Булгаковљев сатана као оличење тамне сфере Апсолута (део први)


По вјери вашој нека вам буде. (Јеванђеље по Матеју)

У роману Мајстор и Маргарита Булгаков је створио специфичан демонолошки систем у чијем центру је лик Воланда – Принца Таме. Фигура ђавола је претхришћанског порекла, али су хришћанске представе о њему одлучујуће утицале на касније приказе овог лика. У народним легендама порекло нечистих сила везано је за старозаветни апокриф о палим анђелима на челу са Сатаном. У словенским космогонијским предањима он је поглавар злих духова, противник бога – створитеља, а његова функција повезана је са архаичним дуалистичким митологијама. Религиозни дуализам је веома изразит у средњовековном богумилском покрету са коренима у старом манихејском учењу – религији која из иранског маздаизма преузима идеју дуализма два вечна принципа добра и зла, светлости и таме, што се налазе у непрекидном сукобу током историје. У подручју хришћанства ђаво се означава као вођа таме, која представља симбол првобитног хаоса, божје и светлосне удаљености, мрачног подземља у оном свету, непријатеља просветљености. У Булгаковљевој представи, светлост и тама такође су обележја царстава бога и ђавола, али тама није искључиво симбол зла, нити је ђаво противник – порицатељ бога.

Епиграф романа је цитат преузет из Фауста; у питању је одломак разговора Мефистофела и Фауста: …па лепо, ко си? – Део снаге сам која вазда жели да твори зло, а увек добро сазда. И Булгаковљев ђаво деловаће у правцу добра, али не нехотично, кроз тежњу ка злу, већ својевољно и у складу са законима трансцендентног поретка, заснованим на правичности. Воландово име, употребљавано у значењу нечастивог и варалице код немачких средњовековних писаца, преузето је из Гетеовог дела, где се јавља као име једног од доглавника Сатанине свите. Мефисту је додељена негативна улога кушача људи, али његово делање, усмерено у правцу покретања човека на акцију, у складу је са божанском промишљу. Лик овог злодуха – враголана, потпуно подређеног вољи бога, послужио је као само један од подстицаја за креирање фигуре Воланда, који, за разлику од свог литерарног претходника, дела равноправно са божанском силом.

О међусобној повезаности и условљености демонске и божанске равни, али и о важности Воландове улоге, говори чињеница да је у првим верзијама романа он носилац читаве повести о погубљењу Јешуе Ха-Ноцрија (Исуса Христа). Касније функцију аутора апокрифног јеванђеља преузима Мајстор, али и даље се о јунацима из сфере светлости дознаје од оних који су се нашли у кругу Кнеза Тмине. У раним Булгаковљевим делима ђаво – оличење тамне стране Апсолута још увек није присутан. Нечастиве силе јављају се у виду изобличености и примитивизма свакодневице која дезинтегрише принципе добра. Међутим, у Мајстору и Маргарити управо је демонски свет супротстављен представницима свакодневице.

Воланд није тип нечастивог који наводи недужне на грех, да би потом уследила казна. (Неприхватљивим можемо сматрати и мишљење Л. А. Левине да владавином зла на земљи Воланд покушава да утемељи неслободу човека.) Он долази са својом пратњом (Коровјовим, Азазелом, Бехемотом, Хелом) у Москву, узимајући, између осталог, улогу експериментатора који проверава и потврђује да међу људима нема етичког напретка. Хуманизација ђавола на представља естетизацију зла, како је Булгакову замерано поводом првог издања романа, већ су тежиште и извор зла померени са ђавола на човека; свакодневица постаје вилајет таме. У московском друштву влада дух поткупљивости, доушништва, сервилности и повиновања рестриктивним мерама владајућег кодекса. Индивидуалност је заглушена гласом масе, а у свеопштој безличности једини доказ постојања личности су формалне потврде, тј. документа. До необичних догађања долази и пре Воландовог доласка (нпр. станари волшебно нестају из стана бр. 50 у Садовој улици), јер је, и без учешћа ђавола, свакодневица довољно невероватна у својој моралној наказности.

Приземљење мрачних сила у свет свакодневице сусрећемо код раног Гогоља (једног од Булгаковљевих књижевних узора), у приповеткама збирке Вечери у сеоцету крај Дикањке оне су човеку потпуно прихватљиве, чак равноправне, схваћене као саставни део текуће стварности. Булгаков приказује средину која не подразумева и не прихвата постојање ђавола као ни бога, водећи се геслом то је немогуће пред свим што измиче рационалном објашњењу, а притом непрестано, начином свог функционисања, доказује сопствену апсурдност.

