Језичке недоумице
Претходни текстови на тему стандарда, прескрипције и нормативизма су били релативно апстрактни, и бавили су се идеологијом и принципима стандардизовања међу србистима и тражењем узрока за такво стање. Овде бих се окренуо конкретним питањима, конкретним такозваним језичким недоумицама, и понудио решења на општем плану, као и конкретно за један број таквих недоумица, са намером да тако хеуристички појасним своје погледе на ове проблеме.
Најпре ћу врло кратко размотрити основне механизме настанка језичких недоумица, као и основне механизме које би требало следити у стандардизацији, те и основне механизме које би било добро развијати код говорника језика како би такав стандард лако учили и ефикасно употребљавали. Након тога ћу навести типичне примере погрешне или непотребне нормативне интервенције, разоткривајући где је могуће карактеристичне логичке и стратешке погрешке које су до такве лоше стандардизације довеле.
Најпре треба поставити питање постоје ли уопште језичке недоумице или је то конструкт који је створила агресивно прескриптивна лингвистика. Језичких недоумица нема док нема вредносног раслојавања језика. У друштвима без виших и нижих регистара, и међу говорницима без вредносног суда о регистрима, језичких недоумица нема. Језик се ту употребљава као средство да се стигне до циља, и чак и где постоје путање које се тим средством не могу прећи, спонтано и несвесно се пролази обилазницама. Језичке недоумице свакако постоје у свакој језичкој заједници у којој постоје виши, формални регистри.
Када због нечег – због јасноће изражавања (у научном и правном регистру), због естетског ефекта (у књижевном језику), због осетљивих друштвених односа (у административној и политичкој употреби) – почнемо да обраћамо пажњу на језичке изборе, почну и да се јављају недоумице. Оне настају у сусрету такве осетљивости са неким природним појавама у језику. Са језичком променом која се тренутно одвија: када у истом тренутку, док тече нека промена у језику, две различите форме, засноване на међусобно искључивим правилима, налазе употребу било у свим доменима језика, било у комплементарној дистрибуцији на облике, регистре или говорнике. Са лакунама: појавама да од појединих језичких јединица не можемо градити неке, иначе продуктивне и фреквентне језичке форме. Са суптилним дијалекатским разликама и специфичностима, када говорник није сигуран да ли нека дијалекатска форма има стандардни легитимитет.
У таквим ситуацијама, говорник се суочава са немогућношћу да језички обликује неку мисао (као у познатом примеру где ћемо у стандарду сви лако рећи Чоколада је дата детету, али ако уместо на дете у реченици желимо да упутимо на два детета, немамо начина да то изразимо), или са потребом да изабере између алтернатива (на пример, да ли се каже чаршаф или чаршав). Неке од оваквих ситуација, нормативни приручници су обрадили, и одлучили да изаберу једно од могућих решења као исправно, а да остала прогласе неисправним.
Погрешна решења
Основни принцип суочења србистичке норме са недоумицом је парцијално разрешење према наметнутој, често погрешној логици. Парцијално у смислу да се не траже најшири могући принципи којима се може обухватити највећи могући број недоумица, тако да говорник учи једно правило место неколико стотина конкретних парова неисправног и исправног израза. Погрешној логици у смислу да се принципи не траже у самом језику, у логици језика као система, већ у некој површној и идеолошки екстремно нормативистичкој језику страној логици лингвистички необразованог прописивача.
Далеко би продуктивније било питати се зашто недоумице настају, препознавати стварне језичке законе чије међусобно сукобљавање до њих доводи, и тренирати кориснике језика да и они сами препознају ове законе, да сами пепознају могућа решења, и да их сами вагају и бирају најбоља по својим мерилима. За ово је неопходна норма која 1) не стигматизује нарушавање стандарда чак ни у његовим најсуверенијим доменима употребе, и чак и када то нарушавање почне да постаје правило а не изузетак, и 2) која се води принципом да је у великом броју случајева прихватљив већи број решења, и да када се појави ново решење и узме маха међу говорницима – то решење треба увести у норму као нову могућност, а не борити се против њега у конзервативном ропцу вечито умирућег.
