Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

U današnje vreme, kada je tehnika zagospodarila na svim poljima naših života, posebna veština je postalo vaspitati dete i naučiti ga da knjige voli i da u čitanju uživa.

Mnogo je razloga zbog kojih bi trebalo razvijati ljubav prema knjizi i naviku čitanja u što ranijem uzrastu. Dobra knjiga podstiče razvoj inteligencije, povezivanje govornog i pisanog jezika, obogaćivanje rečnika, produbljuje maštu i doprinosi razvoju kreativnog mišljenja, usvajanju moralnih vrednosti i humanih poruka. To je aktivnost koja se prenosi s generacije na generaciju i gotovo svako dete u njoj uživa.

dete-cita-1

Nekada, u vreme naših baka i deka, u vreme naših roditelja, pre pojave televizije i kompjutera, čitanje je bilo popularna aktivnost u kojoj su ljudi uživali u svoje slobodno vreme. Većina odraslih smatra da je razvijanje čitalačkih navika vezano za period polaska u školu, ali pritom previđamo činjenicu da je to proces koji počinje s prvim kontaktom sa knjigom, proces koji se neguje i razvija tokom čitavog detinjstva. Ukoliko naučimo dete da zavoli knjige, pružićemo mu osnovu za razvoj mnogih drugih veština. Na taj način se poboljšava njegova sposobnost komunikacije i konverzacije, a u školu će krenuti sa pozitivnim stavom prema knjigama. Istraživanja su pokazala da deca koja su odgajana uz knjige, nisu pokazivala samo bolje rezultate kada su jezičke sposobnosti u pitanju već su bolje radila i testove iz matematike.

Zašto naša deca ne čitaju knjige i kako to promeniti?

Nikada nije previše rano da počnete da čitate svom detetu i upoznate ga sa jednim od najlepših životnih zadovoljstava. Kada napuni samo nekoliko dana, beba će da „odgovara” na vaš glas, osluškujući i posmatrajući šta se dešava oko nje. Kako biva starija, počeće da pušta određene glasove. Zato je čitanje važan podsticaj u razvoju njenog govora. Od predškolskog uzrasta, sve do trećeg razreda, dečja veština čitanja raste. U ovom periodu, u procesu učenja čitanja, roditelji igraju najvažniju ulogu. Dete koje tek počinje učiti da čita dobija mnogo više podataka o samoj knjizi kroz njeno slušanje nego kroz samostalno čitanje. Rečnik deteta i veština čitanja se brže i kvalitetnije razvija kroz slušanje čitanja, razumevanje i objašnjavanje o značenju pojedinih reči. I zapamtite, kao i sve ljubavi i ljubav prema čitanju se razvija.

Kako pomoći detetu da zavoli čitanje?

Čitaju li danas deca uopšte? Generacije koje su od rođenja izložene širokoj upotrebi kompjutera odrastaju uz tehnologiju koja ih upućuje na multitasking – istovremeno obavljanje više radnji. Uče intuitivno i nelinearno, a osnova učenja im nije, kao prethodnim generacijama, čitanje.

Da li će dete postati ljubitelj knjiga ili ne, zavisi od mnogo faktora. Ako odškrinemo ta vrata na pravi način, otvaramo detetu čarobni svet znanja, mogućnosti i mašte. Ono možda nije ni svesno da taj svet postoji, jer od najranijeg uzrasta masovno prima mnoštvo (često i nepotrebnih) informacija sa televizije, radija, preko računara. Mada i ove „sprave” imaju mnogo pozitivnih strana ako se pametno koriste, knjiga razbuđuje maštu i omogućuje detetu da nauči da sluša, da bude koncentrisano i da uči nove reči i pojmove.

Deset čudotvornih načina za razvijanje ljubavi prema knjizi

Izaberite prave knjige.

Od izbora knjige zavisi koliko će dete da uživa u njoj. Mala deca vole knjige koje im privlače pažnju i koje mogu sa lakoćom da drže u rukama. Za njih su idealne tvrde slikovnice, takozvane pop aps knjige (čijim otvaranjem strana se formiraju trodimenzionalne slike), potom slikovnice namenjene za vodu, živih boja, sa jasnim i krupnim slikama. Slikovnice sa kratkim, rimovanim pesmicama, predstavljaju dobar izbor, jer podstiču dete da razvija maštu – dok samo smišlja priče. Još jedan praktičan savet – pokažite svom mališanu da su knjige dragocene tako što ćete napraviti biblioteku u kojoj će biti dečje literature, ali i beletristike, naučne fantastike, istorijskih knjiga. Vodite računa da vaše dete pročita sve klasike koje treba, ali nemojte ni da ga zatrpavate time. Dozvolite mu da se samo raspituje i istražuje koju bi sledeću knjigu mogao da pročita jer su interesovanja kod svakog deteta različita.

Knjige koje „nisu dobre” za decu?

Rituali čitanja

Bilo bi dobro da čitanje postane obavezan, veoma važan deo svakog vašeg dana. Prema rečima stručnjaka, najbolje vreme za čitanje su večernji sati kada dete ima potrebu za mirnijim aktivnostima. To je vreme kada se tenzije spuste na minimum, vaše dnevne obaveze su iza vas, a dete je opušteno i raspoloženo da sluša. Za odlazak u krevet mališanu će prijati lagane i smirene teme bez žestokih akcija. Podesite osvetljenje i udobno se smestite, u kutku koji ste posebno osmislili za čitanje bajke. Polako čitajte kako bi dete moglo da razgleda slike, prati radnju i zapamti tok priče. Međutim, ukoliko je suviše pospano uveče, pokušajte da uvedete popodnevno čitanje – nakon ručka ili pred kupanje. Naravno, to ne znači kako treba da mu čitate samo u tačno određeno vreme. Čitanje možete da upotrebite i kao način da smirite mališana kada se previše razigra ili kao nagradu za dobro ponašanje. Lepo je kada dete samo počne da traži da mu se čita. Na vama je da se potrudite da mu budete na raspolaganju kad god ono zatraži.

Dete u ulozi junaka

Umereno brzo čitanje, sa povremenim kratkim pauzama, daje detetu priliku da se uživi u radnju, zamisli ljude, predele i događaje iz priče. Izmišljajte ponekad priče jer će dete biti očarano ako i njega pomenete u priči s njegovom omiljenom igračkom, najboljim drugom ili ljubimcem. Kad još malo odraste, verovatno će želeti da mu stalno čitate istu knjigu. Odraslima se to može činiti besmislenim, ali je to detetu veoma važno. Sve ono što je detetu poznato pruža mu ogroman osećaj sigurnosti, a ono nije toliko sigurno kao vi da će se priča svaki put isto završiti. To mora da se nauči.

