Добрица Ћосић је рекао да никад није упознао интелигентнију појаву од Михизове, Пекић му је доносио своје рукописе на читање, Види Огњеновић је служио уместо интернета, Мића Поповић га је безуспешно извлачио из депресије, а Брана Црнчевић морао да се напије да би из себе „испрао сусрет са Лењином”, по Михизовом „наређењу”. Од писаћег прибора имао је само патрљак оловке, од покућства јорган, а ипак су сва књижевна дела друге половине XX века, са својим ауторима, прошла кроз Михизов стан и његову критику.
Ко је био Михиз? Можда је право питање, ко све није био?
Писао је мађионичарски вешто, критиковао изванредно и зналачки. Пасионирани и плодан стваралац, незајажљиви читалац. Господин са пером, ерудита и естета, непревазиђени Демостен међу српским послератним антикомунистима. Непоткупљивог духа и бритке речи, фасцинирао је својом образованошћу нераздвојном од истине коју је говорио и у најсмутнијим временима. Оштар, али углавном према режиму и његовим девијацијама; друге је критиковао благонаклоно, пријатељски, учитељски, шармирајући. Његов велики пријатељ сликар Мића Поповић, објаснио је то овако: „Постоје само два мишљења, Михизово и погрешно”. Свачији друг, пророк и коцкар, племић и боем, радостан и горак, био је буктиња духа и речи, принета на жртву да осветли све око себе. И да изгори.
Рођен у Иригу у свештеничкој породици 1922. године, где ће бити и сахрањен 75 година касније. После Карловачке гимназије, у којој је увек служио као незаобилазан пример професорима када су корели остале ученике, завршава Филозофски факултет у Београду. Попут чаробног еликсира чија је једна кап довољна да оживи, подмлади и пролепша, раздавао се даровити Михиз на све стране и осењивао блиставошћу ума све људе који су му долазили. Памте га Вуков и Доситејев музеј, НИН, Матица српска, Авала филм, Просвета, бројни домаћи и страни часописи, Атеље 212, чији је један од твораца са незаборавном Миром Траиловић.
Б. Михиз, Бора Тодоровић и Б. Пекић
Главно седиште дисидената, анархиста и свакојаких изданака интелигенције у тим првим послератним годинама била је управо Симина 9а, где су становали Воја Ј. Ђурић и Борислав Михајловић Михиз, а скупљали се Дејан Медаковић, Михаило Ђурић, Павле Ивић, Петар Омчикус, Бата Михајловић и други. Овако га се из тих дана присећао Добрица Ћосић: „Михиз, Далај Лама Симине 9а, како је сам себе крстио, увек лежи, пуши пикавце и као из митраљеза сипа своје мудрости. Он је човек који свој век проводи у лежању; он не може да седи, заправо и не уме. И кад има фотељу, устаје и изваљује се полеђушке на под. За пушење и намештање лаке косе њему су неопходне руке, те кад је зима и мора да буде под јорганом, он процепи јорган и кроз рупе протне руке, да их слободно употребљава кад падне у ватру, што се догађало после сваког супротстављања сабеседника. Тада се Михиз придиже и говори, говори… Најчешће се свађа и свагда критикује — било због чега да је неко за, он је одмах против”. И док се у дугим ноћима у Симиној 9а расправљало о свему и надвикивало због свега, четвртак је био резервисан за посете Исидори Секулић, када се пред њеним богатим и озбиљним излагањима и пропитивањима смерно ћутало, попут ђачића.
Михиз је био ненадмашан у „подривању” режима виспреним досеткама, непогрешиво погађајући његове неуралгичне тачке. Недодирљиви и доживотни Маршал је у мајсторским Михизовим бравурама бивао деградиран готово у ствар: „Јеси ли чуо шта је то данас рекло?”, говорио би у веселим кафанским дружењима. Када се за време једног дочека Тита једва пробио кроз светину до празне „Српске кафане”, само је наручио вотку и кратко изустио: „Сви су ишли тамо, само сам ја ишао овамо”. Његова контрареволуција састојала се у неуморном критиковању, као да је веровао да у сваком комунисти чека истински човек кога треба раздрмати, пробудити, преобратити: „Ако покварите механизам у глави једног јединог комунисте нисте узалуд живели. То је борба са демонима, егзорцизам, господо. ЛСД је, у поређењу са комунизмом, аспирин. Комуниста се, чак и на робији, бори са другим робијашима за власт. Ако сте нормални морате се свугде и на сваком месту борити против идеологије којој је једини циљ борба за неограничену власт.”
Када му је Брана Црнчевић, вративши се из Москве, препричао свој „сусрет” са балсамованим Лењином, Михиз је био згрожен: „Наклонио си се цареубици. Тај није поштедео никога од Романових, чак ни хемофиличара царевића Алексеја. Наклонио си се архитекти Гулага који је лудом Грузину оставио Русију да је претвори у бољшевички гето. То је исто као да си пљунуо на књиге Достојевског и попишао се на велику руску литературу (…) Морамо се напити. Мораш испрати сусрет са Лењином из себе.”