Чињеница да недоумице постоје и без агресивног и ригидног нормативизма не значи да такав нормативизам не доприноси њиховом настанку. У неком овлашном прегледу на релативно малом узорку текста, чини се да тек свака двадесета језичка недоумица долази од природе језика, док остале имају корен у нормативистичком притиску.
На пример, говорницима неких босанских дијалеката дешава се да реч сако изговарају и пишу сакао. Разлог је што исти ти говорници партиципе певао, пливао, гледао изговарају пево, пливо, гледо, са дугим крајњим вокалом о. Од раног детињства, у том изговору се сусрећу са нормативним притиском да се уместо дугог о на кају речи изговара ао. У њиховом уму развија се филтер кроз који пролази сав материјал који њихова граматика генерише, и у коме се пре изговора или писања свако дуго о на крају речи замењује са ао. Како је о на крају речи сако дуго, то га филтер мења са ао, те они изговарају сакао.
Ова појава, коју лингвистика назива хиперкорекција, разлог је огромном броју језичких грешака, вероватно јединих облика језичког понашања код говорника без језичких недостатака који се могу сматрати грешком. Хиперкорекција је и кад говорник торлачког или староштокавског дијалекта каже Стигао сам на станици – он зна да често „греши” када уз предлог и употреби акузатив (дакле, када у складу са својим дијалектом, каже Чекао сам на станицу), па онда и где не треба овај облик мења локативом. Хиперкорекција је када неком нешто хвали – он уз мењање свог пиродног фала у стандардно хвала, мења и глагол настао позајмицом из немачког, фалити – у хвалити. Хиперкорекцијом је настало и оно што се дуго везивало за израз београдски говор – говор код кога се акценти померају ка почетку речи. Од свега онога што би један нормативни инспектор препозао као грешку у језику, вероватно бар петину чине хиперкорекције.
Један број грешака односи се на проблеме иманентне правописном систему. Правила писања често морају да повуку границе у пољима која су иначе континуална, или да пронађу решења за писање неких специфичних израза. На пример, писање негације одвојено од глагола (Она га не воли.) наспрам писања исте такве негације уз партицип истог тог глагола (Он је невољен.) захтева озбиљно експлицитно или имплицитно познавање граматике.
На другој страни, ниједна стратегија за писање 3 ЦД-а ћириличним писмом не даје елегантан резултат (3 цедеа, 3 це-де-а, 3 ЦДа – захваљујем се Маји Вукић на већем броју примера овог типа). Овде крути став норме индукује велики број грешака које то не би морале да буду, ако би се норма поставила мало флексибилније, и бар код неких од ових образаца прихватила више од једне варијанте.
Остатак би чиниле вештачки произведене грешке. Грешке које то ни по чему нису. Језички изрази који су легитимни чланови језичког система, али их је неко прогласио грешкама. Обично их проглашавају грешкама људи који се језиком баве без доброг лингвистичког образовања, и који неку своју једноставну логику покушавају да наметну далеко сложенијим лингвистичким појавама. Тамо где се језичка стварност не уклопи у њихове уске оквире поједностављене језичке, или чешће нејезичке логике, они препознају грешку. Како ће таквих примера бити највише у остатку текста, овде не наводим ниједан пример.
Одјеци пуризма
Пуристички разлози стоје иза нормативног прогона израза попут бурека за понети или Шкотланђанина. Оба израза се одбацују јер су начињени према обрасцима из немачког језика. Додатно их дисквалификује то што су раширени међу хрватским говорницима. Док се уместо Шкотланђанин препоручује краће и елегантније Шкот, уместо бурека за понети норма саветује бурек који се може понети. И овде мислим да коментар није потребан. Осим да страно порекло обрасца по себи није сметња употреби језичког израза. Ако образац заживи у језику, значи да му је био потребан. Ако не заживи, израз остаје изолован, а образац има идиоматски карактер, без утицаја на граматику језика. И у једном и у другом случају, језик је богатији за нешто што му је потребно. Јер: замислите да радите у пекари, и неко наручи бурек који се може понети (за разлику од бурека који се не може понети?).
