Шекспир пре психологије


Шекспир је показивао невероватно интересовање за човека и људски ум; занимао га је човек онакав какав је заиста, огољен, демаскиран – човек у својој бити и истини. Загонетка о човековој природи навела је мајстора писане речи да превазиђе ларпурлатистичке границе књижевности и озбиљно продре у поље психологије, и то не на нивоу једног песника који се тек успутно загледао у људску психу, већ је, поготово за оно доба, без премца и готово са прецизношћу науке и способностима бриљантног психолога, претекао, вероватно сасвим случајно, ненамерно, науку о човековој психи, која је уследила много након његовог времена.

Шекспирове драме објасниле су, али и довеле у још веће питање, оно о чему полемишу научне студије на пољу психологије. Књижевност, свакако, треба да има терапеутско дејство, ништа мање него психологија; ове две области врло често говоре о истом, само што књижевност то чини језиком уметности, лепом речју, описујући оно индивидуално, а психологија језиком науке, уопштавајући типологијом.

hamletУ Шекспировим драмама трагедија се рађа и развија унутар човекове личности; човек је сам узрок своје трагедије, те од његове снаге  зависи исход, крајња судбина лудила, које је, како нам је открио Шекспир, увек уз нас и притајено чека прилику да заузме место здравом делу наше психе. Феномен лудила био је посебна, јака инспирација за песника; никада као посебна, издвојена тема, али веома чест мотив, и то онај од пресудне важности. „Један од бројних Шекспира којима се овде бавимо свакако је и психоаналитички Шекспир” (Зорица Бечановић Николић, Шекспир иза огледала). Лудило у Шекспировим драмама и, уопште, психу његових јунака проучавали су бројни књижевни критичари, али и психолози, психоаналитичари и психијатри, свако на свој начин.

Управо због интересовања за есенцијално важна питања, која превазилазе просторно-временске оквире, па тек онда због лепоте језика и стила, Шекспир је и дан-данас савремен и свеприсутан, међутим недокучив и далек.

Лудило, изједначено са исцељењем, спознајом истине и смрћу, онда када је стварно, а не одглумљено, не манифестује се као последица менталних промена у човечјој психи, већ као резултат дубоких емотивних потреса. Људи који подлегну лудилу мењају се под утицајем шока, али им разум не настрада у потпуности, те врло често својој околини одају утисак прибране и здраве особе. Зато нам Хамлет и краљ Лир вековима не допуштају да докучимо јесу ли жртве лудила или нису.

Шекспира је занимао човек у својој целовитости, онакав какав је уистину. „Често се каже да је Шекспир био бриљантан психолог, а његов увид у људску природу и, посебно, постојеће типове, нема премца. Он људском уму приступа и као научник – интересује га како функционише, које су му компоненте и каква је њихова интеракција. Као и код Монтења, његова психологија је натуралистичка, даје слику људске психолошке природе, отворена према свим појавама у свој њиховој раскоши и сложености, не условљености догмом или идеологијом, верском или научном” (Шекспир иза огледала). Међутим, Шекспир нам не представља психологију својих јунака као научник, као лекар; он нам пружа могућност да продубимо схватање о сопственој природи. Његове драме не представљају само феномен лудила већ и процес његовог читања. На позорници се дешава оно о чему наука расправља годинама уназад.

У Шекспирово доба људи од науке веровали су да је лудило последица поремећаја равнотеже телесних течности или поретка звезда, или да звезде утичу на телесне течности. Најраспрострањенија је била теорија о телесним течностима, идеја која води порекло од грчких филозофа, који су веровали да се свет и све материје у њему састоје од четири елемента: земље, воде,  ваздуха и ватре. По римском лекару Галену, ова четири елемента јављају се у људском телу у виду четири течности: крви, флегме, колере (познате и као жуте жучи) и меланхолије (познате и као црна жуч). Течност која преовладава може да утиче на човекову личност. Колерик, или особа у којој је превише колере, лако се раздражи или разбесни. Особа у којој доминира флегма не да се лако пореметити. Меланхолик, или особа са превише црне жучи, склона је депресији. И данас користимо ове изразе, мада се они сада односе само на ћуди или личности, а не на течности за које се мислило да узрокују ове особине.

