У Правопису српскога језика Матице српске из 2010. године, у речничком делу, уз појам ванил-шећер упућује се на тачку 82в, у којој се објашњава да се с цртицом пишу особена традиционална и њима слична релативно новија или сасвим нова стилска скраћења код којих се прва саставница (именица) осећа као замена за придев. А уз појам ванилин-шећер упућује се на тачку 86б, у којој се наводи да се спојеви код којих је прва реч изван оваквих веза променљива и најчешће значи симболично (заштићено) име, фирму и сл. пишу одвојено.
Правопис нам, како видимо из приложеног, није решио недоумицу.
Забуна потиче од дилеме око тога да ли ванилин схватамо као присвојни придев настао од именице ванила, или као именицу ванилин, која значи органско једињење, те ово питање залази у домен који није језичке природе. Уколико ванилин схватимо као именицу (а РМС за именицу даје значење: ароматична материја из ванилиног плода, која се употребљава у производњи слаткиша: ванилин-шећер, ситан ароматичан прах добијен из ванилиног плода), онда ово свакако треба писати као полусложеницу састављену од две именице.
Дакле, ванил-шећер, ванилин-шећер и ванилин шећер. Можда је боље писати ванил-шећер да не би долазило до забуне, но овај облик није устаљен у свакодневном говору.