Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Дон Ригобертове бележнице

 

Ми немамо разумевање за концептуални карактер. Ви сте направили овај лепи нацрт моје куће и моје библиотеке полазећи од претпоставке – врло распрострањене, нажалост – да су у једном дому важне особе, а не предмети. Не критикујем вас што сте прихватили тај критеријум, преко потребан за човека вашега звања који не одбија да уважи муштеријино мишљење. Али моја концепција будућег дома потпуно је супротна. Односно: у овом малом изграђеном простору, који ћу звати својим светом и којим ће владати моји хирови, предност ће имати моје књиге, слике и графике; ми особе, бићемо грађани другога реда. Ове четири хиљаде свезака и стотину платана и графика оно су што мора да чини праисконски разлог за нацрт за који сам вас задужио. Ви ћете подредити пријатност, сигурност и удобност људи овим предметима.

Неопходан детаљ је димњак, који мора имати могућност да се, према мојој вољи, претвори у крематоријумску пећ за књиге и вишак графика. Због тога мора бити смештен врло близу полица и надохват моје столице, јер ми се свиђа да се играм инквизитора књижевних и уметничких несрећа седећи, а не стојећи. Објаснићу вам. Четири хиљаде свезака и стотину графика које поседујем непроменљиве су бројке. Никада их нећу имати више, како бих избегао преобиље и неред, али они никада неће бити исти, јер ће се непрестано обнављати, све до моје смрти. То значи да за сваку књигу коју додајем својој библиотеци уклањам неку другу, а свака слика – литографија, дрворез, ксилографија, цртеж, резбарија, миксографија, уље, акварел итд. – коју укључујем у своју збирку, замењује најнеомиљенију од свих. Нећу крити од вас да је одабир жртве мучан и, каткад, срцепарајућ, хамлетовско двоумљење које ме мучи данима, недељама, и које се потом обнавља у мојим ноћним морама. У почетку сам поклањао књиге и жртвоване графике јавним библиотекама и музејима. Сада их палим, одатле уклања димњака. Одлучио сам се за ту драстичну формулу, која отклања тескобу што морам да изаберем жртву уз љути осећај да чиним културно светогрђе, етичку трансгресију, онога дана, боље речено ноћи, кад сам – одлучивши да надоместим прекрасним Сислеом, надахнутим морем у Паракасу, репродукцију вишебојне конзерве Sampbell супе Ендија Ворхола – схватио како је глупо да кажњавам туђе очи делом за које сам проценио да је недостојно мојих. Тада сам је бацио у ватру. Гледајући како се пржи тај папир, окусио сам мутну грижу савести, признајем. Сад ми се то не догађа. Послао сам десетак романтичарских и индијанских песника у пламен и не мањи број скулптура, концептуалних, апстрактних, неформалистичких, пејзажних, портретних и светачких, како бих сачувао numerus clausus своје библиотеке и пинакотеке, без бола, него, штавише, под стимулативним утиском како проучавам критику књижевности и уметности како би то требало учинити: на радикалан, неповратан и сагорив начин. Додајем, да довршим с овим одломком, како ме та разбибрига забавља, али нипошто не делује као афродизијак па је стога сматрам ограничавајућом и слабом, сасвим духовном разбибригом која се не одражава на телу.

Надам се да нећете схватити ово што сте управо прочитали – надмоћ коју приписујем сликама и књигама над двоношцима од крви и меса – као хумористичку побуду или циничну позу. Није то, него већ уврежено уверење, последица тешких , али и врло пријатних искустава. Није ми било лако да дођем до начела које противречи старим традицијама – назовимо их хуманистичким са смешком на уснама – антропоцентричним филозофијама и религијама којима је непојмљиво да стварно људско биће, склоп од пропадајуће крви и меса, буде сматрано мање достојним занимања и поштовања од онога које је измишљено, које се појављује (или, рецимо, одражава, ако се тако пријатније осећате) у уметничким и литерарним сликама. Поштедећу вас појединости ове приче и прелазим на закључак до којега сам дошао и који сад обзнањујем не црвенећи се.

