15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу


1. Бора Станковић је писао поезију.

Бора Златин, како су га по очевој мајци у школи звали, је своју књижевну каријеру започео писањем поезије. Био је горд на своју поезију и веровао је да ће постићи много на том пољу књижевности. Онда је изашла белешка у „Босанској Вили” у Сарајеву 1894. године, која гласи: „Џиво у Б. и Борко у В. Слабачко је у обојице једа буде што и боље! Међутим, песама имамо на товаре, баш као што има и пјесника на све стране, само је много званих а мало изабраних”. После објављивања ове обесхрабрујуће и разочаравајуће белешке, Борисав се зарекао да никада више неће написати једнога стиха. Изгледа да је и одржао реч.

2. Друго је то, друго, љубав хоћу.

Када је имао 28 година, Борисав се оженио на један боемски, романтичан начин, наиме сасвим случајно, мада је он као сујеверан човек дубоко веровао да је та случајност била његова судбина. Своју жену угледао је први пут на једној фотографији у неком фотографском излогу на Теразијама. Била је одевена као „маска”, у морнарско одело – за маскембал који се тих дана припремао у Београду. Мада је у то време био на врхунцу своје књижевне славе, Бора је тих дана био необично мрзовољан. Избегавао је друштво. Међутим када је тог дана спазио лик младог „морнара”, заинтересовао се за непознату девојку, рекао је то својим најближим друговима, али на томе би остало да га истог дана, увече, баш ти другови нису позвали на маскембал. После дужег опирања он је најзад пристао али под условом: „Само да нагвирнемо, па одмах после да идемо у Скадарлију на вино”. Прва личност која је срела на улазу Бору и његово друштво била је девојка „морнар”. Иста онаква „као да је изашла сад из фотографије”, како је то после Бора говорио. Видевши је, збунили су се сви, а највише сујеверни Бора. Он је скоро хтео да побегне, толико није знао шта треба да ради. Девојка је, изгледа, то приметила, „осмехнула се благо на њега, понудила му да га одведе до гардеробе, и он се прибрао и кренуо за њом, као омајан . . . И после тога, целе вечери није се одвајао од ње. . . И до смрти је остао покрај ње!” Јер само неколико недеља после те вечери, она му је постала жена са којом ће после изродити децу и провести цео свој век. Бора се често прво њој обраћао за суд, када би нешто ново написао. Госпа Ангелина чувала је до смрти, као највећу амајлију, последњу недопушену Борину цигарету, што говори о вечној заљубљености у свог мужа.

3. Прототип Митка

Најизразитија личност Борине „Коштане”, Митке, изашао је одавно из свог дела и хода међу нама. Митке који је рођен и који је живео у Врању, за собом је оставио узбудљиву легенду. Презивао по родоначелнику своје фамилије „Црном Стаји” – Стајић, сем презимена од њега потиче и богатство ове породице. Црни Стаја родом из Пчиње у младости је био пуки сиромах са имовином која се састојала од „две кокошке, једног магарета, једне каленице, две кашике и једног грнета”, преко ноћи постао је најбогатији човек у Врању. То се десило после арнаутске буне против Хусејин – паше, чије је благо игром случаја дошло сиротом Стаји.

Митке је био крупан, стасит и леп човек, дивна погледа, живих покрета и сигурна хода. Носио је фес с кићанком, лепо се облачио. За појасом је имао јатаган и револвер, о врату фишеклије са барутом. Био је врло дарежљив. По занимању био је мутавџија (ткач покроваца и зобница од козје кострети). Знао је неколико балканских језика. Био је радан, његове њиве вазда су биле прве узоране, виногради први обрани. Пропио се тек када се оженио. У пићу је могао да буде страшан, мада је трезан био насмејан, добар и ведар човек. Често је лумповао с Циганима и давао им је богате напојнице, нарочито Коштани.