Razgovarajte o pročitanom.

Podstičite dete da vam prepričava pročitano, time razvija ne samo sposobnost komunikacije, već i koncetraciju i sposobnost izdvajanja bitnih detalja. Ukoliko je mališan još mali, bodrite ga da sam smisli priču prema slikama koje vidi na koricama knjige. Pratite prstom reči dok čitate naglas da bi mališan povezao tekst sa rečima. Knjigu držite na odstojanju tako da dete vidi slike. Pokazujte slike koje prate priču. Pitajte ga šta slike govore sa svake strane. Kada primetite da je neka privukla detetovu pažnju, zastanite i zajedno popričajte o njoj. Time ćete mu pomoći da bolje razume smisao reči. Navedite ga da pokazuje ono što prepoznaje na slikama („Gde je zeka?”) i da samo okreće stranice. Možete povremeno pogrešiti prilikom pričanja priče i videti da li će vas ispraviti ili ćete pokazati psa i reći: „Evo mace!” kako bi ono moglo da vam kaže da niste u pravu. Sve je to deo navođenja deteta da učestvuje i da počne da misli svojom glavom.

Ograničite upotrebu kompjutera.

Vremenska ograničenja i pravila oko korišćenja bilo čega što ima ekran moraju da budu dosledna tako da deca ne mogu da se pogađaju sa vama i da traže više od onoga što im pripada. Instant zadovoljstvo koje deci pružaju televizor, kompjuter, video-igrice i pametni telefoni je previše moćno i svakako nešto sa čim jedna knjiga ne može da se takmiči.

Budite primer.

Najbolji način da dete zavoli knjigu jeste da je vidi često u vašim rukama. Ako je dete okruženo knjigama, ako vi dosta čitate, one će biti njegovo prirodno okruženje i spontano će ih zavoleti. Ukoliko dete primeti da vi uživate u čitanju, to će za njega biti veoma moćna motivacija. I ono će poželeti da oponaša ono što vi radite.

Biblioteka, mesto gde nastaju bajke!

Već u predškolskom uzrastu možete zajedno da odete do biblioteke da se vaše dete učlani. Čak i ako je tek počeo da uči slova, u biblioteci možete zajedno da birate slikovnice, ili knjige koje ćete mu vi čitati. Tajnovitost polica prepunih knjiga, miris papira, šunjanje među policama u potrazi za „plenom”, ostaće u neizbrisivoj uspomeni budućih malih čitača.

dete-cita-3

Knjiga, najlepši poklon!

Kada dete poraste i počne samo da čita, postarajte se da može da dođe do dovoljno raznovrsnih knjiga. One nisu luksuz, već su osnovna potreba. Ako imate više dece, bilo bi isplativo da kupite one knjige koje će se čitati više puta. Ako vam je budžet skroman, dobre knjige uvek možete naći u biblioteci, u knjižarama koje prodaju stare knjige ili na sajmovima, a uvek ih možete razmenjivati sa prijateljima.

Silom se ništa ne postiže.

Ako deca ne vole da čitaju, neće zavoleti ni pod pritiskom. Umesto često suvoparne lektire ponudite im nešto od zanimljivih avanturističkih ili fantastičnih romana. Nikada ne terajte dete da čita knjigu u kojoj ne uživa! Ako ga knjiga ne zaokupi posle nekoliko poglavlja, pustite ga da odustane. Ukoliko to ne učinite, čitanje će mu postati zamorna obaveza, a ne uživanje.

Zašto je dobro čitati svom detetu?

  • Zato što ćemo time podsticati osećanje uzajamne bliskosti.
  • Čitajući detetu podstaći ćemo spoznaju i razumevanje tuđih i ličnih osećanja, prihvatanje i uvažavanje socijalnih načela i odnosa.
  • Čitanjem podstičemo razvoj zapažanja i pamćenja, zaključivanje i usvajanje pojmova.
  • Čitanjem podstičemo detetovu maštu i kreativnost.
  • Čitanjem utičemo na razvoj govora, pripremamo ga za samostalno čitanje i, naravno, podstičemo razvoj čitalačkih navika.

Ukoliko ste vaspitač ili učitelj, podstaknite roditelje da čitaju deci i da, na taj način, kod njih grade čitalačke navike. Pomozite roditeljima – od tanjeg kartona dimenzije 4×15 cm napravite pokazivač za knjige sa kratkim uputstvom. Uputstvo treba da sadrži važne elemente čitalačkog „rituala”, na primer:

  • Sedite udobno sa svojim detetom tako da oboje možete da vidite stranice knjige.
  • Zamolite dete da vam ispriča priču o slikama na naslovnoj strani. Pitajte ga šta ilustracija govori o priči.
  • Pratite prstom reči dok čitate naglas kako bi dete povezalo tekst sa rečima.
  • Pitajte dete o slikama na svakoj strani, šta one govore o likovima i događajima.
  • Ako dete želi, neka vama „pročita” priču.
  • Ponudite detetu da nacrta priču, možda novu naslovnu stranu ili nove avanture glavnih junaka.

dete-cita-4

Pripremila Mira Avramović

Izvor: deteplus.rs

 

Sajt boredpanda.com objavio je kolekciju najlepših fotografija na temu detinjstva, koje su dobili od čitalaca. U pitanju su ili fotografije iz detinjstava samih čitalaca, ili slike koje su oni napravili tokom svojih putovanja po svetu. Pogledajte deo ove kolekcije koja trenutno sadrži više stotina prizora srećnog detinjstva. Poziv za sve koji žele da prilože svoje fotografije je i dalje otvoren, a svoje slike možete pridodati ovde.

deca-sveta-1

deca-sveta-02

deca-sveta-03

deca-sveta-04

deca-sveta-05

deca-sveta-06

deca-sveta-07

deca-sveta-08

deca-sveta-09

deca-sveta-10

 

Još fotografija pogledajte OVDE.