Из сличних, конзервативних разлога, норма забрањује употребу позајмљене речи скрипта као именице женског рода једнине. Дакле, не може пишем скрипту, лакше ми је са скиптом – исправно је искључиво пишем скрипта, лакше ми је са скриптима. Разлог је што је у време позајмљивања именица заиста примљена као плуралиа тантум по обрасцу средњег рода множине. У међувемену, она се услед фреквентне употребе међу студентском популацијом потпуно прилагодила нашој морфологији и прешла у неутралнији облик, који притом одговара њеној семантици: постала је именица женског рода, са једнинским и множинским облицима. То студенту омогућује да разликује између једне скрипте и неколико скрипти, нешто што са првобитном, искључиво плуралном именицом није било могуће. Мистичка свест о томе да је промена у језику кварење спречава нормативисте да се помире са овом чињеницом.
Пуризам не мора имати перспективу сопственог језика. Такав је случај са паровима Ћезаре или Чезаре, Челзи или Челси, чаршав или чаршаф. Чест је случај да позајмљена реч извесно време не може да смири душу у другом животу који добије у новом језику. Како ће бити прихваћена зависи од тога како је изговарана и како је звучала уху (или уву) позајмиоца у време када је прихваћена, од тога како се изговара и звучи данас, и од бројних других фонолошких и лексичких принципа. Новија нормативна литература захтева да се говори и пише искључиво Чезаре, капучино и бочање. Не видим разлог да ако је изговор Ћезаре, капућино, боћање општеприхваћен међу говорницима насилном интервенцијом намећемо измену која се вероватно неће ни примити, али ће на дужи период произвести огроман број грешака (сваки написани или изговорени капућино постаје грешка), а пошто већина говорника ни не зна за сваку реч са гласом ћ је ли италијанског порекла или није – додатно и значајан број грешака услед хиперкорекције.
Најзад, ако неко други каже или напише Чезаре – не видим да је језик угрожен могућношћу двојаког изговора и писања италијанизама. Двојако писање и изговор не сметају код речи уво/ухо почетком истог овог пасуса. Зашто онда смета да се може говорити и писати и Челси и Челзи, и чаршаф и чаршав.
Ко не воли варијацију, нека се одлучи коју ће верзију он у свом језику употребљавати, а коме не смета може у истој реченици гледати Челси и навијати против Челзија, свет се неће распасти упркос јези коју сви ми испраних мозгова осетимо при помисли на декриминализацију такозване интра-говорничке варијације. Наравно, требамо имати поверења једни у друге да се такве ствари реално неће дешавати без озбиљних разлога.
Цар је го: логика глупости и незнања
Добар индикатор нестабилних поља у језику, домена на ивици промене, или оних које је промена већ захватила, јесте процес усвајања језика код деце. Често код деце препознајемо обрасце који нису део наше граматике, и које доживљавамо као грешке. Некад су ово само фазе које се неминовно пролазе на путу до усвајања одрасле граматике. Али често су у питању домени језика где мањи број изузетака у фреквентној употреби нарушава једноставност и научивост система. Изузетке учимо напамет, продуктивне изразе сваки пут изнова градимо од компоненти. Говорници, поготову деца, теже да се изузетака ослободе, односно да их врате у систем где се изводе истим обрасцима као њима сродни изрази. Тако, док норма одбацује компаративе типа вишљи и строжији у корист изузетака виши и строжи, деца и говорници без нормативног дрила углавном остају поштеђени овог притиска, и често изговарају вишљи и строжији.