Миткова трагедија је била вечита неслога са женом. Оженио се по жељи старијих, против свог срца, и од првих дана је почео да се сукобљава са њом. Годинама нису ни јели заједно, мада су изродили децу. Временом се сасвим одао пићу, па је последњих година живота почео да се напија и кад је сам. Опијајући се све чешће, сукобљавао се и физички са женом.

Тако једне благе летње вечери, 4. августа 1894. године, тек што се варош била смирила од дневног рада и почеле се палити ламе по домовима и фењери по улицама, разлегао се из Миткове куће неуобичајено оштар женски врисак. Пошто су људи појурили ка Митковој кући, суседи су викали „Уби Митке Софку и кћер”. Викали су, али нико није смео да уђе ни у двориште, а камоли у кућу. За то време Софка је и даље кукала, бежећи са својом ћерком Савом, испред разјареног мужа који ју је већ био закачио неколико пута ножем. Ускоро је стигла и полиција која је покушала да уђе у кућу, али је улаз био закључан. Полиција је позвала Митка да отвори, уместо тога Митке је испалио из свог старинског пиштоља, тане је ударило у Данета шнајдера, сви су повикали „Дане шнајдер погина”, чим је чуо да је убио пријатеља и невиног човека, испалио је и други метак овог пута себи у груди, пошто је „власт” насилно отворила врата он је већ био мртав. Софка и Данче остали су у животу.

4. Сусрет с Пасом

Паса из „Увеле руже”, личност коју је Борисав уносио у неколике своје приче, често и под правим именом, и која је, изгледа, целога века била његова неизлечива рана, била је Борина прва сусетка. Паса га је прекоревала што ју је метнуо у новине и књиге, јер ју је, како је казала, задиркивала чаршија. Из разговора Пасе и Синише Пауновића, аутора књиге „Писци изблиза” сазнајемо нешто више о детињству Боре Станковића:

– Какав беше Бора, баба Пасо?

– Биза ли, Бора ли? Ми бесмо само добри суседи… Метно ме у књиге… Кад беше млад, беше велика кождерина…шаљивчина по врањски. Обуче преврнуту бабину шкортељку, па заређа од куће до куће по маалу, с пљоском воде у руци закићеним цвећем; хоће, вели, да удаје бабу, па нас зове у сватове. Или тек узме нечије папуче па с њима у поток, вели да их очисти, а оне пуне воде.

Један Борин школски друг, који није наставио вишу гимназију, а који ту, преко пута старичине куће, и данас живи, каже:

– Брани се Паса, али ми сви знамо да је Биза волео њу, но он после оде у Београд, а она се удаде за другога. А Паса беше много, много лепа, и добра и вредна, чиста и паметна девојка.

5. Како је Бора писао?

Бора није имао одређено време за рад на неком делу, већ је стваро по налету емоција. Имао је своју собу у којој је радио и где је могао бити потпуно сам. У тренуцима када би размишљао о ономе о чему је радио, знао се тако занети да није ни чуо ни видео никога око себе. Једнога дана у присуству рођака, пола у шали, пола у збиљи рекао је: „Блажени нишчи, духом!… а мени ври у глави…” И ухвативши се за чело, скочио је с постеље, отишао право у своју собицу за рад, затворио се, и као никад дотле, остао тамо врло дуго, цела три дана. Тада је створио прву верзију „Нечисте крви”. Бора је иначе писао парче по парче. Бележио је мисли на разним хартијицама, реченице, чак и читаве пасусе. Па онда, када би га ухватила столица, кад би му се „ознојиле руке”, како је сам говорио, враћао би се послу и повезивао би га у целину. Станковић никада није говорио о свом стварању, као ни о својим намерама шта мисли да пише. Само када већ напише, имао је обичај да каже да су му се опет „ознојиле руке”. Пишући, пио је кафу за кафом и много пушио, што је, уосталом ,чинио и када није писао. Пуно је прерађивао, „Нечиста крв” је писана у много верзија.