Izvor: Detinjarije

Iževski čistač snega Semjon Buharin već nekoliko godina oduševljava učenike srednje škole Licej br. 25 svojim slikama na snegu. Semjon je postao poznat zahvaljujući učenicima koji su mu otvorili nalog na Instagramu. Evo kako su deca obelodanila talenat „čika Senje”.

crtanje-po-snegu

Radni dan školskog čistača snega počinje u šest sati ujutru. Dok deca spavaju ili se spremaju da krenu u školu, Semjon Buharin čisti školsko dvorište od svežeg snega.

Međutim, čim počne prvi čas on metlom slika na snegu umetnička dela. Na primer, portret ruskog pesnika Aleksandra Puškina. Ta slika dva sata krasi školsko dvorište, a zatim nestaje pod nogama učenika i njihovih roditelja.

crtanje-na-snegu-1

Kako je sve počelo

Semjon nam je ispričao kako je pre par godina po završetku rutinskog posla prvi put počeo metlom da crta životinje na snegu ispod školskih prozora. Videvši njegove slike, đaci su otvorili nalog na Instagramu i počeli da ih postavljaju. Vremenom se broj posetilaca uvećao, tako da su na Semjona obratili pažnju i regionalni mediji.

Junaci Buharinovih slika na snegu su ruski pisci i kompozitori, kao i likovi i životinje iz ruskih bajki. Kako je sam Semjon ispričao za „Rusku reč”, slika najbolje ispadne na tamnom asfaltu čim padne prvi sneg, tj. dok je sneg još uvek mek i lako ga je oblikovati. Semjon slika samo na svežem snegu. Ugaženi sneg mu ne odgovara. Slike su najlepše uveče, kada se vide polusenke, ali tada u školi nema nikoga i nema ko da ih gleda, priča Buharin.

crtanje-snegu-2

„Čika Senja redovno nešto crta za nas. Zimi slika na snegu u dvorištu, a leti slika pejzaže na zidu zgrade preko puta škole. On pravi i skulpture od leda! Prošle godine je isklesao u ledu tri jagnjeta: najpre je nabacao sneg na gomilu, napravio oblik kocke, polio vodom i zatim isklesao figure”, ispričali su dopisniku „Ruske reči” učenici ove škole.

Đaci kažu da se „zgrada preko puta škole” svake godine ponovo kreči, a posle izvesnog vremena na tom novom „platnu” opet se pojavljuje neki pejzaž. „Čika Senja je prošle godine naslikao ogroman plakat sa Čajkovskim povodom godišnjice kompozitora! On pravi za nas klizališta, čisti sneg i tera pse lutalice iz školskog dvorišta. On je mnogo dobar!”

slike-na-snegu-3

Sa svojih sedamnaest godina, Semjon Buharin je upisao umetničku školu u gradu Čajkovskom, ali je napustio školovanje jer mu je porodica velika i morao je potražiti posao kako bi pomogao roditeljima. Posle nekoliko godina otputovao je na Ruski Daleki istok, gde je najpre radio kao ribar na Kamčatki, a zatim se zaposlio u službi Ministarstva za vanredne situacije.

Posle svih tih lutanja Buharin se pre pet godina „skrasio” na radnom mestu čistača snega u školi „Licej br. 25” u gradu Iževsku (1.215 km istočno od Moskve). Pored svog glavnog posla Semjon pomaže školi tako što popravlja stolice, klupe i table. Učestvuje i u kulturnom životu škole – osmišljava priredbe za praznike i priprema dekoracije zajedno sa učenicima i nastavnicima.

Autor: Nikolaj Litovkin

Izvor: Ruska reč

 

Reče mi kako se potpuno ubedio da sam ja pravo dete, to jest potpuno dete, da sam samo rastom i licem nalik na odraslog, ali da ni razvićem, ni dušom, ni karakterom, pa čak, možda, ni umom nisam odrastao i da ću takav i ostati, pa makar i šezdeset godina doživeo. Ja sam se vrlo smejao; on, naravno, nije u pravu, jer, najposle, po čemu sam ja dete?

No jedno je istina: ja zbilja i ne volim da sam sa odraslima, ljudima, velikim… to sam odavno primetio… ne volim, jer ne umem s njima. Ma šta oni sa mnom govorili, ma kako da su dobri prema meni, ipak je meni uvek nekako teško u njihovom društvu, i strašno volim kad mogu što pre da odem svojim drugovima, a drugovi su moji oduvek bila deca, ali ne stoga što sam i ja dete, nego što me je nešto prosto vuklo deci.

Kada bih, još u početku svog života na selu, odlazeći sam u planinu da se predajem tuzi, lutajući usamljen, video neki put, a naročito oko podne, kad su se puštala iz škole, sav taj nemirni roj dece kako juri sa svojim torbicama i školskim tablicama, sa vikom, sa smehom, igrajući se, sva moja duša počela bi najednom da stremi njima. Ne znam, ali bih imao nekako neobično jako i srećno osećanje  pri svakom sastanku s njima.

Zastajao bih i smejao se od sreće posmatrajući njihove male, živahne, večno pokretne nožice, dečake i devojčice koji su trčali zajedno; gledajući njihov smeh i suze (jer su mnogi stizali da se pobiju, rasplaču, opet da se pomire i da se igraju, dok bi iz škole do kuće dotrčali), ja bih zaboravio sav svoj duševni teret.

Fjodor Dostojevski, Idiot I

Fotogrfija: goodreads.com

Omiljena jela i pića Fjodora Dostojevskog>>

 

 

 

Opšta kriza koja je obuzela savremeni svet, posvuda i gotovo u svakoj sferi života, manifestuje se različito u svakoj državi, obuhvatajući različita područja i pripremajući različite oblike. U Americi je to jedan od njenih najkarakterističnijih aspekata krize, koja je, barem u poslednjih deset godina, postala politički problem na najvišem nivou, o kojem gotovo svaki dan pišu novine.

Zasigurno nije potrebno imati bujnu maštu da se otkriju opasnosti sve većeg pada nivoa osnovnih standarda u celokupnom obrazovnom sistemu i ozbiljnost problema koju su pravilno istaknula brojna nastojanja obrazovnih autoriteta da spreče dalje propadanje. Ipak, ako uporedimo ovu krizu u obrazovanju s političkim iskustvima drugih zemalja u dvadesetom veku, s revolucionarnim previranjima nakon Prvog svetskog rata, s koncentracionim logorima, ili čak s opštom depresijom koja se širi Evropom od kraja Drugog svetskog rata, teško je krizu u obrazovanju shvatati onako ozbiljno kako bi trebalo. Zaista je izazov promatrati je kao lokalni fenomen, nepovezan s većim problemima, za koji treba okriviti neke posebnosti života u SAD, a kakvih nema u ostalim delovima sveta.

