Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Требало би истрести стварност из свести, разлистати купусаре успомена, промућкати сурутку у глави, избацити досадне детаље из сећања, припитомити прошлост и дресирати је да шпијунира за нас, да се свакодневно претвара у нешто друго, да нас лаже, да нам краде идеје, да нас трпа у митологију и да нам дезинфикује савест. Оно што остане у нама после тога можемо условно назвати Време за нове теме!

Човек рођењем добије једну количину времена коју током живота троши. Тај трун човековог времена није део универзалног, васељенског времена, то је награда човеку што се родио и што постоји. Кажемо „Прошло је много времена”, или „Време јури ко лудо”. Грешимо! Време стоји, ми пролазимо, ми јуримо, и ми се трошимо, наше време трошећи, па Десанка сасвим исправно пева „Немам више времена”.

Али, да не дангубимо, хајде да мало одлутамо у прошлост нашег главног града, рецимо у 1840. годину, када је отворена прва кафана у Београду, која се звала „Код седам Шваба”. Нушић, додуше, у свом тексту „Београдске кафане” ову смешта у каснији период! Али, Нушић се није у животу бавио чобанским послом па не помиње да је, у време отварања те прве кафане, Управитељство вароши београдске покушавало уредбама да уреди живот у чаршији, па је издало Уредбу о мангупима. Помислићете – и данас актуелна тема! Да, али други ће рећи: данас у Београду нема чобана и нема стоке. Ко се ту вара?

У старом Београду, ако би се изгубила стока, због чобанског немара, или због обадања, требало је поднети властима пријаву са личним подацима изгубљеног коња, вола или друге стоке. Тако оглашена изгубљена стока називана је мангуп-стока, и подлегала је под Уредбу о мангупима. По тој уредби, која је дуго примењивана, власт је била обавезна да тражи изгубљену стоку и да о томе обавештава јавност. У једном документу из јула 1861. године, Срез врачарски, Округ београдски, издао је објаву о изгубљеној стоци-мангупима, у којој пише: „Од прошле јесени нестао је један јарац барзаст шарен, од две до три године стар, матор, код Наума Стефановића на Бањици. Нестала је и једна жута крава од три до пет година матора код Лазара Шкребића на Бањици код Свете Тројице. Нестало је и једно прасе од шест месеци старо код Благоја Срећковића у Реснику на Ђурђев дан. Предложену мангуп-стоку Управитељство вароши Београдске објављује с тим да исту по истеченију Законом одређеног рока у ползу касе Правитељствене има продати ако им се за то време саибија не пријави.”

Тако се некад пунио градски буџет. Београд данас нема такву уредбу, али има, са еколошке тачке гледишта, забрињавајуће задовољавајући биодиверзитет, или, са схоластичко-мудријашке тачке гледишта, неподношљиво подношљиву количину и стоке и мангупа, па једна таква Уредба можда не би била наодмет.

Извор: Новости

Фотографија: zena.blic.rs

У Дворани Културног центра Београда јуче је почео први Фестивал књига, манифестација која на једном месту окупља преко 30 издавача из Србије и на којој су представљени пажљиво одабрани наслови из стручне литературе из области друштвених наука и пословне књиге.

Циљ фестивала је да се скрене пажња на значај релевантних садржаја у издавачкој продукцији Србије у области хуманистике, културе, уметности и укаже на глобалне трендове мултидисциплинарног приступа овим областима, као и да се укаже на значај издаваштва у националној култури Србије. Да се чује глас библиотекара и промовишу поједини наслови по избору издавача, без истицања и фаворизовања издавача, већ књига, и да ову врсту литературе приближи библиотекама.

У оквиру фестивала, одржан је панел „Тајна уласка у библиотеке”, који је осветлио лавиринт пута ових књига до библиотечких полица.

Током Фестивала књига биће одржан и циклус разговора на тему „Образовање на транзицији” (историја, економија, уметност, агрокултура).

Предвиђено је и да стручни жири, састављен од компетентних културних посленика из различитих области, изабере најбоље књиге у три категорије: књига која остварује научни допринос уз поштовање критеријума професионалног издаваштва, књига која доприноси иновативно-образовној пракси и вредно репринт издање старе књиге чија вредност и актуелност одолева времену.