Слично је са глаголом протест(в)овати. Норма прописује употребу без гласа в. Објашњење је да се каже протест, а не протеств, па је тиме и глагол без овог сонанта. Ево одличног примера како плитка логика лингвисте уме да силује језик не препознајући његове стварне законе. Довољан је пример фонолошки еквивалентне именице напаст (два слога, завршетак на -аст), од које се гради глагол напаствовати, никако напастовати, иако в има исти статус у оба наведена примера.
Слично је и са именицом разочарење. Из граматички мотивисаних разлога о којима је писано у литератури, говорници теже да у неким значењима глаголску именицу од глагола разочарати граде са вокалом -е место вокала -а. Норма ово не препознаје, већ примењује плитку логику да је основа разочара-, и да именица мора бити само разочарање. Упркос нормативном притиску, и упркос свом одступању од базичног продуктивног обрсаца, облик разочарење далеко је фреквентнији у употреби од варијанте са а (и нико се не пита зашто, већ наставља да оспорава). И овде, језик не би изгубио ништа ако би се у ситуацијама овог типа дозволили дублетни облици. Напротив.
Стандардна граматика прописује искључиво употребу квантификатора све, никако сво, када се употребљава уз именице са масеним значењем. Дакле, не сво време, само све време, не сво зло него само све зло, не сво сивило, него само све сивило. Објашњење је да је у старословенском еквивалент овог израза гласио все, где је с било меко, и није трпело уз себе вокал о. То што данас, осим ако се подвргну темељном аутогеном тренингу, сви говорници изговарају сво није никакав аргумент у поређењу са правилом које је важило у неком другом језику, у неко друго време.
Слично је са речима попут, за актуелни српски стандард једино прихватљивог средњовековни, и већини говорника природнијег средњевековни. Тако норма дозвољава само средњоисточни, а забрањује средњеисточни, само средњотехничка, никако средњетехничка. Разлог који норма наводи је да средње у овим примерима не значи меру између високо и ниско, који у сличним сложеницама имају вокал о (нискокалорични, средњекалорични, висококалорични), те ваљда да би се разликовало значење компоненте средње њој треба наметнути други вокал. Овакво маштовито правило намеће говорнику будност и праћење неће ли се у низу његовог говора појавити реч која садржи средње, и онда додатно промишљање о томе је ли употребљено у значењу мере или неком другом значењу, и тиме је показује своју вештачку, нејезичку природу.
Остаје нејасно зашто је нормативисти било неприхватљиво много очигледније правило: ови придеви у све сложенице улазе у свом облику за средњи род: високо, ниско и средње. Употреба облика средњо је штетнија за научивост стандарда него, рецимо, употреба облика високе и ниске, јер ова два облика постоје у парадигми придева (генитив једнине и номинатив и акузатив множине у женском роду). Другим речима, средњоисточни је нашем уму неприродније и теже за прихватање него нискекалорично или високеризично.
За крај, нормативисти понекад одлуче да оповргну или игноришу неке од основних особина језичког знака. Тако се за прилоге попут доста, или пуно каже како није правилно рећи пуно ти хвала или доста ми је важно да завршим овај посао, јер пуно има значење супротног од празног, доста супротно од ко зна чега (треба још?), те се не могу користити за велику количину. Овде је примењена логика да једна реч сме имати само једно значење, о чијој бесмислености не бих трошио речи, само бих упутио на баш доста литературе која се пуно бави помовима полисемије и хомонимије. И на фине стилистичке разлике између парова израза типа На прослави се доста плесало и На прослави се много плесало (у потоњем случају могућа је интерпретација да је плесања било превише), односно рогобатног На прослави се плесало у великој мери.