Da, da je sve ovo tačno, kriza u našem obrazovnom sistemu ne bi postala političko pitanje, a obrazovni autoriteti ne bi bili nemoćni i bavili bi se tim problemom na vreme. Ovaj problem svakako se ne svodi na puko pitanje zašto neko ne zna čitati. Štaviše, uvek želimo verovati da se bavimo specifičnim problemima koji ne prelaze istorijske i nacionalne okvire, te su važni samo onima koji su njima neposredno pogođeni. Baš se to verovanje u naše doba stalno pokazuje netačnim. Možemo kao opšte pravilo uzeti činjenicu da štogod je moguće u jednoj zemlji jednako je moguće, u bližoj budućnosti, u gotovo svakoj drugoj.

kriza-u-obrazovanju-1

Izuzev ovih uopštenih razloga zbog kojih bi laicima bilo preporučljivo da se bave problemima na područjima o kojima, u specijalističkom smislu te reči, ne znaju ništa, postoji čak jedan bolji razlog zbog kojeg bi se trebalo baviti nekom kritičnom situacijom koja ga direktno ne dira. I to je prilika, ukoliko se zaista radi o krizi – koja razara fasadu i miče predrasude – za istraživanje i propitivanje svega što je ogoljeno do same biti stvari, a bit obrazovanja je natalitet, činjenica da se na svetu rađaju ljudska bića.

Nestajanje predrasuda, jednostavno, znači da smo izgubili odgovore na koje se obično oslanjamo, a da i ne shvatamo da su, u osnovi, to odgovori na pitanja. Kriza nas vraća na sama pitanja i od nas traži stare ili nove odgovore, no u svakom slučaju traži direktan zaključak. Kriza postaje katastrofa samo kad na nju odgovorimo unapred oblikovanim zaključcima, to jest predrasudama. Takav stav ne samo da produbljuje krizu već time gubimo pravo na realno iskustvo i priliku za razmišljanja koje ono nudi.

Bez obzira na to kako se jasno neki uopšteni problem može prikazati u trenucima krize, nikad nije moguće u potpunosti izolovati element univerzalnosti od tačno određenih i specifičnih okolnosti u kojima se kriza događa. Iako kriza u obrazovanju možda pogađa celi svet, karakteristično je to da nam se čini da je najgora u Americi, iz razloga što možda jedino u Americi kriza u obrazovanju može zaista postati neki faktor u politici. U stvari, u Americi obrazovanje ima različitu i, politički gledano, neuporedivo važniju ulogu nego u drugim zemljama. Tehnički, naravno, objašnjenje leži u činjenici da je Amerika oduvek zemlja useljenika; očito je da se jako teški proces sjedinjavanja najrazličitijih etničkih skupina – koji nije potpuno uspešan, ali je neprestano uspešniji nego što smo očekivali – može postići samo putem školovanja, obrazovanja i amerikanizacije useljeničke dece. S obzirom na to da većini te dece engleski nije materinji jezik, već ga moraju učiti u školi, škole očito moraju preuzeti uloge za koje se u nacionalnoj državi pretpostavlja da ih obavlja porodica.

Nadalje, još je od presudnijeg značaja za naše razmatranje uloga koju kontinuirano useljavanje ima u političkoj svesti i mentalnom okviru zemlje. Amerika nije tek kolonijalna država koja ima potrebu za useljenicima da bi se napučio neki prostor, koji bi imao nezavisnu političku strukturu. Za Ameriku je odredbeni faktor oduvek bio moto otisnut na svakoj novčanici dolara: Novus Ordo Seclorum, Novi svetski poredak. Useljenici, pridošlice, su državi garancija da ona predstavlja novi svetski poredak. Značenje, tog novog svetskog poretka, to osnivanje novog sveta nasuprot starom, bilo je i jeste još uvek ukidanje siromaštva i potlačenosti. No istovremeno, veličina toga leži u činjenici da se od početka taj novi poredak nije isključio iz spoljašnjeg sveta – kao što je inače bio slučaj kod osnivanja utopističkih zajednica – da bi mu se suprotstavio kao savršen uzor, niti mu je svrha provođenje imperijalnih težnji ili propovedanje Jevanđelja drugima. Njegov odnos sa spoljašnjim svetom od početka karakteriše činjenica da su u ovoj republici, koja je naumila ukinuti siromaštvo i ropstvo, dobrodošli svi siromašni i porobljeni na zemlji. Rečima Džona Adamsa iz 1765. godine – što je pre Deklaracije nezavisnosti: Oduvek smatram naseljavanje Amerike početkom opšteg zakona i plana Providnosti za prosvetljenjem i oslobođenjem porobljenog dela čovečanstva celog sveta. To je osnovna namera osnovnog zakona u skladu s kojim je Amerika započela svoje istorijsko i političko postojanje.

Neverovatan entuzijazam prema onome što je novo, koji se očitava u gotovo svim aspektima svakodnevnog američkog života, te verovanje u beskonačnu popravljivost – koju je Tocqueville istaknuo kao krilaticu običnog neukog čoveka i koja kao takva prethodi gotovo stotinu godina razvoju u ostalim zapadnim zemljama – koje bi u svakom slučaju verovatno rezultirao time da se pažnja posvećuje i veća važnost pridaje pridošlicama po rođenju, deci, koju su kad bi prerasli detinjstvo i trebalo kao mladi ljudi da uđu u zajednicu odraslih, Grci jednostavno zvali οί νεοί, novi.

Postoji još jedna činjenica, činjenica koja je postala presudna za značenje obrazovanja, a koji je taj patos novog, iako je znatno stariji od osamnaestog veka, u tom veku tek razvio konceptualno i politički. Iz tog izvora je na početku bio razvijen obrazovni ideal, na koji je u stvari Rousseau direktno uticao, a u kojem je obrazovanje postalo instrument politike, a sama politička aktivnost se smatrala oblikom obrazovanja.

Uloga koju obrazovanje igra u svim političkim utopijama od davnina naovamo pokazuje koliko je prirodno započeti novi svet s onima koji su po rođenju i prirodi novi. Što se tiče politike, to uključuje ozbiljno pogrešno shvatanje: umesto da se udruže sa sebi jednakima u postizanju cilja, čak i s rizikom neuspeha, dolazi do diktatorske intervencije, koja se zasniva na apsolutnoj superiornosti odraslih, i do pokušaja stvaranja novog kao fait accompli, to jest kao da novo već postoji. Iz tog se razloga, u Evropi, verovanje da ukoliko želimo ostvariti nove uslove moramo početi s decom, zadržalo kao monopol tiranske kaste koja je, kad dođe na vlast, oduzimala decu roditeljima i jednostavno ih indoktrinirala.