Није свет самопокретних грубијана, чији смо ви и ја део, оно што ме занима, оно због чега уживам и патим, већ ово мноштво бића покретаних маштом, жељом и уметничким умећем, присутних на сликама, графикама, у књигама које сам успео да прикупим дугогодишњом стрпљивошћу и љубављу. Кућа коју ћу изградити на Баранку, она коју ви треба да нацртате преправљајући пројекат од почетка до краја, више је намењена њима него мени или мојој новој супрузи или мом синчићу. Тројство које чини моја породица, без намере да богохулим, у служби је тих предмета, а ви то такође треба да будете кад се, пошто прочитате ове ретке, нагнете над сто за цртање како бисте исправили оно што је лоше урађено.

Ово што сам управо написао дословна је истина, не загонетна метафора. Градим ову кућу да бих патио и забављао се с њима, због њих и за њих. Потрудите се да ме опонашате током ограниченог периода у којем ћете за мене радити.

А сада, цртајте.

Кроз промишљено и стилизовано поједностављење, у корелацији сликарства и књижевности, цртежи и карикатуре домаћих писаца несумњиво одишу документарном, али и уметничком вредношћу.

karikatura-disВладислав Петковић Дис, аутор: Никола Бешевић, 1917, извор: politika.rs

 

karikatura-nusic

Бранислав Нушић, аутор: Пјер Крижанић, извор: ilustrator.rs

karikatura-pekic

Борислав Пекић, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

 

karikatura-ivo-andric

Иво Андрић, аутор: Петар Писметровић, извор: ilustrator.rs

karikatura-kis

Данило Киш, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

Извор. sinhro.rs

jovanka-boncic-u-novinamaЈованка Бончић је прва жена са дипломом инжењера у Немачкој. Академско звање ова рођена Нишлијка стекла је давне 1913. године. Како је, пре више од једног века, забележено у берлинским „Илустрованим новинама”, Бончићева је прва дипломирана студенткиња Високе техничке школе у Дармштату.

У Дармштату, данас граду науке, 18. јула 1913. ова Нишлијка је стекла звање архитекте и диплому инжењера. Рођена је 1887. године у Нишу, од оца Михаила и мајке Катарине, а студије архитектуре започела је у Београду.

Отишла је у Немачку након одслушаног седмог семестра и стечене праксе у Српским државним железницама. У градићу на западу ове европске земље, поред образовања, нашла је и љубав свог живота, Украјинца Андреја Катеринића.

После вишегодишњег живота по источноевропским метрополама, овај брачни пар инжењера је 1922. године дошао у Београд. Јованка је српској престоници оставила зграде Учитељског и Ветеринарског факултета. Њена дела су и чувени Бански двор у Бањалуци, као и део бањског купатила у Бањи Ковиљачи.

Након Другог светског рата је пензионисана и остала је да живи у Београду до своје смрти 1966. године.

И награда и улица

Колико је Јованка Бончић значајна у немачком „граду науке” потврђује и чињеница да једна награда коју додељује Универзитет у Дармштату, као и једна улица у студентском кампусу носе њено име. Од пре две године награда „Јованка Бончић” додељује се женама за посебна научна достигнућа у области материјала и геонауке. Нажалост, у Нишу још нема ниједно обележје.

Није једина Српкиња

Како пишу франкфуртске „Вести”, Бончићева није једина Српкиња која је пре више од 100 година студирала у иностранству. Професорка Љубинка Трговчевић-Митровић са Факултета политичких наука, каже да је тих година у Европи било доста студенткиња из Србије.

„Само као стипендисткиње Краљевине Србије на Циришком и осталим европским универзитетима високошколске дипломе у том периоду стицало је 45 студенткиња”, каже професорка Трговчевић-Митровић.

Најистакнутије у Циришком кружоку биле су управо српске студенткиње Милена Бота из Крушевца, Ружица Дражић из Шапца, Милева Марић (Ајнштајн) из Новог Сада и многе друге.

