Бора Станковић: Они не знају да ја сваку своју приповетку одболујем


Борисав Станковић, „по врањански прозван Биза, или Бора Златин, сироче без оца и мајке, рођен је у Доњу малу, крај Кусо блато” (О Бори Станковићу, Дела Борисава Станковића, приредио Ж. Стојковић) 1876. године, од оца Стојана и мајке Васке. Деда по оцу, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне трговачке породице Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је и други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач. Бори Станковићу је било свега пет година (1881) када му је умро отац, а непуних седам када му је умрла и мајка (марта 1883). О свом детињству писац је имао обичај да говори и у неким од својих приповедака (Увела ружа, На овај свет, Тетка Злата), а мотиви из његовог родног краја постаће веома чести у целом његовом стваралаштву.

Бора је гимназију завршио у Нишу. Као веома сиромашан ученик, примао је стипендију, а материјално су га помагали и сами професори, нарочито Миливоје Симић, који је пишчев рад пратио и касније.

Године 1896, Станковићу умире баба Злата: „Последња душа која постојаше за ме. Последњи кут мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од мрву мрвку однеговала. Ње нема више” (О Бори Станковићу, Дела Борисава Станковића, приредио Ж. Стојковић). Чувена баба Злата послужиће Бори као прототип за неке његове ликове у каснијем стваралаштву.

Осми разред гимназије у Нишу завршио је са добрим успехом. Исте јесени уписује се на Правни факултет Велике школе у Београду – економски одсек. „Нисам хтео филозофију да учим“, каже Бора, „једино због латинскога и грчког језика, који сам веома тешко учио, као и због математике. После свршене школе остао сам без службе државне. (…) На књижевности почео као ђак. Прво са песмама у дечје листове, а после са приповеткама. У почетку без успеха” (О Бори Станковићу).

У Бранковом колу (II 21, 1896) излази му песма Почуј песму, а прву своју приповетку, Станоја, објављује у Искри, да би у истом том часопису затим објавио још две: Ђурђев дан и Прва суза, а у сарајевској Нади – Тајне болове.

Године 1898. излази му прва збирка приповедака Из старог јеванђеља, а 1900. објављује приповетке Гугутка, Наш Божић, Стари дани, Наза. Ове године (1900) објављује и Нечисту крв у наставцима (Градина, Ниш, у бр. 5, 6, 7, 8), а дешава се и прво извођење Коштане у Народном позоришту у Београду. Погледајте како је изгледала Борина Коштана.

Материјалне тешкоће све време прате писца, а убрзо бива и отпуштен из службе због неуредног доласка на дужност (практикант Министарства просвете на раду у Народном позоришту), да би два дана касније био постављен за практиканта Министарства иностраних дела.

Године 1902. излазе му три књиге: Стари дани, Божји људи, Коштана, а почиње да објављује и други свој роман у наставцима, Певци. Наредне године, у Колу објављује и трћи свој роман (у шест наставака), Газда Младен.

Станковић се 27. јануара 1902. године оженио Ангелином Милутиновић. Годину дана касније, родила се кћерка Десанка; кум на крштењу био је Бранислав Нушић. Убрзо затим, Бора добија стипендију Министарства просвете и, са платом писара министарства финансија и додатком из Финансијског прегледа, одлази у Париз 1903. О Станковићевом једногодишњем боравку у Паризу нема много података. Тражио је да остане још годину дана, али му то ипак није било одобрено, па је, пошто му је претходно већ био укинут додатак стипендији, враћен натраг.

У знак протеста, Бора упућује отворено писмо тадашњем министру спољних послова, Николи Пашићу (преко Дневног листа), да би, по повратку у Београд, изузетно озлојеђен на своје претпостављене, поднео оставку и имао доста неприлика у служби. Упућују га као цариника у Мокру Гору, затим, као порезника, у Ниш. У таквим околностима Бора Станковић се придружује књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали „сувишнима у Србији”.

Године 1904. писац добија и другу кћер, Станку; овог пута на крштењу кум је био Јанко Веселиновић.

Пошто Летопис Матице српске није прихватио пишчеву понуду (упућену уреднику Милану Савићу) да роман Нечиста крв излази у наставцима, а да га писац накнадно прештампа, како би дошао и до пара и до књиге , Бора одлучује да сам објави овај роман.

Године 1913. Бору премештају у Министарство просвете и вера, на дужност референта црквеног одељења. Родила се и трећа Станковићева кћер, Ружица.

Пред зградом Позоришта, 21. октобра око подне, позлило му је. Пренет својој кући, издахнуо је истог тог дана, пред поноћ. Умро је у својој педесет и другој години живота. Његовом смрћу српска књижевна сцена изгубила је једног од најмоћнијих представника наше приповетке. „Несрећно је што је Борисав Станковић умро баш у тренутку кад се враћао књижевноме раду” (О Бори Станковићу).

Може се без двоумљења тврдити да је модерна српска проза почела да живи пуним животом тек у делу овог писца. „Са Борисавом Станковићем догодио се чудан случај: писац са највише спољног локалног обележја, најрегионалнији на први поглед и најуже везан за један скучени простор, за један предано неговани хоризонт, за један посебан малени свет и један посебно малени живот у њему, толико је ширином и моћношћу уметнички остваренога живота из тог микроскопског животног језгра досегао границе једне видовито наслућене и кроз слутње тако видовито показане наше општости, да је најпотпуније и најдалекосежније открио неке елементарне суштине о човеку и његовом жићу у овоме нашем балканском кутку” (Милан Богдановић, предговор Сабраним делима Борисава Станковића). Он је први велики реформатор српске прозе, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци.

