Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

U svom osnovnom značenju oblici aorista znače da se ono što se njima kazuje desilo neposredno pre vremena govorenja o tome. Koriste se za pripovedačku stilizaciju iskaza, odnosno kao narativno vreme u književnosti ili u afektivnoj fuknciji, a mogu biti i odlika ličnog stila.

Aoristni ili aorisni?

Aorist se gradi od svršenih i vrlo retko od nesvršenih glagola.

Postoje dve vrste nastavaka za građenje aorista. Prvi se upotrebljavaju za glagole na -ti.

-h   -smo

-/   -ste

-/   -še

Ovi nastavci dodaju se neposredno na infinitivnu osnovu (koja se dobija kada se od infinitiva odbaci nastavak –ti), npr. videh, vide, vide, videsmo, videste i videše.

Kod glagola čija se infinitivna osnova završava na suglasnik nastavci su drugačiji.

-oh   -osmo

-e   -oste

-e   -oše

Kod glagola na -sti ili -ći osnova aorista je podudarna sa osnovom u 3. licu množine prezenta, npr. pojesti: pojed-u, ispeći, ispek-u, sa izuzetkom glagola čija se osnova u prezentu završava na posle suglasnika (kao pasti: pad-nu, sresti: sret-nu, podići: podig-nu, pući: puk-nu), a koji u aoristu to n nemaju.

Ja bih ili ja bi?

Mi bismo ili mi bi smo?

Često čujemo nastavnike kako govore da menjaju kolegu/koleginicu –  Danas menjam koleginicu – Sledeće nedelje će me menjati kolega i sl.

Da li je glagolu menjati ovde mesto?

Menjati znači: činiti drugačijim po sadržini, izgledu, obliku; postajati drugačiji, dobijati drugačiji izgled, oblik; odstupati od ranijeg, napuštati zamenjujući nečim drugim, drugačijim, pretvarajući nešto u drugo; dobijati nov izgled, oblik, vid; stavljati, upotrebljavati jedno umesto drugog, zamenjivati (baterije, gume, sijalice); oblačiti jedno umesto drugog, presvlačiti; smenjivati (vlast, nekoga ko je na visokom položaju); davati, ustupati u zamenu za nešto drugo, razmenjivati, trampiti; uzajamno upućivati, slati, izmenjivati (poruke, obaveštenja); dobijati novog upravljača, vlasnika, rukovodioca; premeštati se sa jednog mesta na drugo; navoditi oblike, paradigmu promenljivih reči, deklinirati, odnosno konjugirati; dolaziti jedan za drugim, jedno za drugim, smenjivati se, naizmenično se ređati itd.

Kada kolege „preuzmu” naše časove ili mi njihove, ništa od navedenog se ne dešava.

Zameniti znači: izvršiti zamenu; preuzeti mesto, ulogu, dužnost nekoga drugog (na poslu); preuzeti zadatak, posao nekog drugog, odmeniti; naći sebi zamenu za neke svoje poslove.

Dakle, možete zameniti kolegu ili koleginicu; ove nedelje zamenjujete kolegu/koleginicu (ili će oni zameniti vas), ali ih nećete menjati (niti će oni vas) jer im ne menjate lični opis, ne pretvarate ih u nekog drugog, niti ćete trampiti jednog kolegu za drugog.

Ima i među lingvistima mišljenja da treba dozvoliti ličnu upotrebu ovoga glagola.

Za sporazumevanje među pripadnicima jedne nacionalne zajednice koristi se normirani, standardizovani jezik – koji se i zove standardni ili književni jezik. Književni jezik se uči gramatikama, a njime najbolje ovladavamo ako se on upotrebljava u školi, administraciji, ako se sredstva informisanja koriste književnim jezikom. Ipak, ima slučajeva da se i pored jasno propisanih pravila jezička praksa opire propisanoj normi. Tako je i sa glagolom trebati.

Još je Vuk Karadžić utvrdio, toga se norma pridržava do danas, da on ima bezličnu upotrebu, da se upotrebljava kao bezlični glagolski oblik, da nema lične glagolske nastavke – upotrebljava se u srednjem rodu jednine za sadašnjost – treba, budućnost – trebaće, prošlost – trebalo je, potencijal – trebalo bi. To, dalje, znači da on, tako upotrebljen, ne može imati gramatički subjekat u obliku nominativa. Iako je naša normativna literatura saglasna u pogledu upotrebe ovog glagola u rečenici, u praksi ima mnogo odstupanja od propisa, često se javljaju i konstrukcije neprihvatljive u srpskom jeziku. Zato smatramo da bi i ovde trebalo ukratko reći u čemu su problemi sa rečenicama obrazovanim sa ovim glagolom i kako se mogu rešavati.

Nisu problematične rečenice u kojim se uz glagol trebati javlja imenica: a) Meni treba ta knjiga; Meni trebaš ti; b) Trebam knjigu. Tad on ima lične glagolske nastavke. Istina, može se ovaj glagol upotrebljavati bezlično i kad ima imenicu za dopunu: Osećao je da će mu za to trebati vremena; Trebalo je velikog napora da se čovek seti da negde u dubini postoji zemlja. To ne predstavlja veći problem u obrazovanju rečenica s ovim glagolom.

