Булгаковљев сатана као оличење тамне сфере Апсолута (део други)


Први део текста прочитајте ОВДЕ.

Булгаковљев свет „ствари по себи” подељен је на „области” светлости, таме, уз међупростор који би се могао окарактерисати као „чистилиште”. Воланд, као један од представника „више” стварности, демонстрира просторно- временске законе који у њој владају – празнична ноћ у којој се одиграва бал код Сатане продужена је његовом вољом, као што је и место догађања, стан у Садовој улици, преобликовано по потреби; пошто је догађај ситуиран у димензији идеалног, заустављање времена и трансформација простора скривени су од ограниченог погледа „реалног” света. Апсолутна природа Кнеза Тмине изражена је његовом сувереном позицијом у свету феномена. Деловањем ђавола и његових помоћника утицају над-реалних догађања подлежу и представници релативизоване свакодневице (Стјопа Лиходејев у магновењу доспева из Москве у Јалту, конферансје Бенгалски у сцени раскринкавања магије у Варијетеу остаје без главе да би му потом била враћена, Варенуха је претворен у утвару, итд.), што представља пример Воландове супериорне способности стварања чуда. Још једна његова карактеристика је моћ свезнања – он погађа мисли припадника „реалног” света, познати су му узроци, ток и последице дешавања у прошлости, садашњости и будућности (нпр. Воланд зна да ће Анушка пролити уље које ће бити узрок Берлиозовог пада под точкове трамваја). Ове црте Булгаковљевог сатану постављају на исту висину положаја са божанским.
Као ознаке идеалног времена јављају се у роману призори небеских светила. У време првог пролећног уштапа у Москви се догађају збивања проузрокована Воландовом акцијом, као и разговор Пилатов и Јешуин у Јерусалиму. Пун месец је у овом случају апсолутна ознака, која не само да повезује две временске равни већ представља, као и сунце, свевидећи поглед „одозго”, у сваком времену присутан и непроменљив. У том смислу се призори месеца над Москвом у контрасту са електричним осветљењем града јављају као симбoличка илустрација опозиције вечност – пролазност. Вештачка светлост обележје је света „појава”, приземног, догматског, те није случајан коментар Коровјова уочи бала код сатане да месир једноставно не воли електричну светлост . Иста дистинкција јавља се у повезаности и са другим ликовима: Иван Бездомни, у тренуцима који претходе његовој трансформацији од Берлиозовог у Мајсторовог „ученика”, разговара сам са собом, посматрајући час сијалицу електричне лампе, час месец – две светлости симболизују старог и новог Бездомног.

Слична ситуација уочљива је при помену песника Рјухина: тренутак спознаје сопствене песничке немоћи и безвредности, тј. час када заблуда уступа место истини, праћен је контрастом природне ( у овом случају сунчеве ) и вештачке светлости – Свитало је, па је светлост још неугашених уличних светиљки била непотребна и непријатна. Под сјајем електричног осветљења одвија се забава чланова МАССОЛИТ-а у Грибоједову. Овај пародични приказ привилегованог московског интелектуалног врха умногоме је сличан приказу Воландовог демонског бала (нпр. и на једној и на другој свечаности окупљање грешника започиње у поноћ, чују се звуци исте џез композиције ). Једном речју, пакао приповедачев је коментар на скуп поклоника етичког и естетског мрака свакодневице, на догађај који представља земаљски пандан балу што се одвија у апсолутној равни, тј. сатаниној сфери таме.