Стандард тако уместо скупа минималних интервенција у пољима које смо на почетку текста препознали као поља стварних језичких недоумица, заснованих на логици језичког система и усмерених ка функционалности, постаје палимпсест произвољних и сваке логике или циља ослобођених резбарија, компликованих орнамената без много естетске вредности, који уместо да недоумице разрешавају, заправо стварају огроман број вештачких недоумица, и који стандардни језик чине некохерентним, немогућим за учење, и нефункционалним у употреби. Агресивни притисак на кориснике језика да овакав стандард користе, и то не само у уобичајеним доменима употребе стандарда, већ и тамо где стандард нема шта да тражи, ствара код корисника језика осећај несигурности, чини их лошим говорницима и кваритељима сопственог језика, и тера их у хиперкорекцију, са којом рађа повратну спрегу.
Људски је грешити
У тексту који пишем са Марком Симоновићем, из сасвим другачијих разлога, цитирамо следећи пасаж из Норматвне граматике српског језика Предрага Пипера и Ивана Клајна:
За постизање циљева примењене нормативне лингвистике битно је вишекратно наглашавати да од стабилности књижевнојезичке норме у доброј мери зависи стабилност књижевног језика, као што од стабилности књижевног језика доста зависи стабилност националне културе, и као што у крајњој линији од стабилности националне културе доста зависи укупна друштвена стабилност у неком друштву.
Сваки инспектор језичке исправности који прочита овај пасаж, ако за тренутак заборави ко су му аутори, приметиће употребу прилога доста на начин који је оспорен логиком љутог нормативисте, о којој говори крај претходне секције. Овде су, наравно, у праву Пипер и Клајн говорници, а не Пипер и Клајн нормативисти. Пасаж носи и једну стилску несавршеност: неспретно је рећи друштвена стабилност у неком друштву. Поента ове секције није критика – поента је упадљива тежња најстрожих зилота језичког нормативизма да упркос огромној пажњи ка језичкој исправности чине оно што сами погрешно виде као језичке грешке.
Мудре главе и мудро стандардизовање
Коментари корисника на друштвеним мрежама и читалаца у електронским медијима упућују на слику коју има обични корисник језика, и према којој нормативна правила одређују људи са добрим образовањем и великим искуством у лингвистици. У једном коментару каже се да су та правила некад осмислиле неке мудре главе и да зато ми данас треба да их се држимо. Нажалост, та слика је далеко од стварности нашег језика. Већина нормативних правила заснива се на лошем познавању лингвистике, погрешном разумевању језика, логички неконзистентним моделима, и несумњиво спадају у оно што једноставно називамо људска глупост. Та глупост је толика да је се често ни њени творци не држе. И та глупост има високу цену која се плаћа огромним количнама времена и енергије које људи потроше да колико-толико овладају бесмисленим правилима, и које се у настави уложе у учење непотребног и ненаучивог.
Ово време и енергија коштају и новца, али и заузимају место корисним знањима и активностима за које би се могли употребити. Цена је и стални осећај говорника да су у опасности да нешто погреше, да ризикују да покваре језик. Код говорника који услед слабијих когнитивних капацитета у одређеним уским доменима, слабијег обазовања и социјалног статуса или места живљења нису у могућности да стандардом владају на истом нивоу као они привилеговани, цена је и значајно већа, јер повлачи озбиљну друштвену, економску, образовну и другу дискриминацију.
А сада мантра. Принципе нормирања морамо мењати. Морамо их чинити флексибилнијим: тамо где се за стандардну употребу надмеће више облика или образаца који живе у појединим кодовима, за одстрањивањем из стандарда неког од тих облика треба посегнути само када имамо изузетно јаке разлоге за то. Употребу стандарда морамо ослободити вредносног аспекта, поготову у смислу стигматизације нестандардног. Присуство нестандардних језичких израза је мера неуспеха стандардизације језика, и позив да покушамо да је додатно оптимизујемо. Оно је и знак да постоје популације које су колатерална штета стандардизације. Ту штету треба ублажити, уместо што се пооштрава осудом и величањем оних које постојање стандарда привилегује.
Извор: inform-al.blogspot.fi