Фестивал књига траје до 30. јануара.

Извор: b92.net

„Живот у Београду око 1920. године био је шаролик, бујан, необично сложен и пун противности. Безбројне, разноврсне и велике снаге ишле су упоредо са неразумљивим слабостима и недостацима; стари начин рада и строга стега патријархалног живота стајали су поред шареног сплета нових, још неуобличених обичаја и свакојаких беспоредака, нехат поред бујности, чедност и свака морална лепота поред разних порока и ругобе. Захуктала и безобзирна трка свих врста профитера и шпекуланата развијала се упоредо са играма мозга и маште меких сањала и смелих идеолога. По разривеним улицама и рушевнама, запуштеним кућама са видним траговима рата, ваљала се шарена бујица света, која је неттрестано расла, јер су се у њу бацале свакодневно стотине придошлица, главачке, као ловци бисера у дубоко море.

Ту је долазио и ко је хтео да се истакне и ко је хтео да се сакрије. Ту су се мешали они који су имали да бране иметак или положај, угрожен новим приликама, са онима које је довела жеља да сада стекну једно и друго. Ту је било много младог света из свих крајева државе у стварању, који је све очекивао од нових прилика и сутрашњег дана, и доста старијих људи који су гледали како да се прилагоде, и тражили спаса управо у тој бујици, кријући свој сграх и одвратност коју им је она уливала. Било је много таквих које је рат изнео на површину и створио, као и таквих које је у основи подрмао и изменио и који су сада тражили ослонца и равнотеже.

Било је гладних, слабо одевених, недоучених; било је морално пребијених и заувек у себи постиђених; било је ситих и насртљивих са безграничним апетитом и дивљачким смелостима; било је занесењака и усијаних глава које не мисле на себе, и хладних рачунџија и себичњака; било је људи свих вера и уверења, разних раса и народности свих сталежа и професија; било је родољуба са старом љубави, наивном вером и неодређеним надама у блиску бољу будућност; било је смелих и видовитих новатора, који су већ сада гледали даље и видели боље; било је међународних агената који су ишли за својим јасно одређеним циљем.

Била је, укратко, цела једна бујна и шарена дубинска флора коју ратови и велики потреси рађају а мир избацује на површину. Јер, у наше време и највећи ратови и нај савршеније победе ретко и непотпуно решавају питања због којих се ратовало и победило, али зато отварају редовно велик број нових и тешких питања. Решење тих питања гражио је овај свет. Немогућно је ма и приближно набројати чега је све било у тој бујици света, али се поуздано може казати да су сви ти људи дошли гоњени моћним нагонима и хитним, великим потребама, као јата морских риба која траже повољније услове за живот, та бујица је стремила под сенку нове власти и нових закона, решена или да их прилагоди својим тежњама и интересима или да себе прилагоди њима.

У том мноштву и у ваздуху који га окружује владала је нездрава и варљива али узбудљива и моћна атмосфера неограничених могућности на свима подручјима и у свима правцима. Тада сте могли да на линији Славија—Калемегдан, у подне или пред вече, сретнете неочекивано неког друга из детињсгва и благодарећи томе случајном сусрету да већ сутра осванете као добро намештен или чак богат човек, а да вас нико подробније не испита ко сте, ни шта сте, ни какав сте. Али сте исто тако могли са торбом пуном најбољих сведочанстава и најтврђих уверења (црно на бело!) да недељама узалуд обијате прагове надлештава и да никад не дођете до свога права. Нечега од бујности и хаоса златоносне земље Елдарада било је у животу и изгледу те престонице једне велике државе која још није имала ни одређених граница ни унутарњег уређења ни коначно утврђеног имена. У свему је владао неки богат и топал неред, велики, духовни и материјални неред у оној првој фази у којој се још нико не буни против њега, јер свак у њему налази свој комад и црпе наду да може наћи још већи.

Живот тога новог Београда није још нико описао, нити га је лако описати, али они који су тада живели могу и данас да га изазову у сећању и осете свим чулима као нарочит климат или одређено годишње доба.”