Međutim, kad se uz glagol trebati javlja glagolska dopuna, nastaju ozbiljniji problemi. Ako je glagol upotrebljen bezlično, to znači da ne može u rečenici biti gramatički subjekat u nominativu. A značenje glagola koji dopunjava ovaj glagol često zahteva postojanje subjekta. Iz tog konflikta u praksi se često javlja neko od dva neprihvatljiva rešenja. Jedno je da se glagol upotrebljava s ličnim nastavcima, što norma ne dozvoljava: Oni su trebali da izvade dozvole svoje vlade. I sa tim svetom ja treba sada da smirujem ustanak u Srbiji. Drugo je da se glagol trebati upotrebljava u bezličnom obliku, ali se u rečenici javlja uz njega i gramatički subjekat, što nije u skladu s unutrašnjom gramatikom srpskog jezika: Jelena je trebalo da večeras doputuje; Carski ferman o potvrđivanju na sadašnjem položaju i počasna sablja trebalo je samo da prikriju tu osudu, da umire vezira i da zavaraju svet.

Ima i među lingvistima mišljenja da treba dozvoliti ličnu upotrebu ovoga glagola. Kad bismo promenili normu i glagolu trebati dozvolili lične nastavke, on bi se ponašao kao i drugi modalni glagoli: mogao bi imati dopunu u infinitivu ili prezentu s veznikom da, radilo bi se o prostoj rečenici sa složenim predikatom. Međutim, to norma ne dopušta, a najlošije rešenje je upravo to da se norma ne poštuje. Dok se norma ne promeni, moramo tražiti način kako da obrazujemo pravilne rečenice s ovim glagolom, što znači rečenice u kojim neće biti ogrešenja o normu ni na jedan od dva pomenuta načina. Ove rečenice se mogu obrazovati tako da uz bezlično upotrebljen glagola trebati dopunski glagol javi u infinitivu: Treba samo zakopati pedalj u dubinu; Iz celog života treba naučiti jednu jedinu stvar; Tako je trebalo bezbroj puta projahati mirno i dostojanstveno; Trebalo se držati pravo na konju, ne gledati ni levo ni desno. Ovo su, dakle, bezlične rečenice. U navedenim primerima dopunski glagol je u infinitivu. Može umesto infinitiva doći i prezent a da subjekat nije iskaziv: Trebalo je da se ide rano. Ako uz nepovratne glagole dođe ovo se, ne može se iskazati gramatički subjekat.

Može se obrazovati rečenica s glagolom trebati i u slučaju kad je potrebno da dopunski glagol ima subjekat: Trebalo je da Jelena večeras doputuje; Do koji dan trebalo je da krene i vezir; Uplela se u stvari u koje ne bi trebalo da se meša; Ali treba da imaš uvek pred očima da postupke ovog sveta ne smeš meriti svojom merom. Vidimo, glagol trebati je bezlično upotrebljen, a dopunski glagol je lično upotrebljen, tj. ima lične nastavke i ima gramatički subjekat – u prva dva primera iskazan (Jelena, vezir), u drugim primerima iskaziv uz te glagole. U ovim rečenicama ne može se dopunski glagol iskazati u infinitivu, jer infinitiv kao bezličan glagolski oblik ne može vezivati za sebe subjekat. Postoji mogućnost da se na vršioca radnje ukaže imenskom rečju u dativu; tada se umesto prezenta može naći infinitiv: Najposle, žena ga je napustila … i otišla u Carigrad odakle joj po obostranom mišljenju nije trebalo nikad ni dolaziti.

Naravno, nekad postoji komunikativna potreba da se subjekat javi na početku cele rečenice; upravo ta potreba i vrši pritisak za formiranje jednog, pominjanog, tipa neprihvatljivih rečenica s ovim glagolom. Moramo znati da su one neprihvatljive sa stanovišta književnojezičke norme i izbegavati da ih koristimo. Postoji samo jedan slučaj kad ne možemo izbeći sukob pravila o upotrebi rečenica s bezlično upotrebljenim glagolom trebati – kod odnosnih rečenica: Ta ženidba, koja je trebalo da mu otvori vrata u viši i prijatniji život, zatvorila ga je i vezala zauvek. Ovo se ne može izbeći a da se poštuje pravilo o bezličnoj upotrebi glagola trebati. Za sada je tako. Ako u svim drugim slučajevima, gde je moguće, budemo poštovali propisanu normu – treba da budemo zadovoljni.

Autor: dr Sreto Tanasić, Institut za srpski jezik SANU

Izvor: Politika

Da li dugo večerate ili večeravate?

Glagolati ručati i večerati spadaju u dvovidske glagole, što znači da, u zavisnosti od konteksta, mogu biti svršeni i nesvršeni.

Ukoliko, na primer, kažete – Čim večeram, doći ću, glagol večerati je svršenog vida.

Ako kažete – Evo sedim i večeram, glagol večerati je nesvršenog vida.

Ipak, često za označavanje radnje koja je trajala ili traje neko vreme upotrebljavamo glagole večeravati i ručavati. Da li je ovo pogrešno?

S obzirom na to da je osnovna odlika našeg glagolskog sistema dvovidost, što znači da jedan glagolski oblik postoji da označi svršenu radnju, a drugi nesvršenu, sasvim je očekivano što se kod govornika javlja potreba da posebnim oblicima razgraniči razliku u trajanju radnje.

Dakle, oblike ručavati i večeravati ne treba smatrati pogrešnim.

Kako je pravilno: plačući ili plakajući?

S obzirom na to da znamo da se glagolski prilog sadašnji gradi tako što se na oblik trećeg lica množine u prezentu doda nastavak -ći, ne bi trebalo da bude dileme. Ne kaže se oni plakaju, već oni plaču; plaču + ći daje plačući.

Dakle, pravilno je plačući, a ne plakajući.

Isto tako i: poznajući, a ne poznavajući, jer oni ne poznavaju, nego poznaju; predajući, a ne predavajući, jer ne predavaju, nego predaju; dišući, a ne disajući, jer ne disaju, nego dišu itd.