Obrazovanje ne sme biti deo politike, jer se u politici bavimo onima koji su već obrazovani. Ko god želi obrazovati odrasle u stvari želi biti njihov staratelj i sprečiti njihovo političko delovanje. S obzirom na to da ne možemo obrazovati odrasle, reč obrazovanje u politici ima negativan prizvuk; postoji krinka obrazovanja, ali pravi je cilj prisila bez uporabe sile. Onaj ko zaista želi stvoriti novi politički poredak kroz obrazovanje, odnosno, ne kroz silu i ograničavanje, niti kroz uveravanje, mora doći do groznog platonskog zaključka: mora se ustanoviti načelo izbacivanja svih starijih ljudi iz države. No, čak i deci koju bi taj neko hteo obrazovati da budu građani utopijske sutrašnjice u stvari se oduzima njihova buduća uloga u političkom telu, jer, sa stajališta novih, bilo šta novo što bi svet odraslih mogao predložiti je nužno starije od njih samih. U samoj je ljudskoj prirodi da svaka nova generacija odrasta u starom svetu, pa bi stoga pripremanje nove generacije za novi svet značilo da bi netko novopridošlima hteo oduzeti priliku za novi početak.

kriza-u-obrazovanju-2

Sve ovo nikako ne vredi za Ameriku, i upravo zbog te činjenice teško je ta pitanja pravilno prosuditi. Politička uloga koju obrazovanje zapravo ima u zemlji useljenika, činjenica da škole ne služe samo za amerikanizaciju dece, već utiču i na njihove roditelje, da ovde, u stvari, u odbacivanju starog sveta i ulaska u novi, sve to podupire iluziju da se novi svet gradi kroz obrazovanje dece. Naravno da stvarna situacija uopše nije takva.

Svet na koji deca dolaze, čak i u Americi, stari je svet, odnosno, postojeći svet, koji se sastoji od živih i mrtvih, i koji je novi samo za one koji su u njega tek ušli useljenjem. No, ovde je iluzija jača od stvarnosti jer dolazi direktno iz temeljnog američkog iskustva, iskustva da se novi poredak može utemeljiti i, štaviše, osnovati s punom svešću o istorijskom kontinuumu, jer fraza novi svet svoje značenje uzima iz Starog svieta, koji je, koliko god bio zadivljujuć po nekim dostignućima, odbačen jer nije mogao rešiti problem siromaštva i potlačenosti.

Što se tiče samog obrazovanja, iluzija koja proizlazi iz patosa novog je prouzrokovala ozbiljne probleme tek u našem (ovom) veku. Kao prvo, omogućila je da razne savremene teorije obrazovanja, koje su nastale u Srednjoj Evropi i sastoje se od neverovatne mešavine smislenih i besmislenih stvari, pod maskom progresivnog obrazovanja, ostvare najradikalniju revoluciju u celokupnom obrazovnom sistemu. Ono što u Evropi nije otišlo dalje od eksperimenta, što je tu i tamo isprobano u pojedinim školama i izolovanim obrazovnim institucijama, da bi potom postupno širilo uticaj na određene četvrti, u Americi je pre otprilike dvadeset i pet godina potpuno zamenilo, gotovo u jednom danu, sve tradicije i sve ustaljene metode poučavanja i učenja.

Značajna je činjenica da su zbog nekih teorija, dobrih ili loših, sva pravila zdravog ljudskog razuma stavljena sa strane. Takvi postupci uvek imaju veliko i kobno značenje, posebno u državi koja u toliko velikoj meri zavisi od zdravog razuma u svom političkom životu. Kad god u pitanjima politike zdrav ljudski razum doživi neuspeh ili odustane od pronalaženja odgovora, suočavamo se s krizom; jer je upravo taj razum, u stvari zdrav razum, njime smo mi i naših pet pojedinačnih čula određeni u nama znanom svetu i pomoću njega se po tom svetu krećemo. Nestanak zdravog razuma danas je najsigurniji pokazatelj savremene krize. U svakoj se krizi delić sveta, nešto što nam je svima poznato, uništi. Nestanak zdravog razuma, poput vilinih rašlja pokazuje mesto na kojem se takvo urušavanje dogodilo.

U svakom slučaju, odgovor na pitanje zašto školski standardi prosečne američke škole toliko zaostaju za prosečnim standardima u svim zemljama Evrope, na nesreću, jednostavno nije taj da je ova zemlja mlada i još nije dostigla standarde starog sveta. Naprotiv, ova je zemlja na ovom polju jedna od najnaprednijih i najsavremenijih na svetu. I to je istina na dva načina: nigde problemi obrazovanja masovnog društva nisu postali tako akutni i nigde se savremene teorije na polju pedagogije nisu tako nekritički i doslovno prihvatale. Zbog toga kriza američkog obrazovanja, s jedne strane, najavljuje propast progresivnog obrazovanja, a s druge strane, predstavlja jako težak problem, koji se pojavio u uslovima i kao odgovor na masovno društvo. U svezi s tim moramo imati na umu još jedan uzrok koji zasigurno nije prouzrokovao krizu, ali ju je u znatnoj meri pogoršao, a to je jedinstvena uloga koju jednakost ima i oduvek je imala u američkom životu. To podrazumeva mnogo više od jednakosti pred zakonom, više od izjednačavanja klasnih razlika, više čak i od onoga što je izraženo frazom nedostatak diskriminacije, iako je to od većeg značaja u vezi s ovim, jer je američko stajalište da je pravo na obrazovanje jedno od neotuđivih građanskih prava. Drugo je bilo od presudne važnosti za strukturu državnog obrazovnog sistema, pa srednje škole u evropskom smislu postoje tek kao izuzeci.

S obzirom na to da je školovanje obavezno do šesnaeste godine, svako dete se mora upisati u srednju školu, pa je srednja škola, u stvari, neka vrsta produžene osnovne škole. Zbog toga srednje škole ne pripremaju učenike za upis na koledž, pa sami koledži moraju imati pripremne programe, stoga je njihov raspored kronično pretrpan, što, opet, utiče na kvalitet nastave koja se tamo odvija.