Иво Андрић, Госпођица, Сабрана дела Иве Андрића, Београд, 1976.

Како се Иво Андрић обратио Адолфу Хитлеру?

Фотографија: citypictures.org

На данашњи дан, 11. јануара 1931. године, чином свечаног освећења Општинске библиотеке и Музеја, престоница је добила Градску библиотеку, што је било читав век након првe позајмне Библиотеке вароши Београдске, Глигорија Возаровића. По угледу на савремене европске библиотеке, књиге су сређене према принципима децималне класификације и организовали су се први стручни библиотекарски курсеви. После више сеоба, у мају 1935. године, Општинска библиотека и Музеј се се доселили у зграду у Улици кнегиње Љубице 1, данашњу Змај Јовину, где их је затекло шестоаприлско бомбардовање 1941. године, које им је нанело велику штету, пошто је изгорео кров и последњи спрат.

Ипак, и током окупације Библиотека је радила, а након ослобођења оснивају се рејонске и општинске библиотеке, и приступа се новој организацији рада и формирању посебних одељења. Године 1961. Библиотека града Београда одређена је за матичну библиотеку за подручје града, те већ наредне деценије постојеће просторије у Змај Јовиној постају тесне, па она добија на коришћење зграду у Кнез Михаиловој 56. После деценијског сређивања зграде, у октобру 1986. године песникиња Десанка Максимовић свечано је отворила нову зграду Библиотеке града Београда, у којој се она и данас налази.

Biblioteka-grada-Beograda

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:

1991. године преминуо је глумац Ратко Сарић;
1997. године преминуо је глумац Милутин Бутковић;
2001. године преминуо је песник и књижевник Бранко В. Радичевић.

Извор: srpskilegat.rs

Фотографија: srbin.info

Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама.

crnjanskiУ промењивој лепоти једне вароши може се наћи у животу, бар толико истог доживљаја, жалости и уживања и можда још више разлога за тужне или светле мисли, колико и у лепоти живог и вољеног бића. И та лепота мртвих ствари, узвишица, мостова, зграда, улица има своју двојаку лепоту, спољну и унутрашњу, која је исто тако и телесна и душевна. Спољна лепота је, као и телесна, предодређена. Ње нема где варош нема профила – реку која кроз њу протиче, море на чијој је обали сазидана – мостови, високе терасе итд. Спољну лепоту Њујорка осетиће и најбеднији створ, видевши је, ма само на филму. Спољну лепоту Париза, као и Лондона, чине мостови, авеније, велики објекти, али коме није позната и унутрашња лепота Париза, пролећна и јесења, раног пролећа и ране јесени, онај плави одблесак калдрме, шаренило ствари воћа и цвећа, удобност живота и у најзабаченијем куту вароши? Лепота Рима, која је позната, сва је у грандиозним профилима, али зар тај вечни град нема још дубљу, а свакако ближу лепоту, унутрашњу: својих вртова и фонтана? Берлин, с једном грубом лепотом великих, спољних ефеката, има једну много значајнију лепоту унутрашњости, садржаја својих делова огромне, модерне живости, челика, кретања, стакла, вртлоге.
Спољна лепота Београда, врло велика, није истицана довољно, али је позната већ столећима. Варош са високим профилом, Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама. прилазећи му, ма с које стране, угледа се профил моћан и оштар, који ће кроз две-три десетине година бити, свакако, незабораван. Фабрички део на Дунаву, ако израсте над панчевачким мостом, утицаће на путника, непосредно, дижући се, из дугих и широких пејсажа. Позната је и упадљива изразитост високо постављеног профила београдског, гледаног с јужне стране. Варош је ту сасвим нова, у њеном садржају нема ничега старинског; иако је нови, сиромашни тај крај јасан је прелаз села у варошке облике. Београд је ту тако млад и свеж, као да је изненада издигнут из земље.

