Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

У свом основном значењу облици аориста значе да се оно што се њима казује десило непосредно пре времена говорења о томе. Користе се за приповедачку стилизацију исказа, односно као наративно време у књижевности или у афективној фукнцији, а могу бити и одлика личног стила.

Аористни или аорисни?

Аорист се гради од свршених и врло ретко од несвршених глагола.

Постоје две врсте наставака за грађење аориста. Први се употребљавају за глаголе на -ти.

-х   -смо

-/   -сте

-/   -ше

Ови наставци додају се непосредно на инфинитивну основу (која се добија када се од инфинитива одбаци наставак –ти), нпр. видех, виде, виде, видесмо, видесте и видеше.

Код глагола чија се инфинитивна основа завршава на сугласник наставци су другачији.

-ох   -осмо

-е   -осте

-е   -оше

Код глагола на -сти или -ћи основа аориста је подударна са основом у 3. лицу множине презента, нпр. појести: појед-у, испећи, испек-у, са изузетком глагола чија се основа у презенту завршава на н после сугласника (као пасти: пад-ну, срести: срет-ну, подићи: подиг-ну, пући: пук-ну), а који у аористу то н немају.

Ја бих или ја би?

Ми бисмо или ми би смо?

Често чујемо наставнике како говоре да мењају колегу/колегиницу –  Данас мењам колегиницу – Следеће недеље ће ме мењати колега и сл.

Да ли је глаголу мењати овде место?

Мењати значи: чинити другачијим по садржини, изгледу, облику; постајати другачији, добијати другачији изглед, облик; одступати од ранијег, напуштати замењујући нечим другим, другачијим, претварајући нешто у друго; добијати нов изглед, облик, вид; стављати, употребљавати једно уместо другог, замењивати (батерије, гуме, сијалице); облачити једно уместо другог, пресвлачити; смењивати (власт, некога ко је на високом положају); давати, уступати у замену за нешто друго, размењивати, трампити; узајамно упућивати, слати, измењивати (поруке, обавештења); добијати новог управљача, власника, руководиоца; премештати се са једног места на друго; наводити облике, парадигму променљивих речи, деклинирати, односно конјугирати; долазити један за другим, једно за другим, смењивати се, наизменично се ређати итд.

Када колеге „преузму” наше часове или ми њихове, ништа од наведеног се не дешава.

Заменити значи: извршити замену; преузети место, улогу, дужност некога другог (на послу); преузети задатак, посао неког другог, одменити; наћи себи замену за неке своје послове.

Дакле, можете заменити колегу или колегиницу; ове недеље замењујете колегу/колегиницу (или ће они заменити вас), али их нећете мењати (нити ће они вас) јер им не мењате лични опис, не претварате их у неког другог, нити ћете трампити једног колегу за другог.

Има и међу лингвистима мишљења да треба дозволити личну употребу овога глагола.

За споразумевање међу припадницима једне националне заједнице користи се нормирани, стандардизовани језик – који се и зове стандардни или књижевни језик. Књижевни језик се учи граматикама, а њиме најбоље овладавамо ако се он употребљава у школи, администрацији, ако се средства информисања користе књижевним језиком. Ипак, има случајева да се и поред јасно прописаних правила језичка пракса опире прописаној норми. Тако је и са глаголом требати.

Још је Вук Караџић утврдио, тога се норма придржава до данас, да он има безличну употребу, да се употребљава као безлични глаголски облик, да нема личне глаголске наставке – употребљава се у средњем роду једнине за садашњост – треба, будућност – требаће, прошлост – требало је, потенцијал – требало би. То, даље, значи да он, тако употребљен, не може имати граматички субјекат у облику номинатива. Иако је наша нормативна литература сагласна у погледу употребе овог глагола у реченици, у пракси има много одступања од прописа, често се јављају и конструкције неприхватљиве у српском језику. Зато сматрамо да би и овде требало укратко рећи у чему су проблеми са реченицама образованим са овим глаголом и како се могу решавати.

Нису проблематичне реченице у којим се уз глагол требати јавља именица: а) Мени треба та књига; Мени требаш ти; б) Требам књигу. Тад он има личне глаголске наставке. Истина, може се овај глагол употребљавати безлично и кад има именицу за допуну: Осећао је да ће му за то требати времена; Требало је великог напора да се човек сети да негде у дубини постоји земља. То не представља већи проблем у образовању реченица с овим глаголом.

