„Најизненађујућа ствар која се догодила у мом животу јесте то што овај живот који сада живим и онај који сам претпостављао да ћу живети уопште нису подударни. Нисам никада ни помислио да бих могао постати писац. Чињеница да сам то постао, још увек је за мене изненађујућа. То изненађење и даље тиња у мојим осећајима попут потреса. Можда ово може бити пример за неподударност случајности.”
У безизлазном лавиринту модерног живота свој живот живе јунаци свих Муракамијевих романа… С обзиром на то да су га подједнако прихватили и заволели и критичари и читаоци, није зачуђујућа његова планетарна популарност. Његова особеност огледа се у његовом стилу писања и начину приповедања – његови романи не садрже развијену (а ни претерано занимљиву) фабулу која нас вуче ка крају. Али нас ипак нешто вуче…
То је његово литерарно умеће којим нас од самог почетка ненаметљиво заводи и наводи на размишљање – о његовим усамљеницима, али и о нама самима, пре свега. Муракамијеви јунаци су анонимни млади људи који покушавају да се остваре упркос притисцима које им намеће усамљеност велеграда; покушавају да се пронађу у својим изгубљеностима, и да надокнаде недостатак љубави који се, попут неизлечивог вируса, шири модерним добом.
Вештим приповедањем писац преплиће реалност и подсвест, време и простор, страхове и сећања, указујући нам на велики значај борбе са сопственом тамом. Својом неспособношћу да је препознају и изразе, Муракамијеви јунаци често губе битку са љубављу, али и са суровим друштвом и заслепљеним вредностима које отуђују човека од другог човека, али и човека од Човека у себи.
Бавећи се суштинским проблемима савременог света, писац стрепи над недостатком љубави, пати због насиља и распада породице у отуђеном друштву, разоткрива злочин и враћа се исконском питању – има ли слободе за човека?
Уколико читаоци узму Муракамија у нади ће се преко његових романа упознати са јапанском културом и цивилизацијом , неизоставно ће се разочарати, јер његови јунаци живе живот западне цивилизације. Муракамијева опчињеност западом испољава се кроз музику која се чује кроз његово приповедно штиво, кроз филмове које гледају његови јунаци, кроз њихове навике…
Мураками се може читати било када и било где, а ако бисмо његовим романима одређивали литерарни укус, можда би то био укус кафе и чоколаде после поподневне дремке…
ПРЕПОРУКА: Спутник љубав, Норвешка шума, Играј, играј, играј, Кад падне ноћ, 1Q84 …
„Ето, ја никад не бих могао да починим неки свиреп злочин. Ја сам пацифиста, мирне природе, у животу ни на кога нисам дигао руку. Зато сам и могао суђења да гледам са висине, као апсолутни посматрач. Да их гледам као нешто што ме не дотиче. Боравећу у суду, међутим, и слушајући сведочења умешаних људи, расправе тужилаца и аргументе адвоката, изјаве оптужених, престао сам у то да будем тако сигуран. Тачније, почео сам да помишљам да можда зид који дели та два света заправо и не постоји. Ако и постоји, то је можда само зид од флис-папира. Да се само начас наслоним на њега, вероватно бих пролетео и пао на другу страну. Или се можда у нас саме та друга страна већ крадом увукла, а да ми то само не примећујемо…” Кад падне ноћ
Аутор: Душица Чукић