С брда, над Кошутњаком, он је још лепши. Американског профила, с великим објектима који се оцртавају на дубоким и бескрајним небесима, он је отишао, удаљио се, журећи, хитајући, измичући пред осталом земљом. Кад му се прилази са севера, пред земунским мостом утисак који његова спољна лепота оставља, пун је. Сва његова силовитост, журба и снага ту видна је. А оно што тој слици даје нарочиту драж, то је оријентални мир пејсажа, у ком се та силовитост одиграва. Још неколико година радова на аеродромима бежанијским, на пристаништима Чукарице, пред железничком станицом и улазак тај, са сликом вароши у висини биће ванредан.Посматран са вода пак Дунава, још да је Саборна Црква византијског, рашког, облика (најболнија тачка архитектонског профила Београда) – варош би била, по спољној лепоти, извесно, једна од најлепших у Европи.

Тражећи, међутим, унутрашњу лепоту Београда добија се утисак збрке, понегде врло непријатне за око. У журби послератној, у штедњи, унутрашња, архитектонска лепота вароши, још је неизразита. Стари Београд, који је имао своју пријатну форму улица (предратна Крунска), па своју сликовитост сокака (у Скадарлији и Палилули), своје мирне облике што су пристајали уз плаветнило источњачког неба, топла и дуга лета и јесени, као что је имао и своју нарочиту атмосферу и своје варошке типове, нестао је. Нестао је у новој послератној вароши огромног полета. Београд Кнежевине, Београд турских ратова, имао је свој лик; у данашњем Београду, ми присуствујемо тек помаљању новог лица вароши из магле.

Под снегом, Скадарлија сад, нема више чар завејане, старе турске вароши али сваког ће изненадити лепота која је све изразитија, што време више одмиче, нпр. Милошевог конака, крај Патријаршије, у једном завејаном вечеру. И у Топчидеру, дворац има те паметне и разборите, архитектонске облике, једне сталне удобности одељености иод улице и повученог господарства. Неочекиван је, исто тако дубок утисак, који, у овим божићним, зимским вечерима остаје и од других, предратних крајева Београда, изгубљеног у великој модерној вароши што се сад зида. Каква тишина и лепота скромна, нпр. Вазнесењске Цркве! Њена мирна, православна кубета, њена завејане јеле, цео њен облик манастирске скривености, а светиње.

Нестао је предратни Мањеж, нема предратних вечери око Позоришта и у Позоришту, друге су сенке на снегу тркалишта Кола јахача, железничке станице, Славије, Универзитета итд. Сасвим друге, него што беху пре двадесет година, у овакве зимске вечери. Из аутомобила, кроз замагљене прозоре, уз звекат ланаца на точку, види се сад како промичу велике слике нових зграда, широких, огромних контура. Вечни су само видици Калемегдана. Кад се по њему пође, враћају се два утиска сваке зиме. Да снег буди сећања, код сваког, на детињство, а да сада раскопани јаркови у парку сећају на ровове из рата, завејане заклоне и прихватнице. За тренутак, живот Кнез-Михаилове улице заборавља се. Зима је стишала варош. лађе под њом, пристаниште под снегом, стоје у неком стишаном животу, скоро мртвилу, у коме су покрети ретки.

beograd-sneg

Олупане лађеизвучене су у песак. Бачене, као и прошлост. Бежанијске Косе су осунчане. Према Авали снежно небо, али кроз које се помаљају плаветнила и осећају планине. Исте боје, као и снежна небеса, изнад вароши, лебди дим. Све је у боји сивој, пепела, вечерњег сутона; и снег. Вране лебде по ветру, тихим летом. Ветар их баца, међу звуке сирена, машина, над сивим, набораним водама, боје прљавог снега, у небо над шумама, иза Чукарице велика раван, под Калемегданом, пуста, снежна, чини да се небеса чине још огромнија. У њима се догађају игре великих светлости.

Тек кад се са тераса наднесе над опкопима и бедемима, види се сва ширина старе тврђаве над којом је дигнут, високо, Победник. Доле, на води, мали пароброд бори се с таласима и ветром. Његови прозори и клупе начичкани људима (људи: сиромаштва, патње, преваре, јадиковања,неизвесности, таштине, заседе, одласци кући, самоубистава, болести, стомаци) тако су малени са далека. кроз нове, камене ограде шеталишта и тераса, с фењерима и степеницама, по угледу на дубровачки посат, душе ледена кошава. Врбаци смрзнути имају боју крзна медведа. Све те равни, доле, обукле су зимске боје шума и звери. У даљини само све се завршава плавим дном.