Извор: gradjevinarstvo.rs

У временима када су се улоге жена знатно разликовале од данашњих и када је слобода деловања жене била веома сужена, оне су ипак биле довољно јаке и храбре да се међу другим женама, али и мушкарцима, истакну и оставе свој печат у историји Србије. Биле су прве међу људима који су у овој земљи постављали стандарде у књижевности, сликарству, медицини, новинарству, науци, пилотирању, дипломатији, али и у ратовању. Оне су најзнаменитије Српкиње!

znamenitesrpkinje

Јелена Анжујска, оснивач прве женске школе у Србији и прва српска краљица која је постала светитељка

Јелена Анжујска је била супруга српског краља Стефана Уроша, који је владао од 1243. до 1276. године, и мајка краљева Драгутина и Милутина. Њен двор налазио се на самом рубу Косова и Метохије у месту Брњаци. У њему је Јелена основала прву Женску школу у Србији у којој су се девојке училе ручним радовима, а по завршетку школе, краљица их је даривала миразом за удају. Била је то прва стручна женска школа, не само у Србији већ и у Европи, према мишљењу историчара.

Легенда каже да се после три године од своје смрти јавила у сну једном монаху, а када су отворили њен гроб, тело је нађено цело и очувано. Од те 1317. она се слави као светитељка 12. новембра по новом календару.

Монахиња Јефимија (Јелена Мрњавчевић), прва књижевница Србије

Јелена Мрњавчевић (око 1350–1405) је била ћерка угледног властелина ћесара Војихне и жена деспота Угљеше, рођака цара Душана. Када је деспот погинуо у бици на Марици 1371. године, Јелена је дошла на двор кнеза Лазара, будући да је била Миличина рођака. Замонашила се и узела име Јефимија, под којим је позната као прва српска књижевница. Верује се да је Јефимија помагала кнегињи Милици у вођењу државних послова у периоду њене владавине након Косовске битке и прилично утицала на образовање Миличине деце.

У српској књижевности Јефимија је остала позната по три вредна књижевна дела: Туга за младенцем Угљешом, Мољење Господу Исусу Христу и Похвала кнезу Лазару. Због материјала у којима су сачувана, ова дела представљају и споменике примењене уметности. Њени радови замишљени су као дар манастирима Хиландару и Раваници.

Кнегиња Милица Хребељановић, прва жена дипломата

Кнегиња Милица Хребељановић (око 1335–1405) била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка (Преподобна Евгенија). Милица је имала Немањићко порекло. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан.

Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су јој синови још увек били малолетни. Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, па је са монахињом Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свог сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Основала је манастир Љубостињу у коме је и дочекала смрт.

Катарина Ивановић, прва српска сликарка и прва жена међу српским академицима

Катарина Ивановић рођена је 1811. године у Весприму у Мађарској, у трговачкој породици. Када је навршила 14 година изразила је жељу да буде „живопискиња”. Школовала се у Пешти код тада најбољег сликара Мађарске, Јозефа Пешкија, и постала прва српска сликарка.

„Уздам се да ће Срби пошту одати мојим сликама и држати ме у свом спомену”, писала је Катарина након што је неколико месеци раније Народном музеју послала прву пошиљку од осам слика.

Марија Мага Магазиновић, прва модерна балерина и прва новинарка

Марија Мага Магазиновић рођена је у Ужицу 1882.године. Иако је пола века била потпуно посвећена модерној уметничкој игри, у исто време бавила се и новинарством. Писала је за „Полтику” текстове о ритмици и пластици као облицима телесног и духовног васпитања омладине. У исто време, пуних четрдесет година Мага Магазиновић је била и професор филозофије, немачког и српског језика у Првој женског гимназији. Написала је аутобиографску књигу Један живот.

Драга Љочић, прва жена лекар у Србији

Драга Љочић, прва жена лекар, рођена је у шабачкој трговачкој породици. Пошто никада није добила дозволу за рад у државној болници, основала је приватну. Чак је била принуђена да накнадно пред комисијом тада познатих лекара полаже посебан испит да се докаже, иако је имала дипломе из Цириха и Женеве и специјализацију очних болести. Драга се у балканским и светском рату прикључила као болничарка српској војсци како би неговала рањенике.

Милева Марић Ајнштајн, прва математичарка Србије и научница светског гласа

Милева Марић Ајнштајн(1875–1948) је била прва српска математичарка и прва жена Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи 20. века. У лето 1896. уписала је студије медицине на Универзитету у Цириху. У октобру се пребацила на Државну политехничку школу на студије математике и физике и била тек пета жена која је примљена у ту школу. Године 1903. у Берну се удала за Алберта Ајнштајна, фицичара и једног од највећих светских умова. Њихов брак је пропао, а многи тврде да је она допринела раним Ајнштајновим радовима, али је степен њеног учешћа у открићима непознат и предмет је бројних полемика.

