Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Лингвиста Рада Стијовић сматра да увођење именица женског рода за означавање професије, као што су психолошкиња, педагошкиња или гинеколошкиња уопште није потребно јер се једноставно не уклапа у српски језик. На овај начин никако се не постиже наводна равноправност полова, већ сасвим супротно – издвајају се различитости.

– То је био разлог због кога су се жене у Србији пре више од сто година побуниле против својих женских презимена, на пример Марковићка или Марковићева, и тражиле да носе мушка презимена – Марковић. Управо зато да се не би издвајале, да се не би потенцирала њихова различитост. Дакле, када је име професије у питању, не бих мењала ништа. Реченица: Ја сам професор, а моја сестра адвокат ни најмање не дисквалификује жену, нити нам одузима било каква права – каже Стијовић.

О правилима промене женских презимена прочитајте ОВДЕ.

– Политички коректан речник је исконструисан и исфорсиран. Не треба никог вређати, називати погрдним именима, омаловажавати, а у речима које се данас називају некоректним тога нема – каже Рада Стијовић.

У последње време међу доконим српским браниоцима части оцвалих девојака често се говори о укидању именица госпођа или госпођица, да се не би осећале увређеним оне припаднице нежнијег пола које нису хтеле или нису могле да нађу мужа.

– Онда бисмо морали да укинемо и именице девојка и жена, кад прва означава неудату, а друга удату особу. Куд би нас то одвело и зашто? Ако смо слободне личности и изборимо се за праве вредности, за то на пример да ниједна од ових речи није погрдна, зашто би нам сметало да нас именују једном од њих? – сматра Стијовић.

Слично је и са именицама Циганин, Шиптар или црнац.

– Шиптари и Цигани сами себе зову тако. Ако кажемо да је то погрдно, онда ми грешимо, ми дајемо боју тим речима коју оне очито немају јер се ти народи не би сами тако звали. Именица црнац такође није погрдна. Напротив, код нас се каже радим као црнац, што значи да радим много, врдено, напорно…

– И зашто онда укидати ту именицу? Можда она у Америци има другачије значење, због њиховог некадашњег односа према црнцима, али то нас не обавезује да ми нешто мењамо у нашем свом језику. Ако то неко тражи од нас, треба му објаснити, а не радити по оној народној видела жаба да се коњи поткивају, па и она дигла ногу – каже Стијовић.

Како се по много чему угледамо на Америку и велике европске земље, не би било чудно да прихватимо иницијативу о забрани социјално неприхватљивих израза. Њима је обухваћено двадесет три појма које треба избацити не само из јавног говора већ из дневне употребе. Тако изрази као што су самохран или незапослен постају дискриминаторски, а сиромашан се може назвати само социјално угроженим.

– Социјално угрожен је далеко гора реч него сиромашан, рекла бих чак с извесном дозом погрдности. Можда неко хоће њом да каже да је тог сиромашног неко други угрозио и да он сам није крив зато што је сиромашан, али то ми се некако чини демагошким. Што се тиче израза самохран, за мене је то лепа реч која у себи чува и стару реч хранити, у смислу чувати, бринути. Шта у њој има лоше? Не треба је примењивати онда када су родитељи растављени, али обоје брину о детету или деци. Тада не бих рекла самохрана мајка или самохрани отац. Али, у случају кад заиста само једно брине, то треба и рећи. Ако нећете да се зна да сами бринете о детету, немојте рећи ништа, ни ту нити неку другу реч, осим отац или мајка – истиче др Стијовић.

kinje

Извор: vesti-online.com

Када удајом жена свом презимену дода мужевљево, прво се пише девојачко па онда оно које је удајом добила. Између ова два презимена се не пише цртица.

Без обзира на то да ли је реч о мушком или о женском презимену, у српском језику се, изузев у списковима, у којима је због азбучног реда наглашено другачије, прво пише име па онда презиме.

За разлику од мушких презимена, женска презимена која се завршавају на -ић или на -о не мењају се по падежима. Рећи ћемо – Позовите господина Јовановића, али – Позовите госпођу/госпођицу Јовановић.

 Мушко презиме може добити „женски” облик ако му додамо наставак -ка или -ева/-ова: Јовановићка, Јовановићева. У том случају се женска презимена мењају по падежима: Јовановићке/Јовановићеве, Јовановићки/Јовановићевој, Јовановићку/Јовановићеву, Јовановићком/Јовановићевом, Јовановићки/Јовановићевој.

Некада је женско презиме са наставком -ева/-ова – Јовановићева, Пажинова – означавало ћерку неког Јовановића, односно Пажина, а презиме са наставком -ка – Јовановићка, Пажинка – супругу Јовановића, односно Пажина. Данас се ово правило не поштује, јер се жена не посматра као особа која некоме припада.

Међутим, у савременом српском стандардном језику од две могуће форме (на -ева/-ова, односно на -ка) уобичајенији су облици на -ева/-ова. Облици презимена с наставком -ка махом се одржавају у колоквијално-фамилијарном говору, и то углавном код двосложних именица, оних у којима је други слог сегмент -ић, попут Катићка, Ивићка и сл., мада и у овим случајевима предност имају облици Катићева, Ивићева и сл. У неким приликама или срединама презимена на -ка се доживљавају као облици с негативном конотацијом.

Уколико се женско презиме завршава на -а, оно ће се мењати по падежима као именице женског рода на -а: Бјелице, Бјелици, Бјелицу, Бјелицом, Бјелици.

Често кажемо, на пример: Изјавила је Петровић, Поповић није потписала итд., односно презиме које означава особу женског пола употребљавамо самостално. Међутим, то није језички правилно јер су ове именице (Петровић, Поповић и сл.) мушког рода. Такође, ни реченице где пол није наглашен, на пример: Стиже Поповић, нису препоручљиве, иако су језички исправне, јер не доносе информацију о полу особе о којој говоримо. Зато уз презиме треба употребљавати реч која ће назначити да говоримо о особи женског пола; то може бити титула, занимање, име итд: Госпођа Поповић стиже.