Вече је, и дан у боји леда, у боји очију северних народа. снег на Небојши кули, на бедемима ствара тишину изнад разливених вода што се под Београдом чине као море.То је величанствена, прецизна, спољашња лепота Београда, под зимским сутоном.

Унутрашња, међутим, садржајнија, јавља се после, кад аутомобил опет наставља своје лутање. Није више у тихим улицама, у породичним формама, у зградама задужбина. Кроз замагљено стакло, указују се сенке великих зграда, у центру затим дуга права улица под снегом, велике контуре, огромни факултет технике, после неколико минута читаво брдо болница, института, па онда вавилонске сенке зграда нових министарстава, ђенералштаба итд.

Нова лепота Београда помаља се, дакле, ту. У профилу, тврдом и тешком, од великих, камених блокова у висини, спратови зидина исто као брда ћуте под снегом али гледају, у зимско вече, пламним очима својих осветљених прозора, што се виде, кроз таму и онда кад се пред нама појављује, далеко, велика и вечна сен Авале и зимске ноћи, у снегу.

1930.

Извор: novipolis.rs

„У Београду има много места и простора за једну врсту, ако смем тако да кажем, полусвета, почев од необразованих и неквалификованих, па до бирократије и полусвета који се јавља у уметности, култури итд.

Кад би Београд имао неке мало чвршће и рационалније критеријуме, кад би било теже живети у њему без разлога, мислим да би био здравија средина. Још, међутим, у Београду има фондова, још је он град са много пара, а са мало смисла за укус, за рационалности, за праве вредности живота, и зато је он прибежиште за свакога.

На пример, ја ћу да узмем једну најчистију област, то је уметност, култура. Кад погледате колико ту постоји људи без разлога, без правог запослења, без икаквог учинка, на неким фондовима и неком милосрђу и социјали и како би се ти људи могли запослити на неком правом послу изван Београда, онда видите да недостатак правих, општих критеријума квари садржај Београда количином тог, ја сам условно назвао, полусвета.

Тако је исто и са бирократијом. Претпостављам да у Београду има много лажних радних места у том огромном бирократском апарату. А то је непотребно Београду. (…) Београд је пун неких огромних установа, као што је Телевизија, која запошљава више од три хиљаде људи. Ту нема контроле. Затим има пошту, железницу, не знам колико људи има Политика. То су места где постоји већ законит проценат оних који не раде или лоше раде. А ми још имамо људе и фондове који имају за то разумевања, који то подржавају, уместо да сасеку у корену могућност да неко може да живи, а да не ради.”

Извор: Душан Радовић, Баш свашта, Сабрани списи, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

Учење граматике не треба да представља проблем. Језик је организам који има своју логику. Једном када научите да о језику мислите на прави начин, да повезујете ствари и размишљате о језичким променама – схватићете да граматика нашег језика, заправо, није тако тешка и – што је најважније и најлепше – заволећете српски језик. Онда када вам је оно што учите интересантно, све је лако.

Зато не дозволите да обимност градива, недовољна посвећеност наставника и професора или ваша незаинтересованост учине да од нечега што је важно, неопходно и обавезно створите себи обавезу коју ћете избегавати. Учите са нама српски језик и постигните жељене резултате.

casovisrpskog

 

✎ Професорка српског језика и књижевности држи приватне часове српског језика, припрема ученике за упис у средњу школу и на факултет.

✎ Приступ и начин рада зависи од индивидуалних карактеристика сваког ученика понаособ, као и од нивоа предзнања.

✔ Могућ рад у мањим групама
✔ Могућност доласка на кућну адресу

Часови се одржавају у Београду. За ученике из других градова у Србији постоји могућност одржавања часова онлајн.

☏ Више информација можете добити на број телефона 063 30 99 26.

✉ Или пошаљите мејл на [email protected].

Пратите нас на Фејсбук страници, где више од 20.000 пратилаца ужива у учењу српског језика.

✿ Ту смо да вам учење учинимо квалитетнијим, успешнијим и лакшим.