Ипак, Бору Станковића не можемо сврстати у тесне и уско омеђене конкретне школе, из разлога што се на њему не могу примењивати уобичајене класификације.Иако су му врло често били блиски руски писци класици, такође и Французи, он је ипак увек остајао свој и на своме. Већ својим првим књижевним остварењима, Бора Станковић показује изузетан дар за писање, велику оригиналност и уметнички инстикт.

Станковић не представља никакву формалну прекретницу за српску књижевност, као што су, рецимо, Дучић и Ракић представљали за српску лирику; напротив, он је „стихијски мрзео законодавца наше књижевности Богдана Поповића и све Богдане, све запеташе и све књижевне бакале” (Станислав Винавер, Бора Станковић и пусти турско), али је као нико пре њега обогатио нашу приповетку дубоким и ретким психолошким опажајима и освежио је снажним лиризмом.

Он дубоко осећа све оно о чему пише. Станковић је превазишао статички и објективизовани фолклорни реализам, ослоњен на тековине позитивизма XIX века, заменивши га својеврсним психолошким субјективизмом. Сима Пандуровић забележио је једну, за ову тврдњу значајну, Борину изјаву. Наиме, једном приликом му је неко уредништво затражило једну приповетку, али што је могуће пре, Бора је био незадовољан, љутио се, и том приликом му је рекао: „Они мисле то је тек тако: дај ми причу, кад њима треба. Они не знају да ја сваку своју приповетку одболујем” (Сима Пандуровић, Они не знају да ја сваку своју приповетку одболујем).

Док пише, Станковић се исповеда, и управо по томе је оно што јесте. Међу многим некролозима и чланцима поводом смрти Боре Станковића, посебно је, за потпуније схватање његове поетике и његовог начина писања, занимљив и важан напис који је објављен у Времену, на дан сахране пишчеве. У чланку је забележено Станковићево објашњење поводом дилеме да ли он описује оно што је сам видео и доживео, или је све то продукт његове бујне имагинације: „Јок, не измишљам, ама однекуд памтим, све сам то слушао, а јесам нешто баш и видео. Још кад сам био сасвим мали, кад ми је најслађе било да седим матери у крилу, слушао сам разговоре који су преда мном, као дететом које ништа не разуме водиле комшике и рођаке моје матере с њом, при кафи. Збиља, нисам онда, ништа разумевао, али сам некако памтио, и најситније ситнице. А и видео сам штошта. Водила ме мати, још као дете, на мушко у амам, и иначе свуда са собом на породичне седељке, славе, свадбе. Отац ми рано умро, па смо били сами, и све једно другом до ушију. (…) А и оматорео сам пре друге деце. После сам још сретао многе од оних старих, већ сасвим старе, и оживљавао их, подмлађивао, по причама о њима, које су ми, место да их заборављам, постајале све јасније, и са све више ситница, детаља” (О Бори Станковићу).

Борино детињство, младост, оно што је сам доживео или оно што је чуо и видео оставили су, несумњиво, велики траг у целокупном његовом каснијем стваралаштву, што, наравно, не значи да је ова аутобиографска компонента пресудна и по значају примарна за његов рад. Богата имагинација пишчева успешно је преобликовала оно искуствено и уобличила га у праву уметност. Чињеница је да Бора никада заправо није „изашао” из свога родног краја; чак и када је то једанпут покушао, желећи да инспирацију за своја дела нађе и ван Врања, испоставило се да Београд није у толикој и таквој мери погодовао пишчевом сензибилитету, какав је случај био раније са Врањем. Зато му се Бора стално враћао, тражећи у том малом провинцијском месту оне „вечне истине”.

На примерима појединачних (у великом броју истинитих) људских субина, у контексту тадшње културе и друштвеног устројства, показивао је човека уопште, са свим његовим врлинама, слабостима, могућностима, жељама и надама.

У вези са стваралаштвом овог писца постоји једна заблуда, која се односи на његову везаност за крај у коме је рођен и у коме је одрастао. Већина ће рећи да је Бора Станковић Врањанац у својим књигама, и да је то пресудно за разумевање и вредновање његовог стваралаштва. Проза Станковићева није у толикој мери локално обојена, како то врло често воле да наглашавају многи интерпретатори и критичари његовог дела. Напротив, она је утолико више општа и многозначна јер је, кренувши од старог Врања и свега онога што је живот у том и таквом Врању подразумевао, далеко превазишла појединачно и локално. Мотиви Бориних остварења рађају се у Врању, али не завршавају на тако уским границама.

Аутор: Даница Петровић

15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу>>

Фотографија: srpskaenciklopedija.org

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

bora_stankovic
Бора Станковић, Врањанац
17/02/2016
borba-erosa-i-etosa-2
Борба ероса и етоса у делима Боре Станковића
26/01/2016
zene-u-delima-bore-stankovica
Да се не укаља образ…
20/01/2016
uvela-ruza
Увела ружа Боре Станковића
13/01/2016
kostana-malika-naslovna
Како је изгледала Борина Коштана (Малика Еминовић)
21/11/2015
Bora_Stankovic
15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу
21/11/2015
ahmed
Газда Маркова нечиста крв 
22/10/2015