Милунка Савић, најпознатија српска ратница и прва жена бомбаш

Милунка Савић рођена је 1892. године у селу Копривница код Рашке. Била је наредник у Другом пуку и српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је у борбама девет пута. У Балканским ратовима борила се као добровољац, преобучена у мушкарца. Годину дана од приступања војсци, Милунка је била рањена у Брегалничкој бици. Тада је болничко особље открило њен пол.

У Првом светском рату се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Добила је многа српска и савезничка одликовања: два ордена Карађорђеве звезде са мачевима, медаље за храброст Милош Обилић, Споменицу ослободилачких ратова (1912–1913), Албанску споменицу, два француска Ордена легије части, француски орден Ратнички крст са златном палмом и друге.

Јелисавета Начић, прва Српкиња архитекта

Јелисавета Начић (1878–1955) је била прва жена дипломирани архитекта у Србији. Дипломирала је 1900. године на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета Велике школе и тако постала део прве генерације архитеката школованих у Београду.

Највећи број грађевина које је Јелисавета пројектовала данас су заштићене као културно добро. Опробала се као урбаниста, пројектовала је значајне јавне, али и приватне објекте, бавила се сакралном и индустријском архитектуром, интересовала се за изградњу економичних зграда за колективно становање радника.

Најпознатије дело Јелисавете Начић у Београду је основна школа Краљ Петар Први, коју је пројектовала на самом почетку каријере. Нажалост, њен радни век је кратко трајао јер је 1916. одведена у логор Нежидер, а након ослобађања из логора није се више бавила архитектуром.

Даница Томић, прва жена пилот у Србији

Прва жена пилот била је Даница Томић, која је на конкурсу листа „Политика” 1931. године, заједно са још две девојке, кренула на обуку и добила пилотску дозволу 1933. Као жена команданта Шестог ваздухопловног пука, заволела је летење и својом вештином и храброшћу од пријатно изненађене комисије добила звање туристичког пилота.

Ксенија Атанасијевић, прва жена доктор наука у Србији

Ксенија Атанасијевић је прва жена која је на Београдском универзитету стекла академску титулу доктора наука. Октобра 1923. Ксенија је изабрана за доценткињу Филозофског факултета за предмет Историја класичне филозофије. Ксенија се суочавала са многим проблемима као једина жена на Универзитету, а била је и хапшена више пута. У међувремену, Енциклопедија Британика је уврстила у своје одреднице њен докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схватање Брунове мисли. На основу свега што је оставила иза себе, многи сматрају да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система.

Извор: serbia.com

Жао ми је, али не желим да будем владар. То није моја ствар. Не желим владати нити освајати. Желим помоћи свима. Јеврејима, паганима, црнцима, белцима. Људи смо, а они се желе међусобно помагати. Желимо делити срећу, а не патњу. Не желимо се мрзети. На овом свету има места за све. Мајка Земља је богата и може нас све прехранити. Можемо живети слободно и лепо; или смо промашили пут.

Похлепа је затровала наше душе. Поставила је препреке од мржње. Одвела нас је у патњу и крвопролиће. Развили смо брзину, али смо се затворили у себе. Изобиље нас оставља изгубљеним. Наука нас је учинила циничним, а интелект бездушним. Размишљамо превише, а осећамо премало.

Више него машине, ми требамо хуманост. Више од интелигенције, требамо доброту и великодушност. Без тих квалитета живот би био насилан и све би било изгубљено. Авиони и радио-апарати су нас приближили једне другима. Природа тих проналазака чезне за нашом добротом, за општим братством и јединством духа.

И сада, мој глас досеже до милиона људи у свету, милиона очајних мушкараца, жена и деце, жртава система који мучи и затвара невине људе. Онима који ме чују, кажем: не очајавајте. Несреће која је над нама догађа се због похлепе и горчине човека који се боји људског напретка. Мржња пролази, диктатори умиру, и власт одузета од народа биће враћена народу. Док људи умиру, слобода неће ишчезнути.