У средњем веку сматрало се да су психички оболеле запосели демони или злодуси. Ова идеја није сасвим ишчезла ни у Шекспирово доба, иако су јој се лекари супротстављали. Шекспирови савременици сматрали су да лудило изазива ђаво. Призиван је Свети Вид, прибегавало се враџбинама, носиле су се амајлије… Рецимо, Сер Теодор Мајенс, лекар три енглеска владара, веровао је у натприродне силе у лечењу ове и других болести. Један од најчешћих начина лечења у Шекспирово време било је бичевање…

Насупрот учењу и пракси својих савременика, Шекспир у својим делима показује веровање да је лудило болест ума и да је излечиво медицинским средствима, уз помоћ стручне неге, без борбе против мрачних сила и сатанизма… У његово време није било истинских стручњака у области медицине нити књига на тему медицинске психологије; утолико више обим и прецизност Шекспировог медицинског знања изазива чуђење и дивљење. „У вези са психологијом, модерне истраживаче још више запањују визије песника. Амерички душевни лекар из деветнастог века, др Бригам, рекао је да је сам Шекспир за њега подједнако велик психолошки куриозитет као и случајеви на којима је радио у менталној болници Утика. Тамо је срео пуно Шекспирових ликова” (Наташа Д. Шофранац, Мотив лудила код јунака четири велике трагедијеВилијама Шекспира – Хамлет, Магбет, Отело и Краљ Лир).

Лудило се код Шекспира, онда када је стварно, а не одглумљено, јавља као последица емотивних потреса. Емоције су у стању шока, али разум углавном остаје нетакнут. На пример, ментална снага старог краља Лира се никада не губи у потпуности, он увек има да каже нешто истинито и мудро. У једном тренутку смо чак сведоци његовог делимичног оздрављења. За Хамлета ни у једном тренутку нисмо сигурни да ли је његова глума прерасла у право лудило или му је ум још увек бистар и здрав.

Код Шекспира су категорије „нормалног” и „болесног” релативизоване и измештене. Лудило његових јунака представља девијацију у социјалном смислу, која је последица великог емотивног шока. Он нам пружа прилику да упознамо јунаке као психички здраве и уравнотежене особе. Неки од њих се у то стање врате с временом, а код неких се лудило стапа и меша са здравим разумом. Стално, наизменично смењивање различитих стања доводи до питања – да ли је овде реч о лудилу или је лудило добро одглумљено, да ли и када глумљено лудило постаје оно право. Не могавши да пронађемо сигуран одговор, сви на крају пронађемо свог Хамлета и свог Лира. Хуго Клајн је био у праву када је написао: „Ми можемо тврдити да анализирамо Шекспира; но истина је да Шекспир анализира нас, од свог давно прошлог времена до дана данашњих и будућих” (Шекспир и човештво).

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

bulgakov_stvaralastvo
Булгаков: стваралаштво у стези диктаторског режима
25/10/2017
otmenostpatnje
Данило Киш, Отменост патње
24/10/2017
frojd
Фројд о хомосексуалности
11/02/2016
politicki-ekstremizam
Жарко Требјешанин: Психологија политичког екстремизма
09/02/2016
hasanaginica
Положај жене у Хасанагиници Љубомира Симовића
02/02/2016
dostojevski-pu-do-boga
Достојевски: Пут до Бога
31/01/2016
murakami
Харуки Мураками се може читати било када и било где
30/01/2016
uvela-ruza
Увела ружа Боре Станковића
13/01/2016
junak-naseg-doba-pecorin
Печорин: Јунак нашег доба
13/01/2016