Конфронтација Сатане са изданцима таквог друштва одвија се већ у првом поглављу романа, у сусрету са Михаилом Александровичем Берлиозом, уваженим представником московског књижевног удружења, и младим песником Иваном Бездомним. Берлиоз је оличење епохе у којој влада продукција поручене књижевности, у духу револуционарних идеја у замену за привилегије, заступник материјалистичких и атеистичких ставова свог доба и средине. Његова судбина ће послужити управо као средство за побијање тих ставова, тј. доказ за постојање сила које измичу рационалним оквирима и крутим границама емпиријске стварности. Ко то управља животом људским и уопште читавим поретком на земљи? – свевремено је питање које Воланд упућује својим саговорницима. Погибија Берлиозова уследиће као негација идеје да, услед непостојања бога и ђавола, човек сам управља. Изневши доказ супериорности трансцендентне воље над људским плановима, Воланд на покушава да свом, демонском, начелу да примат у односу на силе светлости, као што би био случај са сатаном који поседује више традиционалних црта палих и свргнутих анђела. Наоко изненадна смрт послужила је ђаволу као пример деловања виших сила на човеков живот и тренутак његовог окончања, што је у подударности са речима које Јешуа из Мајсторовог романа, окривљен због увреде власти, упућује свом судији Пилату: …признај да конац може да пресече само онај који је живот о њега и окачио. Дакле, и Воланд и Јешуа изражавају став о постојању више воље која детерминише час смрти.

У разговору Берлиоза и Бездомног, учитељ даје упутства ученику о писању поручене антирелигиозне поеме, истичући да основни став младог песника мора бити да Исус као личност никада није постојао. Сатана, међутим, проповеда његово постојање – Воландово сведочење о сусрету Јешуе и Пилата отвара се сугестијом: Имајте на уму да је Исус постојао, уз коментар да никакви докази за то нису потребни. А свега неколико тренутака пред Берлиозову погибију рећи ће: Али молим вас на растанку поверујте макар да ђаво постоји! Не тражим од вас ништа више! Имајте на уму да за то постоји седми доказ, и то најсигурнији! А он ће вам сада бити поднесен! Доказавши сопствено постојање, а претходно истичући своју улогу поузданог сведока јерусалимских догађаја, Воланд тиме објављује и потврду њихове истинитости.

Мада у Мајстору и Маргарити акценат није на идеји спознаје бога посредством ђавола, Воланд може дати одговор на питање нечастивог из Браће Карамазова, тј. недоумицу Ивана Карамазова: Ако је доказан ђаво, није извесно да ли је доказан и Бог? Када је о доказима реч, испоставиће се да Воланд и приватни ђаво Ивана Карамазова који изјављује да у питањима вере нису потребни никакви докази, посебно не они материјални, имају право, што ће се показати на примеру Мајсторовог интуитивног проницања у суштину космичког поретка.

У традиционалној књижевној мисли сунце и месец јављају се као симболи божанског и демонског; у фолклорној и хришћанској традицији бог поседује светлоносну, сунчану природу, као и Исус Христ, анђели и свеци, док демонске силе носе атрибут таме. И код Булгакова се симболи два небеска светила донекле јављају у таквом одређењу; сунчева светлост је обележје Јешуиног царства, а месечина, као најпогоднији амбијент за деловање ђаволске дружине, везује се за Воланда. У зависности од контекста, ови симболи у роману добијају већи број различитих, често и опречних, значења: нпр. месечева светлост, у вези са ликовима Понтија Пилата, Мајстора, Ивана Бездомног, означава немир, страх, али и спокој, ослобођење. У контексту лика Кнеза Тмине лунарна симболика делом остаје верна представи о покровитељству месеца над магијским деловањем демонског света. Воландов долазак у Москву праћен је сликом заласка сунца и надолазећег сумрака; затим појавом пуног месеца: Небо над Москвом као да је избледело, и сасвим јасно се у висини видео пун месец, али још не златан, већ бео. Касније, у часу смрти, последње што Берлиоз види је позлаћен месец који се распада на комаде. Клонуће сунца и зрење месеца може се протумачити као објава доласка сатане, екскалације његове моћи и почетка владавине таме. Слика распарчаног месеца, дата из Берлиозове визуре, подударна је са призором сунца, разломљеног у прозорским стаклима, што је заувек напуштало Михаила Александровича. У том контексту, ломљење сунца, потом месеца, представља наговештај, те реализацију његове смрти.