Војници! Не покоравајте се окрутнима који вас презиру, поробљавају, који вам уређују животе, говоре шта да радите, мислите, осећате. Који вас третирају као животиње, топовско месо. Не дајте се том неприродном човеку са механичким мозгом, механичким срцем. Ви нисте машине, ви нисте животиње. Ви сте људи! Са свом љубави и хуманошћу у срцима! Ви не мрзите, само невољени мрзе. Не борите се за ропство, борите се за слободу! Краљевство није у једном човеку или групи, већ у свим људима. Вама људима!

Имате моћ да стварате машине. Моћ да стварате срећу. Ви, људи, имате моћ да учините живот слободним и срећним, да живот буде дивна авантура. У име демократије, искористимо нашу моћ, ујединимо се сви. Боримо се за нови свет, пријатан свет, у којем ће човек моћи радити, младост имати будућност, а старост сигурност. Обећањима да ће вам све то пружити, ови нељуди су преузели власт. Али лагали су и никада их неће испунити. Диктатори су ослободили себе, а поробили народ. Остваримо сами та обећања!

Боримо се за ослобођење света, за укидање националних баријера, похлепе, мржње и нетолеранције. Боримо се за разуман свет науке и напретка, који ће свима донети срећу. У име демократије, ујединимо се сви!

Чарли Чаплин, завршни говор из филма „Велики диктатор”

Живети у Даблину Џејмса Џојса значило је покоравати се идејним клишеима диктираним од стране тадашње идеологије, цркве, као и предрасудама малограђанског друштва. Џојс се читавог живота гнушао малограђанштине и необразованости Даблинаца, али је истовремено волео њихову топлину, непосредност и једноставност. Управо у тим даблинским противречностима, у споју љубави и мржње коју је према њима осећао, Џојс је проналазио инспирацију и грађу за свој књижевни опус.

Жан Пари овако је описао Даблин у години Џојсовог рођења: „Штрајкови, буне, бомбе. Да ли ће енглески поредак укротити ове родољубе које је штампа већ назвала бунтовницима? Дуго несређена борба са Парнелом узимала је одлучујући обрт. Његов излазак из парнице прослављен је у Даблину радосно, говорима и са бакљадама. Сутрадан, да би пожелели добродошлицу краљу, Непобедиви су убили енглеске доглавнике за ирска питања. Парнел је оптужен за саучесништво. Све се завршило једноставном клеветом – 1891. године Парнел је умро у рукама непријатеља, напуштен и обешчашћен…” (Жан Пари, Џејмс Џојс, њим самим)

У аутобиографском роману Портет уметника у младости, Џојс је завирио у себе и поново проживео своје детињство и младост, кроз лик Стивена Дедалуса, чији ће развојни пут бити у знаку non serviam (нећу да служим) и per aspera ad astra (трновитим путем ка звездама).

James_Joyce_1888Развој личности Стивена Дедалуса представља велики револт против свих догми којима је био везан за породицу, цркву и завичај. Интровертни дечак Стивен, чија је хиперсензитивност праћена необично слабим видом, обдарен је снажним уметничким темпераментом који се испољава у његовим раним годинама: „Он није желео да се игра. Хтео је да у стварном свету нађе бестелесну слику коју је његова душа тако стално посматрала”. Ова потреба за бестелесном сликом представља наговештај сазревања Џојсове уметничке визије, која ће се афирмисати отуђењем од родитеља, друштва и католичке демагогије. Отуђеност од друштва, назире се и у кафанској атмосфери пића и песме, у коју Стивен не може и не жели да се уклопи. Из те осаме израшће Џојсови погледи на свет, изградиће се однос према њему и уздигнуће се његова уметност. Усамљен у својој различитости од остале деце, Стивен је мета њиховој суровости. Због тога, као и због нељудскости и ригидности језуитског колеџа који је похађао, још више се повлачи у себе како би створио своје кодексе понашања и изградио своје самопоуздање.