У срећан завршетак љубави веровао је само на филмском платну, а пријатељство и пријатеље уздизао и бранио и кад их нису нападали. Знао је свакога, био некрунисани краљ и стварног и салонског антикомунизма, дружио се са удбашима и генералима, са глумцима и каскадерима, са дамама и курвама, са коцкарима и професорима. „Не знам човека који је више уживао у успеху својих пријатеља и плео најлепше речи у њихову славу. Многима је помогао да стигну тамо где он није стигао, био је делић свачије славе и калауз за свачији успех. Веровао је у туђе дарове, а сумњао у свој. Узвратили су му жестоко. И они су веровали у свој дар, а сумњали у Михизов. Они које је прехваљивао замерили су му што прехваљује и друге. Нису му били једини, а то је било неопростиво”, помало сетно, помало горко, писао је Брана Црнчевић у „Књизи задушница”. На оваква и слична „пребацивања” пријатеља да превише сагорева за друге, Михиз је скромно и са нијансом аутоироније одговарао: „Сви су моји пријатељи чије сам необјављене рукописе читао већ уметнички горели, ја сам читајући туђе рукописе дувао у пламен да ватра буде већа и лепша. То је за сваку ленштину угодан посао.”
За Виду Огњеновић сваки сусрет са њим био је весео: „Михиз и ја увек смо се поздрављали песмом Миленка Грчића Ужежи ћерко кандило. Стихове је отпочињао онај ко први спази другог и тако наизменично, до краја песме. Волела сам како ми је продужавао име и често говорио: Драга моја Видосава, ја имам три велике патње. Брзо схватам, дубоко сам сентименталан, и имам потребу да будем окружен паметним људима, а то није увек лако.” Његова ерудиција је за нашу списатељицу била као интернет, а његова критика оштар мач који је непогрешиво одсецао све оно што је вишак у неком рукопису. Остала је упамћена анегдота о томе како му је имењак Пекић донео на читање рукопис од 800 страна. Михиз је избацио 300, а Пекић је дописао још 50.
Веровао је у неке боље Србе, па их је улепшавао и преправљао, како оне из прошлости тако и своје савременике. „Прочитао сам готово све што је написао, а то је много, и добро сам га познавао”, рекао је о њему једном приликом Јован Ћирилов. „Михиз је волео парадокс – и у животу и у литератури. Био је дубок као личност, духовит и ведар, од младости до мудрости. Сматрали су га циником, а био је душа од човека. Прогласили су га опасним националистом, а био је патриота, што свако треба да буде. Михиз никада није глорификовао ни свој национ ни своје историјске ликове; према свима увек је имао ироничан отклон. Заборављено је да је почетком деведесетих записао како зна да историја није учитељица живота, већ учитељица смрти. У САНУ нису хтели да га приме они који су урадили и написали десет пута мање. А, Михизове драме, нарочито Бановић Страхиња, спадају у сам врх српске драмске књижевности”, закључио је Ћирилов. Михиз, троструки добитник Стеријине награде, био је два пута одбијен у САНУ. А, он није патио због себе, него због учмалости и ригидности Академије: „Јебе ми се што нисам академик, важно је да се САНУ, та стара дама, пробуди и каже шта је видела кад се пробудила.”
Национално дубоко опредељен, али превише истанчаног интелекта да би запао у фанатизме, био је свестан да је идеологија само оружје у рукама оних који обично немају ни идеју ни идеологију. У својој „Аутобиографији о другима” записао је, сећајући се периода пре, за време и после Другог светског рата: „И док се наш вршњак краљ Петар II женио у Лондону грчком принцезом Александром, а педесетогодишњи вођ револуције по Сутјесци и Зеленгори влашком лепотицом Даворјанком, младићи моје генерације су гинули у дражиновцима, партизанима, љотићевцима, трунули по офлазима и сталазима, диринчили по принудним радовима или, шћућурени у неком закутку пакла, чекали да он мине и да иза њега, преко безумне изгибије Сремског фронта, у сулудом стакату историје, улете право у рај стаљинизма! Тако је моја генерација, за непуну деценију, прошла кроз капитализам, фашизам, окупацију, грађански рат, револуцију, војни комунизам и стаљинизам, да би се онда и ми и земља, готово пола века, лечили од свега тога, да се не излечимо до данас.”
Дубоко га је коснула политикантска ангажованост неких писаца, нарочито у годинама пре и за време сукоба 90-их. У интервјуу за НИН из 1993. године рекао је: „Ми смо народ са озбиљном списатељском традицијом. Немамо ниједног владара коме се у дупе није увлачило бар по неколико озбиљних писаца… од њихових додворника дала би се печатити озбиљна антологија, под називом Како смо боравили у средишњем делу Вођиног бића, с посебним освртом на дебело црево.” О онима који се не предомишљају, који једном уђу и више не излазе, књига би се звала нпр. Какво је време напољу. Господе, спаси нас од власти шлосера, банкара и писаца. Чувај нас и од пицајзла! Од осталог умемо да се чешемо и сами.”
Михизов кратак излет у активно бављење политиком десио се на таласима еуфорије изазване рушењем Берлинског зида и пратећих догађаја у свету и окружењу. Био је чак изабран и за посланика ДЕПОС-а, али је једна скупштинска седница била довољна да схвати да је „залутао”. Згрожен оним око себе и у себи, заморен поразима које му је живот задавао, затворио се у четири зида, у болест, у прошлост. „Ником није рекао од чега је болестан, а био је болестан од себе”, рећи ће Ћосић. „Поштујем његову, и свачију смрт, више од наших пролазних и бљутавих живота којима су нас време и идеологија каштиговали. Дисидентски прапорци којима смо звонили у Брозово време претворили су се ни у шта. Немаш се више ни против кога ни за кога борити. Сви су на све пристали, а то је неподношљиво. Рак душе, то је наша бољка. Михиз је напустио овај свет пре него што се упокојио, смрт је само оверила његову одлуку”, написао је Брана Црнчевић.
Званично, 15. децембра 1997. отишао је заувек Михиз, „цврчак који је учио мраве да раде”, даровити „стваралац који то није довољно желео да буде”.
Извор: www.hazardermagazin.rs