6. Изгорели аутографи

Последња, осма књига „Сабраних дела” објављена је скоро четири године после његове смрти, 1930. Аутографи објављених и необјављених дела, после изласка осме књиге, враћени су пишчевој породици. Они су брижљиво чувани у породици, све до Другог светског рата и окупације, када су, у току два велика бомбардовања Београда, страдали сви до једнога. Касније је нађен рукопис Борине „Ташане”, као и покушај драматизације „Нечисте крви”, на којима се види да је Бора мешао латиницу са ћирилицом.

7. Бомбардовање Београда

Када је завршио „Нечисту крв”, одлучио је да је сам изда; од новца који је зарадио купио је једну готову, стару кућицу коју је временом преправљао, дозиђивао и удешавао, трудећи се да буде „по врањански”. Имао је просту башту, засађену густо винову лозу донесену из Врања, која се пружала од улаза са улице до веранде у дну куће као какав тунел. Први пут је страдала за време Великог рата, и тада је уништено само покућство, док је зграда остала читава, од намештаја остао му је домаћи клавир његове деце и једно старо породично кандило, донесено из Врања, књиге из Борине библиотеке су махом биле уништене. Тада је пропало пуно необјављених рукописа Боре Станковића. Други пут је страдала у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године, а трећи о Ускрсу 1941. године у време савезничког бомбардовања Београда. Кућа у којој се Бора родио постоји још увек у Врању. Многи споменици културе су страдали за време ратова, многи из незнања или од зуба времена. Кућа у којој је живео Бора и у којој је умро 1927. године у Београду више не постоји, а није сачуван ниједан њен потпун снимак.

8. Врањска гимназија

Гимназија у Врању била је позната као једна од најбољих школа у земљи и звана је Академија – зато што је имала најбоље професоре. Ти професори су, додуше, долазили у Врање више по казни, као политички прогоњеници, али су зато и већина били цвет тадашњег нашег просветног наставничког кадра. Бори су предавали Светислав Симић, Јаша Продановић, Љуба Давидовић. У неколико наврата Бора је желео да напусти гимназију због свог сиромаштва, а професор Миливоје Симић га је као сиромашног ђака прихватио и бринуо о њему као о свом детету.

9. Сећање другова

Неку врсту ђачке љубоморе, рођене сигурно у најмлађим данима, некада ни године не могу уклонити. У сећању своји другова, Бора је остао упамћен по свом сиромаштву, немару током школовања, и по својој баба Злати коју је усменим причама поетизирао и представљао је као богату, док је она била пука сиротица. Бора и његови пријатељи су рано почели да пију, јер, како се говорило, код имућнијих Врањанаца је било више вина у подруму него воде код сиротиње. Пријатељ је био са синовацем Митка Стајића, по коме је настао Митке из „Коштане”. Димитрије Хаџи Микић, књижевник, упознао је Бору захваљујући једној тучи каменицама, туче су углавном настајале због сталешке разлике, иако је Бора у овом „рату, разбио главу” Димитрију, то их није спречило да касније постану блиски пријатељи. Бора је, иначе, био врло поносан човек. Иако је био пуки сиромах, на своју сиромаштину никада није жалио. Никада ни од кога није хтео примити нешто незаслужено.