У првој глави романа, упознајемо петогодишњег Стивена Дедалуса коме рођака каже да се за нешто мора извинити, или ће долетети орлови који ће му ископати очи. Малом Дедалусу се ова слика урезала у сећање – слика да се он мора извинити, а не наводи зашто (јер, разлог је, вероватно, безначајан или га уопште и нема). Ипак, казна је страшна. Друго безразложно и надасве неправедно и сурово кажњавање десиће се на колеџу (у коме се иза углађене форме духовности крије грубост и лицемерје) где Стивен бива кажњен шибањем по рукама и понижавајућим и покајничким клечањем на поду. Тада се у њему буди прва побуна против неправде.

Трагајући за сопственим идентитетом, Стивен је лутао даблинским трговима, кејовима, улицама, и залазио у квартове који одзвањају „тако мало католички”. У једном од таквих квартова, Стивен ће са само шеснаест година, у постељи једне проститутке, доживети своје прво сексуално искуство и уједно једну од својих епифанија. У контексту овог чина, епифанија има световно значење, добија значење откровења. Оно што даје смисао и значај овом чину, јесте побуна – побуна против цркве и њених проповеди о безгрешном животу на земљи зарад небеског раја и страшном пакленом огњу због неокајаног греха; побуна против католичких догми и земље која контролише либидо и интелигенцију својих поданика, побуна из жеље да се упозна целовитост живота.

„У њеном наручју осетио је да наједном постаје јак, и неустрашив и сигуран у себе. Али његове усне нису хтеле да се сагну да је пољубе. Наглим покретом она му прислони главу и приљуби своје усне уз његове и он прочита смисао њених покрета у искреном уздигнутом погледу.(…)И није био свестан ничег другог у свету до тајанственог притиска њених полуотворених усана. Оне су му притискале мозак као и усне, и као да су биле средство неког неодређеног говора; и између њих он осети неки непознат и слаб притисак, мрачнији од понирања у грех, нежнији од звука или мириса.”

Смисао пољупца са женом Стивен ће напокон схватити и раскрстити са дилемом која га је до тада везивала само за мајку: „Је ли требало да љуби мајку, или није требало да љуби мајку? (…) Зашто то људи раде са својим лицем?”

Дакле, његово прво сагрешење о божанске законе, јесте телесно огрешење, након којег „његова побожност бејаше ишчезла”.

Проблем Стивеновог одбијања да служи ономе у шта више не верује, Џојс везује за поглавље о Луциферу, блиставом сину јутра, моћном велможи који је пао због своје гордости: Non serviam. И док се пророведник спрема да одржи помпезни говор о постању, Премудрости Божјој и вечности патње која грешнике чека у паклу, Дедалус слуша кишу која пада на капелу и врт и визуализује бешумну надолазећу воду која ће поплавити лице земље и угушити сав живот на њој. Проповедников говор о величанственој доброти и премудрости Свевишњег, и о казни која неминовно чека оне који су се дрзнули против Речи Господње, на Стивена оставља снажан утисак – осећа да је свака проповедникова реч упућена њему и његовом греху против којег је сада усмерен сав божански гнев.

Побуњеник, сам по себи, није толико важан – то може бити било ко, било кад и из било ког разлога, али побуна – то је реч којој се одаје признање. У зависности од величине њеног циља, код починиоца (побуњеника!) јавља се одговарајуће осећање: поштовање према себи, или – малодушност. Малодушност отвара питање кајања. Услед присуства кајања, као и свих садржаја које оно са собом носи, јавља се анксиозност, која, као изузетно декадентна појава, почиње прогресију у циљу деградирања јединке, која тада безобзирно моли за опроштај.

Да би одлучно узвикнуо – non serviam и кренуо per aspera ad astra, Дедалус се још једном враћа Богу, да би још једном, кроз исповест и молитву покајања био Његов помазаник. Мораће да прође кроз сопствени пакао, да би слободно кренуо ка свом рају – Вечној Речи, Логосу. Пре но што ће се потпуно одрећи католичке цркве, Стивен јој се враћа и душом и телом, предан сваким атомом свог бића Светом Тројству. Логичан след догађаја, дубоко детерминисан његовим васпитањем и образовањем, после греха, било је испаштање и кајање. Међутим, чак и када гласови тела постану довољно јаки, а исповести само канал за неокајане грехове, Дедалуса дубоко усађено осећање кривице неће напустити. То осећање напустиће га онда када буде кренуо својим путем, оним коме је његов дух предодређен, а то је Уметност.