Фантастична сцена великог бала уштапа даје увид у сферу којом господари Воланд, и објашњава једну од његових функција. Дантеова представа пакла у Божанственој комедији један је од подстицаја за Булгаковљеву слику сатаниног бала. Иако у Мајстору и Маргарити није на снази строга хијераризација грешника, у прилично исцрпном списку гостију (…) – краљеви, војводе, племићи, самоубице, тровачице, лупежи и подводачице, тамничари и варалице, џелати, достављачи, издајници, лудаци, шпијуни, заводници – биће да недостају само Дантеове папе. Ипак, у роману изостаје опис места на коме душе грешника проводе вечност; „хладне црне чељусти” камина само су капија пакла, одакле утваре доспевају на бал, трансформишући се из трулих лешина у отмене званице. У ноћи пуног месеца на трулеж пада опсена раскоши и декаденције, мрак замењује силна вештачка светлост: заслепљујућа светлост је лила из кристалних гроздова, у пљуску светлости пресијавало се (…) драго камење, предворје и степениште су осветљени тако јако да очи заболе. У сценама бала присутна је пародична слика моралног распадања заоденутог материјалним сјајем. Када лажних светлости нестане, остаје задах костурнице. Дубина таме одакле поворка грешних долази само се да наслутити, али јасно је да је демонска светковина кратак тренутак одмора од онога на шта су сени у њој осуђене.

На питање о природи казне за грешнике даје одговор повест о Фриди (она свакога јутра проналази крај себе марамицу којом је угушила своје дете), реквизит казне је онај којим је грех почињен (подударност казне са грехом налазимо у Дантеовом Паклу). Воланд, иако нетрадиционални сатана, господар је традиционалног пакла – тамне сфере вечности, у којој су грешници осуђени на испаштање греха. У складу са механизмом претварања греха у казну је и суђење Берлиозовој глави. У апсолутној равни надлежан за кажњавање зла, Воланд изриче пресуду којом поборника теорије да се човек после смрти претвара у пепео и одлази у непостојање, осуђује управо на непостојање. Тиме је обелодањена моћ ђавола да људској души, суштини бића, укине постојање, преобрази је у небиће, али притом он подиже здравицу у част постојања, принципа бесмртности који важи у трансцендентном поретку, у сфери таме и светлости подједнако. Показује се да могућност непостојања ипак постоји, али не као законитост, како је мислио Берлиоз, већ казна одређена према начелу на које се сатана позива: свакоме ће бити дато по његовој вери. Ово начело представља парафразу речи Исуса Христа из Јеванђеља по Матеју: „По вјери вашој нека вам буде”, што је, како наводи М. Јовановић, само један од примера Булгаковљевог коришћења и преиначавања јеванђеоског текста, у правцу поистовећивања Воландових исказа и акција са Христовим. С обзиром на то да је Исус из поменутог јеванђеља један од прототипова сатаниног лика, мање необичном делује одређена подударност Јешуиних и Воландових принципа. Међутим, иако је апологија постојања једно од начела заједничких обојици, ипак је Воландова осветничка улога оно што га удаљава од Јешуине хуманистичке проповеди. Из пехара у који се претвара глава неверника сатана испија крв издајника, доушника – барона Мајгеља, који је ништа друго до у релативизованом свету отеловљен архетипски издајник Јуда. Дакле, одмазда за неверовање и издајство Христа у рукама је ђавола. Томе у прилог иде и чињеница да се Воландова мисија одвија у временском периоду који је подударан са оним из библијског предања о страдању и васкрсењу Исуса Христа.

Надлештво над душама грешника и задатак спровођења казне је специфична функција Воланда као представника тамне стране Апсолута. Када је у питању тумачење људске природе, он, за разлику од Јешуе који оптимистично проповеда да су сви људи добри и да ће на земљи наступити царство правичности, дели људе на добре и зле, претпостављајући, на основу „експериментисања” и увида у несавршену природу човека, да је такво царство немогуће остварити. Да је граница између злих и добрих повучена у трансцендентној равни јасно је на основу представе о месту одређеном за све грешнике, а иста је граница у свету свакодневице потенцирана опет Воландовим деловањем и његовим ставом према насловним јунацима са једне, и припадницима мрачне свакодневице са друге стране.