Треба имати у виду да су у питању не светила већ њихови одрази, разбијени у очима посматрача. У московским очима – прозорима изломљен је рефлекс сунчеве светлости, као и идеја о богу у свести Московљана. Разломљеност месеца у очима Берлиоза, представника московске средине, је тренутак деструкције таквог погледа. У сфери деловања ђавола, под окриљем месечине, одрубљена је и поражена глава опредељена за атеизам, а у истој сфери ће бити спасен Мајстор, чија реч проповеда постојање Христа.

Уколико се у обзир узме истоветност почетне слике безбројних одраза залазећег сунца са призором на крају романа, долазимо и до других значења. Исказујући, с једне стране, клонуће сунца, а с друге моћ да се, и распарчано, умножи, очува у својим одразима (сећањима), ова слика најављује онога којег, због моћи да се изнова роди, зовемо сунчевим отелотворењем – Христа. Ова два призора упућују и на повезаност Воландовог лика са сфером светлости: на почетку, његов поглед упућен је сунцу и праћен покровитељским осмехом; на крају, посматрајући изломљено заслепљујуће сунце у прозорима, Воландово око је горело као неки од тих прозора, мада је Воланд био леђима окренут залазећем сунцу.

Дуализам светлост – тама, присутан у оквиру овог лика, уочљив је у опису сатаниних очију: лево је празно и црно, као отвор бунара без дна, бунара свакојаке таме и сенки, а десно са златном искром на дну, које продире сваком до дна душе. У складу са хришћанском представом о припадности десне стране богу, а леве ђаволу, искра у десном оку директно повезује Воланда са сунчевом, божанском светлошћу.

Као оличење апсолутне силе, Воланд егзистира у сфери која не подлеже рационалним временско-просторним одређењима. Булгаковљев сатана постојао је у прошлости, присутан је и у садашњости – сведок је Ха-Ноцријевог погубљења у Тиберијевој епоси, јавља се као Кантов саговорник у 18. веку, посетилац је постреволуционарне Москве 20. века. Миливоје Јовановић наглашава (у Михаил Булгаков, књига друга) да је управо Кантова мисао филозофско упориште Мајстора и Маргарите, те да се раван постојања Воланда и његове свите, Јешуе и следбеника му Левија Матеја, поистовећује са светом ствари по себи или светом феномена у Кантовом одређењу. Прихватањем дуалистичке теорије (са упориштем у Платоновој и Парменидовој филозофији), која подразумева постојање две паралелне стварности (свет феномена, у коме важе принципи идеалног времена и простора, егзистира напоредо са светом појава, у коме су време и простор емпиријски и сасвим реални) Булгаков, по угледу на Канта, у оквиру света феномена налази одговоре на метафизичка питања о богу, бесмртности, слободи.

Свету појава у роману, нижој стварности, припадају јерусалимска и московска свакодневица; реч је о егзистенцијалној димензији која не познаје слободу и слободно понашање, па није у стању да схвати трансцедентални свет што пребива изван оквира искуства. Ипак, пут припадника ове равни до више сфере је могућ; налазе га Понтије Пилат на једној, Мајстор и Маргарита на другој страни.

Аутор: Зорана Поповић

Булгаков: стваралаштво у стези диктаторског режима>>

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

bulgakov_stvaralastvo
Булгаков: стваралаштво у стези диктаторског режима
25/10/2017
mikhail-bulgakov
Изложба о Михаилу Булгакову
23/03/2016
lambros-2
Боже, carpe diem! А и ти, Србијо!
10/02/2016
dostojevski-karamazovi-bog-i-covek
Достојевски: Да ли ће човек победити Бога?
23/12/2015
spomenik-bulgakovu-model-moskva
Москва ће коначно добити први споменик Михаилу Булгакову
24/11/2015
veliki-inkvizitor-2
И што си сад дошао да нам сметаш: Легенда о Великом инквизитору (2)
10/11/2015
veliki-inkvizitor
И што си сад дошао да нам сметаш: Легенда о Великом инквизитору (1)
10/11/2015
kniga-o-jovu
Јовове патње, чему? Књига о Јову: могућности читања
28/10/2015
jov
Генеза зла и Јовово страдање
22/10/2015