Правопис дозвољава оба облика, али предност треба давати облику божји.
Када се основа завршава сугласничком групом, нормативисти дају предност наставку -ији: овчији, врапчији, гушчији итд., али у осталим случајевима препоручују наставак -ји: божји (боље него божији), дечји (боље него дечији), вучји (боље него вучији), козји (боље него козији) итд.
У црквеним текстовима придев Бож(и)ји увек се пише великим словом. Придев божји иначе се пише малим словом.