Кроз однос према Мајстору и Маргарити, где се Воланд јавља у улози помагача и спасиоца изабраних, може се сагледати подударност принципа представника светлости и таме. Личност и њена слобода су основни критеријуми на основу којих се насловни јунаци издвајају из свакодневнице и улазе у круг Воландовог интересовања. Сатана потенцира вредност мајсторовог стваралачког подухвата – формулом рукописи не горе он изражава мисао о бесмртности стваралачког принципа, истините и слободне речи која припада вечности. Очигледна је његова осуда сервилности и живљења у понизном страху од јачих – Маргаритино достојанство, које одолева Воландовом искушењу, изазива његово усхићење: …тако и треба да буде! … и никада ништа немојте молити! Никада и ништа, нарочито не од оних који су јачи од вас. Сами ће понудити и сами ће све дати. Он цени снагу њене љубави, разуме природу љубави уопште, што доказује ставом да … онај ко воли треба да подели судбину онога кога воли. Када је о праштању реч, Воланд наглашава да оно није у оквирима његове надлежности, али не стаје на пут Маргаритином милосрђу у опраштању греха Фриди. Друга установа, надлежна за милосрђе, је, свакако, Јешуина сфера, чије законитости морају бити поштоване и у сатаниној области, што говори о међусобном уважавању и усклађености функционисања трансцендентних управних сектора.

И у случају Понтија Пилата, показаће се да опроштај долази из равни светлости, али опет уз сарадњу са поглаваром таме – Воланд каже да је за Пилата молио онај са ким би он толико желео да разговара, тј. Јешуа Ха-Ноцри. Покровитељство Кнеза Тмине над Мајстором и Маргаритом усмерено је ка њиховом преласку у раван вечности, и представља одбрану принципа љубави, храбрости, истине. Одлука о њиховој коначној судбини донесена је сарадњом представника светлости и таме; оно за шта Јешуа моли, а Воланд нуди изабранима као место вечног боравишта, је мир, који представља неку врсту међупростора између две вечне сфере, уз отворену могућност кретања ка светлости.

Са друге стране, у границама свакодневице не долази до важнијих измена после додира са представницима условног света. На Московљанима се, осим статусних промена, не могу уочити битне карактеролошке метаморфозе након сусрета са ђаволом; јалова свакодневица (са изузетком бившег песника Ивана Бездомног) остаје суштински непромењена. Међутим, трансцендентни поредак почива на начелу правичности и сређености, та мисао изражена је Воландовим уверењем: Све ће бити по пропису, на томе почива свет, и доказана судбином Пилатовом, као и Мајсторовом и Маргаритином. Најзад, зар идеја космичког устројства у коме, кроз сарадњу установа светлости и таме, правда бива задовољена, није била неопходна Булгаковљевој неправдом прогоњеној уметности?

У фантастичној сцени лета над Москвом, тј. одласка Воланда и свите са Мајстором и Маргаритом, кроз опис трансформисаног обличја демона, симболика месечине се јавља у контексту опозиције истина-привид: Када им је у сусрет почео да се помаља иза ивице шуме пурпуран и пун месец, нестале су све варке, сручиле се у мочвару, утонула је у измаглици непостојана чаробна одора. Коровјов Фагот губи своје „циркуско одело” и манире лакрдијаша, приказујући се као демон-витез који се никада не осмехује, а на сличан начин месечева светлост мења изглед Бехемота и Азазела, откривајући њихове појаве какве јесу у равни вечности. Испоставља се да је комедијашко понашање Коровјова међу Московљанима вид казне за неуспелу досетку, а према већ поменутом механизму, казна је диктирана природом греха, те је он на шалу принуђен. Овај витез се једном несрећно нашалио … његов каламбур о светлости и тами није био на месту…, објашњава сатана, што указује на то да он кажњава и најмање огрешење о озбиљност вечних принципа.

У разговору са Матејем Левијем, у коме се одлучује о вечном боравишту за Маргариту и Мајстора, Воланд говори о нужности присуства таме. У дијалогу испуњеном нетрпељивошћу, сатана изражава према Јешуином ученику презир, али он није усмерен ка Јешуи и сфери светлости, већ је изазван Левијевим непријатељским ставом. Воланд каже: Буди тако добар па размисли о питању: шта би чинило твоје добро да није зла и како би изгледала земља да са ње нестану сенке? Јер сенке бацају предмети и људи. Ево сенке моје шпаде. Али постоје и сенке дрвећа и живих бића. Да нећеш можда да згулиш целу земаљску куглу и све живо због твога прохтева да уживаш у голој светлости? Глуп си! Постојање свега живог условљава постојање сенки, апсолутна светлост у земаљској равни значила би укидање људске егзистенције, несавршене по својој природи, те самим тим условљене да у себи садржи и за собом оставља сен.