James_Joyce2Дедалус одбија свештенички позив јер не жели да као посредник између Бога и човека контролише нечију душу. Таква врста моћи њему није потребна. Њему је потребно да осети живот у свим његовим облицима, он жели да буде одан животу, не жели да га се одрекне да би себи „купио” рај на небу. Он жели да се препусти природи, имагинацији, литератури и својим епифанијама, и да, као такав, буде Проповедник Уметности, чије проповеди неће почињати речима: Introibo ad altare Dei (Ступићу на Божји олтар – речи којима је некада католички свештеник започињао мису). Одбија да буде добар верник који ће примити свето причешће, сагнути главу и љубити руке богоугодницима, као да нису обични људи. Одбија и да буде богоугодник који ће опатијски деловати на народ, стављајући га тиме у своју власт. Он жели и мора одговорити захтеву властитог умећа којим отвара врата уметности, остављајући иза себе празно одјекивање гласова католичких проповедника.

Стивен се одриче цркве јер је управо она та која чини да вољење Бога буде тако тешко. Он одбија храмове и светилишта, осим оних које је подигла сама природа. Као човек природе, Дедалус је изузетно поетичан, а усамљеничко општење са Невидљивим, највиши је израз верског живота. Стивенов религиозни дух не негира постојање Бога, већ не жели да служи нечему у шта више не верује, а то је: дом, отаџбина и црква. Одбијањем да прими свету причест, он се не одваја само од цркве, већ и од породице.

У његовом презимену је митски Дедал (le dedale на француском значи лавиринт), антички уметник, узумитељ и архитекта, градитељ лавиринта у коме је краљ Минос држао чудовиште Минотаура. Дедал је са сином Икаром био заточеник лавиринта који је сам изградио. Да би се спасио, себи и сину је направио крила од воска и перја. Икар се, међутим, усхићен летом, винуо превисоко, сунце му отопило крила, пао у море и утопио се. Али, Дедал је успео да се домогне слободе, исто као што се и Џојсов Дедалус јасним и одлучним non serviam, домогао сопствене слободе.

Сваки лавиринт је путовање до чијег се циља тешко стиже. Што је пут компликованији, изазов је већи, а достизање циља значајније. Ако се правилно следе његове окуке и превоји, светлост циља јасније се види. Стивен својим рођењем улази у лавиринт, сам и одлучан да у њему истраје до краја, бирајући своје скретнице које ће га довести до слободе.

Стивен Дедалус гради себи крила којима ће слободно летети у правцу уметности, не стрепећи од могућег пада, јер, пад и није толико страшан ако има смер и смисао. Он креће путем на коме се материја и дух уобличују зарад естетског циља, путем трагања за лепим на коме ће формулисати своје теорије о књижевности и уметности, путем логоса: „Из слободе и моћи своје душе он ће, као велики изумитељ чије име носи, поносно стварати нешто живо, ново и узвишено и лепо, недокучиво и неуништиво…”

Фотографија – Џојс као шестогодишњак, 1888. године – преузета је са en.wikipedia.org.

 

Аутор: Душица Чукић

bojanБојан Јокановић из Добоја, дипломирани богослов и теолог, просветни радник, сликар и карикатуриста, аутор је серије илустрација о Сизифовој неуморној борби против правописних грешака, која је постала изузетно популарна, најпре на друштвеним мрежама, па онда и шире. Његове карикатуре допринеле су усвајању бројних правописних правила, а  овај изузетно занимљив начин интерпретације многи су поздравили као сајајну идеју, која је помогла у настави и образовању уопште. Писменица је разговарала са Бојаном о његовом залагању за поштовање правописних правила и неговање српског језика.

Ваше карикатуре су веома познате и људи воле Ваш рад. Шта је, поред талента, за то потребно?

Допрeти до публике није нарочито тешко уколико имате садржај који је занимљив. Фокус су ми актуелне теме из различитих области, тако да се за свакога нађе понешто. Људи се јављају са идејама, коментарима, предлозима, сугестијама, што ми доста помаже. Комуницирам са својом публиком, то је такође доста важно.