Међутим, кад се уз глагол требати јавља глаголска допуна, настају озбиљнији проблеми. Ако је глагол употребљен безлично, то значи да не може у реченици бити граматички субјекат у номинативу. А значење глагола који допуњава овај глагол често захтева постојање субјекта. Из тог конфликта у пракси се често јавља неко од два неприхватљива решења. Једно је да се глагол употребљава с личним наставцима, што норма не дозвољава: Они су требали да изваде дозволе своје владе. И са тим светом ја треба сада да смирујем устанак у Србији. Друго је да се глагол требати употребљава у безличном облику, али се у реченици јавља уз њега и граматички субјекат, што није у складу с унутрашњом граматиком српског језика: Јелена је требало да вечерас допутује; Царски ферман о потврђивању на садашњем положају и почасна сабља требало је само да прикрију ту осуду, да умире везира и да заварају свет.

Има и међу лингвистима мишљења да треба дозволити личну употребу овога глагола. Кад бисмо променили норму и глаголу требати дозволили личне наставке, он би се понашао као и други модални глаголи: могао би имати допуну у инфинитиву или презенту с везником да, радило би се о простој реченици са сложеним предикатом. Међутим, то норма не допушта, а најлошије решење је управо то да се норма не поштује. Док се норма не промени, морамо тражити начин како да образујемо правилне реченице с овим глаголом, што значи реченице у којим неће бити огрешења о норму ни на један од два поменута начина. Ове реченице се могу образовати тако да уз безлично употребљен глагола требати допунски глагол јави у инфинитиву: Треба само закопати педаљ у дубину; Из целог живота треба научити једну једину ствар; Тако је требало безброј пута пројахати мирно и достојанствено; Требало се држати право на коњу, не гледати ни лево ни десно. Ово су, дакле, безличне реченице. У наведеним примерима допунски глагол је у инфинитиву. Може уместо инфинитива доћи и презент а да субјекат није исказив: Требало је да се иде рано. Ако уз неповратне глаголе дође ово се, не може се исказати граматички субјекат.

Може се образовати реченица с глаголом требати и у случају кад је потребно да допунски глагол има субјекат: Требало је да Јелена вечерас допутује; До који дан требало је да крене и везир; Уплела се у ствари у које не би требало да се меша; Али треба да имаш увек пред очима да поступке овог света не смеш мерити својом мером. Видимо, глагол требати је безлично употребљен, а допунски глагол је лично употребљен, тј. има личне наставке и има граматички субјекат – у прва два примера исказан (Јелена, везир), у другим примерима исказив уз те глаголе. У овим реченицама не може се допунски глагол исказати у инфинитиву, јер инфинитив као безличан глаголски облик не може везивати за себе субјекат. Постоји могућност да се на вршиоца радње укаже именском речју у дативу; тада се уместо презента може наћи инфинитив: Најпосле, жена га је напустила … и отишла у Цариград одакле јој по обостраном мишљењу није требало никад ни долазити.

Наравно, некад постоји комуникативна потреба да се субјекат јави на почетку целе реченице; управо та потреба и врши притисак за формирање једног, помињаног, типа неприхватљивих реченица с овим глаголом. Морамо знати да су оне неприхватљиве са становишта књижевнојезичке норме и избегавати да их користимо. Постоји само један случај кад не можемо избећи сукоб правила о употреби реченица с безлично употребљеним глаголом требати – код односних реченица: Та женидба, која је требало да му отвори врата у виши и пријатнији живот, затворила га је и везала заувек. Ово се не може избећи а да се поштује правило о безличној употреби глагола требати. За сада је тако. Ако у свим другим случајевима, где је могуће, будемо поштовали прописану норму – треба да будемо задовољни.

Аутор: др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ

Извор: Политика

Да ли дуго вечерате или вечеравате?

Глаголати ручати и вечерати спадају у двовидске глаголе, што значи да, у зависности од контекста, могу бити свршени и несвршени.

Уколико, на пример, кажете – Чим вечерам, доћи ћу, глагол вечерати је свршеног вида.

Ако кажете – Ево седим и вечерам, глагол вечерати је несвршеног вида.

Ипак, често за означавање радње која је трајала или траје неко време употребљавамо глаголе вечеравати и ручавати. Да ли је ово погрешно?

С обзиром на то да је основна одлика нашег глаголског система двовидост, што значи да један глаголски облик постоји да означи свршену радњу, а други несвршену, сасвим је очекивано што се код говорника јавља потреба да посебним облицима разграничи разлику у трајању радње.

Дакле, облике ручавати и вечеравати не треба сматрати погрешним.

Како је правилно: плачући или плакајући?

С обзиром на то да знамо да се глаголски прилог садашњи гради тако што се на облик трећег лица множине у презенту дода наставак -ћи, не би требало да буде дилеме. Не каже се они плакају, већ они плачу; плачу + ћи даје плачући.

Дакле, правилно је плачући, а не плакајући.

Исто тако и: познајући, а не познавајући, јер они не познавају, него познају; предајући, а не предавајући, јер не предавају, него предају; дишући, а не дисајући, јер не дисају, него дишу итд.