10. Сведочење Бориног Дише

Димитрије Стевановић Диша, један од најближих Бориних пријатеља, био је шеф администрације „Политике” и један од њених оснивача. После једне пијанке, Бора је дошао, вели Диша, кући, и гонио своју жену да му игра чочечке игре гола. Жена се наравно није свукла, али да га не би љутила, одиграла је неку игру, и он се умирио. Сећајући се тога, Бора је сутрадан дошао у кафану веома скрушен. Кад га је поново ухатило пиће, свима около се јадао, а Диши рекао „Знаш Дишо, срамота ме да погледам ону моју Гину у очи. Она сиротица има ситну децу, ради по цео дан и у кући и за машином, као роб, а мени матором кеши, пало на ум да ми она тако уморна игра чочек . . . и то гола! . . . бре, бре какав сам зулум направија!” Једном је опет после неке велике пијанке у Земуну, упао на неки скуп богомољаца – прича даље Диша – и мислећи да је то слава, тражио је да га послуже, да пије. Не познајући га, уверени да је то неки провокатор, богомољци се оборе на њега, ухвате за груди и почну да га туку. Једва смо га отели. Бора је после тога увек махао главом кад год би поред нас минуо који брадоња. Мрзео је да види чупавце и на слици. Сваког брадатог човека везивао је у пијанству за те богомољце.

11. Коштана

Коштана је постојала и одиста је у ме’анама испуњеним жудњом и дуванским димом, крајем 19. и почетком 20. века доводила „све што је носило чакшире” до лудила! Јавна је тајна да су због ове „живе ватре” локалне газде и чорбаџије распродавале имања, остављале „женчад и нејака чеда”… Пред њом су и најхладнији „падали у севдах”, а није мали број оних које је одвела право у пропаст… Два су објашњења због чега је Малика названа Коштаном… Према једном, име јој је дошло од „крупних очију као у кошуте”, а према другом од назива дрвета и плода кестена, којим је обрасла читава Врањска бања, а који се у овом крају назива – коштан! Вазда жељна слободе, певачица и играчица Малика Еминовић имала је попут свих других лепотица све, само не – лагодан живот! Рођена Врањанка од малих ногу свирала је и певала са оцем и братом по кафанама и приватним слављима. Напослетку се удала за Максута Рашитовића, с којим је добила синове Ису и Ћерима. Са њима, у насељу Бурдинци живеле су и Максутове две ћерке из његовог првог брака, које је Коштана пазила као своју децу. Према сведочанству локалних мештана „само им у кафану није дала да иду”, а са Бором Станковићем срела се где друго до – у ме’ани, и то кад је Бора био гимназијалац. Прича се да је само хтео да се увери у њену лепоту, и да с Маликом није проговорио ни реч… Нешто касније настала је драма названа по овој лепотици. Мало је познато да је Коштана 1926. године, по наговору адвоката, тужила Бору Станковића и то када је познати позоришни комад увелико био извођен на позоришним сценама широм Србије. У тужби је тражила део ауторског хонорара… Малика је била неписмена, али ју је један адвокат наговорио да има право на део хонорара. Медији су били на страни Боре Станковића, а Коштана је изгубила спор. Ова лепотица умрла је у 73. години у родној Врањској бањи. Сахрани је присуствовало неколико стотина њених обожавалаца, а бесмртна је остала захваљујући Бори и његовој чувеној драми – једном од најчешће играних и најрадије гледаних комада у српским позориштима.

12. Нечиста љубав?

Драгољуб Влатковић у књизи „Читанка тајни” пише и о првој љубави Боре Станковића. Он тврди да је ова љубав остала тајна јер је била „нечиста”, „родоскрвна”. Наиме, писац који је опевао Врање и југ Србије, био је заљубљен у своју ујну Нушу. Та „инцестуозна љубав је била полазна тачка многих његових дела, а сама Нуша се јавља као јунакиња његових приповедака и романа”. „Станковићева ујна Нуша била је жива и темпераментна жена. Својом сензуалношћу и сензибилношћу зрачила је око себе”, пише Влатковић. О овој Бориној тајној љубави сведочења су оставили Петар Миленковић, његов пријатељ из тог времена, и једна заборављена књижевница из Врања, Вука Поп-Младенова, која је великог писца лично познавала.