Где проналазите инспирацију за своје цртеже и карикатуре?

Откако знам за себе – цртам. Дар за ликовно стваралаштво наследио сам од оца, који се бави цртањем и дуборезом. Тешко бих могао прецизно да издвојим шта ме инспирише. Углавном инспирација нађе мене.

Како сте дошли на идеју да правописне теме уврстите у оне којима сте иначе посвећени у свом раду?

Карикатуриста данас има много, али ниједан од њих се до сада није бавио правописом у својим радовима. Ипак, нисам почео наменски да се бавим овим. Идеја ми је дошла сасвим случајно. Будући да радим карикатуре по наруџбини, добијем много неписмених или полуписмених порука. Није лако дешифровати те поруке… Док протумачим шта је клијент хтео да каже, ја изгубим жељу за цртањем, тако да ме је, слободно могу да кажем, невоља натерала да почнем да радим на правописним карикатурама. И драго ми је да је тако.

На основу чега бирате шта ће бити тема? Слушате људе како говоре и уочавате грешке, читате Правопис…?

Контакт са људима, активно слушање и читање, телевизија, новине, предлози пријатеља и оних који прате мој рад – све то је извор информација и идеја.

Како млади реагују на ову занимљиву интерпретацију правописа?

Цртање карикатура је, у почетку, за мене било разонода. Касније су дошле изложбе, репортаже за телевизије, новине, портале на интернету… Тако је хоби прерастао у нешто озбиљније. Пратиоци моје странице на Фејсбуку ми свакодневно пишу, заједно решавамо правописне недоумице, проналазимо нове идеје. Све више је понуда за сарадњу – наруџбине илустрација, карикатура, рад на књигама и сл. Дошло је до огромног напретка и надам се да ће убудуће бити још боље.

Да ли мислите да овај сликовити начин објашњавања граматичких и правописних правила можда може нешто променити у иначе сувопарном начину интерпретирања у школи на какав смо углавном навикли?

Текст није увек потребан јер данас мало ко чита. Да нема друштвених мрежа, можда бисмо заборавили читати и писати. Моји цртежи су сликовница за оштроумне, али уједно и за оне лење и неписмене. С обзиром на то колико је просветних радника почело користити моје радове као илустрацију – мислим да се ова идеја показала као изузетно корисна.

Илустрација које правописне грешке је привукла највећу пажњу?

Све правописне карикатуре су биле одлично запажене. Не знам коју бих посебно издвојио… Углавном најпопуларније буду оне које се баве грешкама које су најчешће – тако, ваљда, људи препознају себе или некога кога познају.

Која је Вама најдража?

Најдража ми је карикатура о писању „не знам”. То је уједно мој првенац; након ње је уследила серија других, па ми је, због тога, некако омиљена.

ne-znam

Да ли Ваш рад прате професори и наставници српског језика и учитељи? Какви су њихови коментари?

Много људи је заинтересовано за ову област мог рада – учитељи, наставници и професори српског језика и књижевности, филолози… Желе да раде паное на ту тему у школама, канцеларијама…. С обзиром на то да деца најлакше и најрадије визуелно памте, они су у мојим карикатурама препознали начин да допринесу образовању. То ме посебно радује. Поред Веронауке, водим у школи и ликовну секцију тако да се трудим да своје умеће пренсем младима и волим да чујем да су просветни радници посвећени томе.

Да ли Вам се десило да направите неку грешку, с обзиром на то да је много дублета и различитих мишљења о томе да ли је нешто правилно или не?

Увек има оних који се не слажу са неким језичким правилом, то је нормално и очекивано. Међутим, увек проверим у адекватној литератури, консултујем се са људима који су стручни на том пољу, и онда не долази до грешака.

Да ли сте размишљали о томе да проширите идеју на књижевност? Можда карикатуре писаца и песника? Обрада мотива из књижевности?

Размислићу… Што да не.

 

Хвала Бојану на интервјуу. Писменица им жели, њему и Сизифу, много среће у борби против правописних грешака.

Ево још неколико Бојанових илустрација, а његов рад можете пратити на Фејсбук страници Бојан Јокановић – цртежи и карикатуре.

hvali-ili-fali
jerbezveze

 

 

 

 

sumljam

cemo