене форме духовности крије грубост и лицемерје) где Стивен бива кажњен шибањем по рукама и понижавајућим и покајничким клечањем на поду. Тада се у њему буди прва побуна против неправде.
Трагајући за сопственим идентитетом, Стивен је лутао даблинским трговима, кејовима, улицама, и залазио у квартове који одзвањају „тако мало католички”. У једном од таквих квартова, Стивен ће са само шеснаест година, у постељи једне проститутке, доживети своје прво сексуално искуство и уједно једну од својих епифанија. У контексту овог чина, епифанија има световно значење, добија значење откровења. Оно што даје смисао и значај овом чину, јесте побуна – побуна против цркве и њених проповеди о безгрешном животу на земљи зарад небеског раја и страшном пакленом огњу због неокајаног греха; побуна против католичких догми и земље која контролише либидо и интелигенцију својих поданика, побуна из жеље да се упозна целовитост живота.
„У њеном наручју осетио је да наједном постаје јак, и неустрашив и сигуран у себе. Али његове усне нису хтеле да се сагну да је пољубе. Наглим покретом она му прислони главу и приљуби своје усне уз његове и он прочита смисао њених покрета у искреном уздигнутом погледу.(…)И није био свестан ничег другог у свету до тајанственог притиска њених полуотворених усана. Оне су му притискале мозак као и усне, и као да су биле средство неког неодређеног говора; и између њих он осети неки непознат и слаб притисак, мрачнији од понирања у грех, нежнији од звука или мириса.”
Смисао пољупца са женом Стивен ће напокон схватити и раскрстити са дилемом која га је до тада везивала само за мајку: „Је ли требало да љуби мајку, или није требало да љуби мајку? (…) Зашто то људи раде са својим лицем?”
Дакле, његово прво сагрешење о божанске законе, јесте телесно огрешење, након којег „његова побожност бејаше ишчезла”.
Проблем Стивеновог одбијања да служи ономе у шта више не верује, Џојс везује за поглавље о Луциферу, блиставом сину јутра, моћном велможи који је пао због своје гордости: Non serviam. И док се пророведник спрема да одржи помпезни говор о постању, Премудрости Божјој и вечности патње која грешнике чека у паклу, Дедалус слуша кишу која пада на капелу и врт и визуализује бешумну надолазећу воду која ће поплавити лице земље и угушити сав живот на њој. Проповедников говор о величанственој доброти и премудрости Свевишњег, и о казни која неминовно чека оне који су се дрзнули против Речи Господње, на Стивена оставља снажан утисак – осећа да је свака проповедникова реч упућена њему и његовом греху против којег је сада усмерен сав божански гнев.
Побуњеник, сам по себи, није толико важан – то може бити било ко, било кад и из било ког разлога, али побуна – то је реч којој се одаје признање. У зависности од величине њеног циља, код починиоца (побуњеника!) јавља се одговарајуће осећање: поштовање према себи, или – малодушност. Малодушност отвара питање кајања. Услед присуства кајања, као и свих садржаја које оно са собом носи, јавља се анксиозност, која, као изузетно декадентна појава, почиње прогресију у циљу деградирања јединке, која тада безобзирно моли за опроштај.
Да би одлучно узвикнуо – non serviam и кренуо per aspera ad astra, Дедалус се још једном враћа Богу, да би још једном, кроз исповест и молитву покајања био Његов помазаник. Мораће да прође кроз сопствени пакао, да би слободно кренуо ка свом рају – Вечној Речи, Логосу. Пре но што ће се потпуно одрећи католичке цркве, Стивен јој се враћа и душом и телом, предан сваким атомом свог бића Светом Тројству. Логичан след догађаја, дубоко детерминисан његовим васпитањем и образовањем, после греха, било је испаштање и кајање. Међутим, чак и када гласови тела постану довољно јаки, а исповести само канал за неокајане грехове, Дедалуса дубоко усађено осећање кривице неће напустити. То осећање напустиће га онда када буде кренуо својим путем, оним коме је његов дух предодређен, а то је Уметност.
Дедалус одбија свештенички позив јер не жели да као посредник између Бога и човека контролише нечију душу. Таква врста моћи њему није потребна. Њему је потребно да осети живот у свим његовим облицима, он жели да буде одан животу, не жели да га се одрекне да би себи „купио” рај на небу. Он жели да се препусти природи, имагинацији, литератури и својим епифанијама, и да, као такав, буде Проповедник Уметности, чије проповеди неће почињати речима: Introibo ad altare Dei (Ступићу на Божји олтар – речи којима је некада католички свештеник започињао мису). Одбија да буде добар верник који ће примити свето причешће, сагнути главу и љубити руке богоугодницима, као да нису обични људи. Одбија и да буде богоугодник који ће опатијски деловати на народ, стављајући га тиме у своју власт. Он жели и мора одговорити захтеву властитог умећа којим отвара врата уметности, остављајући иза себе празно одјекивање гласова католичких проповедника.
Стивен се одриче цркве јер је управо она та која чини да вољење Бога буде тако тешко. Он одбија храмове и светилишта, осим оних које је подигла сама природа. Као човек природе, Дедалус је изузетно поетичан, а усамљеничко општење са Невидљивим, највиши је израз верског живота. Стивенов религиозни дух не негира постојање Бога, већ не жели да служи нечему у шта више не верује, а то је: дом, отаџбина и црква. Одбијањем да прими свету причест, он се не одваја само од цркве, већ и од породице.
У његовом презимену је митски Дедал (le dedale на француском значи лавиринт), антички уметник, узумитељ и архитекта, градитељ лавиринта у коме је краљ Минос држао чудовиште Минотаура. Дедал је са сином Икаром био заточеник лавиринта који је сам изградио. Да би се спасио, себи и сину је направио крила од воска и перја. Икар се, међутим, усхићен летом, винуо превисоко, сунце му отопило крила, пао у море и утопио се. Али, Дедал је успео да се домогне слободе, исто као што се и Џојсов Дедалус јасним и одлучним non serviam, домогао сопствене слободе.
Сваки лавиринт је путовање до чијег се циља тешко стиже. Што је пут компликованији, изазов је већи, а достизање циља значајније. Ако се правилно следе његове окуке и превоји, светлост циља јасније се види. Стивен својим рођењем улази у лавиринт, сам и одлучан да у њему истраје до краја, бирајући своје скретнице које ће га довести до слободе.
Стивен Дедалус гради себи крила којима ће слободно летети у правцу уметности, не стрепећи од могућег пада, јер, пад и није толико страшан ако има смер и смисао. Он креће путем на коме се материја и дух уобличују зарад естетског циља, путем трагања за лепим на коме ће формулисати своје теорије о књижевности и уметности, путем логоса: „Из слободе и моћи своје душе он ће, као велики изумитељ чије име носи, поносно стварати нешто живо, ново и узвишено и лепо, недокучиво и неуништиво…”
Фотографија – Џојс као шестогодишњак, 1888. године – преузета је са en.wikipedia.org.
Аутор: Душица Чукић