13. Конзервативан

Зора Живадиновић Давидовић, унука Боре Станковића сведочи о његовој конзервативности. Најмлађа кћи Ружица је једина завршила студије, али пре свега захваљујући чињеници да је студирала после очеве смрти. Зорина мајка Десанка је почела да студира, али овде сазнајемо колико је Бора Станковић био типичан мушкарац оног доба: „Кад је деда то сазнао, укинуо јој то право, јер за њега, жена је била за кућу, брак и децу. Супротставила му се мамина млађа сестра, тетка Цана, која је тада била у седмом разреду гимназије, рекавши: Ако не дозволите да Деса студира, ја излазим из гимназије. Његов одговор је био: Изађи!”

14. Под окупацијом

Дневник Боре Станковић „Под окупацијом” није требало да буде објављен у таквом облику, каже наша саговорница Зора Живадиновић Давидовић , јер је то била сирова грађа нечега што је он бележио: „То су биле записане његове муке које су га сачекале када је дошао из заробљеништва. Најпре, није препознао своју жену и децу, које су биле толико изгладнеле. У шоку је питао: Гино, јеси ли ишла код овога да ти помогне, јеси ли ишла код онога да ти помогне? А она је одговарала: Јесам, и нико ништа. И после свега, њега је неко окривио да је сарађивао са окупатором, а он је, с муком, давао исте текстове и мењао наслове. Ти који су га осуђивали, они су се за време тог истог рата добро снашли. Бакин рођени брат прота Милан Милутиновић је обожавао свог зета, и да би помогао својој сестри и деци, покупио је све што је могло да се сакупи од дедине заоставштине после његове смрти, и дао да се штампа. Тако је тај дневник и отишао у штампу под насловом „Под окупацијом”, и изашла су само два његова издања. Јер, то заиста није било литерарно дело за штампу.”

15. Трагичан крај

Бора Станковић је умро несрећан; тачније, огорчен. О стању његовог духа пред смрт можда најбоље говори реченица коју је изговорио Иви Андрићу, а коју је овај записао:
„Чувај се, Иво! Осетили су лопови да имаш талента. Омрзнуће тебе као и мене. Подметнуће ти нешто што ће те избацити из службе и стрпати у затвор, у апс!”
Прича о његовој сахрани коју нам предочава његова унука Зора:
„Када је деда умро, дошли су код баке да јој кажу како је на градском нивоу одлучено да буде сахрањен по првој категорији, како се то тада звало. Бака је казала да нема ништа против, али је упозорила да не зна може ли она то да плати. Речено јој је да је то почасно место и да све плаћа град Београд. И све је било како је договорено. Убрзо потом се одштампају дедине књиге, заједно са дневником „Под окупацијом”. Када се та књига појавила, неки људи, не било који, већ они на врху, препознали су се у њој. И баки стигне рачун да плати гробно место и сахрану! По тарифи прве класе. Пристали су да јој учине да плати у ратама!”

Извор: talijaizdavastvoblog.wordpress.com

Фотографија: cirilica-beograd.rs

4 коментара

Горибор
Одговор 21/11/2015

Прелепо!

Јована Митић
Одговор 21/11/2015

Генијални Врањанац!

Влатко Даи
Одговор 22/11/2015

Један од омиљених. Текст је крајње инспиративан.

    Писменица
    Одговор 22/11/2015

    Поздрав, Влатко. :-)

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

bulgakov_stvaralastvo
Булгаков: стваралаштво у стези диктаторског режима
25/10/2017
otmenostpatnje
Данило Киш, Отменост патње
24/10/2017
bora_stankovic
Бора Станковић, Врањанац
17/02/2016
hasanaginica
Положај жене у Хасанагиници Љубомира Симовића
02/02/2016
dostojevski-pu-do-boga
Достојевски: Пут до Бога
31/01/2016
murakami
Харуки Мураками се може читати било када и било где
30/01/2016
borba-erosa-i-etosa-2
Борба ероса и етоса у делима Боре Станковића
26/01/2016
zene-u-delima-bore-stankovica
Да се не укаља образ…
20/01/2016
bora
Бора Станковић: Они не знају да ја сваку своју приповетку одболујем
19/01/2016