Као да се изгубила свест о томе шта професори раде и на који начин утичу на квалитет друштва у којем живимо?
Просветни радници се деценијама боре за боље услове рада. Држава не износи нове могућности и решења, а друштво се не обазире. Друштвена индолентност, али и непоштовање разлили су се попут неког мутираног друштвеног феномена. То су осетили и сагледали сви они који имају очи, уши, срце и стид. Подразумева се да су у школама лоши услови за рад, и подразумевало се годинама, и на то су људи престали да обраћају пажњу. Дозволило се да друштво обезвређује функцију просветних радника и да чак и деца данас не уважавају ауторитет професора и школе.
Као да се изгубила свест о томе шта професори раде и на који начин утичу на квалитет друштва у којем живимо. Јесмо засути морем информација, док се масмедијатизовани догађаји око нас преклапају и смењују невероватном брзином, али да ли је могуће да нам таква стварност потискује основне, људске емоције према спољашњем свету? Постоји површинска осетљивост на свет око нас, али истовремено постоји и дубока апатичност. Модерност нам заклања праве вредности, задржавајући поштовање једино силе и моћи. Моћ интелекта се запоставља, јер она, нажалост, више не представља вредност ка којој се стреми.
Током студија књижевности, безброј пута су мене и моје колеге снисходљиво питали шта ћемо уопште „са тим” када завршимо? Подсмешљиво су већ процењивали нашу вредност у будућности. Нашу тржишну вредност. Заборављајући каква је она друштвена, и колики утицај и моћ овај позив носи са собом. Равнодушност друштва према овом позиву суштински представља равнодушност према себи.
Професори су ти који подстичу децу на рад и залагање, веће него што су деца икад мислила за себе да могу. Професори су ти који могу да учине да се просечна тројка осети као победник, а да се петица са минусом стиди. Професори се сваки дан боре да пажњу деце скрену са телефона, таблета и других дигиталних уређаја, како би их мотивисали и обогатили новим знањима. Професори јављају родитељима све промене које примете на њиховој деци у друштву и школским околностима, за које родитељи не би могли другачије да сазнају. Они, кад треба, подсећају родитеље на оно што њихова деца могу да буду.
Професори подстичу децу да размишљају, замишљају, да питају, критикују, да се искрено извине и да пишу, стварају и читају. Да промишљају оно што раде и оно што их окружује. Да изграде став према свету и његовим појавама. Да развијају знање, да буду рационални, али и прате своје срце. Да се супротставе свима који желе да њих и њихове вредности на било који начин повреде и обезвреде. Они буде, подстичу и подржавају различитост деце. То је оно што раде пошто заврше своје студије, и тако утичу на свет у којем живимо. Професори праве разлику.
Дипл. филолог
Деана Димитријевић
Извор: Политика
Da,potpuno ste u pravu profesore jer ste u Vašem tekstu iskazali baš ono što i ja kao roditelj jednog đaka mislim , ali ne mogu da tako precizno iskažem,što je i normalno jer sam druge struke,isto tako zapostavljene u ovom društvu i trenutku koji živimo.U svakom slučaju hvala Vam što ste ovim tekstom potvrdili da sam ipak u pravu u vaspitanju i uticaju na moje dete u ondnosu na obrazovanje.Moramo se pomiriti sa činjenicom da društvo svesno zapostavlja školu i gura decu u ralje raznih rijalitija sve sa ciljem stvaranja mediokriteta koji će im sutra služiti kao jeftina radna snaga ! Ja neću prestati da se borim za svoje dete,baš iz razloga koje ste naveli u tekstu,a i uvek postoji neka dobra škola kao što je”Bratstvo jedinstvo ” i Gimnazija u Vrbasu,pa nam ništa drugo ne preostaje nego da se roditelji i prosvetari zajedno bore za neko bolje sutra NE ČEKAJUĆI DA NAS DRŽAVA POGLEDA.
Поштовани Велимире, хвала што пратите Писменицу. Срдачан поздрав.