Na prvi pogled mogli bismo pomisliti da ova anomalija izvire iz same prirode masovnog društva u kojem obrazovanje više nije privilegija bogatih. Ako bacimo pogled na Englesku, u kojoj je, kao što svi znamo, srednjoškolsko obrazovanje poslednjih godina takođe postalo dostupno svim slojevima stanovništva, videćemo da ova teza nije tačna. Jer u Engleskoj na kraju osnovne škole, kad učenici imaju jedanaest godina, postoji strašan ispit koji odstranjuje sve osim nekih 10% učenika, koji su sposobni za srednjoškolsko obrazovanje.

Strogost ovakve selekcije nije ni u Engleskoj prihvaćena bez negodovanja; no u Americi bi to bilo, jednostavno, nemoguće. Ono što se u Engleskoj želi postići je meritokracija, što je očito opet uspostavljanje oligarhije, ovaj put ne po bogatstvu ili po rođenju, već po nadarenosti. No to ujedno znači i, iako ljudima u Engleskoj možda to nije jasno, da će se zemljom, čak i pod socijalističkom vladom, nastaviti upravljati onako kako je to od pamtiveka, odnosno, ne kao monarhijom ili demokratski, već će vladati oligarhija ili aristokratija, ovo poslednje u slučaju da se uvidi da su najnadareniji ujedno i najbolji, što nije sigurno.

U Americi bi takva, gotovo fizička, podela na nadarene i nenadarene bila neprihvatljiva. Meritokracija je međusobno isključiva s načelom jednakosti. Ono što obrazovnu krizu u Americi čini još gorom je politička narav zemlje, koja se sama u sebi bori da ujednači ili da što je više moguće izbriše razlike između mladog i starog, nadarenog i nenadarenog, na kraju i između dece i odraslih, posebno između učenika i nastavnika. Očito je da se takvo izjednačavanje zaista može postići jedino po cenu autoriteta nastavnika i na štetu nadarenih učenika. Isto je tako očito, barem svima onima koji su ikad došli u dodir s američkim obrazovnim sistemom, da ova poteškoća, koja je ukorenjena u političkom stavu zemlje, ima i velike prednosti ne samo na ljudskom nivou, već i na obrazovnom; u svakom slučaju ovi opšti uslovi ne mogu objasniti krizu u kojoj se danas nalazimo, niti opravdati mere kojima se ta kriza suzbija.

kriza-u-obrazovanju-3

U normalnim uslovima deca se sa svetom upoznaju u školi. Škola nije svet i ne sme se tako ponašati; to je institucija koju smo postavili između doma s jedne strane, i sveta s druge, da bi prelazak iz porodice u svet uopšte bio moguć. I u ovoj su fazi odrasli odgovorni za dete, no sad to više nije odgovornost za dobrobit bića koje raste, već za ono što nazivamo slobodan razvoj kvaliteta i nadarenosti. To je, uopšteno gledajući, nešto po čemu se svaki čovek razlikuje od drugog.

S obzirom na to da dete još nije naviklo na svet, mora se postupno upoznavati s njim. Jer je novi, mora se paziti da se u odnosu na svet ostvari kao osoba. U svakom slučaju, pedagozi u odnosu prema mladom čoveku predstavljaju svet i za to moraju preuzeti odgovornost, iako oni sami nisu taj svet stvorili onakvim kakav jeste, i iako možda, otvoreno ili potajno, žele da je drukčiji. Ta odgovornost nije pedagozima data proizvoljno, implicirana je činjenicom da odrasli mlade upoznaju sa svetom koji se neprestano menja. Niko ko ne želi preuzeti kolektivnu odgovornost za svet ne bi trebalo da ima decu i ne bi smeo biti deo obrazovnog procesa.

U obrazovanju se ta odgovornost za svet javlja u obliku autoriteta. Autoritet pedagoga i stručnost nastavnika nisu isto. Iako je nivo stručnosti preko potrebna za postizanje autoriteta, ni najveća moguća stručnost sama po sebi ne može biti autoritet. Stručnost nastavnika sastoji se od poznavanja sveta i mogućnosti poučavanja drugih tome, no njegov se autoritet nalazi u njegovom preuzimanju odgovornosti za taj svet.

Znamo kako danas stvari stoje po pitanju autoriteta. Kakav god da je nečiji stav o tome, očito je da u javnom i političkom životu autoritet ili nema nikakvu ulogu – jer nasilje i teror kakav provode totalitarne države nema nikakve veze s autoritetom – ili većinom ima vrlo osporavanu ulogu. To, jednostavno, znači da ljudi ne žele tražiti i ne žele dati da bilo ko preuzme odgovornost za sve, jer gde je god pravi autoritet postojao, morao je preuzeti odgovornost za stanje stvari u svetu. Ako iz javnog i političkog života maknemo autoritet, to bi moglo značiti da od svih ljudi ponaosob tražimo da preuzmu, svaki svoj deo odgovornosti za situaciju u svetu. No, to može značiti i da se odričemo zahteva sveta i potrebe reda u njemu; odbacuje se svaka odgovornost za svet, odgovornost i za davanje, ali i za izvršavanje naredbi. Nema sumnje da je u savremenom gubitku autoriteta i jedno i drugo imalo uticaja.

U obrazovanju ne sme biti takve nedorečenosti u pogledu gubitka autoriteta danas. Deca ne mogu odbaciti obrazovne autoritete, iako su potlačeni od strane većine odraslih – no čak i taj apsurd poimanja dece kao potlačene manjine koju treba osloboditi može se iskoristiti u savremenoj obrazovnoj praksi. Autoritet su odbacili odrasli, a to može značiti samo jedno: da odrasli odbijaju preuzeti odgovornost za svet na koji su doneli svoju decu.

