Mario Vargas Ljosa: Uputstva za arhitektu


Don Rigobertove beležnice

 

Mi nemamo razumevanje za konceptualni karakter. Vi ste napravili ovaj lepi nacrt moje kuće i moje biblioteke polazeći od pretpostavke – vrlo rasprostranjene, nažalost – da su u jednom domu važne osobe, a ne predmeti. Ne kritikujem vas što ste prihvatili taj kriterijum, preko potreban za čoveka vašega zvanja koji ne odbija da uvaži mušterijino mišljenje. Ali moja koncepcija budućeg doma potpuno je suprotna. Odnosno: u ovom malom izgrađenom prostoru, koji ću zvati svojim svetom i kojim će vladati moji hirovi, prednost će imati moje knjige, slike i grafike; mi osobe, bićemo građani drugoga reda. Ove četiri hiljade svezaka i stotinu platana i grafika ono su što mora da čini praiskonski razlog za nacrt za koji sam vas zadužio. Vi ćete podrediti prijatnost, sigurnost i udobnost ljudi ovim predmetima.

Neophodan detalj je dimnjak, koji mora imati mogućnost da se, prema mojoj volji, pretvori u krematorijumsku peć za knjige i višak grafika. Zbog toga mora biti smešten vrlo blizu polica i nadohvat moje stolice, jer mi se sviđa da se igram inkvizitora književnih i umetničkih nesreća sedeći, a ne stojeći. Objasniću vam. Četiri hiljade svezaka i stotinu grafika koje posedujem nepromenljive su brojke. Nikada ih neću imati više, kako bih izbegao preobilje i nered, ali oni nikada neće biti isti, jer će se neprestano obnavljati, sve do moje smrti. To znači da za svaku knjigu koju dodajem svojoj biblioteci uklanjam neku drugu, a svaka slika – litografija, drvorez, ksilografija, crtež, rezbarija, miksografija, ulje, akvarel itd. – koju uključujem u svoju zbirku, zamenjuje najneomiljeniju od svih. Neću kriti od vas da je odabir žrtve mučan i, katkad, srceparajuć, hamletovsko dvoumljenje koje me muči danima, nedeljama, i koje se potom obnavlja u mojim noćnim morama. U početku sam poklanjao knjige i žrtvovane grafike javnim bibliotekama i muzejima. Sada ih palim, odatle uklanja dimnjaka. Odlučio sam se za tu drastičnu formulu, koja otklanja teskobu što moram da izaberem žrtvu uz ljuti osećaj da činim kulturno svetogrđe, etičku transgresiju, onoga dana, bolje rečeno noći, kad sam – odlučivši da nadomestim prekrasnim Sisleom, nadahnutim morem u Parakasu, reprodukciju višebojne konzerve Sampbell supe Endija Vorhola – shvatio kako je glupo da kažnjavam tuđe oči delom za koje sam procenio da je nedostojno mojih. Tada sam je bacio u vatru. Gledajući kako se prži taj papir, okusio sam mutnu grižu savesti, priznajem. Sad mi se to ne događa. Poslao sam desetak romantičarskih i indijanskih pesnika u plamen i ne manji broj skulptura, konceptualnih, apstraktnih, neformalističkih, pejzažnih, portretnih i svetačkih, kako bih sačuvao numerus clausus svoje biblioteke i pinakoteke, bez bola, nego, štaviše, pod stimulativnim utiskom kako proučavam kritiku književnosti i umetnosti kako bi to trebalo učiniti: na radikalan, nepovratan i sagoriv način. Dodajem, da dovršim s ovim odlomkom, kako me ta razbibriga zabavlja, ali nipošto ne deluje kao afrodizijak pa je stoga smatram ograničavajućom i slabom, sasvim duhovnom razbibrigom koja se ne odražava na telu.

Nadam se da nećete shvatiti ovo što ste upravo pročitali – nadmoć koju pripisujem slikama i knjigama nad dvonošcima od krvi i mesa – kao humorističku pobudu ili ciničnu pozu. Nije to, nego već uvreženo uverenje, posledica teških , ali i vrlo prijatnih iskustava. Nije mi bilo lako da dođem do načela koje protivreči starim tradicijama – nazovimo ih humanističkim sa smeškom na usnama – antropocentričnim filozofijama i religijama kojima je nepojmljivo da stvarno ljudsko biće, sklop od propadajuće krvi i mesa, bude smatrano manje dostojnim zanimanja i poštovanja od onoga koje je izmišljeno, koje se pojavljuje (ili, recimo, odražava, ako se tako prijatnije osećate) u umetničkim i literarnim slikama. Poštedeću vas pojedinosti ove priče i prelazim na zaključak do kojega sam došao i koji sad obznanjujem ne crveneći se.

Nije svet samopokretnih grubijana, čiji smo vi i ja deo, ono što me zanima, ono zbog čega uživam i patim, već ovo mnoštvo bića pokretanih maštom, željom i umetničkim umećem, prisutnih na slikama, grafikama, u knjigama koje sam uspeo da prikupim dugogodišnjom strpljivošću i ljubavlju. Kuća koju ću izgraditi na Baranku, ona koju vi treba da nacrtate prepravljajući projekat od početka do kraja, više je namenjena njima nego meni ili mojoj novoj supruzi ili mom sinčiću. Trojstvo koje čini moja porodica, bez namere da bogohulim, u službi je tih predmeta, a vi to takođe treba da budete kad se, pošto pročitate ove retke, nagnete nad sto za crtanje kako biste ispravili ono što je loše urađeno.

Ovo što sam upravo napisao doslovna je istina, ne zagonetna metafora. Gradim ovu kuću da bih patio i zabavljao se s njima, zbog njih i za njih. Potrudite se da me oponašate tokom ograničenog perioda u kojem ćete za mene raditi.

A sada, crtajte.

Ostavite komentar.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena zvezdicom.

Pismenica vam preporučuje da pročitate i...

dete-cita
Kako da vaše dete zavoli knjigu i stekne čitalačke navike
25/03/2016
dobrosav-bob-zivkovic
Zašto je čitanje bolje od seksa
28/01/2016
festival-knjige
Prvi Festival knjiga u Kulturnom centru Beograda
28/01/2016
Tesla-Zmaj
Nikola Tesla o Jovanu Jovanoviću Zmaju
21/12/2015
biblioteka
Poreklo reči „biblioteka”
18/12/2015
harry-potter
Knjige koje „nisu dobre” za decu
16/12/2015
zabranjene-knjige
Zabranjene knjige
16/12/2015
miris-starih-knjiga-naslovna
Kako nastaje miris starih knjiga?
12/12/2015
Leo_Tolstoy
Rusija: 60 sati javnog čitanja dela „Rat i mir” Lava Tolstoja
09/12/2015