Слично Булгаковљевом ђаволу, и код Достојевског нечастиви, тј. привиђење Ивана Карамазова, даје приговор на идеју света без присуства његовог делања: Кад би на земљи било све благоразумно, онда се никад ништа не би догодило. (…) Какво би задовољство било без патње? Све би се претворило у једну бесконачну молитву, било би свето, али и досадно. Међутим, гесло нечастивог са маском руског интелектуалаца, који по дужности свог положаја чини неразумне ствари, тј. изазива грех да би могло бити догађаја, је: Satana sum et nihil humanum a me alieneum puto, па је очита разлика између овог и Воландовог принципа осуде људског греха.

Питање – шта би чинило добро да није зла – не представља девалвацију добра и условљавање његове сврхе постојањем зла, већ Воландов реалистичан поглед на стварност као раван константног сукоба и смењивања супротних принципа.

Илустрацију речи ђавола о светлости и сенкама на земљи представља призор његовог мача који под светлошћу залазећег сунаца баца сен: Његова дугачка и широка шпада била је забијена вертикално између две размакнуте плоче на тераси, тако да је представљала сунчани сат , а ова симболична слика отвара и питање односа опозитних категорија пролазног и вечног. Одбројавање времена са аспекта Апсолута, сунчаним сатом који образују сунчева светлост и сатанин мач (као ознаке вечног – божанског и демонског), потенцира пролазност земаљског. Воландов поглед на град са терасе једног од московских здања је поглед са висине вечности на краткотрајну овострану егзистенцију: Воланд није скидао поглед с необухватне гомиле палата, џиновских кућа и кућерака осуђених на рушење. Ипак, насупрот пропадљивости материјалног налази се непролазна вредност здања људског духа, што потврђује Мајсторов роман утиснут у вечности.

Сенка шпаде, која се лагано и неумитно продужава, приближавајући се сатаниним ногама, најављује надолазећу помрачину, која ће, у тренутку Воландовог одласка, прекрити читав град. Паралелизам призора непогоде над Москвом и непогоде над Јерусалимом након Јешуиног погубљења упућује на законитост видљиву свеобухватним погледом припадника „више” егзистенцијалне сфере, на принцип цикличног понављања, попут кретања казаљке сунчаног сата. Ускоро ће непогода, последња непогода, она ће довршити све што треба довршити и кренућемо на пут, каже Воланд. Тама која наилази са запада, последња је јер означава завршетак једног периода и тренутак свођења рачуна: отпуштен је грех Јешуином судији, одређена је судбина Мајстора и Маргарите; на московски свет се, као претња, али и прочишћење, обрушава олуја у којој као да свега нестаје. Након катарзичног пљуска појављује се дуга која, уз „изломљено сунце у хиљадама прозора”, указује на отворену могућност искупљења.

Аутор: Зорана Поповић

Достојевски: Да ли ће човек победити Бога?

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

majstorimargaritadeoprvi
Булгаковљев сатана као оличење тамне сфере Апсолута (део први)
08/12/2017
bulgakov_stvaralastvo
Булгаков: стваралаштво у стези диктаторског режима
25/10/2017
mikhail-bulgakov
Изложба о Михаилу Булгакову
23/03/2016
lambros-2
Боже, carpe diem! А и ти, Србијо!
10/02/2016
dostojevski-karamazovi-bog-i-covek
Достојевски: Да ли ће човек победити Бога?
23/12/2015
spomenik-bulgakovu-model-moskva
Москва ће коначно добити први споменик Михаилу Булгакову
24/11/2015
veliki-inkvizitor-2
И што си сад дошао да нам сметаш: Легенда о Великом инквизитору (2)
10/11/2015
veliki-inkvizitor
И што си сад дошао да нам сметаш: Легенда о Великом инквизитору (1)
10/11/2015
kniga-o-jovu
Јовове патње, чему? Књига о Јову: могућности читања
28/10/2015