Što je nepoverenje prema autoritetu u javnom životu veće, manja je verovatnoća da će i privatna sfera ostati netaknuta. Uz to je i činjenica, a ta je od presudne važnosti, da smo od pamtiveka u tradiciji naše političke misli naviknuti poimati autoritet roditelja nad detetom, nastavnika nad učenikom, kao model prema kojem shvatamo politički autoritet. Upravo taj model, koji možemo naći čak i kod Platona i Aristotela, koncept političkog autoriteta čini tako nejasnim. Kao prvo, zasniva se na apsolutnoj nadmoći kakva nikad ne može postojati među odraslima i koja, sa stajališta ljudskog dostojanstva, nikad ne bi ni smela postojati. Kao drugo, prema modelu dečjeg vrtića, zasniva se na privremenoj nadmoći, koja tako postaje kontradiktorna sama sa sobom ako se primenjuje na odnose koji po svojoj prirodi nisu privremeni – kao što je odnos vladara i naroda kojim vlada. Stoga ono što je uzrok – i po prirodi današnje krize autoriteta i po prirodi naše tradicionalne političke misli – a to je gubitak autoriteta, koji je počeo u političkoj sferi, ali završiće u privatnoj. Zato ne čudi da je mesto na kojem je politički autoritet prvi put potkopan, a to je Amerika, upravo i mesto na kojem se savremena kriza obrazovanja najjače oseća.

kriza-u-obrazovanju-4

Stvaran problem u savremenom obrazovanju leži u činjenici da, uprkos modernom pričanju o novom konzervativizmu, čak je i taj minimum očuvanja i takvom stava, bez kojeg obrazovanje, jednostavno, nije moguće, u današnje vreme zaista teško postići. Za to postoje dobri razlozi. Kriza autoriteta u obrazovanju je usko povezana s krizom tradicije, odnosno s krizom u našem stavu o realitetima prošlosti. Ovaj deo savremene krize teško pada nastavnicima, jer je upravo njihova uloga posredovati između starog i novog, tako da samo to zanimanje zahteva od osobe poštovanje prema prošlosti. Kroz duga razdoblja rimske i hršćanske civilizacije, čovek nije nužno trebalo da ima tu osobinu, jer je obožavanje prošlosti bilo normalno za rimski mentalni sklop, a to se u hršćanstvu nije promenilo, već se samo promenila osnova obožavanja.

(…)

Obrazovati, po rečima Polibija, je jednostavno značilo videti jesi li dostojan svojih predaka . (…) Problem obrazovanja u savremenom svetu leži u činjenici da se obrazovanje po svojoj prirodi ne može odreći ni autoriteta ni tradicije, a mora delovati u svetu koji niti je strukturiran autoritetom, niti ga na okupu drži tradicija. To znači da ne samo nastavnici i pedagozi, već mi svi, dok god u tom svetu živimo sa svojom decom i mladim ljudima, moramo prema njima zauzeti radikalno drukčiji stav od onoga koji zauzimamo jedni prema drugima. Moramo odlučno odvojiti realitet obrazovanja od drugih realiteta, posebno od realiteta javnog i političkog života, da bismo samo na njega primenili koncept autoriteta i stava o prošlosti, koji su tom realitetu primereni i nemaju opštu vrednost u svetu odraslih.

Stoga ono što je važno za sve nas ne može biti predmet bavljenja isključivo uskog kruga stručnjaka pedagoga, a to je odnos odraslih i dece uopšt, ili naš stav prema rođenju: činjenici da smo svi mi na ovaj svet došli rođenjem, te da se taj svet neprestano rođenjem obnavlja. Obrazovanje je tačka u kojoj se odlučujemo volimo li taj svet dovoljno da preuzmemo odgovornost za njega i da ga spasimo od propasti koja bi, da nije obnavljanja, da nije dolaska novih i mlađih, bila neizbežna. Obrazovanje je i polje na kojem pokazujemo volimo li svoju decu dovoljno da ih ne teramo iz svog sveta i ne prepuštamo njima samima, da im ne oduzimamo priliku da pokušaju nešto novo, već da ih unapred pripremimo na zadatak obnavljanja tog našeg sveta.

Kako izbeći dolinu smrti u obrazovanju?

Pročitajte i: Sumnja u moderne načine podučavanja

 

Odlomci su deo eseja: Kriza u obrazovanju, Hana Arend

Izvor: Filozofski magazin

✿ Ljubav – to je kad ideš negde da jedeš i daješ nekome veći deo svojih prženih krompirića, ne tražeći ništa zauzvrat.  (Dejzi, 6 godina)

✿ Ljubav – to je kada se smeješ čak i kada si umoran. (Teri, 4 godine)

✿ Ljubav – to je kad moja mama kuva kafu tati pa otpije gutljaj, pre nego što mu da šoljicu, da se uveri da je kafa dobra. (Deni, 7 godina)

✿ Ljubav – to je kada kažeš dečku da ti se sviđa njegova košulja i onda je on nosi svaki dan. (Nensi, 7 godina)

✿ Ljubav – to je kada ti tvoja mala kuca liže lice čak i onda kada si je ostavio samu čitav dan. (Meri En, 4 godine)

✿ Kada voliš nekoga, tvoje trepavice se sve vreme spuštaju i podižu, gore-dole, a ispod njih vidiš samo svetle zvezde. (Karen, 7 godina)

✿ Kada je moja baka dobila artritis više nije mogla da se naginje i lakira nokte na nogama, pa je moj deda preuzeo taj deo posla na sebe. Čak i kada je sam dobio artritis nije prestao. To je ljubav! (Rebeka, 6 godina)

✿ Kada te neko voli, on na poseban način izgovara tvoje ime. I ti znaš da je tvoje ime sigurno kada se nalazi u njegovim ustima. (Bil, 4 godine)

✿ Ako ne voliš ni u kom slučaju ne smeš da govoriš volim te. Ali ako voliš, onda to moraš stalno da ponavljaš. Ljudi zaboravljaju. (Džesika, 8 godina)

Izvor: www.opusteno.rs

Najlepše je imati decu, jer deca su budućnost, ona su nada u bolje sutra, vera da će ono što sledi zaštititi starost.

Kad čovek ima decu, onda je sve bolje, jer kada vas svi napuste, opet vam ostaju vaša deca. Sve to pak povećava vašu odgovornost jer, ako želite bolju budućnost, onda morate svim silama nastojati da tome i sami pridonesete. Naučiti decu da se smeju, da misle lepo, upozorite ih da njihova htenja ne budu veća od nebeskog svoda, da njihove ruke ne prljaju ničija detinjstva, i ničije želje; morate ih jednostavno naučiti da vole. Jer ko voleti zna, toga vole. Vole njegova nastojanja, toplinu njegove dobre ruke, njegove poglede.

Oni drugi, oni čije su misli crnje od najcrnje noći, oni čiji se obrazi ne žare ljubeći i čija se reč kida na paučinaste niti kada krenu u neuhvat, oni drugi mogu istezati svoje vratove iznad površine životnog toka, mogu se vešati o ramena hrabrih plivača, ali ih struja ipak vuče dalje od obale, i dublje u mrak. Ti kojima noć ne služi za zagrljaje, ti kojima mesečina ne zatvara noći i koji truju lepotu svojom nazočnošću, tonu i pre nego što zaplivaju. Ako imate decu, pogledajte ponekad u plavi satenski svod, pa ako spazite makar jednu zvezdu kojoj biste želeli biti bliže, setite se dece, jer čak ako vi u tome i ne uspete, umesto vas sve će to učiniti vaša deca.

Odgovorite na sva njihova pitanja, nađite vremena za njih pa makar posle morali čitati i stare novine, poljubite njihove dobre detinje snove, učinite da njihove čudesno blistave oči vide samo dobra svitanja, vedre dane i velike zvezde. Ne dopustite da njihovu maštu satre zlo. Ne dajte da vaše dete odraste ako je njegova radost veća u uzimanju negoli u davanju. Zaustavite svet, zaustavite vreme ako ne stignete dati deci sve što im treba da odrastu u čistoj lepoti, jer za ono što se sada događa, nisu kriva deca.

Kad čovek bolje razmisli, deca su još jedino dobro koje je čovečanstvu ostalo. Sve drugo uništeno je u nastojanju da sitni ljudski stvor bude veći od misli, od reči – od Boga.

Siniša Glavašević

prica-za-roditelje-2

Izvor: www.ucenici.com

Mnogi nastavnici se pitaju kako da poboljšaju nivo koncentracije u učionici, to je i dilema sa kojom se susreću mnogi roditelji sa decom kod kuće. Kako bi se poboljšalo učenje i kako bi naučila što više na času, deca moraju da učestvuju i budu skoncentrisana.

Nastavnici su pokušali sve, od hodanja unaokolo po učionici, preko ograničavanja vremena utrošenog na predavanje, do smišljanja sopstvenog načina na koji će da uče decu. Međutim, jedna država je odlučila da je najbolji način da se poveća nivo koncentracije povećanje broja školskih odmora tokom dana.

U Finskoj, koja može da se pohvali jednim od najboljih javnih obrazovnih sistema u svetu, deca imaju školski odmor od 15 minuta na svakih sat vremena. Šezdesetih godina, država je preuredila obrazovni sistem, sa fokusom na to da obezbedi svakom detetu jednak početak u životu.

Obrazovanje je besplatno, postoji minimalno standardizovano testiranje i razredi su manji nego u drugim državama. Formalno obrazovanje počinje u sedmoj godini, do koje se mnogo vrednuju dečija igra i vreme provedeno napolju. Ovaj trend se nastavlja i nakon što dete krene u školu, sa učenicima koji u proseku provode sedamdeset i pet minuta na školskom odmoru svakog dana. Ovo je više nego dvostruko vremena koje deca u Americi prosečno provedu na odmoru za vreme običnog školskog dana.

Ovaj odmor omogućuje deci da troše energiju, zabave se i razvijaju socijalne veštine, daleko od toga da im odvlači pažnju. Nakon što se školski odmor od 15 minuta završi, nastavnici u Finskoj javljaju da su njihovi učenici ponovo skoncentrisani i spremni da uče.

Ako vremenski uslovi dozvole, školski odmor je napolju. Deca će se igrati na kiši, vetru, hladnoći i snegu i ući unutra samo ako su velike vremenske nepogode. Bitan deo ovih čestih pauza je to da deca mogu da se igraju. Igrama ne rukovode nastavnici, već je deci dozvoljeno da se zabavljaju na svoj način.

skolovanje-u-finskoj

Tim Voker, američki nastavnik u Finskoj, napisao je u članku za Atlantik: „Tokom školske godine, moji učenici iz Finske bi posle odmora od 15 minuta obavezno ušli u učionicu skačući. I, najvažnije, bili su više fokusirani tokom časova”.

U drugim državama školski odmor se sve više i više skraćuje. Pored ograničavanja vremena namenjenog školskom odmoru svakog dana, neke škole zadržavaju učenike posle časova kao vid kažnjavanja lošeg ponašanja. To znači da deca koja se ne fokusiraju na časove, mogu da budu kažnjena neodlaskom na školski odmor koji im je i te kako potreban.

Fizička aktivnost može da poboljša moždane funkcije tako što povećava količinu kiseonika koja ide u mozak. Ovo može da poboljša rad mozga, što profesori smatraju korisnim. Igra na igralištu bi takođe mogla doprineti povećanju nivoa fizičke spremnosti među učenicima. Dečja gojaznost bi se mogla smanjiti podsticanjem dece da učestvuju u više fizičkih aktivnosti i kod kuće i na igralištu.

Igra deci isto tako pruža šansu da se socijalizuju i učestvuju u stvaranju sopstvenog načina zabave. Ako se deci pruži šansa da sami organizuju svoje igrice i da se redovno igraju jedni sa drugima, manje su šanse da će iskusiti onu vrstu dosade što muči decu koja učestvuju samo u planskoj igri ili onima koje se baziraju na tehnologiji.

Postoje mnogobrojna istraživanja koja podupiru pozitivan uticaj igranja i odmora u okruženjima za učenje. Ekspert i istraživač značaja školskog odmora Entoni Pelegrini, utvrdio je da se uzvrpoljenost učenika smanjuje nakon istog. Deca koja idu na odmor, isto tako, mogu bolje da se usredsrede na zadatke tokom časova. Školski odmor utiče na povećanje produktivnosti i pažnje na časovima. Takođe, utiče na povećanje samopoštovanja i sposobnosti rešavanja problema jer deca sama kontrolišu svoje aktivnosti. Pelegrini je takođe zaključio da školski odmor pomaže deci u razvitku kontrole uma.

Mnogi ljudi smatraju dečiju igru i učenje dvema zasebnim stvarima, dok deca zapravo nauče mnogo kroz igru. Za mlađu decu, igra je jedan od najboljih načina da se podstakne učenje, pogotovo kada je ta igra samousmerena. Kako deca rastu, igra i dalje ima važnu ulogu u učenju i obrazovanju. Školski odmor omogućuje deci da efikasnije uče, povećaju svoje samopouzdanje i izgrade snažne odnose sa svojim vršnjacima.

Podstiče decu da izađu, misle svojom glavom i učestvuju u fizičkim aktivnostima. Prilično je teško pronaći argument koji je protiv toga da deca ovako provode više vremena.

Izvor: pino-toys.rs